Month: December 2023

Nenad Daković:

Čovek koji čita. Umesto eseja

Ko je taj čovek koji čita? Ja sam taj čovek koji čita. Zar Rorti (Rorty) nije napisao u nekrologu posvećenom Deridi (Derrida), koji se toliko bojao da će posle smrti biti zaboravljen a nije, zar nije napisao da „filozofi umiru čitajući“, što je istina. On sam je, kako svedoči njegova kćerka, umro čitajujući Hajdegera (Heidegger), ili je to Rorti napisao za Deridu, više i nije tako važno. Filozofi, doista, umiru čitajući. Ili „izlistavajući“, što je jedan od termina koji je izmislio Predrag Krstić u svojoj knjizi Filozofska životinja, koja me je toliko umorila ovim „izlistavanjem“, o kome ću još govoriti, o kome će još biti reči u ovom „umesto eseju“, iako ova granica više nije tako jasna, kao što je možda bila. Jer možda i nema drugog eseja umesto ovog „umesto eseja“. Ogromna je snaga i vrednost ove supstitucije, pošto je sve u našim životima ova težnja ka supstituciji. Čitanje je zato paralelna stvarnost koja kao kancer razara i jede stvarnost ovog čoveka koji čita i koji uživa u tome. To je jedini kancer u kome se uživa. Jer njegov dan za danom znači knjigu za knjigom, njegovo „carpe diem!“ zato postaje: „pročitaj dan!“ kao prvo pravilo ovog kodeksa, ili ovog života koji, u stvari, ne postoji.

Čitanje je jedan od oblika ili načina na koji onaj koji čita zaustavlja vreme i tako beži od smrti. Ono je zato oblik umiranja u kome još uvek nema smrti. Čitati zato znači živeti. Recimo, jedno vreme sam razmišljao o tome da osnujem „klub čitalaca“. Ali bog nije bio čitač. To je jednostavna aluzija na tvrdnju Teri Igltona (Terry Eagleton) iz njegove knjige Posle teorije da „bog nije bio strukturalist“. Bog postoji ali nije stvaran, kako bi rekao Hegel (Hegel). U tom pogledu, nema razlike između postojanja (egzistencije) i čitanja, pošto Dasein ne jede, kako je napisao Levinas (Levinas), koga sam nedavno citirao u drugom tekstu. U svakom slučaju, čitanje niveliše ili zatrpava, ili supstituiše prazninu ili nepostojanje koje nas gleda u lice dok čitamo.

Sve se promenilo. Kao da više ljudi piše nego što čita. „Sva vlast čitateljima“, napisaće Iglton. Čitanje ne spada u popularnu kulturu, pošto je čitanje oblik samoće, kao i sama kultura, ako je ona elementalni čin ili akcija kultivisanja a ne druženja. Dakle, ovde moramo izabrati: ili je kultura samoća ili druženje, recimo, po rerstoranima ili sportskim halama. U kući „Velikog Brata“ čitanje više nije moguće, to je sigurno. Zato je čitanje naša borba za autentičnu samoću. Za samu autentičnost. Jer u druženjima, u masi postoje samo polupojmovi ali ne i teorije. Da li je moguća teorija čitanja u vreme u kome nema „novih zadataka“? To je moje pitanje. Da li je ovo vreme čitanja ili druženja i zabave? Kakvo je to vreme ili kultura ako ni pojmovi ili teorije više nisu mogući? Moja je teza ili ideja da je čitanje kultura i da je kultura čitanje, pošto nema kulture bez čitanja.

Kada Volter (Voltaire) obrađuje svoj vrt, kao neki zemljodelnik u bilo kom delu sveta, ili radnik koji sklapa delove neke mašine – oni se kultivišu što znači čitaju, jer kolektivno čitanje ne postoji. Naravno, zabava je masovna i kolektivna. To je razlika između kulture i zabave. Zato pitanje: da li masovni hepeninzi spadaju u kulturu ili je čitanje jedina kultura ostaje otvoreno. Kao i pitanje šta je starije: čitanje ili kultura, kultura ili zabava. Iako je popularna kultura izbrisala ovu granicu, u vreme bez „novih zadataka“, što je – koliko se sećam – Agambenov (Agamben) termin. Zato ću nastaviti sa čitanjem, jer ja sam čovek koji čita, kao što stoji u naslovu ovog eseja, ili umesto eseja. Gde ima više discipline u čitanju ili pisanju, ili i ovde rade „prazni označitelji“ pošto smo stvoreni od nepostojanja a sve što radim, naročito uveče, prilično je haotično. Da, to je osnovna ideja: mi koji smo stvoreni od nepostojanja, kako je napisao Iglton u esejima „Posle teorije“, mi koji postojimo a nismo stvarni, naša kultura ili kulture, naša teorija ili teorije nemaju epiloga. Mi smrtni i nestvarni, mi nikada ne stižemo do nekog kraja ili epiloga, do nekog zadatka. Zato izlistavamo i čitamo. Svi naši pojmovi su polupojmovi a naša kultura, ako je to kultura, „postoji ali nije stvarna“. Zato sam ja još uvek čovek koji čita.

Najpre nešto o „novim zadacima“, zatim o izlistavanju i najzad o teoriji i postteoriji; ovo izgleda kao zapisnik ili beleška, kao znak na putu, koji će možda nekome pomoći da se snađe u ovom tkanju između praznih označitelja ili „označitelja asteroida“ koje je izmislio moj prijatelj Zistakis u svojim Politikama označavanja. Jer, nema konsenzusa u teoriji ili kulturi, postoji jedino diskusija, izlistavanje i čitanje. Recimo, da pođjem od toga; debata o postmoderni. Postoji li još uvek ili ne postoji? Da li je priča o postmoderni već završena ili nije? Ni postmoderna, ni dekonstrukcija, nego izlistavanje narativa o ovome ili onome. Čak i u nauci. Od Knjige o postanju do poststrukturalizma ili kvantne fizike. To je bar bio Krstićev program, ako on postoji. Nije nam potrebna teorija haosa nego haotična teorija, napisaće Zistakis. Šta drugo ako smo stvoreni od nepostojanja, praznih označitelja ili označitelja asteroida. Jedna teorija bez kraja i teorijskog epiloga, što je ideja Dejvida Morisa (David Morris) u knjizi Bolest u postmoderno doba koju još nisam pročitao do kraja, ali je ideja izvanredna. Ova ideja o smrtniku čija čitanja i teorije nemaju epilog i kraj. Kao da je čitanje besmrtno. Jedino izlistavanje. Zato se možda može zaključiti da Filozofska životinja, koja izlistava bezbrojne narative o ovom hibridu ili utvari koja se naziva „čovek“, ili „životinja“, „filozofska životinja“, ipak spada u postmodernu, iako sam ja sâm verovao da je ovaj diskurs ili debata o postmoderni odavno završena ili izgubljena u vrapčijem cvrkutu ili „zviždanju u mraku“, kako je napisao Rorti. Ali, izgleda da nije. Jer, ja sam čovek koji čita. I možda piše.

I zato neću uraditi ništa drugo nego pročitati ponovo neka mesta iz Filozofske životinje. Ono o „novim zadacima“, kao i ono važnije o „izlistavanju“, jer oba afirmišu neočekivano samu postmodernu. Zatim završni pasaž iz Posle teorije kako bih došao do postfilozofije ili jedne postfilozofske kulture što je moj tajni cilj od samog početka. Tako će možda nastati zanimljiv melanž, pošto smo stvoreni od nepostojanja. Jedan epilog sa stazama što se račvaju. Mi smrtni bez teorije. Mi smrtnici koji smo ostali bez teorije. Što je tako paralaktičko. Ovi entiteti koji se kreću. A prikazuju se kao jedan entitet ili utvara. Jer, svako novo čitanje nešto menja: nove okolnosti ulaze u igru.

U svakom slučaju, ne znam šta bih bez čitanja. Jer, kao što sam rekao, čitanje je supstitucija za one koji su kao ja stvoreni od nepostojanja. U masi ili populusu nema ovih supstitucija. Nema posredo vanja i distance. Refleksivnih entiteta. Nema kulture. Hepening ima početak i kraj, kao svaki industrijski proizvod, ili „nađeni objekt“. Industrija a ne kultura. Digresije su ovde trenutne i ireverzibilne.

Rekao sam da imam utisak da se postmoderna vratila u ovoj enigmatičnoj dilemi o nemogućnosti ili nemoći kraja. Kao da su ljudi kulture urboborosi ili gnostičke zmije. Da li je postmoderna jedna vrsta filozofskog zla ili dobra, ili sam jednostavno ravnodušan kao etičko čudovište prema ovim fragmentima. Na jednom mestu Teri Iglton, koliko se sećam, govori o životu posle smrti, za koji kaže da izgleda da nije kraj. Da li je postmoderna danas postala ovo izlistavanje kraja, ako je postala? Ja ne menjam, ja ne intervenišem, ja čitam, ja lažem, ja govorim istinu, ja čitam, ovaj niz nema epilog. Ponekad neka ideja potisne druge, kao ova o izlistavanju; ali u čitanju ništa nije sigurno. Ja sam jednostavno imao sreću da sam ponekad imao uslove za čitanje. Kultura je ovaj uslov, ali oni koji učestvuju u hepeninzima ne čitaju. Čitanje je prvi uslov kulture, filozofije i postfilozofije. Šta danas znače ovi beskrajni fragmenti?

Fragment prvi, onaj najavljen, o „novim zadaicima“ kojih više nema, kao što nema kraja. Tako Kaspar Maze (Kaspar Maase) o usponu popularne kulture govori kao o „bezgraničnoj zabavi“, a moj prijatelj Rade Kuzmanović u romanu „Ap“ piše o tome da njegov cilj nije istina nego zabava, ali zabava koja je kao mini narativ o „pitomom blesanu Apu koji se kultiviše“, u stvari, jedna vrsta mini otpora nivelaciji savremene kulture. Možda je to naš zadatak u ovo vreme zabave, vreme bez „novih zadataka“. Jer, globalni otpor više nije moguć.

„Posle Hajdegera pokazalo se da je mogućnost velikog preloma istorijske egzistencije iščezla i da (h)ramovi, slike i običaji nisu više sposobni da preuzmu istorijski poziv da bi prisilili ljude na novi zadatak. Tradicionalni istorijski potencijali – poezija, religija i filozofija – izgubili su svaku političku delotvornost i transformisali se u kulturne spektakle i privatna iskustva. U ime trijumfa ekonomije napušteni su svi istorijski zadaci, odnosno redukovani su na jednostavne funkcije unutrašnje ili međunarodne politike. Prirodni život, upravljanje vlastitom fiziologijom, preuzimanje tereta i totalnog menadžmenta – biološkog života, to jest same animalnosti čoveka, izgledaju sada kao poslednji ozbiljni istorijski zadatak i jedini preostali (ne)politički mandat ljudi“. To je Agamben – onako kako ga je pročitao Predrag Krstić u Filozofskoj životinji.

„Danas je jasno bilo kome“, piše Agamben, „ko nije u apsolutno lošoj veri da više nema istorijskih zadataka koji mogu biti preuzeti ili čak pripisani čoveku. Već krajem Prvog svetskog rata bilo je na neki način evidentno da evropske nacionalne države nisu više bile sposobne da preuzmu istorijski zadatak i da su sami ljudi na putu nestanka. Poptpuno pogrešno razumevamo prirodu velikih totalitarnih eksperimenata dvadesetog veka ukoliko ih vidimo samo kao izvršavanje poslednjih velikih zadataka devetnaestovekovnih nacionalnih država: nacionalizma i imperijalizma. Ulog je sada različit i mnogo viši, jer je u pitanju preuzimanje kao zadatka same faktičke egzistencije ljudi, to jest, u poslednjoj analizi, njihovog golog života. Čovek je sada dostigao svoj istorijski telos i, zbog ljudskosti koja je opet postala životinja, ništa nije ostalo osim depolitizacije ljudskih društava sredstvima bezuslovnog razvoja oikonomia ili preuzimanja samog biološkog života kao osnovnog političkog (ili radije nepolitičkog) zadatka.“

I za sada završavam ovaj deo ovog „umesto eseja“, ovim naličjem čitanja koje govori o tome da smo danas redukovani na nepolitičke životinje. Ali, to je samo jedan od mogućih epiloga ovog čitanja, ili kulture. U nastavku ću govoriti ponovo o „izlistavanju“, postmoderni i postteoriji kao oblicima postfilozofije. Za sada je dovoljno.

Da li sam sada u situaciji da rekonstruišem ovu ideju o „izlistavanju“ i „kraju“. Ne sećam se više na kojoj sam stranici Krstićeve knjige koja je, u stvari, serija čitalačkih fragmenata naišao na ovu reč „izlistavanje“ ali je sigurno da je to jedina metoda ili ključ za ovu knjigu bez epiloga koja je u tom pogledu postmoderna, iako je, kako verujem, postmoderna samo jedan od oblika postfilozofije a ne, recimo, samostalna disciplina ili izam, ako je uopšte izam. Izlistavanje je iščitavanje. U stvari, verujem da je do ovog metoda Krstić došao tako što ga je preuzeo od Deleza (Deleuze) i Gatarija (Guattari). To je ideja jedne shizoanalize koju su nasuprot edipalnoj psihoanalizi razradili Delez i Gatari, koji su pisali u četiri ruke, kako sam to negde napisao. Za Deleza i Gatarija psihonaliza je gomila zabluda i ta zavist ili prezir prema psihoanalizi se ne može sakriti. Niti se oni trude da to sakriju. Psihonaliza jednostavno ništa ne tumači, a najmanje genealogiju psihe. Gotovo da ništa nije ostalo od psihonalize (ona je nepovratno zastarela) u shizoanalizi, čiji je predmet naša deteritorijalizacija i postmetafizika, pošto je psihoanaliza metafizika i o čoveku i o životinji. Filozofsku životinju, dakle, po mom mišljenju, objašnjava shizoanaliza koja, u stvari, nema epilog i koja zato spada u postmetafiziku i postantropologiju: ova postmetafizička ili postfilozofska životinja. Izlistaću zato ovu ideju. Ideju o proklizavanju čoveka u životinju i životinje u čoveka, koji nije stablo nego rizom, ali sam suviše umoran da bih nastavio. Potrebno mi je vreme za ovo.

U međuvremenu sam dobio pismo od „filozofske životinje“ Krstića koji s pravom poziva na diskusiju o filozofima i životinjama. Videćemo, u svakom slučaju mi se dopada ova množina, pošto je doista reč o množini. U svim ovim izlistavanjima filozofska životinja proklizava i umnožava se. Iako, kako je u svom seminaru pisao Derida, „životinje ne govore, one ćute“. Ovaj seminar je svakako jedan od referenata ovog istraživanja. Ili ovih čitanja. Ovih proklizavanja. Jadni Gregor Samsa svakako nije metafizička ili genealoška životnja, ali nije ni književna životinja. On nije metafora. On je stvaran. To je osnovna ideja jedne materijalističke shizoanalize, pošto je ona u odnosu na psihoanalizu novi materijalizam. Dakle, ove „filozofske životinje“ nisu izmišljene. One su stvarne iako ne postoje. To je jedna od staza u ovom vrtu sa stazama koje se račvaju. Mi smo rizomi a ne stabla. To je istovremeno razlika između Krstića i mene iz Ogleda o sablasnom. Jer, kao što on nije čitao moj ogled u kome se pripoveda o jednom poštaru iz Zagreba koji je postao buba, iako nije čitao Kafkinu priču o Gregoru, mislim da nisam bio sasvim siguran u pogledu materijalističkog epiloga ovog ogleda, ali me mrzi, ne dâ mi se da se vraćam na ovaj ogled i njegov „postmoderni egzistencijalizam“ da bih to proverio. U svakom slučaju sećam se da Gregorovo takozvano treće T, pored transcendencije i transcendentalnog, nije bilo veliko nego malo T. „Misliti malo“ je bila moja deviza. A to je svakako spadalo u postmodernu, bar u vreme kada je ovaj ogled napisan. Jer, misliti malo ovde znači misliti stvarno.

Posle toliko godina dolazi Krstić da bi napisao svoju „filozofsku životinju“ koja isto tako nema epiloga. Ipak, na tragu Deleza, Deride, Gatarija. Zato, kada to sve stavite u kontekst, njegovo „izlistavanje“, „proklizavanje“ itd. je ipak postmoderna koja se vratila. Ne znam, na velika ili mala vrata ili možda kroz prozor, svejedno, ali se vratila. Ali, sada kao jedna od legitimnih disciplina postfilozofije, kako ja mislim. Jer, misliti znači brisati granice i izme i istovremeno ih izmišljati. To je ta dvojnost. Dvojnost samog mišljenja koje je Krstić neobično svestan. Kao na primer Teri Iglton koji će verovatno nastaviti da misli i razmišlja i posle smrti. Evo tog mesta koje govori o njegovoj samosvesti. Ono se nalazi posle poglavlja „Crna mačka prešla put“ u kome se izlistavaju ili čitaju Delez i Gatarti, na samom početku sledećeg, pod naslovom „Maca pojela jezik“. Uostalom, poslednje poglavlje koje čita Deridine životinje je verovatno psihološki argument da iza svega ipak stoji Derida. To je bio Krstićev put u postmodernu u ovom kompendiju, koji može da bude udžbenik, a nije. Jer, Krstić je postmoderni autor, postmoderni čovek bez svojstava, njegove „ideje“ su male, teritorije proklizavaju, na vidiku nema filozofskih teorija ili Dekartovog (Descartes) stabla, iako se prema mišljenju Igltona ne može bez teorije, ali o tome kasnije, na samom kraju. Dakle, strana 452: „Šta sledi iz svih ovih ponornih i dramatičnih uvida? Verujem da je čitalac – ukoliko je neki još pretekao – već navikao da ne očekuje odgovor, već samo nevolju da podeli moja dvojenja, trojenja i brojnija nedoumenja. Recimo da sam opet našao da postoje tri modela, tri izlaza, tri graničnika koja orjentišu situaciju postmetafizičkog mišljenja životinja, pri čemu nikad dovoljno naglasiti kolliko ‘meko’ valja shvatiti trilaterarnu ponudu koju sada predlažem“.

Eto, to je ta naša postsituacija. Za razliku od postmetafizičara Krstića, Teri Iglton svoju knjigu Posle teorije, u kojoj s pravom stoji da je postmoderna kapitalizam bez svojstava koji globalno misli na malo, zaključuje rečima: „Nikada ne možemo biti ‘iza teorije’, ‘posle teorije’, jer bez nje ne postoji nikakakav refleksivni ljudski život. S promenom naših okolnosti, neki se stilovi mišljenja mogu iscrpsti. Otkada je pokrenuta nova globalna priča o kapitalizmu, uz onu o ratu protiv terorizma, možda smo stigli do trenutka kad je stil mišljenja poznat kao postmoderna došao do svoga kraja. Jer, postmoderna je bila teorija koja nas je uveravala kako Velike Priče pripadaju prošlosti. Osvrnuvši se unatrag, možda ćemo videti da je postmoderna bila teorija o Malim Pričama, koje je tako volela. Ali to kulturološkoj teoriji postavlja novi izazov…“ itd.

Još jednom se sve uklapa: izlistavanje je izlistavanje. Čovek koji čita može da odahne. Moram ovde da se prisetim vremena kada smo Mida Belančić i ja počinjali sa postmodernom, kako je Branka Arsić ironično primetila da je postmoderna već završena, jedino kod nas nije. Nije bila u pravu jer je u svojoj knjizi Politike označavanja, koja je upravo objavljena, Aleksandar Zistakis tu prognozu sjajno doveo u pitanje. Nema kraja kraju.

U određenom smislu, kretanje od šezdesetih do devedesetih približilo je teoriju srži problema. O tome govori i Krstić. Visoke ili, kako je pisao još Adorno (Adorno), hladne apstrakcije strukturalizma, hermeneutike i sličnih „izama“ ustuknule su pred opipljivim stvarnostima postmodernizma i postkolonijalizma. Poststrukturalizam je bio jedan korpus (telo) ideja, za razliku od postmodernizma ili tzv. studija kulture koji je značio ili označavao stil stvarnog života. Barem, kako piše Iglton, za koga je, kao što sam rekao, postmoderna – naličje kapitalizma – čije je lice kontingencija, jer teorije nestaju kao pekare, ili bilo šta drugo, barem za dosadne teorijske dinosauruse, koji su verovali da u „svetu postoji više stvari nego što je diskurs ili plutajući označitelji“.

Izlistavanje je svakako nemoćno i možda zamorno, ali ono bar govori o tome da osnova sveta više nije bog ili priroda nego kultura ili čitanje. Da biti unutar kulture ne znači biti u vojničkoj kantini. To je nalik na kretanje u jeziku. Jezici su iznutra otvoreni. Zato biti u jeziku znači biti ubačen u svet. Mi smo po prirodi antiteorijski. Postfilozofija je problem a ne rešenje.

Danas sam, čitajući ujutru, odmah posle buđenja, što je moja dugogodišnja navika, o čemu sam pisao, naišao na Močnikov termin „postmodernistička neodređenost“, koji precizno objašnjava našu postsituaciju, kao i analogni termin „postfilozofska neodređenost“, koji je moj, mada je njihova srodnost uočljiva. Jer, iako je teško reći šta je sve ova postmetafizička strategija, očigledno je da filozofija u doba medija nije Parmenidov eukukleos. To sa otkrićem ove „postmodernističke neodređenosti“ je bio doživljaj, na primer, poput onog koji je Hegel doživeo videvši Napoleona na konju u Jeni. Naravno da je ovo hiperbola, postfilozofska hiperbola. Postfilozofija ne poznaje pojmove nego analogije, i tako je još od Kanta (Kant). Filozofija je danas porozna i popularna i to je jedna od njenih legitimnih mogućnosti u promenjenom svetu života. Filozofija nema samo jedno lice, niti je to moguće, ma koliko to smetalo „časnim filozofima“. Zato je dobro reći „filozofi“ i „životinje“, a ne „filozof“ i „životinja“, ako je dobro, a jeste.

(2009)

U subotu 16. decembra preminuo je u staračkom domu Nenad Daković, filozof (ili “postfilozof”, kako je za sebe ironično voleo da govori poslednjih godina). Autor je više filozofskih knjiga: Ogled o sablasnom (1993), Postmoderna citanta (1995), Novi nihilizam (zbornik, 1996), Proširena verzija (1999), Noćni rat (2000), Varalice (2005), Knjiga o postfilozofu (2009), uz druge. Sarađivao je u listovima Politika, Danas i NIN. Radni vek je proveo kao urednik kulturnih tribina u Domu omladine Beograda. Najslavnijih filozofskih i književnih tribina u istoriji Beograda, kad je javna reč još nešto značila, obavezivala, i uopšte postojala, uprkos ili protiv politike svog vremena, kao reč.
Daković je umeo da misli. Malo ko još danas ume da misli. Najveći broj ljudi jedino što misli jeste da misli kako misli. U prevodu: da to umišlja. Umesto ljudi misle klišei: istorijski, socijalni, kulturni, danas najviše algoritamski. A Daković je umeo da misli filozofski: van klišea.
I Daković je umeo da piše. Takođe van klišea. Kao retko koji filozof: jer dipl. filozof danas misli kroz akademske klišeje. Prezirao je Daković fusnote. Jer se filozofija danas akademski svela na fusnote, postajući i sama dipl. fusnota. Zabavljao se netačno citirajući. Jer se dipl. filozofija takođe svela na citat (najčešće tačan, ali još češće od najčešćeg sasvim beskoristan).
Daković je iznad svega umeo da čita. I ranije i svoje doba. In memoram, za Dakovića, njegov zapis o čitanju.

Corax 1996/97:

Massimo Cacciari:

Toni Negri (1933-2023)

Umro je filozof internacionalnog ugleda, jedan od rijetkih suvremenih Talijana koji je to bio, prijatelj i suradnik Deleuzea, Matherona, Guattarija, autor djela koja su obilježila političku diskusiju kao što je Empire, s Michaelom Hardtom, koje je objavio Cambridge University Press 2000. godine i koje je prevedeno na sve jezike (u Italiji pod naslovom Imperij: novi poredak globalizacije). Poželjno je da svi koji žele govoriti o smrti Tonija Negrija to znaju i toga se sjećaju, poželjno je da se osvrti na njegov kraj ne svode na mizernu mjeru lokalnih kronika.

Ako se mora, kao što se mora, govoriti o njegovoj političkoj povijesti, neka to bude na visini tragedije epohe kroz koju je on, a i mi, prošli između šezdesetih i osamdesetih godina, a ne uplitati se ponovo u pravno-historiografske mahnitosti onih koji su ga označavali kao inspiratora, ako ne i “velikog starca” terorizma Crvenih brigada. Mahnitosti koje su ga koštale godina zatvora i progonstva – a za druge još i gore.

Naravno, misao Tonija Negrija je praksa. Ali u dubokom smislu da što je misao radikalnija, to više zahtijeva da ide do dna stvari, to je obaveznija izraziti svoje vlastito gledište, svoju vlastitu parcijalnost. Nema apstraktne objektivnosti, možda čak ni u “čistim” znanostima – nemoguća je ondje gdje su vlastiti predmet oblici života, multiverzum ljudskog djelovanja, ljudskih namjera, ljudskih želja. Živeći u njima, da ih spoznaš, pozvan si odlučiti se – odlučiti na čijoj ćeš strani biti, koje od njih, uz podršku kojih subjekata, želiš braniti, promovirati, učiniti moćnim.

Bio je to Negrijev temeljni stav, koji za mene pripada autentičnoj filozofiji, sasma sličan stavu onih s kojima je između pedesetih i šezdesetih godina započeo svoje teorijsko i političko iskustvo, od Alberta Asora Rosa do Marija Trontija, koji mu je prethodio nekoliko mjeseci u tranzitu. Da, kažem tranzit, jer za spinozijanca poput Negrija sve se transformira, sve se regenerira i ništa ne umire.

Misao, ako to jest, kritička je u svojoj suštini. Odnosno, po prirodi je na strani “konstitutivne moći” (Konstitutivna moć, Carnago, 1992), moći koja nadilazi svaki status quo, bilo kakvo državno-institucionalno određenje. Koncept demokracije živi samo ako je povezan s ovom dimenzijom moći, ako je održava na životu i otvara dijalektiku između “konstituiranog” sistema i kreativnog i nepredvidivog pokreta koji navaljuje iz mnoštva. Mnoštvo – to je naziv knjige, i ovaj put s Hardtom, koja slijedi nakon Empire 2004. godine.  Mnoštvom se ovdje naziva protejski subjekt, globalni demos koji Imperij izvlašćuje od svakog “općeg dobra”, zatvara u “zakone” razmjene i tržišta, ali koji unatoč tome očituje, za Negrija, pravi revolucionarni potencijal, a ne samo sposobnost za mobilizaciju (za “ustanak” kako bi rekao Marx).

Za operaizam šezdesetih godina, čije je remek djelo Radnici i kapital Maria Trontija,  subjekt “konstitutivne moći” bila je radnička klasa, koja se organizirala “premašujući” svoje bivstvovanje radne snage. Sezona je zatvorena velikom organizacijskom, tehnološkom i političkom transformacijom globalnog kapitalizma, nakon završetka Hladnog rata. O dovršenju svjedoče neslavni krajevi europskih socijaldemokracija. Blijedi li tada revolucionarni subjekt zavazda ili se mijenja njegov lik?

Je li revolucionarna misao predodređena da postane čisto eshatološka ili je pak još uvijek u stanju oblikovati po sebi stvarnu konstitutivnu moć? Nemoguće je, odgovara Negri, da ona može završiti. I tu se očituje njegovo bivstvovanje filozofa – nemoguće je da ona završi jer je našoj naravi htijenje, neiscrpno htijenje da bismo zadovoljili conatus koji nas uvijek uznemiruje (unatoč svim pokušajima da ga ušutkamo): biti aktivan, djelovati neuvjetovano ili samo uvjetovano našom ljubavlju prema drugome, raditi u smislu stvaranja, smatrajući prirodu i proizvode svoga rada zajedničkim dobrom.

Filozof ove radikalne ideje demokracije je Spinoza – ali ne samo subverzivni Spinoza iz knjige iz 1981. (Divlja anomalija, Feltrinelli), nego također i onaj iz V. dijela Etike, intelektualne ljubavi prema Bogu, prema vječnosti, koju je Negri obradio u narednim esejima. Tako piše na jednoj od svojih najintenzivnijih stranica, iz 1993. godine: „Ideja demokracije i vječnosti dodiruju se, odmjeravaju jedna drugu“.

Da, siguran sam, to je točka u kojoj će se odlučiti (ili je sve već odlučeno?) može li globalizacija značiti samo religiju beskonačnog napredovanja od cilja do cilja, Imperij velikih ekonomsko-financijskih sila koji apsorbira bilo koji drugi suverenitet, ili mogu li kontradikcije nastati iz njega samog tako da proizvedu nove subjekte i nove revolucionarne prakse na visini “revolucije” koja je na djelu u društvenim i proizvodnim odnosima.

Ako se ti novi subjekti pojave, njihova misao će se moći kretati samo u tom smjeru: poimanje demokracije kao one vječne konstitutivne moći koja želi dati za pravo afirmaciji vječne vrijednosti našeg bivstvovanja-tu. Negri je 2000. godine posvetio esej lukrecijanskoj hraniteljici Veneri (alma Venus). Veliki znalac Descartesa i Spinoze, Hegela i Diltheya, svoje povjerenje crpi od Lukrecija, to jest od najrevolucionarnijeg klasika: Priroda, physis Grka, to je neprekinuto rađanje, ni u kojem se stanju ne može zaustaviti. Physis se izražava u beskonačnom mnoštvu živih bića, a mnoštvo je njegov politički izraz. Spinozijanski političar imao bi dužnost iskoristiti odgovarajući trenutak, kairòs, učini ga dobitničkim. Može se biti očajan zbog ove mogućnosti, pa ne vidjeti snagu svoje ideje, ne shvatiti njezinu nužnost, rekao bih, u odnosu na one koje trenutno kruže tržištima. Ona u sebi svakako ima sav naboj negativnog – ali čovjek se ne rađa slobodan i sloboda se potvrđuje samo u borbi protiv zahtjeva svake „konstituirane moći“ da se pojavi kao zakon prirode ili sudbine kojoj bi se dalo samo povinovati.

Preveo s italijanskog Mario Kopić

(La Stampa, 17.12.2023.)

Massimo Recalcati:

Ono što spaja riječ i molitvu

Prema Lacanu, svako ljudsko biće strukturira vlastitu želju polazeći od pitanja koje prožima život svakog djeteta od najranijih vremena njegova postojanja: “Možeš li me izgubiti?” Ovo pitanje prije svega podrazumijeva djetetovo propitivanje upravljeno na želju svojih roditelja: što sam ja za vas? To je pitanje koje pretpostavlja invokaciju, prizivanje, štoviše, molitvu: možete li me zaboraviti kao da sam paket, predmet, bilo što, možete li bez mene, možete li živjeti isključujući me iz vašeg života, živjeti kao da me nema? Ovdje je u prvom planu, kako vidimo, želja da budemo željeni željom Drugoga. To je teza koju Lacan doslovno preuzima od Hegela: čovjekova želja je želja Drugog.

U tjeskobnom pitanju djeteta: “Možeš li me izgubiti?” vidimo da se primarno nastanjuje eminentno dijalektička priroda ljudske želje. Bez prisutnosti Drugog život se ne humanizira, ostaje goli život, život lišen smisla, život odvojen od života. “Možeš li me izgubiti?” to je, dakle, invokacija, molitva koju dijete izvorno upućuje vlastitom Drugom. Ona se najavljuje polazeći od krika koji prati njegov dolazak na svijet. Krik je zapravo patnički oblik koji poprima ljudska želja, njezina prva dramatična inkarnacija.

U biblijskoj Knjizi o Jobu život je podvrgnut ovoj svojoj prvoj matrici gluhog iskustva patnje. U prvom je planu krik kao radikalna forma invokacije života bespomoćnog. Ali, ako bolje razmislimo, sama je riječ ta koja sa sobom nosi instancu krika. Govoriti, naime, uvijek znači obraćati se nekome, govor je uvijek otvaranje misteriju odgovora Drugog. Događa se to Jobu, ali događa se to i svakom ljudskom biću. Naša je riječ zavisna od odgovora Drugog.

To je bliski odnos koji postoji između riječi i molitve. Riječ poput molitve pretpostavlja primatelja, pretpostavlja Drugog koji sluša i koji svojim odgovorom retroaktivno označava značenje naše vlastite riječi. Ovo je moguća definicija ljudskog života. Ne samo da je, kako je Aristotel klasično obznanio, čovjek društvena životinja (teza koju je Freud duboko doveo u pitanje pokazujući primordijalnu prirodu ljudske agresivnosti), nego je čovjek prije svega životinja koja moli, životinja koja svojom molitvom priziva odgovor Drugog: “Možeš li me izgubiti?” U cijeloj biblijskoj tradiciji čovjekova se molitva brka s njegovim krikom sve dok ne dostigne vrhunac u kriku raspetoga Isusa koji se obraća svome ocu u času svoje krajnje napuštenosti: “Oče moj, zašto si me ostavio?” Možeš li me ti, dakle, odista izgubiti? Zbog ovog svog korijena u invokaciji krika, ljudska se želja ne može pomiješati s jednostavnom potrebom. Dok potreba stanje unutarnje napetosti iz koje proizlazi nastoji razriješiti konzumacijom objekta (kruh utažuje fiziološku napetost gladi, voda žeđ), kretanje želje nije usmjereno niti prema jednom objektu jer ne postoji objekt u svijetu koji je sposoban jednom zavazda zadovoljiti njezin zamah.

Umjesto toga, ljudska želja može pronaći svoje zadovoljenje (čak i ako je privremeno) u susretu sa željom Drugoga. Ako potreba jednostrano upravlja subjekt prema objektu, želja, kako objašnjava Hegel, recipročno upravlja subjekt prema drugom subjektu. U tom intersubjektivnom odnosu instanca želje prije svega zahtijeva da bude priznata/prepoznata kao takva. Dakle, ljudska želja nalazi svoje simbolično zadovoljenje samo kada je želi druga želja. Zato je Kojève definirao našu povijest kao povijest svih “naših željenih želja”.

Naime, ljudski život ne živi samo o kruhu, nego se neprestano hrani znakovima. Kakvim znakovima? Onim znakovima koje dijete traži kada Drugom postavi svoje prvo pitanje: “Možeš li me izgubiti?”. To su, dakle, znakovi želje Drugog, znak u Drugom da me ne može izgubiti, da njegovo postojanje ne može postojati bez mog. Kao što se može vidjeti, instanca želje se ovdje ukršta s instancom ljubavi: ljubav, kao i želja, ne traži jednostavno posjedovanje predmeta, čak ni tijela ljubljene osobe, već traži znak manjka. Na pitanje “možeš li me izgubiti?”, onaj koji ljubi bez oklijevanja odgovara: “Ne, ne mogu te izgubiti”. Što znači da je ljubljeni u njemu iskopao nesvodivi manjak, postao je ono što onom koji ljubi manjka, ono što on, zapravo, nikako ne može izgubiti.

To je smisao poznate lakanovske formule prema kojoj “ljubiti znači dati drugome ono što nemamo”. Dati ono što se ima nije teško, pogotovo ako se ima u obilju. Dati ono što se nema podrazumijeva pak poseban zaokret: subjekt ne daje nešto nego daje svoj manjak, daje znak Drugom da ga ne može izgubiti jer bi gubitak značio kraj njegova svijeta. Bez znaka ljubavi od strane roditelja, život djeteta bi pao u crnu rupu. Bez znaka ljubavi od strane ljubljenog, život onog koji ljubi ne bi našao mir.

Iz tog razloga kraj jedne ljubavi donosi sa sobom ne toliko i ne samo gubitak ljubljene osobe, već gubitak cijelog svijeta tih Dvoje koji se ljube. Bez ljubavi moj svijet, kao i moj život, potpuno gubi smisao. Više me nitko ne očekuje jer nikome više ne manjkam. Nitko me ne čeka na vratima, jer ni za koga više ne mogu biti njegov manjak. Na naše pitanje: “Možeš li me izgubiti?”, Drugi je odlučno i brutalno odgovorio: “Da!, mogu te izgubiti.” Naš izlazak sa scene tako ne ostavlja manjak u Drugome jer se njegov život nastavlja autonomno bez mene. To se nepovratno događa kada jedna ljubav završi. To je kobno i neizbježno. Ne postoji ljubavi osim kroz apsolutno iskustvo slobode koja, kao takva, uvijek podrazumijeva mogućnost kraja ljubavi: Drugi me može izgubiti a da ne izgubi svoj život, da ne osjeća više moj manjak. To je njegovo apsolutno pravo.

Ali krik koji nas prati od postanka našeg života neizbježno se vraća da bi ga se čulo.

Zato su vjerojatno ljudi oduvijek molili. Biblijska je tradicija to jasno pokazala: molitva čini da postoji barem jedan u univerzumu koji me ne može izgubiti, koji bezuvjetno ljubi moj život, moj život koji je, kao i život svakog svog stvorenja, dostojan da bude ljubljen, dostojan da bude ono što se apsolutno i neizmjerno ne može žrtvovati.

Preveo s italijanskog Mario Kopić

(Massimo Recalcati, Quel che unisce parola e preghiera, La Stampa, 2021.)