Novica Milić
Od više crta autoritarnog populizma (kolektivizam sa vođom, mitologizacija prošlosti, prezir prema institucijama i sl.) na fašizam se prelazi kad se u politiku uvede nasilje i kad vlast hoće sve ili ništa. Srbija je sada na toj crti. Režim ne dopušta ni pukotinu, čak hoće vlast nad studentskim parlamentima. Pri čemu tendencija totalitarizma ima na raspolaganju nova sredstva: medije koji ubrizgavaju mržnju prema „neprijateljima“ direktno u vene.
Kako je Srbija došla do ove tačke? Kad je tako duboko potonula u mulj, zašto je sebi iskopala jamu? Da li su to poslednji ratovi, finale protiv najsnažnije sile sveta, NATO pakta, ratom unapred izgubljenim, a vodile su ga iste ove vlasti koje nam rade o glavi i danas? Ili je to bilo ranije, možda na početku nje kao države modernog doba?
U Kritici srpskog uma, knjizi o prosvetiteljstvu (Evropi) i nama, pre nekoliko godina (2023) pitao sam se zašto je i kako Srbija već na početku XIX veka zaboravila na Božu Grujovića (Teodora Filipovića, 1778-1807), doktora nauka i profesora evropskog prava u Harkovu, prvog sekretara Praviteljstvujušćeg sovjeta, kad se vratio u Beograd da pomogne ustanicima. Boža je spremio jedan govor za osnivačku skupštinu Sovjeta: „Zakon je volja vilajetska“ (vilajet je bilo zvanično ime Porte za pokrajinu Srbiju). „Prvi dakle gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari, poglavari i sovjet praviteljstvujušči (obšča kancelarija) i svjaščenstvo, i voinstvo, i sav narod biti; i to pod jednim i tim istim zakonom“.
°
° °
Tog zakona nije bilo u Srbiji ni na početku, a nema ga, eto, ni danas, na kraju. Zakona ne ovog ili onog, već zakona kao principa zakonitosti, jednakopravnosti za sve.
I dalje mi promiče u sećanju Boža Grujović, tužni slučaj države Srbije.
Srbija na svom novom početku nije prihvatila načelo zakonitosti Bože Grujovića. Iako su ga štitili prota Mateja i Dositej, Boža nije pred Sovjetom izrekao svoj govor. Karađorđu nije padalo na pamet da sebe podvrgne zakonu, a ni drugim „gospodarima“. Neće to pasti na pamet ni Milošu posle Karađorđa. Vuk Karadžić će, u svom „zemunskom pismu“ Knjazu iz 1832, prvoj našoj liberalnoj kritici režima, jetko konstatovati: „Danas u Srbiji praviteljstva, u pravome smislu te reči, nema nikakvoga, nego ste celo praviteljstvo vi sami“. I predlaže opet, poput Bože: „Valjalo bi dati narodu pravicu, ili, kao što se danas u Evropi obično govori, konštituciju. Ja ovde ne mislim konštituciju francusku, ili anglijsku, ili novu grčku; nego, od prilike, da se odredi način praviteljstva i praviteljstvo da se postavi… da se svakom čoveku osigura život, imanje i čest, da svak svoj posao koji nikog nije na štetu, može raditi po svojoj volji i po svojoj volji živeti“.
Kao ni starog, tako ni novog vožda to nije kosnulo. Doduše, Srbija će imati 1835. Sretenjski ustav Dimitrija Davidovića, ali će će on biti ukinut posle manje od dva meseca. Navodno su to tražile strane sile – ah, te strane sile! – ali je istina da se Srbi nisu pretrgli da taj, moderan za to vreme Ustav – koji je „ustavljao“ državnu moć, uveo podelu vlasti, odgovornost kao deo zakonitosti, prosvećivanje – održe, a kamoli primene.
°
° °
Stojim pred bistom Dimitrija Davidovića na zemunskom keju. Tu je bistu podigao svojim naporima jedan od mojih izdavača, Dragan Stojković. On je 2013. ponovo štampao neodržani govor Bože Grujovića. Sačuvan u papirima prote Mateje, prvi put je objavljen u Protinim Memoarima. Ostalo mi je da u Uvodu u demokratiju (2024) prenesem podatke:
„Ali samo u prvom izdanju iz 1867. godine; tih stranica neće biti ni u jednom izdanju nakon toga, ni u preštampanoj knjizi 1893. Srpske književne zadruge, niti u kasnijem izdanju Gece Kona iz 1926, ni u izdanju Jugoslovenske knjige iz 1951, Dečije knjige 1954, niti u izdanjima Prosvete 1947, 1963, 1965, 1966. i 1971, odnosno Matice srpske 1957, Nolita 1966, čak ni SANU 1988, pa ni u Besedama znamenitih Srba iz 2005. godine. Ustanove koje sebe rado nazivaju ’nacionalnim’ i diče se kao ’čuvari’ i ’stubovi’ srpske tradicije, državnosti i kulture, zaboravile su ovaj prvi predlog ustavnosti i zakonitosti Srbije Bože Grujovića.
Država nije osnovana za zakonitosti. Kad su zakoni donošeni bili su odraz političke volje i snage onih koji su držali vlast, a očito ni kultura nije hajala za Grujovićev nacrt. Ona je ubrzo krenula sasvim drugačijim smerom, sudarajući se sa prosvetiteljstvom novog tipa, predajući se romantizmu nacionalnog karaktera.“
°
° °
Srbija će, kao država, ostati tako u rukama domaćih silnika, dvorskih kamarila, stranačkih vrhuški, desnih i levih, bez toga da sebe, u prvom redu, potčini zakonitosti. Vazda nedovršena, ratni resurs za oslobađanje „braće“, hteli to oni ili ne, ekonomski resurs za pljačku, kolonizovana iznutra i spolja, sve do danas.
Zaboraviće na Božu, Dositeja, Dimitrija, Vukovo zemunsko pismo. Predaće se „odisajima naroda“ kao pod Pašićem 1887. Srpski liberal i političar, evropski obrazovan i svakako prosvećen, Milan Piroćanac, čija je kuća u Francuskoj 7 odavno poznata samo kao podrumska kafana, zabeležio је a publicista Momčilo Đorgović u dragocenoj Tragediji jednog naroda preneo:
„Počelo je u Beogradu napadom na kuće Milana Piroćanca i Milutina Garašanina, i nastavilo se u celoj zemlji ubijanjem, pljačkanjem, paljenjem kuća, jahanjem ljudi. Svaki takav slučaj Piroćanac je objavljivao u svojim novinama Videlu, i beležio u dnevniku. Ocenio je da se tada naš narod pokazao kao najdivljačniji narod u Evropi. Evo samo dva primera:
Obren Rosić, penzionisani učitelj iz Tropolja, ubijen je nožem, svučen go, nataknut na raonik i tako bačen na drum.
Ubistvo Jovana Živkovića u Čigoti ovako je izvršeno. Dok su ga tukli u mehani gomila je vodila kolo. I kada je Jovan počeo obamirati onda su ga izneli, bacili pred mehanu, polili vodom i povratili u život. I tu je igralo kolo. Zatim su ga uneli ponovo u kafanu i ponovo tukli uz svirku i igru. Ovo se ponavljalo više puta. Kad je Jovan umro odsekli su mu uši i nos i razvalili donju vilicu a zatim ga bacili na drum.“
°
° °
Utorak je dan kad držim „Otvoreni seminar“ FMK-a. U ovom semestru je opšta tema „Makijaveli i demokratija“, tj. makijavelizam, bezobzirna politika vladanja nasiljem i prevarom. Otkriće Makijavelija nazvano je po njemu, iako sam „makijavelista“ nije bio.
Danas su makijavelisti na sve strane, od Amerike, Rusije, Izraela, Irana do naših vladara. U on-line razgovorima na koje uvek podstičem prisutne, ispitujemo stanje sveta danas, sa distance, jer mi smo svi, ljudi, „od juče“ – tehnološki nalet nas prestiže i odmiče nam istoriju u kojoj smo zaglavljeni.
Kasno uveče čitam Crnjanskog. Prepisujem beleške o njemu, neke stare decenijama, sklapam knjigu.
°
° °
Trenutno mi je opsesija Crnjanski. I to baš onaj politički.
Ne Crnjanski tridesetih godina, kad je, poput drugih najvećih pisaca tog doba (Malaparte, Hamsun, Selin, Paund, T. S. Eliot), pokazao sklonost za desničarske ekstreme, sve do fašizma. Ne taj Crnjanski publicistike i novina, dopisnik iz Italije, Španije, Nemačke, „pres-ataše“ kod Stojadinovića. Ne Crnjanski koji se isvađao sa pola Beograda, otišao u Evropu, a onda spor sa domaćom salonskom levicom platio četvrtvekovnim izgnanstvom u Londonu.
To je dnevno-politički Crnjanski koji me malo zanima. Prepuštam ga novim ideolozima i akribiji istoričara. Ako se klone banalizacije i svođenja velikog pesnika na novinara iz tridesetih, možda bude neke koristi.
Mene zanima Crnjanski jedne duboke političke istorije, i evropske i srpske, koja je u dnu njegovih ranih pesama i potonjih romana. Bez Velikog rata i sudbine pesnika u njemu ne bi bilo Lirike Itake ni Dnevnika o Čarnojeviću. Bez sudbine Srbalja u XVIII ne bi bilo Seoba, ni prvih ni drugih. Bez migranata ne bi bilo Rjepnina iz Romana u Londonu. A migracija je i danas, kad se svake godine iz Srbije odseli jedan osrednji grad. A ratova je i danas, kad se u Donbasu između sebe još tuku i potomci Srba, jedni sada Ukrajinci, drugi Rusi.
Kao što su se nekad tukli za tuđa carstva i selili.
Kao što ni dan danas ne umeju da urede svoj „vrt“, odnosno državu.
°
° °
Od Miloša, preko Pašića do Vučića, od „odisaja naroda“ pre 150 godina do današnjih batinaša režimlija, država Srbija se vrti u krugu nasilja, povremeno pritajenog, a onda očitog. Žao mi je naše mladosti, svih nas. Kako onda ne ponoviti sa Crnjanskim: „Što ti je žao našeg pokolenja? / Zar to nije vesela maskarada: / Danas je ukus car a sutra barikada, / Hristos, pa Neron, pa – Lenjin. / Ukus se menja, ukus se menja. / Samo su hulje sve isti: / Hiljadu godina vuku nas za nos / Pesnici, mesije, carevi i komunisti.“
Mogao je dodati nacionaliste, da pojača rimu.
Ti stihovi su iz pesme koja se zove – „Kuga“. Napisana je 1919.
I Crnjanski se bunio. U lirici, u prozi, pa kao student i na ulici. Nije priznavao ni književne, ni ostale autoritete. Onda je prihvatio ostale autoritete, a pobunu zadržao za literaturu.
°
° °
Tekuća studentska pobuna nije samo politička u užem značenju smene vlasti i obnove zakonitosti, već je antiautoritarna po dubini jedne mladosti kojoj je dosta popovanja sa katedri, u medijima, u svakoj politici. Što iz sujete, što iz neznanja, česta je naša sklonost autoritarizmu. Pa je i opozicija sklona da svoju manjkavost „nadoknadi“ sujetama. Većina njih bi da studente „artikulišu“, da im izdaju naredbe, smernice, „pouke“.
Pobeda Mađara nad Orbanom donela je drugačiju pouku. Da u borbi protiv korumpiranih režima i osionih autokrata valja stati iza najizglednijeg, a to je sada studentski pokret kod nas.
Profesor sam više od četvrt veka. Studenti nisu deca, naši sujetni profesori greše kad ih paternalizuju. Pošto sam bio dovoljno mator kad sam otišao u profesuru, nastojao sam da, kad god i gde mogu, negujem dijalošku, a ne monološku nastavu. Dijalog postoji kad ljudi ne misle isto, razgovor istomišljenika je monolog u grupi. I literatura i filozofija čime se bavim dovoljno su široke da uvek ima novi ugao, drugačija perspektiva, život za invenciju.
°
° °
Mi nemamo javnost. Književnu ili kulturnu ponajmanje.
Sećam se poslednjeg razgovora sa Rašom Todosijevićem. Ovaj svetski poznati konceptualni umetnik često je kukao kako su mu radovi u najvećim muzejima i galerijama, u Njujorku, Londonu, Parizu, Beču, a ovde ga niko ne ferma. Ali zašto, Rašo, bunio sam se, zašto očekuješ priznanje od domaće sredine koja je bila, i ostala, čaršijska? Šta bi to priznanje uopšte moglo značiti, ovde, gde skoro svako mrzi svakoga i gde je intriga „hleb nasušni“, kamen kojim će gađati onog ko izdigne glavu nad prosekom?
Da je Konstantinović napisao „Filosofiju čaršije“, oslonio se više na Andrića nego na Hegela i Marksa, mogao je bolje da počne: „Iskustvo nam je čaršijsko“. I još bolje da završi: „Čaršija nije u svetu, ona je u duhu“. U „palankama“, pak, stvarala se nemačka klasična filozofija, čiji je i Konstantinović bio učenik, a u onim ranijim, renesansnim, nova umetnost, nov način života i moderni svet. Ne, dakle, „palanka“, nego čaršija, onako kako je Andrić opisuje: potmula, puna mržnje, surova, ukočena u vremenu, neplodna, resantimanska, podmukla.
Sa takvim bi se uvidom onda mogao i pesnik Crnjanski složiti.
Naša politika, leva ili desna, a često je i jedno i drugo, takođe je čaršijska. Takvi su nam i mediji, njihovi kolumnisti, reklameri ovoga i onoga. Takvi su nam i intelektualci, koji umeju da počnu odlično a završe tužno.
Juče je Nikola Milošević, moj veliki profesor, završio u prvim redovima Koštuničine Skupštine. A prekjuče je Slobodan Jovanović, jedan od najvećih, postao predsednik Vlade u izgnanstvu, baveći se pitanjem ženidbe jednog nezrelog kralja. A pre toga su se razne vrhuške, koje je Jovanović briljantno opisivao, otimale o prevlast, smenjivale dinastije, klele se u „srpstvo“, iza čega je uvek bila neka pljačka.
„Ukus se menja, ukus se menja.“ Kad pamet popusti, nastupaju hulje. A uz hulje uvek idu rulje. Istorija se guši u toj rimi.
Čak je Konstantinović u prvi mah pozdravio Miloševićevu „antibirokratsku revoluciju“.
„Čaršija nije u svetu, ona je u duhu“.
A svet je danas postao velika čaršija, gde su algoritmi gazde, a „državnici“ krvavi klovnovi i raspamećeni manekeni. Umesto intelektualaca dobili smo „influensere“, javnost je potopljena tzv. socijalnim mrežama, bauljamo kroz „post-istine“ jedne globalizovane čaršije.
Žena mi dobacuje da živimo u „post-razumu“. Sasvim je u pravu.
°
° °
Mi pišemo, slikamo, stvaramo, izmišljamo, mislimo „u pustinji“. A ta „pustinja raste“.
Umetnosti su ionako odavno smenjene „industrijom zabave“, zanati zamenjeni serijskom produkcijom. Svet danas je takav da smo mi, ljudi, „od juče“. To ne znači da kao marginalni kulturnjaci treba da prestanemo s onim čime inače ne možemo, sve i da hoćemo, prestati. Na nama je da i dalje pišemo, slikamo i mislimo, makar „u pustinji“. Ali ne treba da imamo iluziju „priznanja“, „uspeha“, „slave“. Ne da je prolazna, nego je lažna.
Lična sećanja su od male važnosti (osim ako se od njih prave stihovi ili proza). Valja se sećati drugih, mnogih, istorije koja nije lična. Crnjanski je od ličnih sećanja sačinio Čarnojevića, a od sećanja na druge, na ostale, Seobe. Dok se sećamo drugih zajedno smo živi.
Danas me jedino takvo sećanje zanima.
(Danas, 25-26. IV 2026, str. x-xi)