Month: February 2025

Novica Milić:

Klevete Tatjane Rosić

U svom tekstu na Peščaniku Tatjana Rosić, izgleda ne poznajući značenja pojedinih izraza (korporativno, akademska odgovornost, javno i privatno), i koristeći „argument“ spinova Ane Brnabić i režimskih tabloidnih medija (TV Hepi, Kurir, Alo, B92), nastoji da ispravnu borbu studenata i građana protiv režima okrene u borbu grupe studenata Fakulteta za medije i komunikacije protiv vlastitog Fakulteta. FMK je prvi od privatnih fakulteta u Srbiji podržao svoje studente i obustavio rad.

Kao prvi prodekan FMK-a stvarao sam, zajedno sa kolegama, taj fakultet takoreći ni iz čega, pa mi reči Tatjane Rosić kako su uprave „još uvek tesno povezane sa kriminalnim režimom i korumpiranim strukturama vlasti čiju volju ispunjavaju“ deluju kao puka kleveta. To je ništa manje i njena ocena kako „profesori FMK-a glasno ćute“, jer sam pokrenuo Tribinu otvorenog kursa „Protesti i politički diskursi“ koji se održava on-line već treću sedmicu ponedeljkom u 19h kako bi svi, i unutar i izvan Fakulteta, imali platformu za debatu o ovim važnim događajima u kojima, na strani studentskih zahteva i građanskih demonstracija, učestvujemo. Gospođa Rosić Ilić očito ne zna ili neće da zna šta sve FMK čini kako bi podržao i zaštitio svoje studente i nastavnike.

Prof. dr Novica Milić

Redovni profesor univerziteta u penziji

Novica Milić je objavio 25 knjiga iz oblasti filozofije, političke teorije, književne teorije i komunikologije. Poslednje objavljene knjige su Politička naratologija – Ogled o demokratiji (2020), Kritika srpskog uma – Prosvetiteljstvo i mi (2023), Uvod u demokratiju (2024), Proyce et Joust (2025).

[Ova reakcija na tekst Tatjane Rosić, objavljen na portalu Peščanik 20. februara, poslata je iste večeri tom portalu. Peščanik nije, međutim objavio moj odgovor, kratko napisan i uredno složen prema formatu tog portala. Ne čudi to od glavnih urednica Peščanika, Svetlane Lukić i Svetlane Luković, poznate po “slobodоumlju” napada na Zorana Đinđića dok je vodio Vladu Srbije i potom ubijen pred vratima Vlade, da bi kasnije Peščanik ronio krokodilske suze. O sancta simplicitas.]

[Ostavljam ovde treći deo svoje knjige Uvod u demokratiju (2024). Prvi deo je bio o antičkoj, pre svega atinskoj demokrartiji pre dva i više milenijuma. Drugi deo je o tzv. modernoj – predstavničkoj, “parlamentarnoj”, “liberalnoj” i sl. – demokratiji. Evo, uostalom, sadržaja cele te knjige:

Предговор: Такорећи увек на почетку                                 7

I Почеци демократије                                                                11

Прелаз из насиља у мир (13); Слобода (17); Име демократије (21); Једнакоправност (24); Сменљивост (28); Одговорност (33); Јавност (38); Динамика и дистрибуција (42); Република (46); Мноштво (50)

II Крајеви демократије                                                              55

„Чиста демократија” (57); Механизми репрезентовања (61); Ничеова упозорења (66); Независност и странке (71); Једнакости (76); Неман државе (81); Ресантиман (86); Политика као мржња (91); Монопол силе (95); Врсте слобода (101)

III Демократија код Срба                                                        107

Божа Грујовић (109); Просвећеност (114); Вук Караџић (119); „Народне песме” (125); „Народни дух” (130); Косовски мит (135); Национални наратив (140); Морал и политика (144); Плурализам (148); Смисао да се живи заједно (152)

О аутору                                                                                        157

Ova knjiga se, moram dodati, oslanja na moje ranije knjige pod naslovom Politička naratologija – Ogled o demokratiji (2020) i Kritika srpskog uma – Prosvetiteljstvo i mi (2023).

Sledi treći, završni deo, koji bi nekome mogao biti od pomoći da razume zašto smo trenutno gde smo:]

1

Божа Грујовић

Како стоји с демократијом код Срба? С њеним по­че­ци­ма и крајевима?

Никако.

Демократије у модерним временима код Срба ни­­кад није било, ни у једном пе­риоду, упркос вред­ним покушајима по­јединаца и значајним на­по­ри­ма од­ређених политичких група. Ис­пи­тајмо раз­ло­ге за то од­ла­гање демократије и не­мо­гућ­ност да се Ср­бија ус­по­ста­ви као демократска за­јед­ни­ца, па он­да и држава за­ко­нитости.

Познат је, барем некима, случај Боже Грујовића, и по­­ново ћемо се осврнути на њега, јер је па­ра­диг­ма­­ти­чан за читаву историју модерне Србије.

Рођен око 1778. у Руми, крштен као Теодор Фи­ли­­по­вић, пребацио се из Срема у ондашње Вој­водство (Вој­во­довину, Војводину), учио школе и док­торирао у Пешти, и по­стао, иако млад, пре­да­вач историје европског права у Харкову. Један од нај­образованијих људи тог доба при­кључио се про­ти Матеји Ненадовићу кад је овај ишао у Русију да од руског цара тражи помоћ и заштиту. При­хва­тио је да се врати у београдски пашалук, односно у ви­лајет, како се Србија испод Дунава званично зва­­ла као про­винција Порте, прихватио презиме Гру­јо­вић (по ју­на­ку Грујици), име пренео или пре­вео из Теодора у Божидар, и по свој прилици на Про­тин предлог постао један од пр­вих секретара Пра­ви­тељствујушћег совјета устаничке Ср­би­је, у ис­ти мах извршног органа управе или владе и за­ко­но­дав­ног тела државе у настајању. Совјет је зва­нич­но ос­­нован у селу Борку код Београда сре­ди­ном ав­гус­та 1805. године а Божидар Грујовић је за то кон­сти­тутивно за­седање припремио један го­вор, пред­лог за „кон­шти­ту­цију”, устав, онако како је знао да већ постоји у другим ев­ропским про­све­ће­ним др­жавама.

Шта је садржао тај предлог? У почетном па­ра­гра­фу Гру­јовић из­ла­же идеју закона као нај­ви­ше мо­­ћи, про­све­ти­тељ­ски тражећи су­ве­рен­ство за­ко­ни­­то­сти: „Закон је во­­ља вилајетска”, тј. све­на­род­на, каже Гру­јовић, „ко­­ја ви­ла­је­ту целом и сваком доб­ро за­по­ве­да а зло за­­прешчава.” Ово на­челно ис­по­стављање за­кона као општег, Гру­јо­вић већ у на­ред­ном ставу кон­кре­ти­зује као ус­тав­но на­­чело, од­нос­но као „ус­та­ву” за власт: „Први дакле гос­по­дар и судија у вилајету јест за­кон. Под законом мо­ра­ду и господари, по­гла­ва­ри и совјет пра­ви­тељ­ству­јуш­чи (об­шча кан­це­ла­ри­ја) и свјаш­­ченство, и вои­н­ство, и сав на­род бити; и то под јед­ним и тим истим за­коном”.

Објашњење разлога за за­­конитост такође при­па­да про­светитељском схватању да „закон ра­зу­ман и пра­ве­дан мо­ра би­ти”, она­ко како је закон већ био по Ев­ро­пи, чак и у монархијама, иако је то била но­вина за ус­та­ничку Србију с почетка XIX века. Јер у „ви­­ла­јету”, од­нос­но тамо где живе Срби под ос­ман­лијском оку­па­ци­јом, „нису они зна­ли шта је за­кон”, каже у наставку Гру­јо­вић, „за­кон ве­лим граж­дан­ски”. „Граждански”, то је зна­чило општи, за све ис­ти (да важи подједнако за „гос­по­даре, по­гла­ва­ре и совјет, за свјаш­­ченство, и воинство, и сав на­род”), и да има ово начело законитости највећу сна­­гу у држави, вишу него ма који њен орган, већу не­­го ма који њен слој или класа. Таква законитост би била „што једном чо­ве­ку рана, пиће, ваз­дух, оде­ло и ку­ћа”, не­­опходан ос­лонац за ок­ру­же­ње жи­во­та, како државе та­ко и заједнице. „Ми да по­диг­не­мо и да добро ут­вр­ди­мо у Ср­бији ова два рада: ра­зум и прав­ду”, подвлачи Гру­­јо­вић, „да се свака сила и сна­га њи­ма покори”. У про­све­титељском нацрту су­вереност свих чији је израз др­жа­ва припада за­ко­нитости, по њој се има владати и држава и сва­ко у њој.  „И овај муд­ри и пра­ведни закон, да нам први гос­подар и за­поведник бу­де. Он да за­по­ве­да гос­по­да­рима, вој­водама, со­вје­ту, свјаш­чен­ству, вла­ди­ка­ма: сва­коме малому и ве­ли­кому”. Иако Грујовић не го­­во­ри изричито о уставу, јасно је да ње­гов појам за­­ко­ни­то­сти смера на начелни закон, онај који има ус­тавну сна­гу. Он није што и демократија, али је као једнакоправност такође мо­гућност њеног за­по­чи­ња­ња.

Јер, образлаже даље Грујовић, „вилајет без за­ко­на мо­ра да пропадне, да опет у робство дође, и да се са свим растргне и погине”. Без основног закона ни­је мо­гу­ће одржати се, односно опстати без др­жа­ве чији је први сми­сао управо одржање заједнице. „Но закон”, каже даље, „мора добар бити. А како ће­мо ми тај добар за­кон направити, под којим ће ви­ла­јет честит и срећан бити, креп­ко и тведро ста­ја­ти, и од колена на колено славнији и чес­титији би­ти”, ствар је општег договора: „На прво пи­та­ње тре­ба паметно да одговоримо. Јербо од овога и сре­ћа и несрећа народна зависи”.

Смисао као сврха овакве законитости није само одр­­жање заједнице путем државе, већ је то нај­ви­ше сло­бо­да, и колектива и појединца: „Гди је добра кон­штитуција, то јест где је добро установљеније за­кона, и гди је доб­ро уређена власт под законом”, на­глашава Божа Гру­јо­вић, „ту је слобода”. То јест, пре­цизира он, „ту је вољ­ност, а гди један или више по својој вољи заповедају, за­кон не слушају, оно што хоће чине” – онако како су ра­ди­ли Османлије, а како су већ почели да чине устаници, њи­хо­ви вож­дови, војводе, нови господари земље, живота и смр­­ти – „ту је умрео вилајет, ту нема слободе, нема си­­гур­ности, нема добра, већ је онде пустанлук и ај­дук­­лук, само под другим именом”.

Имплицитна критика понашања устаничког вођ­ства на­кон прве године устанка, уз екс­пли­цит­но за­лагање за ус­тав, законитост, правду и сло­бо­ду, све садржано у Гру­јо­вићевом припремљеном го­­во­ру и предлогу, било је ко­ренито, али Грујовић није сти­гао, односно није му ни да­то да то изнесе пред скуп. Предлог је одбијен и пре него што је из­нет, Гру­јовић није ни саслушан. Србија је као др­жа­ва у фор­мирању сматрала да има преча посла него да се успостави као држава законитости, а за­јед­ни­ца да пође у правцу демократског почетног ус­трој­ства. Спречено је то још у зачетку.

Бо­жидар Грујовић се рано разболео од тубер­ку­­ло­­­зе, и преминуо већ две године након свог пред­­ло­­га, 1807. го­дине (неки веле у пролеће, а не­ки у ле­­­то), а са­хра­њен је код олтара но­во­сад­ског Са­бор­ног храма, али му се гроб одавно не ра­спо­знаје. Ма­ло ко се ње­га сећа и зна за ње­­гов рад. И Ср­би­ја –или Тра­­ву­нија, не­кад и Паганија, ка­ко се ова те­ри­то­ри­ја још називала – ис­тис­ла га је из пам­ће­ња. Ње­го­во име не носи ни­јед­­на улица ни­ти трг у Ср­би­ји. О њему није написана ниједна студија, није ура­ђен збор­ник, није проучена његова темељна за­ми­сао. Не­ко ко би се мо­гао на­­зва­ти оцем срп­ске др­жав­но­сти као ус­тав­ног, за­ко­­ни­тог по­рет­ка не­стао је из се­ћа­ња. И др­жава која је настала имаће кас­ни­је разне уставе, и најразније законе, али ће те­мељ­на законитост – она из једнакоправности и сло­бо­де – изостати.

2

Просвећеност

Неизговорен предлог Боже Грујовића сачуван је у па­­пи­рима Матеје Ненадовића и објављен је у пр­вом из­да­њу његових Мемоара, оних које је спре­мио за штам­пу ње­гов син Љубомир. Али само у пр­вом издању из 1867. го­дине; тих стра­ница неће би­ти ни у једном из­да­њу на­кон то­га, ни у пре­штам­па­ној књи­зи 1893. Српске књи­­­жев­­не зад­ру­ге, нити у кас­нијем издању Ге­це Ко­на из 1926, ни у из­­дању Ју­­­гословенске књи­ге из 1951, Де­чи­­је књи­ге 1954, ни­­ти у издањима Про­­све­те 1947, 1963, 1965, 1966. и 1971, односно Ма­тице срп­ске 1957, Но­ли­та 1966, чак ни САНУ 1988, па ни у Бе­се­да­ма зна­ме­­ни­­тих Ср­­ба из 2005. го­дине. Ус­та­но­ве које се­бе ра­до на­зи­ва­­­ју „на­цио­нал­ним” и диче се као „чу­ва­­ри” и „сту­бо­ви” срп­ске тра­диције, др­жав­ности и културе, за­бо­равиле су овај први пред­лог ус­тав­ности и за­ко­ни­­то­сти Ср­би­је Боже Гру­­јо­ви­ћа. Држава није ос­но­ва­на за законитости: кад су за­кони уопште до­но­ше­ни били су одраз политичке воље и сна­ге оних ко­ји су држали власт, а очито и култура није ха­ја­ла за Грујовићев нацрт. Она је убрзо кренула сасвим дру­­гачијим смером, сударајући се са про­све­ти­тељ­ством овог типа, предајући се романтизму на­цио­нал­ног ка­рак­тера.

Вратимо се стога у године Првог српског ус­тан­ка ко­­ји је предводио Ђорђе Петровић,  „Црни Ђор­ђе” од­носно „Ка­рађорђе”, једно време војник аус­триј­ских фрајкора, се­љак и трговац, прек и са­мо­во­љан. А такви су били и дру­ги око њега. Били су уг­лав­ном неписмени, храброшћу на­­докнађивали изо­ста­нак културе и познавање закона. Про­све­ти­тељ­ство их није дотакло, иако је оно довело до ев­роп­ског метежа у Наполеоновим ратовима кад им се пру­­жила прилика да устану против Турака, на­ро­чито осио­них дахија из београдског пашалука. Ве­ћи­на вођа, пред­вод­ника устаничке војске, вој­во­да и најхрабријих ју­на­ка били су већ хајдуци по шу­ма­ма, одметници од турске вла­сти и њеног закона ко­ји је према њима био већ ве­ков­има неправичан, кри­­вично, политички, економски, и на сва­ки други на­­чин. Србија је била духовно и просветно за­ос­та­ла, једва да је било писмених људи, многи ма­на­сти­ри попаљени а цркве разрушене, а сама српска Пра­­­во­слав­на црква са ограниченом аутономијом, уг­лав­ном под грчком администрацијом. Пећка пат­­ријаршија је и уки­­дана и обнављана, па су глав­­ну реч имале помесне вла­дике, митрополије или игу­мани појединих очуваних ма­настира, уг­лав­ном за­бачених, често пљачканих и увек под тур­­ским надз­ором да се поштује реч и власт Пор­те или про­вин­цијских паша, ага и бегова.

Од тога се разликовало стање и Цркве и Срба у „кра­­ји­на­ма”, односно под влашћу бечког двора. На­ро­чито су вој­вођански Срби могли да упражњавају вер­ске и еко­ном­ске слободе дате царским пов­лас­ти­цама, да би за­уз­врат ратовали за рачун Цара и би­ли му послушни. Неки су стицали и звања, војна па и племићка, други се об­ра­зо­ва­ли у Пешти, Бечу и другде, писменост је почела да за­хва­та више сло­је­ве свештенства и грађана, идеје про­све­ти­тељ­ства су лагано продирале у тадашње српске главе.

Није Божа Грујовић једини који је добио високо обра­­зо­вање и био просветитељски настројен. Би­ли су то и људи од пера попут Орфелина, Саве Те­ке­лије, Венцловића, Димитрија (До­си­те­ја) Об­ра­до­ви­ћа, или кар­ловачког митрополита Стефана Стра­­ти­ми­ро­ви­ћа, Лу­ке (Лукијана) Мушицког, Ђор­ђа Мар­ко­ви­ћа Кодера, а нарочито мла­ђе поколење ко­је је или из­бегло из Србије преко Ду­­на­ва жељно зна­ња и об­ра­зовања или је рођено у кра­­је­ви­ма на­се­љених Ср­би­ма, из околине Пеште где их је било чет­­вртина ста­нов­ни­ка, у Будиму по­ло­вина, у Сент­ан­дре­ји ве­ћи­на, а било их доста у об­ла­сти око Те­ми­швара, ве­ћи­­на око Сом­бо­ра, Новог Са­да, све до Зе­муна. Пре­ма по­­да­цима ис­то­ричара у штам­па­ри­ји Пеш­тан­ског уни­вер­зи­те­та, која се та­да налазила у Будиму, об­јављено је из­ме­ђу 1778. и 1803. године 295 не­мач­ких, 192 ма­ђар­ске и 118 српс­ких пуб­ли­ка­ција; од 1804. до 1824. 257 не­­мач­ких, 236 ма­ђар­ских из­да­ња и 241 публикација на срп­­с­ком је­зи­ку; из­међу 1825. и 1849. 372 немачка из­­да­ња, 951 ма­ђар­ска и 312 публикација на срп­ском. Про­све­ће­них Срба је би­ло нарочито по Далмацији, све до Тр­ста, и све је то кул­тур­но предњачило над Србима у тур­ском ви­лајету. Срби ван „вилајета”, из ових ових крајева Аус­троугарске, били су захваћени ев­­роп­ским, нај­више немачким просветитељством ре­да и за­ко­на, док су Срби у „вилајету”, са разлога ве­ковне тур­ске окупације и културно-политичког за­о­ста­ја­ња, били склонији националном ро­ман­тиз­му сна­ге и силе. И та подела, не више толико гео­графска ко­лико историјска, остала је до да­наш­њих дана.

Једну од највећих тешкоћа за даљи развој кул­ту­ре пред­стављао је језик. Упркос различитим на­реч­јима и из­го­ворима Срби су се усмено добро ра­зу­мели, али не увек и пи­са­ним језиком, ученим је­зи­ком књи­га и шко­ла (оне су већ биле от­ва­ране по Вој­­во­ди­ни), који је био углавном преузет из црк­­ве­не прак­се, спи­са и докумената, као сло­ве­но­срп­ски („слав­­­ја­но­сер­б­­ски”), па је реформа те језичке упо­­тре­бе би­ла пре­­ко потребна. То је налагало и про­­све­­ти­тељ­ство, пре­­­нето највише из немачке кул­­ту­ре, зарад да­љег шко­­ло­вања и образовања. На­чин пи­сања, од­­нос­но пи­сани је­зик био је под ути­цајем, син­­так­сич­­ким, гра­матичким, лек­сичким ста­рије сло­­вен­ске тра­ди­ци­је, највише руске, али и са не­мач­ким ре­­че­нич­ким склоповима; у речник су ула­зи­ле не са­мо не­мач­ке и руске речи, или облици пре­нети из ових је­­зика, већ и из мађарског, тур­ског, ру­мун­ског, на обо­дима и италијанског, од­нос­но ла­тин­ског. За­вис­но од тога ко се где шко­ло­вао, чије је об­ра­­зо­ва­ње примио и којој се публици обра­ћао, тако је сле­дио правила и начин пи­саног из­ражавања. А пош­то се црквена власт ширила као заш­­титничка и на све­товно поље, свештенички го­вор је по­стао узор ко­ји се намеће својим узусима и во­­ка­бу­ла­рима.

Утицај овог начина писања види се и у пла­ни­раној бе­се­ди о законитости Боже Грујовића, а види се и у служ­бе­ним препискама устаничке Србије, тр­го­вачким за­пи­си­ма, документима самог Совјета. Лек­сичко и гра­ма­тич­ко шаренило је било толико да су поједина посланства у тек ослобођеном Бео­гра­ду не ретко захтевала да се служ­бена преписка, ако је на српском, ипак установи по заједничком стан­дарду, како би уопште била ра­зум­љи­ва. Али так­вог стандарда није било. Чак ни оно што би био „чис­­тији”, „народни” језик, близак усменом изразу – а то су већ заговарали поменути Орфелин, Те­ке­ли­ја, Доситеј – није се могао у писању одвојити ни од црк­ве­но­сло­вен­ског, а нарочито не од сло­ве­но­ср­пског,  са многим ва­ри­јацијама које је свако сле­дио по свом нахођењу, по­рек­лу или стилу. Про­све­ти­тељство је ту већ наишло на прву и оз­биљну пре­преку. Прво „народњаштво” је тако стигло кроз је­зик, кроз захтев да се онај писани, мање ра­зум­љив, потчини усменом, разумљивијем и ширем.

3

Вук Караџић

Језичка реформа Вука Стефановића Караџића била је по­ли­тички пројект средствима културе. Тре­­ба­ло је низ де­це­нија да се он спроведе и тицао се чи­та­ве заједнице, др­жа­ве, историје, односно тра­­ди­ци­је. А тицао се и будућности Срба.

Вук је био необична личност. Свакако жељан ути­цаја и мо­ћи, амбициозан а у исти мах на рубу сна­ге, понекад стр­пљив а понекад прзница, скла­пао је разне савезе, пре­лазио с једне стране и од јед­них заштитника другима, гр­дио и улизивао се, али је био истрајан, понекад до тврдо­гла­вости, у свом науму да се свим Србима наметне исти је­зич­ки стандард, односно да се писмени говор упри­по­до­би усменом, „народном”. Он је један од нај­ве­ћих – у питањима језика свакако и највећи – носилац но­­вих, више романтичарских него про­све­ти­тељ­ских тен­ден­ција, човек који је идеје, зачете не рет­ко код других, умео да борбеним залагањем до­ве­де до испуњења. Ра­дећи у тешким приликама, тач­ни­је неприликама, мо­рао је да се умољава моћ­ни­ци­­ма, да се удвара не­саг­лас­ним властима и њи­хо­вим стру­јама, час аустрофилским а час ру­со­фил­ским, то­лерантним и мање толерантним ка­то­ли­ци­ма, као и блажим или ригиднијим право­слав­ци­ма, осио­­ним кабадахијама на положајима и уобра­же­­ним владикама, да пази на доушнике и пот­ка­зи­ва­че, гра­ди и разграђује са­везништва, приближава се и уда­љава од оних око себе, мо­љака за помоћ, пре­ћу­ткује увреде, прикрива кад мо­ра свој став, трпи сва­ки бол. Физички слаб и сакат, бо­леш­љив и чес­то зависан од помоћи других, по­вијао се под ве­тро­ви­ма који су му стално дували над глав­ом, како би се одржао на главном путу онако ка­ко га је себи за­цр­­тао – да етнос из којег је потекао пре­об­ра­зи у де­мос, у на­род једне, ма како слабе, заостале кул­ту­ре, а онда у на­цион, у на­ци­ју као политичко тело ко­­је може себи ство­ри­ти брану од спо­љашњих ос­ва­јача и ту­тора, односно да ус­танови др­жа­ву. И то сред­ствима је­зи­ка. Смер од етније ка народу, а од на­рода ка нацији, па онда ка колико-то­ли­ко са­мо­стал­­ној држави, то је био по­литички пут Вуков, иде­­ја која је на крају XVIII и на по­чет­ку XIX века би­ла чес­та у Ев­ро­пи, нарочито код малих на­рода, сло­венских и јуж­но­сло­вен­ских, али и код оних ве­ћих, др­жавно раз­је­ди­њених, као што су то били Нем­ци или Италијани. Кул­тура је посредник за так­ву по­ли­тику, а у њој питање је­зичког по­ве­зи­ва­ња и об­је­ди­ње­ња глав­но питање.

У размерама европске историје реч је о пре­лас­ку из пројекта просветитељства, што је у првом ре­ду био пројект мишљења, образовања и културе, у про­јекте романтизма, поново културе али и по­ли­ти­ке, са рађањем новог типа нације-државе. Вук је пре­шао тај пут, или, и тачније, његов сусрет с ев­роп­ским просветитељством брзо је прешао у занос ро­мантичарске културне, пре свега језичке по­ли­ти­ке. Вукова језичка победа (за коју је било по­треб­но пар деценија) победа је код Срба политике над културом, романтизма над просвећеношћу.

О Вуку постоји огромна литература, углавном апо­­ло­гетска. Кад није апологетска, онда је ико­но­клас­тичка. У мо­ру књига, огледа, записа и чланака, био­графских, ис­то­риј­ских, филолошких и пе­да­гош­ких, тешко је успоставити кри­ти­чки одмак, од­но­сно одржати критику у њеном пр­во­­битном, из­вор­ном значењу разабирања и оце­њи­ва­ња, вред­но­вања по ступњевима и финесама, а не под­ле­­ћи мо­дерном значењу критике као „утука”, ос­по­ра­­ва­ња, одбацивања. Почетком XIX века кантовску про­­­све­титељску критику разума и ума, са раз­ли­ка­ма ко­је тре­­ба по­ста­вити њи­ховим транс­цен­ден­тним ус­ловима и транс­­цен­ден­тал­ним огра­ни­че­њи­ма, што је смерало на об­­нову критике у старом зна­че­њу, замењује ро­ман­ти­зам субјективности која не пре­за пред разликама, где сна­га односи пре­вагу над нијансама, а циљеви као идеа­ли мало би­рају сред­ства. Почело је да се све више го­во­ри о „на­род­ном”, колективном ослобођењу од старих им­­пе­ри­јал­них, апсолутистичких власти, а по­је­ди­нац је та­ко­­ђе грабио себи слободу онако како су тр­говци и пр­ви фаб­риканти, војни освајачи да­ле­ких ко­ло­ни­ја и ресурса, но­ви владари још слабо утег­нути у за­ко­не и установе, гра­би­ли богатства и моћ. Иза ве­ли­ких апстракција, као што су упра­во „на­род”, „на­ци­ја”, „држава”, могле су се прикрити раз­ли­чите, па и диспартне тежње, хтења, воље. Вук је че­до тог до­ба: просвететиљства које гаси сво­је ин­­те­лек­туал­не заносе, и романтизма који за­но­се бу­ди на дру­гом крају, оном које рацио још није ос­вет­лио, у тзв. ира­цио­налном, митском, још на­­ту­рал­ном сло­ју људског ис­ку­ства.

Апологетика ће Вуку приписати ништа мање до „очин­­ство” над српским језиком и књижевношћу, иако је он у сво­јој понешто једностраној опсесији „на­родним”, „чис­тим”, „изворним” говором, нај­ви­ше заснованим на на­речју и лексици из краја свог по­рекла – оно што је звао „пра­ва Херцеговина”, за­пра­во испод Дурмитора низ источну обалу Дрине па до Та­ре, одакле су дробнички Ка­раџићи, Бан­ду­ле и по­томци Васојевића, нарочито на Јад­ру и око Тро­ноше – бележник, писар, а не писац, па ни ства­ра­лац у уобичајеном смислу речи. Он бележи, за­пи­­су­је („писао сам народне песме”, говори, ми­слећи на записивање песама које није никакав „на­род”, ни ма­ли на некој ливади, ни велики по чи­та­вој зем­љи, створио, већ само даровити, потом ано­ним­ни по­је­дин­ци, па се то преносило с колена на ко­ле­но и до­ра­ђи­вало), а од онога што сам „ствара” то су по­­ле­ми­ке, кри­тич­ки осврти, историографија, хро­ни­ке, ет­но­­граф­ски записи, кореспонденција, но­вин­ски члан­ци и при­кази. Он који је тражио и на­ме­тао уску „ори­ги­нал­ност” у је­зику и књи­жев­но­сти – а што ће му при­писати вуковска кул­тура пос­ле њега, кроз по­ме­нуто „очинство”, из влас­ти­те по­тре­бе да санк­ти­фи­кује своје велике, иконичке ли­ко­­ве – није баш ори­ги­налан у оном што је основно у ње­го­­вом де­лу, ни у правопису, ни у граматици, ни­ти у етно­ли­те­ра­ту­ри. Он је то паметно преузео, да­­ро­ви­то развио до крај­њих гра­ница и генијалном упор­­ношћу успео да спро­веде. Можда највећа по­ли­­тич­ко-културна фи­гура свог до­ба, Вук је амал­га­ми­­сао велике тен­ден­ције немачке ли­­те­рар­не ро­ман­тике и сло­вен­ског, нарочито јужно­сло­вен­ског на­­ционалног бу­ђе­ња.

Те је тенденције упознао кад су себи тек тра­жи­ле пут за реализацију. Постојала је и разрађивана за­мисао о тзв. фо­нетском писму, где се један глас пред­ставља једним сло­вом, где усмени говор над­ре­ђује писани. Неколико деценија пре Вука то за­с­ту­па Фридрих Аделунг, немачки ком­паративни фи­лолог образован у Халеу и Лајпцигу, кас­није за­по­слен као ректор у петроградском Институту за ис­точ­не језике, залажући се за упрошћен прин­цип пи­са­ња у немачком основном образовању као на­чин бр­жег и масовнијег описмењавања. Ње­го­ва кри­латица „пи­ши као што говориш, читај како је на­­писано” постаје ву­ковски слоган, доноси пред­но­сти упрошћеног пис­ма, али и ствара илу­зију да је довољно умети срицати сло­ва па би­ти пис­мен (пис­меност културне врсте обу­хва­та, уз ор­то­гра­фи­ју, граматику, још реторичке и сти­ли­сти­чке веш­тине, уз образовање и познавање до­ма­ће и стра­­­не традиције). Аделунгови радови биће по­ве­за­ни и са гра­матичким настојањима чешког фи­ло­ло­га и историчара Јо­зефа Добровског, који је пи­сао о глагољици, праписму јуж­них Сло­вена, о сло­вен­ским дијалектима, уз један нацрт оп­штег ети­мо­лош­ког речника словенских језика. С ра­до­ви­ма Аде­лунга и Добровског били су упознати први Ву­ко­ви пријатељи и сарадници, и доживели слич­ну суд­бину као овај Чех из периода „чешке ду­хов­не об­но­ве”, који је, додуше привремено, био ле­чен у ду­шев­ној болници, слично Сави Мркаљу са Кор­ду­на ко­ји је у Пешти студирао фи­ло­зофију и ма­те­ма­ти­ку, касније се закалуђерио и мен­тал­но обо­лео, и Лу­ки Милованову Георгијевићу, такође са Дри­­не, сту­денту права који се бавио и логиком, по­том гра­ма­­тиком, али који ће рано оглувети, про­пи­ти се и за­­вр­ши­ти тра­гично.

Од обојице ће Вук преузети идеје о ортографији и гра­ма­тици. Мркаљ је већ, идући траговима пи­са­ца као што су Вен­цловић, Доситеј, Сарајлија, Му­шиц­ки, радикално ума­њио број знакова, слова. Од 44 сло­ва у старословенској упо­треби, а 40 у сло­ве­но­срп­ској, задржао је свега 25, по њему довољних за пи­сање на српском; Вук ће се ко­лебати, ва­ри­ра­ти оз­наке, а на крају тај број ипак про­ши­ри­ти на 30. Са Миловановим је Вук у Будиму састављао пр­ву гра­матику, али ће је сам издати – Милованову је би­­ло већ забрањено да штампа властиту књигу о вер­­си­фи­ка­цији – и тако понети славу „творца” срп­ског правописа и гра­ма­тике.

4

„Народне песме“

Вуков највећи заштитник у језичким и књи­жев­ним по­сло­вима, саветник и ментор, био је Сло­ве­нац Јернеј Ко­пи­тар, један од секретара бечке двор­ске библиотеке и над­зорник задужен за све што се штам­па на „илирским” на­реч­ји­ма. Вука је Ко­пи­та­ру препоручио Мушицки и Копитар ће  Ву­ку по­мо­ћи на више начина. Даваће му задатке као свом са­рад­нику да прикупља усмене пес­ме („que j’ai em­ployé à recueillir des Volkslieder serbien”, пише он свом француском ко­ле­ги де Саси кад је, крајем 1813.  упо­з­нао Вука у Бечу), по­ма­же му да објави прве збир­­ке и списе – најпре Малу простонародњу сла­вено-серб­ску пјеснарицу 1814, потом исте го­ди­не и Писменицу серб­скога језика по говору простога на­рода написану, а 1818. прво издање Српског рјеч­ни­ка истолкованог ње­ма­чким и латинским ри­је­чи­ма, заједничко дело са Ко­пи­та­рем јер је овај дру­ги пре­вео речи – а ради на пре­по­ру­ци и рас­ту­ра­њу тих књига по ученој Европи, да­је са­ве­те мла­дом Ву­­ку подстичући га да се бави фи­ло­ло­ги­јом и ус­ме­ним наслеђем, највише оним што се већ де­це­ни­ја­ма зо­ве Volkslieder.

Копитар је лојалан аустроугарском цару, али има сво­је политичке назоре, пре свега оне „илир­ске”. Већ је био објавио словеначку граматику, сма­трао је да треба ре­­формисати словенску латиницу, а као библиотекару и цен­зору били су му познати де­ла и многи аутори читавог сло­венства, од Доб­ров­ског до Доситеја. Вукове апо­ло­ге­те ће га исти­ца­ти као Вуковог помоћника, а иконокласти ос­по­ра­ва­ти као католика који би да „поунијати” Србе и као „беч­ког шпијуна”, што је онда преношено и на Ву­ка. Јес­те помагао Вуку, финансијски, слао га у Срем по језички и усмени материјал, али је Вук имао самосталност и Ко­пи­тарево поверење као не­ко ко зна „чисти” српски је­зик (мада је у пре­суд­ним годинама друге деценије XIX века још увек пи­сао мешавином словеносрпског), а Копитар није био католички задрт, већ просветитељ за­ин­те­ре­со­ван за повезивање сло­венских и нарочито јуж­но­­сло­вен­ских народа како би ос­нажили свој по­ло­жај, јер су ску­па били највећа етничка гру­па у Аус­тро­угар­ској краљевини и ца­ре­ви­ни.

Реч је о тзв. првом илирском покрету међу јуж­ним Сло­венима, након што је Наполеон покушао да обнови ста­ру римску „Илирију”, на територији Дал­мације са за­ле­ђем. Римска Illyria, понегде Illyri­cum, „Илирик” и „Или­ри­ка”, обухватала је у ства­ри чи­тав западни Балкан, као и ју­гоисточни део итал­ског полуострва; Наполеонова је би­ла знатно ужа. Ве­ћину раних илирских племена аси­ми­ло­вала су она потоња, словенска, кад су населила овај део Бал­кана, а у првим деценијама XIX века, након по­ра­за Наполеона, најпознатији представници илир­ског по­крета (Гај, Драшковић, Раковац, Деметар) раз­вијаће схва­тање да су јужни Словени Илирци, ис­тог етничког ко­ре­на, да обухватају како Сло­вен­це, тако и Хрвате и Србе, као и муслимански сло­вен­ски живаљ у Босни, да су им говори гране са ис­тог стабла (Људевит Гај ће из­да­ва­ти Даницу илир­ску, часопис у том правцу), и тек ће се зва­нич­ном за­браном бечких власти 1843. године и овог по­кре­­та и самог илирског имена под претњом казне Илир­ци мо­рати изјашњавати као Срби или Хрвати, већ према ве­ро­ис­повести. Дотле ови називи су би­ли уже етнички, а не на­цио­нални, а за становнике дал­матинског залеђа, хер­це­го­вачког и црно­гор­ског крша, па све до македонских под­ручја ко­ри­сти­ће се и име „Морлаци” (уз име „Власи”, од­носно „Мав­ровласи”, „Моровласи”, „Црни Власи”), како ће их описати Алберто Фортис у Путу по Далмацији из 1774. године, књизи у којој ће по први пут пре­не­ти „Ха­санагиницу”, насталу код муслиманских пе­вача у Бос­ни, чиме су се служили Нодије а на­ро­чи­то Мериме у збир­ци La guzla, ou Choix de poé­sies illy­riques (1927), а ти­­ме, уз прве Вукове збирке, и Пуш­кин у Песмама западних Словена (1834). Фор­ти­сова књига Viaggio in Dal­mazia описује Мор­ла­ке као гостољубиве и пле­ме­ни­те, али се про­све­ти­те­љи згражавају над њима као див­љи­ма, не­про­све­ће­нима, јер су спремни на пљачку и живе као сто­чари, све док први романтичари не открију њи­хо­­ве песме, објаве своје препеве или им припишу влас­тите творевине (као Ме­риме), да би ова ве­ков­на традиција певања уз гус­ле по читавој старој Или­рији углавном де­се­те­рач­ким стихом све више, пре­ко Вука и вуковаца, ње­гових присталица и нас­тав­љача, била про­гла­ша­вана за „српске народне пес­ме”.

Ова национална апропријација, као и сам илир­ски по­крет, пада у време с краја XVIII и током прве по­ловине XIX века (а наставиће се, као процес по­ли­тичке ди­фе­рен­ци­јације, и у XX веку) кад се од ет­ни­ја, које се језички пре­по­знају, пореде, показују и слич­ности и разлике, па себе од­ређују као народе, кул­турне и обичајне, а онда и ре­ли­гијске за­јед­ни­це, стварају нације. Нације су народи са државним ам­бицијама, и међу јужним Словенима их није би­ло пре XIX века. Разуме се, историјске пројекције уна­­зад ће се такође одвијати као апропријације прош­лости, и оне пре тога и оне још давније, а то се не може спречити, али се може изложити кри­ти­ци која разабира и разликује кад се држи саме чи­ње­ничке грађе. За Вука – у време кад сарађује с Ко­пи­таром, а код Мушицког у фруш­ко­гор­ском ма­нас­ти­ру Шишатовцу записује највише епске пес­ме (пре тога у Бечу лирске, „женске” песме, те ће за­пи­си­­вати и касније кад буде допуњавао збир­­ке), а по­не­ке готове преузимао од Мушицког који их је већ био скупљао, као и митрополит Стра­ти­ми­ро­вић – „срп­ско” ће бити нај­пре ознака језичког по­рек­ла и ет­нич­ке про­ве­ни­јен­ци­је, да би постао бе­лег „на­род­ног духа”, а онда, на­ро­чи­то код ву­ко­ва­ца, на­цио­нал­на одлика и својина. Изгледа да Вуку нај­пре није било до тих песама: то што је слушао гус­­ларе од детињства сматрао је обичајним пе­ва­њем без оп­штијег значаја, и тек ће, кад га буде Ко­пи­тар у Бе­­чу убедио да то има књижевну вредност коју не­мач­ко про­светитељство, а још више ев­роп­ски ро­ман­тизам, пре­по­знаје као дотле потиснуту, за­­бо­рав­љену и вредну ли­те­ратуру, почети да тра­га за овом грађом, уређује је и објављује, односно чи­­ни до­с­тупном ондашњој писменој, мада још рет­кој пуб­­лици међу јужним Словенима, а нарочито међу ет­­ничким Србима.

За просветитељску европску филологију такве, „на­родне” песме биле су најпре језичка грађа, реч­нич­ка и метричка. За романтичаре, пак, оне су ес­тет­ске творевине, а још више примерци „народног ду­ха”, и тај Volksgeist, „народни дух”, задобија кул­тур­на а онда политичка својства националне пот­вр­де „самобитности” и „идентитета”, па више није средство повезивања култура и заједница, него бе­лег раздвајања и разграничења. Док је за про­све­ти­теље држава везана за законитост као напредак и еманциповање од раније личне власти краљева и властеле, за ро­ман­тичаре је она држава-нација, по­литички кавез којим се споља ограничава моћ дру­гих таквих држава, а изнутра за власт хо­мо­ге­ни­зује, намеће послушност и иден­ти­фи­ка­ци­ју на­ро­да кроз нацију или „национ”. Срби ће се, јед­ва до­так­нути првом, предати овој другој за­ми­сли.

5

„Народни дух“

Преко Копитара и бечких интелектуалних кругова с ко­ји­ма Вук долази у додир средином друге де­це­ни­је XIX ве­ка, кад почиње свој сакупљачки рад, из­ра­ду граматике, реч­ника и први превод но­во­за­вет­них књига (изгледа да је свој превод Новог завјета из­радио до 1820, иако ће га, из предострожности, че­кајући повољније прилике и ве­ро­ват­но до­ра­ђу­ју­ћи га, објавити тек 1847), и њега захвата ро­ман­ти­­зам, нарочито онај у тумачењу Хердера. Хер­дер се по­миње у студијама о Вуку, али осим општих мес­­та и без упуштања у Хердерове темељне за­ми­сли ма­ло ко се њиме бавио. А Хердер и хер­де­ров­ске идеје има­­ју огромну, скоро пресудну улогу за ра­­зу­ме­ва­ње културе, у чијем средишту је лежало пи­­та­ње језика, што ће, на политичком плану, до­вести до преображаја ет­нич­ких заједница у на­ро­де а он­да нације у Европи XIX века, а кас­није у све­ту. То је период стварања тзв. нација-др­жа­ва (уместо ра­нијих градова-држава), епо­хал­ни политички до­га­ђај модерности.

Позабавићемо се оним што је најважније за наш слу­­чај. Хердер са својом идејом о „народном духу” мож­­да је за политичку историју најутицајнији тео­ре­тичар с краја XVIII и по­четка XIX века, утицајнији од просветитеља Кан­та и пост­кан­тов­ца Хегела. Ком­бинујући више стру­ја, прве спе­ку­ла­ције о „ду­ху” као те­мељ­ном облику интелекта, Ши­ле­ро­во „ес­тетско об­ра­зо­вање човека” дошло из Кантове за­­мисли да је ле­по симбол доброг, немачко русоов­ство о из­вор­но­сти људске природе као „пле­ме­ни­те”, Хер­дер на­ла­зи да се поменути Volksgeist нај­ви­ше и најпре мо­же на­ћи у митологији, у древним при­чама и пес­ма­ма из старине које се сматрају за „на­родну” (ко­лек­тив­ну) тво­ревину. Тај је „народни дух” у исти мах ум­ност ко­лек­тива, „природно” је дат и служи за оп­шти „културни узор“: сваки на­род би по­се­до­вао свој темељни наратив који му пру­жа и обез­бе­ђу­је иден­титет. Хегеловски уни­вер­зал­ни „дух” та­ко се кон­кретизује и пар­ти­ку­ла­ри­зу­је као ис­то­риј­ски на­ратив о народу.

Хердерове идеје, где кантовско про­све­ти­тељ­ство већ смењује романтизам, и где Volk, Volksgeist, Volks­­lieder, односно „народ, народни дух, народне пес­ме”, постају знаци буђења раног национализма, код Вука, по­средством Копитара, почињу да играју глав­ну улогу. Из­међу осталог и романтична идеја пас­торале, односно сељаштва као „изворнијег” од гра­ђанства тог доба, бли­жег „тлу” и „наслеђу” него што је трговачки, „ћифтински” мен­талитет „бур­ге­ра”. Према српском грађанству у Вој­водини Вук га­ји зазор, јер сматра да је под утицајем стра­них, не­мач­ких или мађарских идеја (оно је „изрођено”, бе­ле­жи он), иако је и његова са­ма иде­ја о „из­вор­но­сти” сељака и „народном духу” пас­­тирских и хај­дуч­ких песама такође немачка иде­ја. Пас­торала је, уос­талом, песничка фикција, јер се пастирски жи­вот слика као идила, у забораву на тежак посао чу­ва­ња ова­ца и говеда, на смрад обо­ра и стаја; из­два­ја се оно што су већ класичари наш­ли код старих Грка, у својој слици Хо­мера и Хе­сио­да, или у се­вер­њач­ким сагама, готској ли­рици Гер­мана и код „Оси­јана”, фалсификата, за којег се ве­­ровало да је аутен­тични средњевековни песник. Уос­­та­лом, у то до­ба и Шарл Нодије сакупља „илир­ске”, од­нос­но „мор­лачке” песме више их из­миш­ља­ју­ћи него бе­ле­жећи, а Илирци и Морлаци су за­ним­љив случај пре­ласка још увек измешане етније, у за­леђу Дал­ма­ције, по Хер­це­го­ви­ни и Босни, који ће се тек од­во­јити на католике и пра­во­слав­це, од­нос­но по­то­ње Хрвате и Србе. „Хасанагиница” коју Но­дије та­ко­ђе наводи, преносећи је из Фортисовог пу­­то­пи­са, Гете бележи као eine morlakische Ballade, „мор­­лач­­ку песму”, већ у годинама кад Вук тек от­по­чи­ње сакуп­љење „мушких” и „женских” (касније „еп­ских” и „лирс­ких”) песама, пример је ове тада још „илир­­ске” литературе, на пре­лазу из усмене у пи­са­ну, би­ва забележена на разним стра­нама у Хр­ват­­ској, Бос­ни, Србији, како би, са Вуком, она по­ла­ко по­ста­ја­ла такорећи ексклузивно „српска”.

Хердер је умро почетком XIX века али су његове иде­­је, упрошћене и раширене по Европи у првим де­­це­ни­ја­ма истог века, биле политички делатне. Оне су послужиле као замајац историјског процеса транс­формације на­ро­да као културног конструкта у нацију као политички кон­структ. Тај је процес ис­торијски детаљно описан у број­ним на­цио­нал­ним историографијама, а ком­па­ра­тив­но по­сма­тран означава рађање национализма као кључ­не идео­логије XIX па и XX века. Да поновимо: на­цио­на­­лизам ни­је само симптом трансформације на­ро­да у на­ци­ју као политичког тела са аспирацијом на др­жаву, већ је и кључни облик енергије те транс­фор­мације, и јавља се код мање-више свих за­јед­ни­ца при­ли­ком стварања др­жаве, односно у си­туа­ци­ја­ма кри­з­е државног обје­ди­ње­ња народа у нацију. Али се та иста појава високих емо­ција, идејних за­но­са и др­жа­вотворног напора ума­њу­је по значају уко­ли­ко се оконча успешно. Уколико на том путу за­ка­же или буде битно ометен, процес транс­фор­ма­ци­је се изо­креће у тзв. псеудоморфозу, односно до­­во­ди до то­га да „минерал” добије облик „крис­та­ла”, об­лик свој­ствен некој другој творевини, „чис­ту крис­тал­ну фор­му као празну структуру”, како је го­­ворио Шпен­глер кад је овај феномен псеудо­мор­фо­зе из ми­нерологије пре­нео на ис­то­ри­ју.

Другачије речено, „национални наратив” од ко­јег се пошло као форме социјалног об­је­ди­ње­ња на­ро­да у нацију под притиском државе онда кад она не успе да себе оствари као делатно сред­ство ис­то­риј­ског про­це­са „кристализује” се у ис­праж­њену љуш­туру на­цио­нал­ног мита погодног за раз­ли­чи­те садр­жаје. Тешко је тај мит, сада „кри­с­тал”, раз­би­ти, али је лако кроз њега про­пу­сти­ти раз­личита свет­ла, бојити га различитим верзијама, уто­­ли­ко лак­ше уко­лико је сам чињенички или ем­пи­ријски пра­зан. И док ће се разни национални на­ра­тиви сми­рити код разних на­рода у сећање које жи­вотно ви­ше не оп­терећује њи­хо­ве заједнице, код Срба ће њи­хов ос­новни национални на­ратив по­стати и ос­та­ти жи­жа њихове политичке ис­то­ри­је. Под­стак­нут пре­ко Копитара и других национал-ро­­ман­ти­ча­­ра тог доба да трага за „народним ду­хом” своје ет­­ни­је, Вук ће оставити у наслеђе нешто че­га из­гле­да ни­је био до краја свестан: један мит чи­ји ће „крис­­тал” обојити нај­важније тенденције срп­ске по­­ли­тич­ке историје XIX, XX па и почетка XXI ве­ка. Реч је о тзв. косовском миту из­не­том у „на­род­ним” пес­ма­ма о косовском боју 1389. го­дине и паду „срп­ског цар­ства” под „царом” Лазаром.

Вук је, под утицајам ондашње филологије, са­куп­љене пес­ме делио на „мушке”, јуначке, и „жен­ске”, лирске. Али ће његова голема збирка од око че­тири стотине песама (у даљим класификацијама раз­врставаних на обредне, вер­ске, породичне, љу­бав­не, песме при раду и го­диш­њем календару), за­пи­саних у прве две деценије XIX ве­ка – неке је он за­писао, неке узео из записа већ по­сто­је­ћих са­куп­ља­ча – бити подељене, ове јуначке, на „цик­лу­се” гру­писане око косовске битке. Највише их је „прет­ко­­совских” и „покосовских”, док се као оне „ко­сов­ске” из ширег обима у строжем значењу могу узети све­га не­колико, за­пра­во пет. То су одломци, краћи де­сетерачки фраг­менти који код Вука немају дру­ги наслов до „Ко­ма­ди од раз­лич­ни­јех косовскијех пје­сама”, али су јез­гро једне ро­ман­тизоване, има­ги­нарне историје која је, јер је има­ги­нар­на, у ис­ти мах псеудоисторија, отуда жижа по­менуте „псеу­­до­морфозе” као „кристализације” за срп­ски Volks­geist.

Погледајмо их изблиза.

6

Косовски мит

У средишту тих фрагментарних записа обје­ди­ње­них на­сло­вом „Комади од различнијех косовскијех пје­сама” са­ма битка на Косову која се догодила из­­ме­ђу српске и османлијске (турске) војске на дан св. Амоса 15. јуна (каснијим календаром 28. ју­на) 1389. године на Ко­сову пољу митски је опи­са­на. Ис­ториографија не зна пу­но о том боју, осим да се из­весно догодио и да су обојица војсковођа, срп­ски кнез Лазар Хребељановић, и тур­ски врховни бег или „велики емир” Мурат Први, по­ги­ну­ли а вој­ске се после тога повукле свака на своју страну. Кнез Ла­зар ће у епској традицији постати „цар”, а Му­рат „сул­­тан”, а сама битка је од значаја за бал­кан­ску ис­то­ри­ју као једна, свакако крупна, али не и нај­пре­суднија, јер је вероватно важнија битка на Ма­ри­ци. На­име, турским ко­ло­низаторима ће бити по­треб­но неколико деценија да по­ко­ре простор ста­рих српских држава-феуда, кроз низ освајања и про­до­ра, и то углав­ном услед унутрашње борбе срп­ске влас­теле ко­ја је са освајачима склапала спо­ра­зуме ка­ко би обез­бедила личну власт.

Маштом издигнут на ниво најважнијег догађаја сред­­њевековне националне историје, са мало чи­ње­ница у ко­је се можемо поуздати, бој на Косову до­бија митска обе­лежја као „заветни” и „ос­вет­нич­ки” наратив. Узрок за срп­ски пораз се тражи и на­ла­зи у „издаји” Вука Бран­ко­ви­ћа, предводника ле­вог крила Лазареве војске, односно у „неслози” вој­во­да, што је по свој прилици премештање кас­није ис­торије и њено „кристализовање” на сам овај тре­ну­так битке. Иде се и даље: не претумачује се само ис­­торија, већ и теолошка потка мита. Погибија срп­ског вла­да­ра из области трију Морава постаје „за­ветна” у два даља значења: она је „вотивна”, јер он себе подноси на дар, ништа мање но влас­ти­тим избором пред Бо­го­ро­ди­цом која му, у једном од пет десетерачких од­ло­ма­ка, нуди да се опре­де­ли између победе над турском вој­ском и по­ги­би­је како би одмах прешао из „царства зе­маљског” у „царство небеско”. Из верских разлога он би­ра ово по­тоње, као хришћанска душа која суочена са бо­­го­словском дилемом личног спасења ставља на стра­ну сво­ју вла­дарску дужност очувања војске и на­ро­да. Ако је из угла високе хришћанске тео­ло­ги­је оног до­ба та­кав из­бор разумљив, он је из кас­ни­јег уг­ла уне­ко­ли­ко би­за­ран, али је брзо претворен у „за­вет­ни”, са­да са значењем оба­везе сваког од по­то­ма­ка, не са­мо владара, већ на­рода, на исту или слич­ну жрт­ву. Лазарево са­мо­жрт­во­ва­ње зарад „не­бес­ког” и по­тоњег „живота” успоставља се као ар­хе­тип на­цио­налне жртве коју би сваки Србин, ако се сма­тра до­стојним завештања ове традиције, мо­рао ова­ко или онако да понови. Његова косовски за­ветна иден­тификација надаље ће чинити језгро на­ционалног, односно политичког иден­ти­тета.

Удовици кнеза Лазара Милици и преосталој влас­тели било је свакако стало до брзе санк­ти­фи­ка­ције погинулог вла­да­ра, и она се обавила већ го­ди­ну дана касније. Пат­ри­јарх Данило Трећи, по­став­љен на то место у Жичи, а кон­ку­рент још жи­вом пећком патријарху Јефрему, ве­ро­ват­ни је аутор беседе изговорене на годишњицу косовског бо­­ја кад су Лазареве мошти пренете из храма Све­тог спа­са у приштинској долини у манастир Ра­ва­ни­цу. То је „Служ­ба кнезу Лазару” и „Повесно сло­во” истоме кнезу, где су се оба „заветна” значења кон­дензовала, ме­та­фи­зичким хијазмом неба и зем­ље, у мотив свесне жртве за „спас на небу” („ум­ри­мо да свагда живи будемо, при­несимо себе као жр­тву”), што је у стиховима по­зна­тим као „Слово ко­совских бораца” стављено у бу­дућ­ност, па опет ан­те­датирано као заклетва бораца пред сам бој, а по­раз онда уврстило у свесни и свети избор, и црк­ву овластило да буде тумач историје. Кон­ден­за­ци­ја ће се, са своје стране, кристализовати у сти­хо­­ве још једног десетерачког фрагмента из „ко­сов­ског цик­­луса”, оног из „Лазареве клетве” о завету на ос­ве­ту („ко не дође на бој на Косово, од руке му ни­шта не ро­дило” итд.). Ове епске песме најчешће су чи­тане и до­жив­ља­ва­не као стварни описи ис­то­ри­је, све до данас, па је фикција узета за стварност.

Све три стране митске приче – теолошко-ме­та­фи­зичка о за­­гробном вечном животу постигнутом са­мо­жр­тво­ва­њем, историјско-политичка о трауми јед­ног пораза о че­му се иначе мало зна као о ст­вар­ном боју, и национално-за­­ветна као белег иден­ти­фи­кације и идентитета – образоваће упра­во онај кри­стал-наратив који ће вуковска традиција срп­­ског на­родњаштва из романтизма пренети у реа­ли­зам срп­ске националистичке идеологије. Срп­ски уста­ни­ци,  и они из 1804. и они из 1815. године, бо­риће се и жртвовати у знаку овакве митологије. Али ка­ко ће за настанак нове на­ционалне државе би­ти по­­треб­но неколико деценија, све до Бер­лин­ског кон­­гре­са јула 1878. године, кад ће се Србији при­­зна­ти ме­ђународно гарантована сувереност, но­­во­ос­­ло­бо­ђена државна творевина имаће тек при­­вре­ме­­не, не­сигурне границе, унутрашњу ве­ли­ку не­ста­бил­ност у знаку непрестане борбе за власт су­коб­ље­них ди­на­стија и политичких врхушки, и ос­таће у ве­ликој мери ус­тав­но, институционално и на дру­ге начине им­про­ви­зо­ва­на творевина. Она ће се за раз­лог свога постојања по­зи­вати не само на ос­­ло­ба­ђање од турске окупације, већ ће тај разлог пот­­чи­нити другом, за њу важнијем разлогу: бор­би за ос­лобађање све „српске”, а онда „јужно­сло­вен­ске бра­ће” на Балкану. То је смисао Начертанија Или­­је Га­рашина из 1844. године, најпре тајног а он­да суш­­тин­ског документа српске државне и на­цио­нал­не идео­ло­гије. Тај спис је такође „заветни” и на­ста­вак је косовског ми­та, односно позива на „ос­вету за из­губ­љено Косово” ширењем те­ри­то­ри­ја, не само на југ, већ и север и запад.

Држа­ва Србија ће своје нај­важ­­ни­је ресурсе – по­ли­тичке, вој­не, економске, кул­­тур­не – подредити овом циљу, чак ће и вла­сти­то др­жавно постојање уто­пити у нову државу, Ју­го­­сла­вију, као државу Јуж­них Словена, стару и ве­ли­­ку за­мисао још од вре­мена Илирског покрета. Та је замисао про­све­ти­тељског порекла, али је у про­све­титељски ок­вир уливена потом романтичарска енер­гија, нај­ви­ше од стране Срба, што је помогло да се замисао и оствари као државни пројект, а ве­ро­ватно да – кад је тај пројект претрајао своје вре­ме, односно раз­добље европске историје где се одр­жавао као је­дан од чинилаца тзв. равнотеже осталих снага и си­ла – иста енергија употребљена за стварање, не­сми­рена и политички разобручена, без слуха за но­ве односе политичких снага про­ме­њеног света, по­слу­жи као пресудна за раз­би­ја­ње те исте др­жа­ве.  Ју­гославија, јед­­на од вред­ни­јих по­ли­тич­ких за­мис­ли у овом де­лу Европе, ос­тав­ља утисак про­јек­та чи­јој реализацији нису биле до­­ра­сле по­ли­тичке и ин­телектуалне „елите” бал­кан­­ских ет­ни­ја, а не са­мо нове нације, па је два пута у историји до­­жи­вела по­раз, упр­кос то­ме што је у оба наврата, из­ме­ђу два свет­ска рата и на­кон оног другог, Ју­го­сла­ви­ја се­бе по­ку­шала да спа­се поретком диктатуре, нај­пре мо­нар­хи­стич­ком, кас­није комунистичком. Не­до­вољ­ног ка­па­ци­те­та да се установи као де­мо­крат­ска, Ју­го­славија је иза себе оставила суморну сли­ку низа др­жавица, но­вих вазала и колонија пре­моћнијих ту­тора са стра­не, посвађаних и ре­сан­ти­мански на­стро­јених, за­глав­љених у прош­лос­ти­ма одак­ле се црпу вла­с­­тите иден­ти­фи­ка­ци­је, ле­ги­ти­ма­ци­је, идео­лош­ке и по­ли­тич­ке пројекције. Украт­ко, нови балкански „ро­ман­тичари” пре­ов­ла­да­ли су над ста­ри­јим „про­све­ће­нима”, сила је над­вла­дала ред.

7

Национални наратив

Мада је сакупио највреднију грађу за обнову ко­сов­ског ми­та и утемељење модерног српског на­цио­на­лизма са им­провизованом, привременом и ин­сти­туционално скле­па­ном државом, Вук не сно­си одговорност за по­сле­дице тог митског на­ра­ти­ва, колико ту одговорност сно­се „вуковци”, тумачи и настављачи његовог дела. До­вољно је навести са­мо један пример, јер је парадигматичан за ауто­крат­ски ка­рак­тер домаћих власти.

Митски кристал темељног српског на­цио­нал­ног на­ра­ти­ва лако је успевао да из своје чи­ње­нич­ке шупљине из­нед­ри и друге „псеудоморфозе”. Ре­ци­мо причу о кнезу, „кња­зу” Милошу Обреновићу, во­ђи Другог српског ус­тан­ка и владару Србије то­ком више од две деценије прве по­ловине и сре­ди­не XIX века. И данас домаћа апо­ло­гет­ска ис­то­рио­гра­фија хвали Милоша као „једног од нај­за­служ­ни­јих за политички статус Србије у Европи”, пре­не­бре­­га­вајући чињеницу да је био вазал Порте и да је он­дашња Србија опстала јер је била корисна од­но­си­ма великих ев­роп­ских сила. Наводи се како је „имао велики углед у на­ро­ду”, а гурају у страну ње­го­ви насилнички, ка­ба­да­хиј­ски методи владања. „Иако сам неписмен”, каже се, „кнез је добро осећао по­требе новог времена”, за­бо­рав­љајући да је лако, су­више лако презирао и понижавао та­да нај­вред­ни­је српске интелектуалце, одустао после све­га не­колико недеља од заиста напредног Устава Ди­ми­трија Давидовића, свог саветника и секретара, и кр­ва­во угушио свако противљење, а камоли по­бу­ну сво­јих политичких такмаца и противника, као што се флоскулом „државног разлога” правда ње­гов налог да се убије во­ђа Првог српског ус­тан­ка, Карађорђе, а глава му по­ша­ље у Цариград као до­каз личне лојалности.

Савременици, и Давидовић, и мемоари Ни­ћи­фо­ра Нин­ко­вића, а нарочито Вук Караџић, оставили су историјски вер­нију слику другог српског „вож­да”. У својој оштрој кри­тици Милошевог безакоња и са­мовлашћа, првом анти­ауто­ритарном спису у срп­ској политичкој историји, зе­мун­ском писму из 1832. године, Вук се не либи да кнеза представи као насилника и узурпатора: „Бео­гра­ђа­ни­ма на­шег закона није био већи зулум ни под каквом вла­дом турском, него што је у данашње време”. „Теш­ко оном владаоцу, који за то држи момке и солдате и гар­ду да га чувају од његова народа!”, пише Вук, и до­да­је: „владањем ваше светлости нико тамо ни­је за­до­во­љан, ама баш нико, осим ваша два сина”. Пред­лози које Вук износи били су занемарени, баш као текући предлози Ди­митрија Давидовића, или пре њега Боже Грујовића, пр­вог секретара Пра­ви­тељ­­ствујушћег совјета Србије, пред­ло­зи ко­ји су до­ла­зили из напреднијих схватања про­све­ти­тељ­ске Ев­ропе. А слично ће бити и са многим слич­ним по­­ду­­хватима појединих образованих српских ин­­те­­ле­к­туа­ла­ца, политичара и писаца, од Доситеја Об­­ра­­довића, преко Стерије, Ну­шића или Домановића, Ми­лана Пироћанца, све до Зорана Ђинђића.

Европска просветитељска и либерална мисао кр­шила се о „кристале” националног наратива о „иден­титету” ве­за­ном за косовски завет. Сви по­ку­ша­ји да се држава Србија ус­постави као уставно-прав­на оманули су јер су и ус­тав и закони у не­до­вр­шеној држави били само оруђа за вла­дање по­ли­тич­ких група, а не јемства слобода и права. Сва­ка но­ва врхушка на власти је циљевима свог владања пот­­чињавала оне заједничке. Било је привидне а не ствар­не једнакости пред законом, сменљивост је по­ста­ло нешто чему су се текуће власти одупи­ра­ле свим сред­ствима, одговорност је редовно изо­­ста­ја­ла, а јав­ност се подвргавала или про­па­ган­ди с врха или се укла­па­ла у национални наратив. За­то су разни по­ку­шаји да се Ср­бија доведе до де­мо­крат­ског по­рет­ка остајали без ре­зултата. Они су мог­ли успети да је косовски мит остао кул­турно се­ћање, део народног етоса, али његовим пре­тва­ра­њем у политички мит нације и државе пре­се­че­не су везе са могућностима које се у демократији от­ва­­ра­ју ка будућности.

Поменути национални наратив по свој прилици је био кључна препрека за успостављање де­мо­кра­ти­је у Ср­бији. Сво­јим метаморфозама и „псеудо­мор­­фо­за­ма” – кад је у љуш­туру заветне жртве при­мао раз­ли­чите садржине – ста­јао је на путу де­мо­кра­ти­за­ци­ји заједнице. Не код свих, али код зна­чај­ног дела на­ције, па и тзв. елите. Из позадине је, увек присутан ма­кар ла­тен­тно, образовао тип на­цио­налне суб­јек­тивности,  мен­талитета, ка­рак­те­ра или узо­ра за­­јед­ни­це. И друге нације имају своје на­­ративе, чак ми­то­ве, али су они били део кул­тур­не исто­ри­је, а не оне политичке и делатне која ус­ме­ра­ва са­даш­њост за­једнице из угла њене прош­ло­сти. Обично се глав­ни политички на­ра­тив не ве­зу­је на битан на­­чин за прошлост, већ за бу­дућност и ње­не ви­зи­је. Код Срба је било и остало обр­нуто, по­ш­то је мо­тив ко­совског завета избијао у свим пре­судним мо­мен­ти­ма историје, у оба срп­ска ус­тан­ка против Ту­ра­­ка, у Првом светском рату, на по­четку ви­дов­дан­ским атен­татом на аустро­угар­ског пре­сто­ло­на­с­лед­ника у Са­рајеву, током са­мог ра­­та по­зи­ва­њем на про­ши­ре­ње срп­ске државе,  па чак је ко­риш­ћен као важ­на мо­ти­ва­цијска по­­лу­га и од стра­не ко­му­ниста у Дру­гом свет­ском ра­ту за под­­сти­ца­ње пат­рио­тиз­ма. Он је као „ми­сти­ка Ви­дов­­да­на” био ори­јентир за стварање Ју­го­сла­ви­је, а из­гу­био је на важ­ности у обновљеној, ко­му­ни­стич­кој Ју­го­сла­ви­ји, кад је по­тиснут у име ви­зи­је уто­пијске бу­дућ­но­сти. Али са­мо привремено: све­га три-че­ти­ри де­це­ни­је кас­ни­је, с распадом те др­­жа­ве, вра­ти­ће се свом мит­ском снагом, а на­ро­чи­то с гу­битком са­ме те­ри­то­ри­је Ко­сова након ин­тер­­вен­ци­је НАТО са­­ве­за пре четврт столећа.

8

Морал и политика

Губици који се не могу надокнадити а који јачају жељ­у за макар симболичким испуњењем, ране по ко­јима се он­да изнова чепрка, трауме обрађене у мит, све то чини ос­нову домаћег ресантимана као по­литичке страсти ко­јој је тешко одолети. Не тре­ба да нас чуди што у овом снаж­ном везивању за прош­лост где је будућност тек њена ре­­тро­спек­ци­ја, конзервисана у осветнички и болни завет, глав­ни­на српског политичког тела бива окренута дес­ни­ци. По­литички, десница се увек занима очу­ва­њем бив­шег или по­стојећег статуса, ре­стау­ра­ци­јом на­­вод­но „слав­не прошлости” и опи­ре се про­ме­на­­ма.

Митски кристал домаћег ресантимана екс­тре­ми­зовао је српску десницу дотле да је повремено кли­зила у фа­ши­зам и неофашизам; довољно је под­сетити на љо­ти­ћев­це, од­носно на текуће ше­ше­љев­це. Фашизам је политика на­сиља, владавина стра­ха и презира слободе у име култа силе. Ни­чео­ве ана­­ли­зе ре­сан­ти­мана говоре нам да је то „ус­та­нак робова у мо­ра­лу”, али „морал” мржње према дру­гима само је али­би, ле­­ги­­тимација или прав­да­ње за политичка сред­ства при­­мене на­сиља. Такав „ус­танак робова”, ка­же Ни­че, „по­чи­ње кад сам ре­сан­тиман постаје ства­­ра­лач­ки и рађа вред­ности“: „Док сав отмени мо­рал из­ра­ста из победничког по­твр­ђивања на се­би самоме, роп­ски морал унапред ка­­же Не оном што је споља, што је другачије, што ни­је он сам: и ово Не је његов ства­ралачки чин. То од­враћање по­гле­да који по­став­ља вредности – тај нуж­ни смер пре­­ма споља, уме­сто натраг према се­би – спада уп­ра­во у ре­сан­ти­ман: ропском моралу по­требан је нај­пре један су­­протан, спољашњи свет; фи­зио­лош­ки речено, по­требни су му спољњи над­ражаји како би уопште де­ловао – његова ак­ци­ја је у основи из ре­акције”.

Митски, заветни, осветнички и жртвенички на­ра­тив из ста­ре српске историје, кристализован и кон­центрисан по­том у наратив националног иден­ти­тета, успео је да изо­кре­не и домаће левичарске по­крете. Они су, ако их ли­ши­мо реторике увезене спо­ља, често и пре ауторитарни уместо либерални, ви­ше окренути држави и етатизму него за­једници или друштвеним питањима, а кад и јесу користе их за властите циљеве. Левица је начелно ре­фор­ми­стичка, и не само у погледу унутрашњих невоља друш­тва, већ и по томе што је кадра да мења по­ли­тич­ки оквир у којем за­једница живи. У ауто­ри­тар­ној држави сви захтеви који би се држали кла­сич­них аксиома демократије – од једна­ко­прав­ности, смен­­­љи­вости, одговорности, јавности, до за­јед­ни­чке и по­је­ди­нач­не слободе – припадају левици, са­мо ако се за њих ис­трајно залаже, свеједно како се­бе пред­став­ља, као што су и сви напори да се одр­жи по­стојеће ауто­­ритарно стање напори деснице, па ма­кар себе мас­­кирала и заставом „социјалиста”. Тек би се по ус­по­стави де­мократског поретка, у ви­ду реа­ли­за­ци­је поменутих ак­сиома, могле даље про­филисати ле­ве и десне конкретне по­литике, ши­рити поље по­­ли­тичке и правне једнакости пре­ма еко­номији (ка­­ко то одликује со­цијал­де­мо­кра­ти­ју и њене ва­ри­­јан­те), односно извести и десницу из њених крај­но­сти на­ционализма и ауто­ри­та­риз­ма, кад по­ста­је уме­рена и ус­мерена на одржање до­стиг­нутог де­­мо­кратског стан­дарда. У противном ће­мо и да­ље има­ти игру маски и престола, односно илу­зију де­­мо­кратије.

Али можда смо сувише лако изједначили морал с по­ли­ти­ком кад смо Ничеов ресантиман као „уста­нак ро­бо­ва у моралу” разумели као устанак у по­ли­ти­ци. Њи­хову идентификацију у ви­ду ети­ко­по­ли­ти­ке заговарали су Сократ, Платон, де­лом Ари­сто­тел, као и средњевековни теолози. Тек ће с Ма­­ки­ја­­велијем доћи до одлучног разлаза две сфере, кад он бу­де утврдио да се испод маске морала сувише често кри­­је ружна њушка владања, кад иза про­по­ве­ди стоје от­рови и бодеж. Просветитељство Кан­та ће покушати да опет оствари спој, односно да из ети­ке дужности извуче и оне заједничке, по­ли­тич­ке, да би после њега Хегел, ука­зујући на слу­чај Ан­ти­гоне, понора између при­ват­ног и др­жав­ног, ту ве­зу најзад прекинуо.

У начелу морал се тиче владања собом, личног др­­жа­ња и понашања, док је политика владање дру­ги­ма, они­ма које не познајемо и које никада не­ће­мо упознати. Центрипетални морал и цен­три­фу­гал­на политика још се раз­ли­кују и по томе што има раз­них морала – најчешће је то мо­рал добра и зла, иако појмови, односно вредности доб­ра и зла мо­гу бити различитог садржаја за различите људе – а ту је и морал усмерен према задовољству, или про­би­тач­­ности, или успеху итд. Иако се одређена под­руч­ја мо­рала и политике укрштају па и преклапају, етич­­ка мерила су за политику кратког домета, и сво­­ју недовољност чес­то надокнађују ин­си­сти­ра­њем њихових за­го­вор­ни­ка на тзв. моралној чис­то­ти, што, поново често, води ја­ча­њу сујете и егоиз­ма. „Ја, па ја” стоји као скривени сло­ган оног „у пра­ву сам”, односно захтева, који звучи кан­­товски, ка­ко је морално просуђивање императивно, а што је још Канту пребацивао Констан. Ако би етика и би­ла им­­перативна, из категоријалног разлога својих су­­до­ва, у по­литици су императиви штетни, огра­ни­ча­вајући и начелно ре­пресивни.

Свакако да политика у субјекту оставља свој етич­ки оти­сак, односно да није без моралних кон­се­квенци. Ва­ља­но је да морал и политика не иду је­дно против другог, али њи­хова начелна и не­пре­мо­сти­ва разлика по пољу де­ло­ва­ња и важења чини их ус­путним, а не суштинским са­вез­ни­цима. На­про­сто мерила једне животне игре не треба ме­шати с ме­рилима друге. Као што се и ногомет и ру­ко­мет иг­­рају лоптом и на голове, бркање правила и кри­те­ријума уки­­да их као игре. Политички мањак није мо­­гуће надокнадити моралним, а нарочито не мо­ра­­ли­стичким вишком.

9

Плурализам

Демократија се везује за плурал, за мноштво или мнош­твеност, од са­мог почетка. У барем дво­стру­ком значењу: мнош­тво људи у заједници задр­жа­ва­ своју раз­ли­чи­тост, а пар начела које смо овде ус­ловно звали ак­сио­мима (јер за разлику од ло­гич­ко-математичких ови политички се могу пре­ис­пи­ти­вати) нису сводљиви на само јед­но од тих на­че­ла. И прво и друго граде ди­на­ми­ку у којој се креће и кружи моћ, а кад се моћ преобрази у власт за­ус­тав­љањем свог кретања обично је услед тога што највеће мноштво, оно које у том часу и у тим окол­но­стима чини већину, треба да за заједницу до­несе не­ку одлуку. Демократија у те сврхе из­на­ла­зи сво­је процедуре, али она није процедурална а да не за­ви­си од извесне садржине, садржине коју јој пружа за­једница. Правне регуле могу помоћи, али не ре­ша­вају проблеме саме демократије. Ме­ђу­тим, она ни­је ни „суп­стан­ци­јал­на”, односно норме су у њој са­мо заједничке прак­се регулисане овим про­це­ду­ра­ма. Демократија је вишег реда од за­ко­но­давства, те илузије помињане „мета-инстанце” ко­ја би у по­ли­тички склад увела плурал политичких „ра­цио­нал­ности” веберовске монопол-државе. Важно је пи­тање и нови обрис, нова могућност која се већ на­зире у садашњости и за блиску будућност: након др­­жаве-полиса, потом државе-феуда, па државе- на­­ције и државе-партије, јавља се, сад упоредо, тип др­жаве-кор­по­ра­ци­је, са влас­ти­том сувереношћу ми­мо тра­ди­цио­нал­них, транс­националном и ин­тер­националном, и на дру­га­чи­ји на­чин ме­та­по­ли­тич­ком природом моћи. Она себи економском сна­гом колонијално потчињава мање заједнице, па и државе, јер по­ста­је неу­по­ре­ди­во снажнија од њих.

Та­кође, плурал демократије не треба побркати са мо­дерним изразом плуралног, вишестраначког по­­ли­тич­ког поретка. Он је тек израз механизма ре­пре­­зен­то­ва­ња и тај механизам може да оштети де­мо­кратију уко­ли­ко се она сведе на њега. Изостанак стра­нака у кла­сич­ном добу старогрчке де­мо­кра­ти­је није значио да није би­ло група, мањих или ве­ћих, односно присталица истог или сличног миш­љења. Али такве групе нису биле трајне, већ при­вре­мене, како би се очувала динамика и кре­та­ње мо­ћи, како не би прешла у статично и пасивно ста­ње влас­ти само једних над другима. То ће се чеш­ће де­­ша­вати у мо­дерном добу представничке де­мо­кра­тије кад су пе­риоди владавине једне групе над дру­гима трајнији, про­мене ређе, а моћ ре­ду­ко­ва­на на тзв. политичку кла­су којој су грађани у за­јед­ни­ци само условна подршка.

И класична и модерна демократија почивају на раз­­ли­ка­ма, мноштвима, на плурализму. Оне их са­мо различито ту­маче и практикују. Класична де­мо­кратија је начелом исо­номије, јед­на­ко­прав­но­сти, настојала да сва­ко­днев­не разлике уведе у за­јед­ничко деловање, донекле сми­рујући ди­фе­рен­ци­рања која долазе из начела слободе, он­да кад је ме­ром остракизма, привременог ис­кљу­че­ња из по­ли­са, настојала да слободи постави границу од ње­ног прелаза у хибрис, односно обест или ба­ха­тост кад више није слобода која доприноси за­јед­ници јер не води рачуна о слободама осталих. Мо­дерна де­мократија на дру­ги начин искључује по­јединце из политичког учешћа, нај­пре ме­ха­низ­мом ре­пре­зен­товања и само пе­рио­дич­ног учешћа у њој кроз фи­гуру бирача или, можда чешће, гла­са­ча. По­ли­ти­ка се представља као посао за иза­бра­не, као де­лат­ност у којој је неминовно „упрљати ру­ке”, што та­ко­ђе представља средство одвраћања љу­ди од по­ли­тике као заједничког чина. По­ли­тич­ки по­ре­дак де­мократије се сувише редукује на прав­не ре­гуле: из­раз „правна држава” је заводљив јер мо­же оз­на­ча­вати и „државу која примењује пра­во на гра­ђа­не” и „државу која примењује право на себе”, а у оба случаја, а нарочито у првом, ву­че са собом си­лу ко­ја законима пружа ауторитет, од­нос­но за­ста­је у сен­ци репресије. Најзад, по­ли­тич­ки про­фил се ма­сов­но изграђује кроз на­ра­тиве по ко­ји­ма је „узор” за људе у митском ре­ги­стру. Код Ср­ба, а на­чел­но то важи за скоро читав Бал­кан, тра­жи се и на­меће што снажнија иден­ти­фи­кација са ре­сан­ти­ман­ским ка­рактером који вла­с­ти­ту за­јед­ни­цу, по пра­вилу ет­нички де­фи­ни­са­ну, из­диже из­над ос­та­лих а спре­ман је на од­ри­ца­ње од лич­но­сти за­рад ци­љева так­ве за­јед­ни­це.

Међутим, и појединац у демократији јесте биће плу­­ра­ла. Он је припадник различитих мањих група или за­јед­ни­ца, развија различите своје профиле за раз­личита де­ло­ва­ња, и није тако компактан како се чини кад се говори о ње­­говом статички за­миш­ље­ном идентитету, то јест о иден­тификацијама ко­је му намеће средина. Те су иден­ти­фикације ре­дук­тивне, упрошћене, изоштрене у смеру на­цио­нал­ног политичког наратива. Није ипак тако теш­ко за­ми­слити отменије природе које су, на пример, ет­­нички Срби или Хрвати, али који су културно или чак политички Ју­го­сло­ве­ни, можда Ев­роп­ља­ни, то јест који себе идентификују на ви­ше од јед­ног начина. Чак се и у доба националног ро­ман­тиз­ма један Вук могао одређивати не само као Србин, већ и као бечки грађанин европског духа (што ће му бити касније замерано од стране тзв. етничких или ре­ли­гијских чистунаца), као што су то могли и До­ситеј или Сте­рија. Такође, доба националног ро­ман­тизма имало је и сво­ју другу страну, про­све­ти­тељ­ско-еман­ци­па­тор­ску, са илирским по­кре­том кул­турне, па и по­ли­тичке сарадње. Чак је и ко­сов­ски мит могао, али као културни гест, а не као по­ли­тички кон­структ и кров­ни државни наратив по­слу­жити за циљ еман­ци­па­то­р­ског по­ве­зи­ва­ња, без об­зира на своје по­вре­мено екс­плоатисање за­рад др­жавних циљева пр­ве или дру­ге Југославије. Плу­­ра­­ли­зам је врста по­литичке пер­спективе, и ши­ри а не сужава про­сто­ре де­ло­ва­ња неке за­јед­ни­це онда кад она себе обра­зује за де­мо­кратију.

10

Смисао да се живи заједно

Чиме се једно мноштво, један скуп хетерогених чи­ни­ла­ца и начела може повезати као скуп неког за­јед­ни­штва, а не као агрегат својстава у распаду? Шта да­је смисао некој заједници тако да људи жи­ве у њој? Одакле извлаче тај смисао живота у за­јед­ни­ци и шта се збива кад он бледи, губи се, нестаје, као што је јуче и данас случај у Србији?

У нашим ранијим анализама нашли смо да је то на­­ра­тив. Наратив као заједништво хетерогених љу­ди, ин­те­ре­са, страсти и замисли има капацитет да захвати и очува ту хе­те­рогеност, односно мно­шт­ве­ност. Он то чини уколико се развија кроз раз­ли­чи­те верзије, кроз нарације које му да­ју раз­ли­чи­та зна­чења, али тако да се из њих може изву­ћи уп­ра­­во смисао да-се-живи-заједно, фе­но­ме­но­лош­ки и он­толошки речено, чак хајдегеровским реч­ни­­ком, као Sinn des Zusammenlebens. Моћ приче је зна­чај­но, чак на­чел­но већа него моћ ре­дук­тив­них су­до­ва фор­малне или са­знај­не логике управо са ове хе­­те­ро­гености, тога да за­хва­та разлике које би ло­гич­ки могле прећи у противности. Ми жи­ви­мо у при­ча­ма, од античког клеоса кад је по­је­ди­нац при­чом пре­лазио у сећање других, преко тзв. ве­ли­ких при­ча модерности, од оне просветитељске о про­­гре­су и еман­ципацији, односно дијалектичке о ус­пи­­­ња­њу духа у нове синтезе, па до данашњих, али углав­ном ме­диј­ских и редуктивних. Кад прича по­ста­не ре­дуктивна, кад се инсистира само на јед­ној ње­ној вер­зији она губи свој­ство хоризонта за раз­­ли­чита зна­чења, губи управо оно одак­ле се мо­же из­­ву­ћи смисао за заједништво људи.

Смисао демократије као семантичког хо­ри­зон­та за­јед­нице је живот људи у слободи. Она је та­ко­ђе „прича”, зас­нива, везује прошлост за будућност, об­ликује са­даш­њост, обећава и отвара пут надама да појединац може про­наћи своје место – властита пра­ва, слободу и дигнитет – у оквиру заједничког жи­вота. Она је и прича културе – по­­требан је не са­мо економски, већ нарочито културни ос­­лонац за де­мократију – и прича која, ако се не ре­ду­ку­је на на­ционалну верзију и не сакрализује државу као је­­дан од својих израза, има изгледа на успех.

 Из тог смисла као хоризонта живота у за­јед­ни­ци појединци могу извући посебна, конкретна зна­че­ња. Она се тичу избора своје судбине, професије, карактера, појединачне а не само колективне сло­бо­де, уосталом у данашњем свету глобално ис­пре­пле­таном врло условне. Као што темељни наратив по­литике добија своје различите, конкретне вер­зи­је, тако и смисао да-се-живи-заједно има своја раз­личита значења, конкретна за појединце.

Остаје нам само да поновимо на крају да је за не­ус­­пех демократије у Србији највећи узрок пре­но­ше­ње јед­ног мита из културе у политику и ње­го­во учвр­шће­ње као националног и државног на­ра­ти­ва. Као прича  о де­с­трук­тивном жртвовању до рат­ног суицида постао је и из­вор колективног ре­сан­ти­мана, сужавајући избор, а ти­ме и слободу на зна­чења прошлости; тиме су блокиране мо­гућ­нос­ти за будућност. Смисао да-се-живи-заједно тако је ис­пражњен у значењима која су не само су­прот­на том за­јед­ни­штву, већ ометају његово кон­сти­туи­са­ње.

Узмимо за сам крај један пример. Текући Устав, одо­брен на продуженом, дводневном ре­фе­рен­ду­му 2006. године, прилично тесном и сумњивом ве­ћи­ном, већ на почетку садржи једну правну фик­ци­ју, „преамбулу” о Косову као „саставном делу” др­жа­­ве Србије, што делује сомнабулно, имајући у ви­ду да је тај део раније територије већ одвојен од Ср­бије. Претензије могу бити једно, али Устав који по­чиње једном таквом фикцијом губи смисао га­ран­та права и слобода, односно ограничења др­жав­не моћи у односу на заједницу и претвара се у по­литички програм. А овај „косовски завет”, угра­ђен у Устав, делује даље на читав документ, па не чу­ди да је, од свог доношења до данас, све мање оба­­везан за државу која га је про­кла­мо­ва­ла, па га крши кад год то власти затреба. По­том се то пре­но­си и на законе који су, правнички гле­дано, ни­жег реда, а институције надлежне за при­мену за­ко­нитости гасе се као свећа на ветру. Изостанак за­ко­нитости води у опсесију, иначе у модерно време чес­ту, да би се правном апаратуром могао на­до­мес­тити мањак политичке културе, барем под­јед­на­ко важне, ако не и важније од државног за­ко­но­дав­ства.

То је већ довољно лоше, али можда није најгоре. Не­воља је што је безакоње „системско”, а да се не јав­љају, барем не на уочљив и одлучнији начин, де­ло­ви домаће политичке „класе” који би не само про­менили Устав већ сам „систем”. Устави уређују др­жаву, њене апарате власти, и опасна је правно-политичка заблуда да су довољни за демократију не­ке заједнице, нарочито ако не спречавају ту­тор­ство државе над друштвом и појединцима. Они су са­мо део, важан у мери у ко­јој се тичу од­носа др­жа­ве и нације, али је важнија кул­тура политике, од­нос­но установе као ре­гу­ли­са­не праксе, навике које до­лазе из много пута овде по­мињаних де­мо­крат­ских „аксиома”, вредности ко­­је се негују и прак­ти­ку­ју. На пример, наше васпитне ин­сти­ту­ције јесу ауто­ритарне, оне не образују за де­мо­кра­тију као кул­туру жи­во­та, власти су преко мере цен­тра­ли­зо­ва­не, о љу­ди­ма се сувише одлучује без њи­хо­вог учеш­ћа и са­рад­ње, држава је у наручју и „ду­бо­ке” влас­ти иза сцене и „површне” власти која једино ха­је за властити ин­терес одр­жања моћи. Наратив на­­цио­налне по­ли­тике је окре­нут прошлости, бу­дућ­ност је не­из­вес­на, а са­даш­њост хаотична и под­лож­на хиру, на­си­љу и ба­ха­тости моћника.

Хоће ли поколења која долазе успети да про­ме­не овакав погубан политички пејзаж? Да ли ће смо­ћи снагу да га преобразе у „демократију која до­ла­зи” и да за будућност оцртају нови, битно дру­га­чи­ји хоризонт заједнице, њен изгледнији смисао да-се-живи-заједно? Или ћемо остати на рубу ис­то­ри­је, у прошлости која и даље гута сваку будућност, без изгледа за преображај? Странке, ма како се из­ну­тра „демократизовале” а споља демократски по­ре­дак прокламовале за „циљ”, нису довољне; без гра­ђана који не налазе смисао да-се-живи-за­јед­но у пројекту заједничке будућности, који су мало или чак ни­су спрем­ни да се животно заложе за прак­су толико пу­та по­мињаних „аксиома”, пре све­га за јед­на­ко­прав­ност и за слободе, домаћа по­ли­ти­ка ће остати ју­ре­ње властитог репа, препуштена вр­хушкама на влас­ти и насиљу које нас је одавно и ода­свуда обу­зе­ло. Све то у једној импровизованој, не­довршеној, ск­лепаној др­жа­ви која не ле­ги­ти­ми­ше садашњост бу­дућношћу, већ прош­лошћу.

Упркос овим страницама које су прожете скеп­сом, наша књига полаже наде у могућност за дру­га­чију будућност.

Новица Милић

[Pročitano juče, 15. februara, u Kragujevcu na velikom skupu studenata i građana:]

Drage kolege, dragi građani,

Svi vi koji se osećate slobodni i slobodumni.

Dobro došli.

Pre svega bismo se mi, sa Univerziteta u Kragujevcu zahvalili studentima drugih fakulteta na velikom trudu i zalaganju da dođu ovde u ovolikom broju.

Sa nama su danas studenti i građani cele Srbije okupljeni oko iste ideje – ideje ozbiljnih društvenih promena koje počivaju na osnovnim vrednostima koje svi delimo.

Zajedno smo sa vama u ovom. I osim što brinemo o tragediji, pozivamo institucije na što brže i transparentnije delovanje.

Podsećamo još jednom da studenti jasno i nedvosmislneo traže ispunjenje zahteva od nadležnih institucija koje bi trebalo da očuvaju svoju nezavisnost i legitimitet.

Od novembra kada su počeli protesti prvo u Novom Sadu, a zatim u ostalim gradovima, nije došlo do ispunjenja niti jednog zahteva od strane nadležnih institucija.

Znajte da se danas srećemo u znaku broja 15 – 15 sati, 15. (februara) za 15 žrtava.

Srećemo se na mestu gde je rođena srpska državnost – ovde u Kragujevcu.

Za nas studente, Sretenjski ustav mnogo je više od puke istoriografske činjenice.

U našem studentskom, paralelnom univerzumu, Ustavi postoje kako bi se primenjivale najznačajnije društvene vrednosti. Slovo bez primene, učili su nas, jalovo je. Tome svedočimo i danas.

Predstavljamo generaciju koja se i ne seća bilo koje druge i drukčije vlasti do ove.

Sretenjski ustav je podsetnik i opomena. Duh ovog Ustava, iskra je koja tinja u svima nama.

15. februara 1804. zborom u Orašcu, Marićevića jaruzi, Đorđe Petrović i njegovi ustanici razbuđuju usnulo srpstvo. Prvi srpski ustanak, ta pohvala slobodnom šumadijskom duhu, nije bio tek oružana pobuna protiv ugnjetavanja. Nadahnut njime, profesor Boža Grujović piše „Slovo o slobodi“.

Tom prethodnicom, Sretenjskog ustava, Grujović usklikuje:

„Tamo gde je dobro ustanovlenije zakona, gde je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je sloboda, tu je voljnost. Tamo gde li jedan ili više njih po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju, no što hoće čine – nema slobode, nema sigurnosti, nema dobra, već onde pustailuk i ’ajdukluk, samo pod drugim imenom“.

Još tada je ukazivano da je vladavina zakona, preduslov slobode.

Gde smo danas, dva veka kasnije? Dva veka od kako je postavljen temelj moderne srpske države, na istom mestu zatičemo ruševine. I na tim razvalinama, požutelu i nagorelu hartiju, na kojoj se tek naziru slova. Slova koja proklamuju slobodu.

Zagledani smo u lica vođa Miletine bune, 1000 seljaka, koji su oko Božića 1835, stigli u Kragujevac da od Knjaza traže ispunjenje onog što on uporno odlaže – da prihvati da je, po slovu zakona, Knjaževstvo, njegovo dostojanstvo, ali ne i njegova prćija.

Ova buna, ili demonstracije, kako bismo danas rekli, za nešto više od mesec dana iznedrile su Sretenjski ustav.

U tom kratkom roku, gotovo istorijskom trenu, napisao ga je čuveni Dimitrije Davidović, srpski Otac Osnivač.

Bez obzira na sve prigovore snazi Sretenjskog ustava, koje često ističu profesori – da je važio isuviše kratko, da se Srbija protegla preko svojih pravnih mogućnosti, da su bila obuhvaćena samo lična, a ne politička prava – radilo se zapravo o ustavnom aktu koji je bio jedan od najdemokratskijih u tadašnjoj Evropi.

Ustrojstvo moderne Srbije, zbog ovog pravnog teksta, moglo je biti daleko liberalnije od ustrojstva mnogih evropskih država.

Pogledom na to lice Srbije, od pre 190 godina, u ovo doba, doba kad se priroda budi iz zimskog sna, možemo da povučemo brojne paralele: Imamo ogromno narodno nezadovoljstvo, imamo zahteve da se ustpostave, to jest, vaspostave institucije, imamo tto da su sve poluge vlasti u rukama jednog čoveka. No, Kodža Miloš će, u istoriji srpskog naroda, ostati upamćen kao državotvorac.

Lako je hvaliti se, onako kako se to čini svake godine, u ovo vreme, na prigodnim svetkovinama – da smo ovim ustavnim aktom, između ostalog, proglasili podelu vlasti i finansijsku suverenost, da se njime pokušao zadati konačan udarac feudalizmu. I, na koncu, da smo formalno ukinuli ropstvo pre Francuske i Sjedinjenih Američkih Država.

Pokušaćemo zato podsetiti na pojedine norme Sretenjskog ustava koje se sad čine aktuelnijim no ikada. Navešćemo samo neke primere iz pera Dimitrija Davidovića, tada takođe mladog i učenog čoveka koji je i sam pokušao dati sopstveni doprinos vaspostavljanju srpske države.

„Član 47. Državni Sovjet motri i čuva, da se ni najmanjemu Srbinu nečini kakva ni bud nepravda; a gdi bi opazio, da se čini, a on će poitati i ukloniti istu nepravdu“.

Uklanjamo li danas nepravdu?

„Član 71. Členovi državnoga Sovjeta dužni su davati mnjenija svoja otkroveno, i istinoljubno, i nelicemjerno… Koji bi protiv ovoga postupao, već je sam po sebi zločinac, koga treba suditi i kazniti po zakonima“.

Govore li naši predstavnici i funkcioneri istinu?

„Član 80. Sudija ne zavisi u izricanju svoje presude ni ot koga u Serbiji, do od zakonika Srbskog; nikakva, ni veća ni manja, vlast u Serbiji ne ima prava, otvratiti ga od toga, il i zapovediti mu, da drugčije sudi, nego što mu zakoni predpisuju“…

Kakvo je naše pravosuđe danas?

„Član 82. Skupština narodna sastoji se iz sto najodabraniji, najrazumniji, najpošteniji i povjerenije narodno u najvećem stepenu zaslužujući deputata iz sviju okružija i svega Knjažestva Serbije“.

Sede li na našoj Skupštini danas najodabraniji, najrazumniji i najpošteniji među nama?

Borba za slobodu i pravdu u genetskom je kodu srpskog bića.

Pravda je, zajedno sa Bogom, za sada, samo zarobljena u himni i čeka na oslobođenje.

Ono neće doći uz pat nogu, obuvenih u vojničke čizme, sa punom ratnom opremom na leđima. Doneće ga pat nogu onih čija ramena nose glavu koja slobodno misli.

Da parafraziramo pesnika – čini se da je kraj zimskog sna, a java obvećava.

Srećno nam svima Sretenje i srećan nam Dan državnosti i da zajedno istrajemo u našoj borbi.

[Boža Grujović je ovo “Slovo o slobodi” spremio kao govor za sednicu Praviteljstvujušćeg sovjeta 15. avgusta 1805. godine, čiji je bio prvi sekretar. Došao je kao dobrovoljac u pomoć oslobađanju od Turaka, kao prvi visokoškolovani Srbin iz preka, imenom Teodor Filipović, u Srbiji prozvan Božidar Grujović. Bio je poreklom iz Vrela, iz valjevske nahije, a rođen u Rumi, podno Fruške Gore. Doktorirao je prava na Peštanskom univerzitetu, bio profesor juristike na Harkovskom univerzitetu, a umro u 29-oj godini 1807.

Dole su odlomci iz njegovog govora za sednicu Sovjeta, ali ga je Karađorđe sprečio da govori, jer je Grujović zapravo predlagao uvođenje ustavnosti, zakonitosti, jednakosti prava, što se Voždu nije nimalo dopalo. Govor je sačuvan i put objavljen u Memoarima Prote Mateje Nenadovića, u prvom izdanju iz 1967. godine, koje je pripremio Protin sin Ljubomir. U svim kasnijim izdanjima Memoara tog govora više nema. Boža Grujović se može nazvati ocem srpske državnosti kao zakonitosti, ali ga je Srbija zaboravila: nema nijedne ulice, trga, škole ili ma čega što je nazvano njegovim imenom. Božina shvatanja su uticala na Dositeja Obradovića kad je nešto kasnije i sam predlagao uvođenje ustavnosti, kao i na Dimitrija Davidovića, autora prvog srpskog ustava iz 1835. godine – taj je napredni i liberalni Ustav važio svega 55 dana i bio ukinut od strane kneza Miloša.]

Закон је воља вилајетска, која вилајету целом и сваком добро заповеда а зло запрешћава. Први дакле господар и судија у вилајету јест закон. Под законом мораду и господари, поглавари и совјет правитељствујушћи (обшча канцеларија) и свјашћенство, и воинство, и сав народ бити; и то под једним и тим истим законом.

Закон добре, заслужене да награди; а зле, непокорне, лењиве у служби да каштигује. Зато закон разуман и праведан мора бити.

Нису знали шта је закон, закон велим граждански. Закон је вилајету то, што једном човеку рана, пиће, ваздух, одело, и кућа; то јест како човек кад ране и пића и проче нестане умрети мора, тако и вилајет без закона мора да пропадне, да опет у робство дође, и да се са свим растргне и погине. Но закон тако као и рана, мора добар бити. А како ћемо ми тај добар закон направити, под којим ће вилајет честит и сречан бити, крепко и твердо стајати, и од колена на колено славнији и честитији бити. На прво питање треба паметно да одговоримо. Јербо од овога и срећа и несрећа народна зависи.

Ово нас и срце и душа наша најбоље научити може. Чему је сваки разуман честан и поштен човек покоран, и што он до смрти своје слушати жели. Сваки ће рећи, ја сам покоран разуму и правди. Ове ћу до смерти моје и гладан и жедан, и го и бос, верно слушати. Сваки човек ово, свака жена и дете овако говори, у сердцу своме: заповедај ми разумно и твори ми правду, пак ћу за те у нужди и крв пролити. Може ли штогод на свету лепше, слађе и милије бити, него кад и кривац осуђени рекне своме судији: Ти си ми разумно и праведно судио, сваку ћу претрпити.

Разум дакле и правда јесу две половине благополучија. Где разума и правде нема, ту нема закона.

Ми да подигнемо и да добро утврдимо у Србији ова два рада: разум и правду и да их добро укрепимо са целом нашом снагом, да се свака сила и снага њима покори. И овај мудри и праведни закон, да нам први господар и заповедник буде. Она да заповеда и господарима, војводама, совјету, свјашченству, владикама, свакоме малому и великому. Он ће нас бранити, и свободу и вољност сачувати.

Гди је добра конституција, то јест гди је добро установљеније закона, и гди је добро уређена власт под законом, ту је слобода, ту је вољност, а гди један или више по својој вољи заповедају, закон не слушају, но оно што хоће чине, нема сигурности, нема добра, већ је онде пустаклук и ајдуклук само под другим именом.

То јест нитко у народу да нема власти ни најмањем сиромаху зла чинити; а особито онај, кога је народ за судију и заповедника изброи, не само да не сме ни најмање зло чинити, него мора у свакој прилики добро чинити, иначе то није достојан судија и погавар бити. – Прва је дужност поглавара старати се да је у вилајету сваки сигуран за себе, за живот свој, за децу и жену своју, за дом, имање, и чест своју. – Сигурност 1. живота, 2. имања, и 3. чести, сваки, да и оно дете које се јешче родило није, иште од заповедника, и ако поглавар свима њима живот, имање и чест сачувати неће, или не може, није достојан поглавар бити.

Втора дужност поглавара јест освободити неосвобождене, и свободу вилајетску сачувати, јербо нам у свободи двапут мио и сладак живот. Свобода нас разлучава од зверова, и роб гори је од звера, јербо човеку робу оно се одузима, што га чини човеком. Боље је не живети, него у поганом ропству бити. – Свобода, сводоба нас људима чини, – свобода и вољност дају војнику јакост, војводама и поглаварима мудрост, и правосудије. Она старешинама даје љубезно к млађим отеческо срце, она свјашченство просвешчава, и руке њихове на благословеније свободнога стада свога воздвиже.

Свобода совет народни умудрава, свобода свакога обогашчава; свобода орача у пољу, пастира код стоке, путника на путу, војника на војсци и домаћина код своје куће весели и утешава, и мио ми живот чини! У свободној земљи у пољу боље роди, и марва се боље плоди, леп хлеб једе, и добро вино пије!

Једном речју где нема свободе ту нема живота.

[O ovoj besedi Bože Grujovića više u našim knjigama Kritika srpskog uma (2023) i Uvod u demokratiju (2024).]

[Slovo o slobodi Bože Grujovića je ponovo objavio Most Art Dragana Stojkovića pre desetak godina:]

[Tekst koji sledi napisan je krajem maja 2014. godine, odmah posle velikih poplava u Srbiji, kad je, prema podacima MUP-a, poginulo 57 ljudi. Taj je tekst bio tada objavljen na ovom portalu, i brzo prenesen od strane beogradskog Blica, ali je posle par sati odatle uklonjen. Lice na koje se odnosi je tih dana u Skupštini Srbije nazvalo autora teksta “idiotom”, a slično je ponovilo i na državnom RTS-u. Taj tekst je izvorno glasio ovako:]

Podnosim je jer sam se ispavao i u ovo malo lucidnih trenutaka shvatio sam svoju nezamenljivu odgovornost za stanje u državi na čijem sam čelu.

Shvatio sam da mi je Zakon o vanrednim situacijama nalagao da „odmah po saznanju da postoji neposredna opasnost od elementarne nepogode“ (član 30, Služ. gl. 111/2009 i 92/2011) proglasim vanrednu situaciju, a to saznanje je postojalo još od utorka 13. maja kad je već posle 17h Republički hidrometeorloški zavod (RHMZ) najavio velike padavine, a iste večeri je to i Biljana Vraneš pročitala u III dnevniku RTS-a, upozorenje pojačano mapom Srbije gde su područja u vanrednoj opasnosti bila označena crvenom bojom.

Ja, AV, proglasio sam vanredno stanje tek u četvrtak, 15. maja, u popodnevnim satima, kad je za mnoga ugrožena područja već bilo uglavnom kasno. Nisam se oslonio na stručnjake, već na pogrešne procene sebe samoga i svojih drugara iz vlasti, što me čini objektivno odgovornim za teške posledice po živote i imovinu stotina hiljada ljudi.

Takođe ja, AV, pored ovog osnovnog, zakonskog, političkog i nezaobilaznog razloga, podnosim ostavku i iz sledećih moralnih razloga:

1. Iako sam ranoranilački već dve godine u vrhu vlasti – de facto sam bio to vreme sam vrh vlasti – nisam iz toga skoro ništa naučio. Podsticao sam poslušnički, slugeranjski stav mojih saradnika, pa čak i ministara. Pa sam tako dočekao da me, na sednici Vlade, 15. maja, kad sam shvatio kolike su razmere katastrofe, ponese histerično-paranoično stanje koje nisam mogao da kontrolišem; sviknuti na moje nenormalno ponašanje, ministri su prećutali moje ispade, umesto da me neko od najviših državnih rukovodilaca sabrano prekine (ili, još prigodnije, otera u p. m.), čime sam dodatno uplašio stanovništvo (kad je već mnogo toga bilo kasno), uneo paniku, zbunio državnu upravu i nadležne službe, pojačao nered i konfuziju, umesto da se smireno i civilizovano obratim javnosti kako bi se umanjile haotične i tragične posledice koje su usledile.

2. Tada sam pozvao dobrovoljce na Šabac, hiljadu i po njih, umesto da sam Šabac pozovem na veću angažovanost (jer ima i tamo dovoljno ljudi). Smenio sam, nošen svojom nezajažljivom željom da moji svuda vladaju, predsednika lokalnog Štaba i predsednika opštine Šabac, koji nije iz moje stranke, i postavio svog čoveka, Babića iz Vrnjačke Banje, koji se, ne poznajući ni Šabac ni ovaj posao, pokazao brzo kao nesposoban, pa sam onda na to mesto gurnuo generala Dikovića, načelnika Generalštaba. Ja, AV, time sam se umešao u komandovanje vojskom, što nije uopšte u mojoj ingerenciji, a ogrešio sam se i o funkcionalnost komandovanja, jer je posao ovog generala da nadgleda čitav angažman Vojske Srbije na svim ugroženim područjima, a ne samo u Šapcu. Iskreno, uprpio sam se, šta je tu je, ali sam itekako odgovoran za svoje teške pogreške.

3. Vozikao sam se helikopterima, pontonskim čamcima i amfibijama, vukući sa sobom snimatelje i novinare, koji su svakako imali preča posla da izveštavaju nego da mene slikaju, čime sam, još gore, naveo i pojedine svoje ministre, a onda i ostalu estradu, da se posluže istim suvišnim marketingom. To je s pravom ostavilo ružan ukus u javnosti, jer je ličilo na stranačku i vlastodržačku promociju, zbog čega se osećam duboko postiđenim.

4. Neprimereno, naopako, preteći zabranio sam da se objavljuju podaci o postradalima sa smrtnim ishodom, kako bih te podatke ja lično objavio, kojom prilikom sam – u najmanju ruku ružno – pitao „gde su te stotine i hiljade mrtvih“, iako broj smrtno postaradilih nije konačan niti znamo sve razmere ove katastrofe. Molim Srbiju da mi ovo posebno oprosti.

5. Dopustio sam, i svojim ponašanjem ohrabrio, brojne nazovi rukovodioce – državne, administrativne, medijske i ostale – da hroničnu neorganizovanost države ne umanje, već pojačaju do košmara, tako da se društvo, na osnovi samoodbrane, moralo samo nekako pribrati, što svakako nije najbolji način za vanredne situacije ove vrste. Naročito sam, ako ne lično, a ono kroz svoje nesposobne saradnike i trabante, narušio lanac koordinacije i komandovanja u slučaju Obrenovca, jer su, umesto da misle svojom glavom ili da slušaju pametnije od sebe, nadležni za uzbunjivanje i akciju spasavanja čekali da im ja to odobrim. Umesto da radim svoj posao – posao glavne državne koordinacije uz savete proverenih, pravih stručnjaka – ja, AV, predao sam se niskoj strasti glumljenja Vođe, što je daleko od evropskog standarda kojem sam se, na jeziku, obavezao.

Mogu navesti i sijaset drugih razloga, ali na kraju, da ne davim u ovoj poplavi, moram priznati i ovo:

Između 1993. i 2008. godine – punih 15 godina – pripadao sam tzv. radikalnoj stranci i podsticao, u svojstvu jednog od njenih čelnih ljudi, najdublju političku patologiju (Šešeljevih neonacista), pa sam, čak, odatle dospeo do položaja ministra informisanja u vreme NATO bombardovanja, kad je ubijen novinar S. Ćuruvija, poginuli brojni radnici RTS-a, a ja dobio stan od države. Davao sam tokom tih ranijih 15 godina brojne gadne izjave, kojih se danas valjda stidim. Ali neka bude šta je bilo. Ja, AV, podnosim ostavku i tek ću se za 15 godina ponovo pojaviti u političkom životu, koliko mi treba za skrušenu, hrišćansku i svaku drugu pokoru od ranijeg šešeljevskog angažmana. U međuvremenu, predaću se lektirama Vebera, Parsonsa, Lumana i evropske liberalne misli, baviću se svojom porodicom i pravnim zanatom koji sam davno izučio a nisam ga nikad praktikovao, i pokušati da doprinesem, najpre svojim nečinjenjem, a onda skromnim delima, ustanovljenju građanskog društva u Srbiji i same Srbije kao pravne i demokratske države po ugledu na razvijenu Evropu.

Ima za mene, verujem, života i po strani od politike!