Poslednjih nedelja učestale su kritičke primedbe upućene Studentskom pokretu, izrečene od strane raznih političkih „influensera“ iz domaće čaršije. Ne mislim na napade režima i režimskih medija, već na pojedine funkcionere domaće opozicije, na kolumniste Danasa ili Peščanika, na one koji bi inače, da nije ideološkog slepila i naročito visoko dignutih obrva, tj. sujete, bili saveznici Pokreta. Oglasio se čak i albanski lobista Malići, i on nezadovoljan „kosovskim“ stavovima studenata.
Te su primedbe razne i ima ih po takozvanim slobodnim medijima kao i na još takozvanijim društvenim mrežama. Kakve god da su, one u najvećem broju slučajeva stavljaju na stranu ono što je ključno za Studentski pokret.
Najpre, to je zaista pokret, a ne stranka niti kafanska družina političkih kibicera. Šta se zaboravilo u ovim primedbama?
1. Zaboravilo se da je Studentski pokret prvenstveno nenasilan.
A to reći da je to politička ogromna grupacija mladih ljudi koja želi da prekine sa svakom vrstom političkog nasilja, tj. sa praksom sile koja karakteriše politiku Srbije (a onda Balkana) već barem tri i po decenije (a zapravo mnogo duže). Ne samo spoljašnjeg nasilja, u vidu ratova, pretnji i mržnje, već unutrašnjeg nasilja koje se, na razne načine, „normalizovalo“ kao državno nasilje.
Nasuprot tome, studenti ističu načelo zakonitosti. Sila, državna ili paradržavna, mora biti suzbijana zakonom. Zakoni i aparati koji služe zakonitosti čine ono što se naziva „institucijama“. Te su institucije danas otete od građana.
2. Zaboravilo se da je Studentski pokret suštinski antiautoritaran.
Zato on nema druge autoritete osim pameti i promišljenih akcija. Nema vođa, „lidera“, nema stranačke vrhuške koja određuje sadržinu i metode delovanja. Nije reč tek o ozbiljnom odmaku od državnog autoritarizma, tako duboko usađenog u tkivo Srbije, već i onog društvenog, u ekonomiji („gazde“), u medijima („urednici“, „opinion-mejkeri“), u samoj prosveti (uobraženih profana koji svoju nastavnu prćiju smatraju središtem vaseljene).
Prevideti ovaj antiautoritarni karakter Pokreta znači promašiti epohalni smisao raspoloženja mladih ljudi.
3. Zaboravilo se da je Studentski pokret dubinski demokratski, pluralistički.
Iz tog pluralizma prostiče njegova heterogenost, pa kad se primedbe stavljaju na račun ovog ili onog stava u Pokretu previđa se da među studentima ima raznih gledišta, te je stoga i pogrešno prosuđivati o njima iz ugla ove ili one ideologije, bilo „leve“ bilo „desne“ – te su etikete inače nesigurne u jednoj uskomešanoj sredini kakva je ova domaća.
Važnije je od tih etiketa da je Pokret izvorno demokratski. Na samom početku su studenti posegli za modelom „plenuma“, tj. učešća svih ili barem većine. Ako je na početku bilo ekskluzivizma, inkluzija je vremenom preovladala. Posežući za izvornom demokratijom učešća svih ili barem većine studenti su se izložili svemu onom što se inače prebacuje demokratiji (da je traži vreme, da je ponekad naporna i dugotrajna u raspravama, da je „spora“, da kao deliberativna naginje kompromisima, pa nije „odsečna“, ne nalaže brza i nagla „rešenja“ itd.)
Pokret demokratijom takoreći počinje iz početka, jer demokratije – izvorne, one koja počiva na smenljivosti a ne pukim izborima, na odgovornosti a ne na prevari, lopovluku, kriminalu, na javnosti a ne na izgovorima i propagandi, na jednakopravnosti kao suštinskom činiocu svake demokratije – takve demokratije je bilo vrlo malo, ako je ikad i bilo, u državi Srbiji.
Studentski pokret i tu pokušava da donese epohalni obrt.
4. Zaboravilo se da je Pokret, nizom akcija, uspeo da protrese celu Srbiju. Da dođe do svih, ili barem do onih koji imaju oči, uši i nešto pameti da se njome sami služe.
On se nije ograničio samo na prestonicu i par većih gradova. Veliki deo Srbije je politički zaboravljen, potisnut, gurnut iza ruba. Studenti su i tu uneli promenu. Ne kod baš svakoga – jedna trećina Srbije je dalje autoritarna, sluša kao sluga svog „gospodara“ i njegove čauše, jedna je još uplašena i rezervisana, ali ona trećina koja je razbuđena danas živi ne samo u nadi da su ozbiljne državne i društvene promene mogućne već i da do njih mora doći, pre ili kasnije. Ta trećina čini građanske i nacionalne saveznike Pokreta.
Ako se ima u vidu i ne stavlja u stranu ovaj temeljni okvir Studentskog pokreta onda sve trenutne primedbe na njegov račun nisu ništa drgo do sitničarenja sujetnih glava i ličnih ambicija inače već isprazne i neproduktive zvanične političke opozicije.