Author: Novica Milić

Svi nastavci kao PDF dokument:

Vo e ricinzija. O pure prikaz. Na dvi libri Šjor Farabute, velega pisca iz našiga maloga mista. Edna mu se slovi Frnjokule, druga Furbarije. Ća znači ti riči ne znan. A znan da su neke zajibancije.

Šjor Farabuto je najveliji naš pisac ovdi. Pre njiga su najviliji bili Tin, kad je davnog lita bio i pio okolo, i Cesaric oni od crvči cvrči cvrčak. Na čvoru crne smrče.

Odmah po nji je Šjor Farabuto.

Rišija sam napisat ovi ricinziju na ćakavski. Šjor Farabuto svoi libri piše po čakavski. Ali moji ušesi ćuju uvik ća a retko ča. I kako nisam vi odavdi, ja pišim po ćakavski. Što pa Srbin ne bi pisa ćakavski? Kad voli. O pure kad ga ji inspirira Šjor Farabuto.

Obi ti libri mi donila moja susida Katka. I Frnjokule i Furbarije. I odma me kupija riči iz ovi drugoga libra Šjora:

„Lipi moji, ispri vas je drugi libar Šjor Farabuta. Pišen ga jerbo hoću prodat milijun komadi i jemat masu milijuni i zajebavat sve okolo se. E.“

E. Ovdi sam vić pun misic.

Kad sam poša se prijavit u panduriju, šjora me tamo pitala: a doklen ćete ostat? A ja bi zauvijek, rečem. E ne može, zakon ne da. No ću vi pisat do kraja osmoga.

U prvi disit dana sam obiša cilo naše malo misto. Da vidi ća je staroga a ća je noviga. Najviše je staroga: Ben Kvik na svom položaju, kao i pikara di kupujen krafne. Krafne sas marmiladom. Prvi put san bija na otoku izdavne 68, ma ne ovdi u Supetar, a u Sutivan. S drugom dicom smo ripali u more i visili pod šatorima da dođe marinda. Ta je marinda bio kruv s marmiladom.

Otad sanjam tu marmiladu. Jednom san kupija omanji kazan marmilade u diskontu, moja šjora je razumila moju potribu. Ali to nije bilo vo. Niti ijidna marmilada ni bliz ka ona iz 68. Kad smo na rivi u Splitu tešili Čehe i Slovake da ne plaču ća su in Rusi ušli tenkami u ji zimlju.

I Koraksića dvori su di su bili. Corax više ne dolazi amo, ali ja kadikad prođim pored njegovi dvori. Zvonik isto lupa na sat ka prošloga lita. Kod šjore Bepine i dalje zaudara na sanitariju. Na rivu su betonirali po parkiću, nima onoga lada na šentadama, pa ni više lipo. To je jedina promina ovdi. Trajekt i dalje stiže i polazi trubeć. E.

E da. Vela promina je da su komunalno naćisto šutnuli svi kontijniri s ulici u đubre. Sad svako mora bacat svoje đubre u svoji kantu. Pa utorkom, čitvrtkom i subotom dolazi oni šjori s kamionon, da prazne kante.

Mi smo kantu dilili sa susidom Katkom, jer nismo imali za proizvest toliko đubra sidmično. No nam komunalno poslalo kaznu od 150 euri. Dvori su aktivni, pišu, a ne koriste kantu. A njena upotriba je obavizna. Evo vi kazna.

Moja punica na to poludila. Držala mi bisudu na teraci protivu kazne i komunalnoga. Ja klimo glavom i sve se složija. Pa san i pcova. A sad bacamo đubre u našu kantu, koju ja ponidiljkom uviče moran izgurat na ulicu. Da jebemti smišljotinu njiovu.

Šjor Farabuto nima nić na tu timu. Možda će u slidići libar opaliti po komunalnom, ća je sklonija kontijniri i kod balota.

Ali jema ća drugog. Opisa je sve po istini muke nas ovdi sa septičkima, i š čikanjem na Jozu Fekalona da ji prazni. Jozo Fekalon je opisat kaki je istinit. Moš šnjime piti u konobi do zore, ali će ti on doći na septičku kad on mni, po rasporidu kad si. Pravidni čovik.

Probudija se ja rano, s oni šjori ća lupaju kantama kad ji prazne. Već u sidam bi na Banju. Tri mosta mi daliko. Bija u vodi, kupka se i lupka o vale. Pa na molu uz tobogan sidija da sasušin mudante. Proša i oša jidan trajikt. Pa još jidan. A me zamantale dvi šinjorine ća su onim daskama za surf plovile u vodi. Jedna sve skače uvodu i izvode, ripa naskroz srićna. Druga se ne tumba no viči onoj privoj da ne stumbula toliko, jer je kvasi. Bemti pa more jest za kvašenje. Dobro je da je prva ne obada, no sve čini ripanje s daske i svoju guzu ka dinju baca k Suncu. (I k meni, na mol.)

Posle poša u Bena Kvika na kavu. Mrzija me tumbat se skroz do rive. Sidin ti ja tako i gutljam guštajuć kad eto ti neka šinjoretina s guzicom mlati ka trajikt na buri. Du ju spik ingliš, pita. Aj spik, rečem. Aj nid to go to Split. Gut, rečem. Tikec? pita i pucka prstom.

Ja joj pokaza put rive i tamo iza. Odgega se ona.

Na šanku drima konobar Lojze, okasnio od sinoćne makakade s društvom. Ekipa bila u Mirci a tamo bija karatil iz kojeg su pili i pivali. Riče da su nji osmorica ispili po karatila pa se oblejali. Moguće. Sad mu smina, mora lavorat, a daleko je pižalot. Ko će to dočikat?

E, kažin. Idin sad doma, kažin, pajz na taj portafoj, ća će ti tako ispast.

Jušto je divit uri.

Priko puta se tri pizduna zajebajut s balunom. Sve u šesnajz, što bi rekli moi Moravci.

Ekola neki furešt, oće i on ća pitat. Aj dont spik ingliš, rečem mu da ga odlaškam.

Ća mi se sviđa u libar Furbarije? Ono kad Šjor Farabuta bisidi o e. „E vo, e no“ mu se zovi ta bisida.

A u Frnjokule? Ma oni Regule. Za prvi randevu. Pa za panulavanje. Pa oni za uspih sa šinjorinama. I oni za jubjenje. Sve poučno.

I Nauka o nadimcima. Superiška e.

Pisme su mu nako. Lipe o pure šesne.

I sviđa mi se ono da triba asvaltirat trajekt, da imamo onda asvalt svi do Splita!

Ma e. E.

Vidin da ću morati pisat još jednu ricinziju, ova mi se dešvala.

A posli ću poć na galeriju u Jobovoj od šjor Slavena da dogovorin časovi na čakavski, da mi jezik lipše radi. E da bi bio ka pravi bodul.

E.

U važnom i tiražnom nemačkom dnevniku Frankfurtske zajedničke novine (Franfurter Algemeine Zeitung, FAZ), publicista i novinar, još jedan „ekspert“ za Balkan, Mihael Martens, napisao je svoj take o situaciji u Srbiji, tj. o studentima i Vučiću. Naslov uratka je „Vučićev otrov deluje“ („Vučićs Gift wirkt“), a osnovna teza je odmah ispod naslova: „Srpsko društvo je podeljeno kao nikad pre. Predsednik Vučić je uspeo da svojim protivnicima nametne vlastitu logiku“. Ispada, barem iz ovoga, da Srbija cela, iako podeljena na dva dela, misli istom „logikom“. Ne znam kako bi se inače razumela ovakva postavka o kojoj ni autor i urednici FAZ-a očito nisu baš nešto mislili. Ali što bi pa mislili o Srbiji, celoj i podeljenoj. Letnja laka tema, na koju ne treba zamarati ganglije.

Uradak je iz FAZ-a[1] plasirao na naše medijsko tržište balkanski ogranak Nemačkog vala (Deutsche Welle), a kod nas se prepričano time okoristio Danas,[2] koji sa ovim nemačkim javnim servisom u državnom vlasništvu, nezavisnim dabome kao i sve od neke države, ima redovnu saradnju. Poslužiću se ovim prenošenjem na srpski, jer je nemački izvornik delimično dostupan – ima ga na webu, ali morate platiti za čitanje, a nisam siguran da bih preporučio trošenje ni evra u ovom slučaju.

Šta je Martensova teza, iz naslova i ispod naslova?

Ima ih nekoliko, „paradigmatičnih“.

Najpre, Vućić je podelio društvo u Srbiji tako što je nametnuo svima nacionalizam, odnosno nacionalistički „narativ“, kako se danas kaže e da bi mediji zvučali „učeno“ (narativ je inače složenijeg značenja u naratologiji nego medijska njegova upotreba kako bi se opsenila prostota). Pa su tako i njegove, Vučićeve pristalice nacionalisti, a to su i njegovi protivnici. Čime Martens postaje „korisni idiot“ Žvaleka (ili Žvaludina, odlični izrazi Vidojkovića) da su srpski studenti nacionalisti, čak „nacisti“, pa ih i treba svakodnevno tući i hapsiti.

Stara teza zapadnog kolonijalizma – napisala je svojevremeno Marija Todorova u Imagining the Balkans – oduvek je Balkan smatrala ako ne kolevkom, a ono rasadnikom ili izvesno žarištem nacionalizma, smećući s uma barem dve stvari: koliko je i sam Zapad nacionalistički (naravno, to retko priznaje, a uspeva da prikrije vlastiti nacionalizam navodnim kosmopolitizmom, liberalnim ustanovama i pročaja), i koliko je Zapad, njegove ključne države i njihove politike, zapravo umešan u poslove na Balkanu, već više od vek i po, odnosno, i tačnije, još od perioda Berlinskog kongresa. A kako su na Balkanu Srbi najbrojniji, i povremeno najbučniji, najdrčniji i najbuntovniji, onda mora da su, more geometrico, i najveći nacionalisti. Ili, korak dalje, opet more geometrico, pošto su takvi „naj“ i „naj“, njihov je nacionalizam i najodvratniji, najviše zaudara, pa se ostali balkanski nacionalizmi (hrvatski, bošnjački, albanski, recimo), mogu smatrati reakcijama na ovaj smrdljivi srpski, te stoga oni, ti drugi nacionalizmi, čak mogu da se osete kao „mirisni“, odnosno mogu da se podrže.

Što je u Martensovoj domovini učinila politička elita 1991. godine kad je podržala raspad Jugoslavije, za šta su znali – ako neko ume da zna unapred i koristi razum za svoje potrebe, to su Nemci kad planiraju svoje geostrategije – da će morati da bude krvav.[3]

Ima Martens jedan intervuju, dat zagrebačkim Novostima u kojima kaže, delom na osnovu „tajnih dokumenata“, uvek teže proverljivih, a delom na osnovu rekla-kazala navodnih svedoka ili onih koji skupljaju glasine, kako je uslov Helmuta Kola za priznanje Hrvatske – i za de iure i de facto razbijanje Jugoslavije – bilo da se u novi hrvatski ustav, ili u ustavni zakon, što nije baš isto, ali ostavimo te finese nemačkim kelsenovcima, mi Balkanci se u to ne razumemo,  nezavisne Hrvatske uvrsti zaštita srpske manjine. „Ponudili su Tuđmanu uglednog njemačkog profesora da pomogne napisati ustavni zakon, a bila je to ponuda koja se nije mogla odbiti. Preporuka Njemačke je bila da model za Srbe u Hrvatskoj bude rješenje kao u južnom Tirolu“. Kako se ipak dogodilo da se „ponuda koja se nije mogla odbiti“ odbila, ili barem zanemarila, Martens nije direktno odgovorio, već tako što, navodno, Tuđman nije baš razumeo nemačku politiku[4] (ta je politika svakako odlično razumela Tuđmana, čim ga je podržala, pa je uz ustavnopravnog profesora poslala i oružje Tuđmanu, ono preostalo nakon povlačenja sovjetskih trupa iz netom anektirane Istočne Nemačke).

Navodim ovo jer se Martens, kao novinar, ne retko služi ekskluzivnim izvorima, onim koje je teško proveriti, a ne baš retko rekla-kazala „činjenicama“ i glasinama kao „mišljenjima“, odnosno klišejima ili onim što su opšta mesta. A to mu uspeva jer mu se novinarstvo lakše uklapa u stereotipe o Balkanu, onda i o Srbima, za šta je sve jedan od „eksperata“. Koje, te stereotipije, mora povremeno da uzburka bombastičnim navodima, kako je i red u današnjoj tabloidizovanoj štampi, poput onog da bi, da je današnji Međunarodni krivični sud u Hagu bio i nekad, Tito po svoj prilici bio optužen za Blajburg.[5] Eh, da je nekad što i danas, gde bi nekadu bio kraj, a kako bi danasu sve cvetalo, zar ne.

Iz tog repertoara su mu i glavni stavovi u prilogu za ovovikendski FAZ, koji stoga i nazivam „uratkom“. Jer ume Martens bolje, dokazao je to ranije solidnom biografijom Andrića kao Evropljanina (to Andrić jeste, i za to mu nije bilo potrebno priznanje Nemca, ali je Andrić politički pre svega ovde bio Jugosloven), a ovo komentarsko honorarisanje opštim mestima i na temu Balkana jeftina je prodaja poslovičnih cojones za bubrege.

Osnovna teza članka je da je Vučić uspostavio nacionalističku paradigmu koja jednako pokreće i njegove političke protivnike. Nijedna od dve premise nije tačna.

Nije Vučić uspostavio tu paradigmu, već je ona nastala kad je Milošević kao lider srpskih komunista izgubio zajedno sa komunistima legitimnost, posle propasti komunizma, pa je posegnuo za novom bazom, socijalističkom i nacionalističkom, a njegov decenijski saveznik Šešelj je to naprosto oblikovao kao nacional-socijalizam, ne daleko od nemačkog modela iz tridesetih godina prošlog veka. Ta je paradigma sluđivala Srbe. I ne samo Srbe, jer se takođe uspostavila ili reinkarnirala na svim balkanskim stranama, a nju su, priznanjem separatizma upravo pokrenutog nacionalizmima balkanskog tipa, cementirale nemačke vođe, Kol i Genšer. Ako poneko zaboravlja istoriju, istorija ne zaboravlja nas.

Možda će pre biti da je Vučić uspostavio „paradigmu“ političkog muljanja i da postoje opozicione stranke i pokreti koji su takođe tome skloni. Ako su pojedini opozicioni čelnici, poput Save Manojlovića ili Miroslava Aleksića prekršili raniji dogovor opozicije o bojkotu unapred nameštenih a onda pokradenih izbora i izašli na njih, uprkos sporazumu i uprkos očajnim izbornim uslovima, stvorili su nepoverenje i prema sebi i prema ostalima. I otuda ni druga premisa – da paradigma nacionalizma pokreće jednako i njegove političke protivnike – nije dobar oslonac za zaključke: ima, naravno, nacionalista među opozicijom, što nije teško videti, ima ih i među studentima, iako preciznijih istraživanja na tu temu nema, već se komentatori prepuštaju nagađanjima, naročito onim koji iz incidenata izvlače pravila i „paradigme“, ali kako i nacionalizma ne bi bilo kad je reč o jednom tako širokom pokretu otpora diktaturi i višedecenijskom nasleđu u kojem, da ostanemo na Martensovoj teritoriji, pojedini nemački političari sasvim aktivno podržavaju i našeg diktatora i njegov režim. Pa i tekući Merc.[6]

Pošto je ova konkluzija o Vučiću koji misaono vlada i protivnicima pa im nameće svoju paradigmu vrlo klimava, jer polazi od pogrešnih premisa, za podršku koji nemački političari (od Merkelove, preko Šolca, pa do Ursule fon de Lajen koja, ne zaboravimo, takođe dolazi iz nemačkog političkog miljea) daju Vučićevom režimu, Martens navodi interese nemačke industrije, njihovu eksploataciju jeftinije radne snage i domaćih resursa. Ali takav kolonijalni ili neokolonijalni odnos Nemačke prema Srbiji Martens ublažava: „U popularnom sportu vređanja Nemačke u Beogradu i s desnice i s levice, Vučićev pravi partner u Evropskoj uniji izgubljen je iz vida: Viktor Orban, mađarski premijer. Dve srodne duše međusobno se podržavaju u proširivanju svojih moći i pokušaju da potkopaju evropske sankcije protiv Rusije gde god je to moguće.“

Nije reč o „sportu“, kako to komentator FAZ-a trivijalizuje, već o činjenicama: čak su i predstavnici nemačkih Zelenih u prethodnoj saveznoj vladi bili za kopanje litijuma u Jadru, što je najvećma razjarilo – s razlogom a ne „sporta“ radi – srpske građane. A Orban nije „pravi partner u Evropskoj uniji“, već je partner u autoritarizmu s kojim i EU ima teškoće. Neka Martens, uostalom, a dovoljno poznaje slovenske jezike, malo pročačka podatke, pa vidi koliko se njegova matična država pridržava famoznih sankcija protiv Rusije kad ruske energente uvozi i dalje preko tzv. trećih zemalja, prepakovane i skuplje plaćene, što je dodatna korist i nemačkim posrednicima.

Jedan od primera nacionalizma kao paradigme i za studentsko-građanske proteste kod Martensa je kako je Milo Lompar „poštovalac bosanskog Srbina, ratnog zločinca Radovana Karadžića, osuđenog na doživotnu robiju i arhitekte genocida u Srebrenici kojem je 11. jula obeležena 30. godišnjica“. Nije to baš tako. Lomparu su prebacili u beogradskoj štampi da je, nekoliko dana pre nastupa na Vidovdanskom skupu na Slaviji, govorio o novobjavljenoj Karadžićevoj zbirci pesama. Lično ne bih govorio o Karadžiću kao pesniku, ne zbog toga što je osuđen na doživotnu robiju, po svoj prilici je to zaslužio kao ratni vođa poraženih bosanskih Srba, takva je istorija, već zbog toga što ne mislim da je kao pesnik vredan kritičarske besede. Ali to može biti razlika u ukusima (navodno se o njima ne raspravlja, što je pogrešno: ako o ičemu valja raspravljati, to su najviše ukusi). Moguće je da je Milo, kakav je prznica, u inat „levoj“ i „miroljubivoj“ Srbiji baš hteo da govori o Karadžićevim pesmama, moguće je i da ne misli da je osuda Karadžića u svemu ispravna, ali Martensova inferencija je u ovom „detalju“ suviše nagla. Ona, pak, otkriva nešto drugo: da se  nemački novinar oslanja na srpske novinare, kad mu zatreba, pa će ovi potonji na njega, i tako se stvara nešto što je još Bodrijar nazvao „intermedijalnošću“, simulacijom medijske „objektivnosti“. Pre Bodrijara, na Balkanu su to zvali „je tebe vojvodom, ti mene serdarom“.

Lompar, ipak, nije „karadžićevac“, možda je sklon Koštunici, ali je u lepezi srpskog nacionalizma najbliži, barem po onom što je pisao u svojim knjigama, tzv. srpskom stanovištu (Crnjanskog, Dragiše Vasića i sličnih iz publicistike s kraja tridesetih godina prošlog veka). To „stanovište“ otprilike kaže da se u političkim procenama i odlukama pre svega valja voditi srpskim interesima. Kao takvo je legitimno, iako nije my cup of tea, jer za razliku od Lompara ja sam još uvek nepopravljivi Jugosloven po kulturnom „obrascu“, pristalica kulturne „jugo-sfere“, iliti Irirac 2.0. Ali da ne ispadne da branim Mila, ume to on sam, čak i kad je pisao protiv mene, a zanimljiviji deo je onaj kad Martens pravi poređenje između Lompara kao mogućeg Koštunice i uloge Đinđića u svrgavanju Miloševića.

Da, Đinđić je bio mastermind te operacije, ali ona ne bi bila uspešna da Miloševićeva vlast nije izgubila legitimnost, naročito u delovima državnog aparata. Milošević je najpre izgubio svoj komunistički legitimitet posle tzv. pada Berlinskog zida (iako taj Zid nikada nije zaista pao, on je uspešno, upravo trudom nemačke politike, premešten na Balkan, i proteže se i danas duž reke Drine), odnosno urušavanja real-socijalizma. Posegao je onda Milošević za legitimnošću nacionalne provenijencije, a tamo su ga čekali već okoreli nacionalisti s kojima je morao da pravi saveze, najviše Šešelj. Kad je taj savez poražen intervencijom NATO pakta protiv Srbije, gubitak Kosova je za državni aparat bilo suviše krupan zalogaj, a Zapadu je takođe bilo već dosta Miloševića kao „garanta mira i stabilnosti na Balkanu“.

Đinđić jeste bio tehnički mozak petooktobarske promene vlasti, ali je i on morao da, u visoko nacionalističkoj atmosferi iz devedesetih, pravi saveze koji su bili neobični, ali jedino mogućni za obaranje Miloševića. Pa je tako i izgurao Koštunicu kao protivkandidata Slobi. Bio je to – Martens će valjda razumeti ove kantovske izraze – „uslov mogućnosti“ da se sruši ratnički nacionalizam, isticanjem pitomijeg nacionaliste protiv bloka Sloba – Šešelj, ali je to brzo postao i „uslov nemogućnosti“ za reforme države koje je Đinđić imao u vidu, jer se Koštunica okružio – podlegavši čestoj iluziji srpskog intelektualca o misteriji države i nasilja – udbaškim savetnicima, što će dovesti i do atentata na Đinđića. Kako bilo da bilo (iako su te analogije izazovne, one su ipak pogrešne), možda bi, da je Koštunica ostao samo pri svom „srpskom stanovištu“, da nije kod njega nacionalistički zov pretegao, i to značajno, nad navodnim legalizmom, između nacionaliste Voje i liberala Zorana nastala politička dinamika koja bi Srbiju izvela iz pogubnog, ratnog nacionalizma u ono što je i Đinđić predlagao, a što Nemci, čak oni „levi“, na tragu Habermasa, nazivaju „ustavni patriotizam“.

Dakle, da li će Lompar biti na čelu studentske liste, kako glasine beogradske „leve“ čaršije dobacuju iz svojih kafanskih zaseda, ili neće, to ostaje da se vidi. Ta lista tek treba da se obznani. Tačno je da tekući studentski pokret, i uopšte protest studenata i građana nema svog Đinđića, kako domeće i Martens, ali postoje unutar ukupnog opozicionog bloka drugačiji „đinđići“, odnosno politički sazreli mladi ljudi, a i veći deo studenata je liberalno, utoliko i „đinđićevski“ nastrojen. To na osnovu ličnih zapažanja, jer ponovo nemamo nekog ozbiljnog, dubinskog istraživanja studentskog političkog i ideološkog nastrojstva. Do nas dopiru samo pojedine simboličke, i katkad incidentne situacije, a na osnovu njih su zaključci krajnje nesigurni.

Vidimo da se na protestima nose srpske zastave. Te zastave treba da deligimitišu režimsko pozivanje na srpstvo i državu, odnosno da patriotizam (želju da se živi zajedno u ovoj zemlji, otadžbini) preuzmu nove, mlade snage, drugačije orijentisane kad je u pitanju i država i nacija, i politika i ideologija. Sami studenti su ideološki širokog raspona – od levice, ponekad i krajnje, anarhističke, „spontanističke“, sindikalističke, pa onda socijalističke, socijaldemokratske, preko liberalizma raznih vrsta, najčešće onog koji traži odvajanje zakonitosti od ideologije i političkog strančarenja, pa do desnice, i umerene i konzervativne, sve do one nacionalističke – i mada postoje „borbe za dušu“ studenata, odnosno da se paternalizuju i prisvoje za vlastitu ideologiju, onda politiku, a odatle stranku i konačno kao poluga za dolazak na vlast (takođe legitimna dinamika i cirkulacija moći), studenti su veoma, po nekima suviše oprezni prema takvim aproprijacijama. S dosta prava su nepoverljivi: režim je potrošio većinu svojih snaga na kriminalnu otimačinu, pljačku nacionalnih resursa, a opoziciju je ili saterao u mišju rupu kontrolom glavnih medijskih propagandnih kanala, ili se sama porazbijala i usitnila dotle da je jedva raspoznatljiva. I nije ih studentski, a onda građanski pokret marginalizovao, kako Martens i njegovi čaršijski izvori sugerišu; studentski i građanski pokret je probudio organizovanu opoziciju da se rekonstituiše, ohrabrio je i dao joj novu priliku.

Martens je čuo šta su mu preneli čaršijski izvori kolumnista i pacer-analitičara, čuo je dakle govore na Vidovdanskom skupu, ali kao da nije čuo same studentske zahteve na tom skupu. Pisali smo već na ovom portalu[7] o tome, ali da ponovimo: 1. režim nije više legitiman; 2. potrebni su obuhvatni i slobodni izbori; 3. za to je dato „zeleno svetlo“ građanskoj neposlušnosti.

I kao što je Milošević izgubio najpre socijalistički a onda i nacionalistički legitimitet, tako je sada Vučićev režim, gubitskom legitimnosti, izgubio i ponovo stečen, obnovljen, restaurisan nacionalistički legitimitet šešeljevske provenijencije i postao ono što inače nacionalistički i proratni pokliči skrivaju: da su pljačkaški pohodi. Ako to ne čujemo, a izgleda da razne uši ne žele da čuje iako je rečeno pred 100 hiljada ili dva puta više ušiju na Vidovdanskom skupu, onda nam je lakše da studentima, pa i građanima u protestu pripisujemo sablast nacionalizma. Što to ide u korist Vućića, to ove uši ne zabrinjava, jer im je pamet, ono između ušiju, navikla da u Srbima, ako je moguće svima, vazda traži nacionaliste, i to one tvdokorne, jer je tako lakše održati crno-belu sliku sveta u kojoj je vlastita strana svetla i srećna. Martens – i nije jedini, zato zavređuje našu pažnju – voli da veruje kako je na svetloj strani sveta, pa da odatle drži lekcije Balkancima i ističe nemačku pamet, iako je dva veka prošlo od Kanta i Hegela, ili vek i po od Ničea koji je uspešno taj mit o nemačkoj umnosti stavio u pitanje.

I na kraju, da se konačno otresemo nemačkog komentatora iz Frankfurtskih zajedničkih novina, nemačkog mita o pameti i držanju slova naročito južnim Evropljanima, pa među njima s osobitom slašću Srbima: studenti i građani ne nose evropske zastave na svojim blokadnim skupovima zbog toga što ne vole Evropu; oni samo zaziru od Evropske unije, Brisela u kojem stoluje Ursula fon der Lajen, čiji je blizak prijatelj Vučić bio otvoreno i donedavno, a iza koje su Makron sa svojim vrlo odbojnim stavom o proširenju Unije balkanskim zemljama, naročito Srbijom, i Nemačka, gde je Šulc dolazio Vučiću na noge i ugovarao kopanje litijuma, a gde su nemački Zeleni to svrsrdno podržavali – Zeleni koji ne haju ako se zagađuje tuđe dvorište (biračka baza im je, uostalom, u vlastitoj bašti), i čiji se svojevremeni vođa (a nekad, u vreme Đinđića, prodavac knjiga u Kon Benditovoj knjižaru Marx Buchhandlung blizu frankfurtskog Univerziteta), istakao kao jedan od jurišnika, da ne kažem Sturmbahnführera, u NATO napadu na Srbiju 1999. godine. Martens svodi srpski zazor od nemačke kolonijalne politike na litijum, i time opet banalizuje i taj ogromni ekološki problem, i samu nemačku politiku, naročitu ulogu demohrišćanske i ukupne Mutti, gospođe Merkel, u smenjivanju Tadića novoradikalima Tomom i Vučićem. On „troluje“, što će reći spolja dopunjuje medijski i tabloidni echo chamber, i daleko je od korisnih kritika iznutra (koje, ako i nisu uvek do kraja činjeničke, ipak su opominjuće i pažnje vredne, makar se s njima ne slagali uvek, recimo one iz pera Sonje Biserko ili Tomislava Markovića).

Čudno je kako se ponekad i po nekim tačkama ekstremna levica i ekstremna desnica, pa čak i ona koja nije ekstremna, lepo slažu. Srbi ipak ponešto i pamte, a ako ne pamte, vide i čuju. I držanje kolonijalnih „paradigmatičkih“ – to jest olinjalih – lekcija sa Rajne i desno od Rajne im nije baš lekcija koju bi da prime lako. Imaju dovoljno štiva u vlastitoj zemlji.

---

[1] Michael Martens: „Vučićs Gift wirkt“, FAZ, 12. jul 2025 (https://www.faz.net/aktuell/politik/ausland/serbien-so-gespalten-wie-nie-zuvor-wie-praesident-vu-i-s-gift-wirkt-110586073.html).

[2] https://www.danas.rs/svet/frankfurter-algemajnce-cajtung-vucicev-otrov-deluje/

[3] Kao dobar patriota (po njegovoj „logici“ bi se to moglo nazvati i „nacionalista“) Martens je u FAZ-u objavio, na osnovu „tajnih nemačkih dokumenata“ sada dostupnih javnosti o ulozi tada nove, ujedinjene Nemačke (fat Germany, zvali su je tada u engleskoj štampi) u raspadu Jugoslavije. Opet ispod naslova piše da su ta dokumenta dostupna pa stoji pitanje: „Da li ona potvrđuju tezu o krivici Nemačke za raspad Jugoslavije?“. Pitanje je već sumnjivo: Nemačka nije kriva, iako veoma odgovorna, a nije jedina, već je jedna od država koja je presudno uticala na raspad, ali su, naravno, presudniji bili unutrašnji „faktori“. Martensov tekst brani tadašnju nemačku političku vrhunšku, „liberala“ Genšera i „ujedinitelja“ Kola, a najviše što dopušta je da je nemačka odgovornost u tome da je priznanje otcepljenih Slovenije i Hrvatske, kasnije i Bosne, bilo „prerano“, iako „ispravno“. V. https://www.dw.com/sr/tajna-nema%C4%8Dka-dokumenta-o-raspadu-jugoslavije/a-60937441

[4] https://www.portalnovosti.com/michael-martens-njemacka-je-uvjetovala-priznanje-hrvatske-zastitom-srba-na-razini-ustava/

[5] „Dok je u Europi službeno vladao mir”, piše Martens, „desetke tisuća bespomoćnih ljudi ubili su jugoslavenski partizani Josipa Broza Tita tijekom ‘bleiburške tragedije’, kako je često nazivaju u Hrvatskoj, i pokopali ih u masovne grobnice u Sloveniji i Hrvatskoj. Da je tada postojao međunarodni sud za ratne zločine za Jugoslaviju, kakav je poslije osnovan u Haagu, Tito bi na njemu morao biti optužen za te zločine i kao vrhovni zapovjednik počinitelja i kao politički odgovorna osoba. Prema sudskoj praksi tribunala, bio bi osuđen na doživotni zatvor. Ali 1945. vrijedila su drugačija mjerila, barem za pobjednike u Drugom svjetskom ratu, među kojima je bio i Tito.” https://www.vecernji.hr/vijesti/da-je-postojao-haaski-sud-tito-bi-bio-optuzen-za-ratne-zlocine-1683888 Zašto kažeš Blajburg, Mihaele, a misliš na Drezden?

[6] Pre neki dan su dvojica visoko pozicioniranih poslanika Bundestaga bili u poseti vrhu srbijanskog režima, slikali se sa Vučićem i Anom Brnabić, a onda sklanjali, na kritiku mladih nemačkih socijalista, te slike sa društvenih mreža i pravdali se kako oni su samo „radili svoj posao“ (zvuči li to poznato, još iz nirnberških vremena?) kao članovi odbora nemačkog parlamenta za spoljnje poslove. Doduše „jusosi“ (socijal-demokratski podmladak) su ih kritikovali pozivanjem na Srebrenicu, ali ne i na tekuće proteste svojih pretučenih vršnjaka u Srbiji. V. https://www.danas.rs/vesti/politika/nemacki-poslanik-se-brani-od-kritika-zbog-slikanja-sa-vucicem/

[7] „Hulja i rulja – koliko vredi glas“, https://libretto.rs/?p=560

Novica Milić

Vidovdanski skup na Slaviji (i oko Slavije, kojoj je nekad najveći naš pesnik novijeg doba Novica Tadić tepao „boginja Slavija“) uneo je u proteste studenata i građana novu dinamiku. Studenti su najpre dali dijagnozu: režim u državi Srbiji je nelegitiman. I predložili terapiju: državi Srbiji potrebni su izbori. Prvobitno zahtevani parlamentarni su sada, na osnovu prve dijagnoze, time de facto prošireni na zahtev za izborima na svim nivoima vlasti, od predsednika države, preko državnog parlamenta, gradskih i opštinskih skupština pa do lokalnih, mesnih zajednica. Za taktiku su predložili „zeleno svetlo“, odnosno oblike građanske neposlušnosti.

Režim je na ove šire zahteve odgovorio ne samo uobičajenim medijskim režanjem već nasiljem: policijski batinaši, sa pravim i lažnim značkama, započeli su dnevne akcije hapšenja, prebijanja i jurnjave za protestantima čije su ranije blokade ulice i trgova sada povremeno prerasle u postavljanje barikada. Ti zahtevi su očito bili bolni za vlast, i neuporedivo su važniji kao poruke vidovdanskog skupa nego pojedini govornici, uostalom poznatih stavova, iako je jedan deo dežurne, već odavno dosadne srbofobije prevideo zahteve i čuo samo ono što je želeo da čuje, stavove koji studente navodno okreću nacionalizmu, u svom upornom traženju poslovične „dlake u jajetu“ i pretvaranja usputnjeg incidenta u navodni obrazac. Čak i neki liberalni zabrinuti osvrti slede refleks ranijih vremena. Studenti u većini tome ne pripadaju. Nije dobro ih paternizovati, oni su u ovim protestima odrasli i sazreli najviše što se može.

Pošto na režimsku propagadu Politike, Novosti, RTS-a, Pinka, Kurira, Hepija i Informera ne vredi trošiti ni reč, da se vratimo našem glavnom pitanju.

Najpre, šta znači poricanje nečije legitimnosti? To znači poricanje opravdanosti. Režim u državi Srbiji neopravdano drži vlast. Stara razlika između legitimnosti i legalnosti, iako dolazi iz istog korena (lex, zakon) zapravo je hijerarhijska: legitimnost se oslanja na opravdanje, na pravednost, ispravnost, dok se legalnost vezuje za ozakonjenje, zakonitost, formalno-pravni položaj. Drugo zavisi od prvoga i ne može mu biti supstitut.

Ili može? Ima uglavnom darovitih, obrazovanih pravnika, koji se ponašaju kao „fah-idioti“ – slušao sam u par navrata jednog advokata u tom svojstvu, čitao jednog ekonomistu^[1] – koji tvrde da je vlast Hulje i njegove rulje u državi Srbiji legitimna jer je dobio, ahem, poslednje izbore. Ne uzima se u obzir da su ti izbori bili namešteni (medijski, finansijski, organizaciono), pa i pokradeni (kupovinom glasova, dovođenjem glasača koji nemaju pravo glasa na biračkim mestima gde su glasali, preinačenjem rezultata i sl.), a pre svega se ne uzima u obzir da formalno-pravno legalnost ne stoji iznad legitimnosti, odnosno da zakon – koji jeste najvećim delom forma, ali je to kako bi postigao svoje načelno opšte važenje, što je primarna uloga svake formalizacije – nije iznad pravde. Niti se dovoljno pažnje obraćalo na uslove izbora, ne samo na glasanje i na dan glasanja, već na sve što prethodi i sledi glasanju. Ali još manje je propitivano ono što leži u osnovi legitimnosti, a onda i legalnosti neke vlasti izabrane na izborima: a to je glas kao jedinica za tu osnovu, njegovo usmerenje, upotreba, važenje, ukratko njegova vrednost.

Mi imamo, barem u javnoj, a ne usko akademskoj ili uže stručnoj sferi, dosta bednu sociologiju. Pa tako i lošu sociologiju izbora, odnosno glasanja. Jedni su sociolozi koji bi mogli dati određena objašnjenja otišli u statističare, u agencije za tzv. stranački rejting, drugi u kolumniste i komentatore, najgoru vrstu eksperata „opšte prakse“. Tim pre što je njihova sociologija ideološka: to što na portalima poput Peščanika, ili u dnevnim listovima Danas ili Nova, u sedmičnoj štampi Radar i Vreme, odnosno na televizijskim kanalima N1, Nova S ili Insajder – ono što bi se, uz povremeno, ali ne retko zatvaranje ušiju, moglo nazvati „slobodnim” medijskim prostorom – javlja kao pretresanje društvenih pitanja uglavnom je površno, a još gore ideološki pristrasno. Naša intelektualna estrada ili „elita” uglavnom pati od sindroma kvazi-levičarenja, odnosno od levičarenja naučenog ne čak iz knjiga koliko iz publicistike Gardijana, Liberasjona, Tome Piketija, Janisa Varufakisa, Borisa Budena ili Srećka Horvata, pa se prenosi kod nas, kao što su se uvek ideje levica kod nas prenosile iz tekućih evropskih moda. To je i vrsta marksomanske upornosti da se održi „revolucija“ kao politički ideal, što je i ključna zamisao marksizma-lenjinizma, iako je ta zamisao nikla sa Komunističkim manifestom još sredinom XIX veka a doživela svoj epohalni, istorijski poraz padom berlinskog Zida, odnosno urušavanjem tzv. real-socijalizma. Današnja levica još uvek ne ume da se nosi sa tim porazom, i pada u refleks ideološke retardacije, povratkom Marksu, koji, ako je i postavio par dijagnoza vrednih pažnje, ima terapije od kojih su mnoge vodile u velike i masovne zločine. Naročito kad mu se teorija, preko Lenjina, a onda izoštrena kod Staljina, spojila s praksom.

Kako današnja levica – koja publistički, akademski ili estradno gromko zvuči i zveči, ali ništa ne kaže – nije sebe suočila sa propašću real-socijalizma, pa nema nove zamisli, poslednjih je decenija u većini država pobedila desnica; ona vlada – umalo ne rekoh: uspešno, ali bi to važilo samo u tehničkom značenju – i čini mi se da bi prvi zadatak svake misaone levice bio da pomno izučava upravo tehnike današnje desnice, načine na koje osvaja vlast, kako koristi medijski, inače digitalno u korenu promenjen prostor nego što je bio onaj oslonjen na štampu, kako bi pridobila pristalice, a naročito glasače, drugim rečima kako uspostavlja svoju legitimnost, a ne samo koje su posledice, čime se tekuća levica bavi i, naravno, promašuje. Proučavati desnicu i njene tehnologije osvajanja vlasti (a to znači autoritarizam, populizam, nacionalizam, manipulacije, novi politički star sistem u kojem medijski klovnovi dobijaju na značaju, finansijsku i organizacionu pozadinu, tipove kampanja od makro do mikro-nivoa) čini mi se kao prvorazredan zadatak. Time se bave desničarski think-tank timovi, markentinške i reklamene agencije, analitičari u službi populista, ali se time, iako im je to glavni protivnik, ne bave levičarski mudraci. Oni i dalje ispiraju svoj i tuđi mozak grdnjama „kapitalizma“ (iako je ekonomija kapitala starija nego takva marksistička prokrustova podela istorije, a kapitala ima raznih i teško ih je totalizovatI u istu kategoriju), odnosno „neoliberalizma“ (za mnoge levičare nevažno je što time potiskuju i liberalizam, najvredniju političku struju prosvećenog, modernog doba, pa time i pitanje političke vrednosti slobode, kao da je sloboda nešto sasvim nevažno, nekakav privid kojim „kapitalisti“ samo manipulišu).

Ukratko, ponovo se vraćamo na ključno pitanje: koliko vredi politički glas. Ne samo politički glas koji dreči u ime drugih, već pre svega politički glas kao izborni glas.

To je pitanje sociologije, ali kako je danas sasvim vidljivo da je tehnologija uveliko potčinila politiku sebi (proces koji je započeo još s najavom modernog doba, Hobsov Levijatan kao teorija države i „levijatana“ kao „artificijalnog čoveka“ prvi je glasnik da je politika postala tehnika osvajanja i održanja na vlasti), čini mi se da bi tu imala šta da kaže i jedna nova, kod „elite mediokriteta“ (onih pominjanih kolumnista u analitičara) uglavnom potcenjena discpilina koja se zove komunikologija.

Recimo, komunikološki gledano pitanje koliko vredi politički glas dobija oblik: na koji način određena politička grupacija (tzv. lider, vrhuška, stranački timovi) komuniciraju sa onima čiji će glas dobiti? Čime ih pridobijaju, drže u orbiti, privlače s sebi? Koja tehnička sredstva koriste i koje veštine (a to opet znači tehnike, sada u vidu „znanja“) upotrebljavaju kako bi politički glas (pravo na izbor, u čemu je izvor legitmnosti) pretvorili u stranački glas (deo svoje većine, ili manjine koja vredi za većinu), odnosno u zahtev da stupe na vlast, to jest da utvrđuju i sprovode dalju legalnost u državi?

Za razliku od legitimnosti, koja se kao izvorno polje oslanja na pravednost i može se samo manipulativno predstavljati ali ne i time izmeniti, jer izbija iznova kao orijentir, legalnost je najvećma tehnička stvar, „artificijalna“, formalna. Valja dodati i da politički pojmovi legitimnosti i legalnosti nisu jednaki onim pravničkim ili jurisprudentnim, iako su povezani. I nisu samo ni politički iz užeg ugla, već su značenja pravednosti, na primer, kao i zakonitosti uostalom, nešto drugačija kad se posmatraju kao socijalne, istorijske, ideološke, a naročito komunikacijske vrednosti.

Za komunikologiju – koja je disciplina oslonjena i sama na druge discipline čije metode i saznanja povremeno koristi (od Debrea i Makluana iz mediologije, preko sociologije Lumana, Debora ili Bodrijara, poetike Jakobsona, teorije Flusera, pa do kibernetike Šenona ili Vinera na jednoj a filozofije Fukoa, Deleza ili Liotara na drugoj strani) – legalnost je nesumnjivi proizvod stranačkih većina parlamenta u sadejstvu sa političkim vrhom i grupama pravničkih tehničara spremnih da služe vlastima, a preko toga i legitimnost, njeno shvatanje, koncepcija, perspektiva, domašaj i horizont postaje tehnološki produkt. Barem u onom delu, ili u onim aspektima u kojima se onda ispostavlja kao podloga legalnosti (kad ta podloga treba da zameni pravednost kao temelj legitimnosti).

Iz ugla komunikologije vrednost jednog glasa zavisi od ugla posmatranja i od funkcije koju glas može imati u poretku tzv. izborne demokratije. Takva demokratija, valja reći, elementarna je, redukovana i siromašna: aktivno pravo građana je svedeno na pasivno, odnosno na jedan dan u četiri ili pet godina. U par knjiga^[2] smo pokušali da pokažemo da istorija i teorija demokratije podrazumeva više od periodičnog glasanja – ona stara, antička, više je poznavala izbor na osnovu slučajnosti, kocke, nego izbora dizanjem ruke, jer joj je smenljivost bila važnija od same izbornosti, dok je moderna uvela višestranačku reprezentaciju kao posredni mehanizam legitimisanja države-republike – i da se to pravo pojavljuje pre kao erzac ili simulacija prava (naročito danas, u vreme visoko tehnologizovane politike) ukoliko je ne prati jednakopravnost, odgovornost, javnost, zaštita sloboda, naročito individualnih.

Pa tako, glasovi koji se mogu dobiti na izborima najpre se, i to sistemom reprezentovanja putem višestranačkog mehanizma, devaluiraju, odnosno bagatelišu, dotle da ih, na primer, nacionalisti osvajaju ne toliko racionalnim putem izbora programa ili planova koliko jačanjem etničke, rodovske, plemenske, kolektivističke strasti i nagona života u čoporu. Populizam, ako i nije nacionalistički (a često je kombinovan s njim), takođe udara na strasti, sitne interese, preterana i često nebulozna obećanja, manipuliše istorijom i sadašnjošću, raspoređuje nade i strah na tasove koji mogu da primame birače više nego racionalna politika. Autoritarne vođe i aparati na svoj način podstiču strasti, a naročito transfer odgovornosti sa pojedinca na neku „višu“ instancu, gde se ona „preuzima“ deklarativno, ali u realnosti ne obavezuje tu instancu niti ona trpi posledice svog činjenja, odnosno nečinjenja.

U novije vreme, danas, digitalizacija, odnosno – i tačnije – algoritmizacija sveta i života omogućuje političkim akterima da preciznije usmeravaju („targetiraju“) poruke na veće ili sitnije mase, na makro i mikro grupe. Kao što je ranija moralizacija politike prikrivala njeno naličje pohlepe ili prinude, tako sada marketing uspeva da i politiku učini delom ponude, manipulišući očekivanjima i produkujući poželjne učinke za aktere koje opslužuje. I koji, sa svoje strane, opslužuju marketing: mnogi tekući „lideri“ su, još od vremena Berluskonija, preko Blera i Klintona, više produkti PR i marketinških timova, „spin“ doktora i medijskih majstora, nego svojih političkih saveta u kojima se razrađuju strategije upravljanja državom i zajednicom. Taktika osvajanja glasova je preuzila primat nad svakom vrstom strategije (pa stoga danas imamo samo političare a ne više državnike).

Sve to ne bi bilo moguće da izborni glas pojedinca nije izgubio na vrednosti, pre svega za njega samoga. U Srbiji stvar stoji još gore. Upornom kampanjom sadašnje vlasti (a ni ranije se nisu pretrgle u razvoju političke kulture građana) političko delovanje se projektovalo, pa i nametnulo kao delatnost „prljava“, ali „prljava“ tako da su samo „izabrani“ (odnosno „samoizabrani“) sposobni da postignu imunitet na tu vrstu prljavštine; oni se, štaviše, „žrtvuju“ skačući u „baruštinu“ umesto drugih. Tome služi redovno brkanje političkog i stranačkog. To umiruje savesti „čistunaca“, a mnoge odbija od politike, jer se ona shvata usko i ekskluzivno, iako politika zahvata prostor svega što se tiče jedne zajednice, cirkulacije moći u njoj, dinamike koja moć pretvara u vlast.

Kad se tako pojedinac odvoji od politike, prihvati to odvajanje jer ga „naturalizuje“ i interiorizuje, onda i sam sumnja u vrednost svog političkog delovanja, pa makar se ono svelo na periodično glasanje jednom u četiri ili pet godina. Kod nas je ta devaluacija glasa skoro potpuna, a to je stvorilo šansu jednoj inače lopovskoj vlasti da krade na izborima, i pre i nakon dana za glasanje, odnosno da glasove kupuje. Onaj ko ne veruje u političku vrednost svog glasa spreman je da ga zameni, odnosno proda za kilogram brašna, kutiju deterdženta ili par sapuna, odnosno da glasa za one koji mu, jer su već na vlasti, na brzinu pred sam dan glasanja, asvaltiraju put iako taj asvalt, kao nedavno oko Kosjerića, traje jedva dok izbori prođu.

Glasovi su tako roba. Ali su oni još nešto: sredstvo pritiska, plašenja ljudi, način da se dobiju sitniji ili krupniji poslovi ukoliko neko postigne ili obezbedi određen broj glasova. Naročito je strah postao sredstvo namicanja glasova, od toga da se preti neprijatnim, pa i većim posledicama po onog ko ne da svoj glas političkim gazdama (suspendovanje pomoći, otpuštanje s posla, uskraćivanje elementarnih usluga poput  vrtića za decu), ili načelnim zastrašivanjem ljudi da će se loše provesti ili gore živeti ukoliko svoj glas daju onim „drugima“. Na skorašnjim izborima, sve od 2022. godine, strah je u Srbiji generalizovan skoro do terora – upravo smo ušli u višu fazu sveobuhvatne represije jurišnih odreda i „napredne“ falange ološa sa značkama – a izborni lopovluk, čak i kad je vidljiv svima, „pokriva“ se formalno-pravnim smicalicama jer su organi koji odlučuju o legalnosti izbora u rukama same vlasti.

Da bi mogli na izborima da promene režim, a onda i sistem koji je ne samo autoritaran već mafijaški i kriminalan, studenti bi – a sa njima i njihovi saveznici, nevladine, građanske i opozicione političke organizacije – morali povesti kampanju da glas ipak vredi, da ga ne treba olako poklanjati, a najmanje prodavati za brašno i sapun. Naročito je važno izboriti se za glas neopredeljenih, pa čak i zavedenih „naprednim“ lagarijama. Studenti nemaju sredstava da kupuju glasače, a to ne bi bilo ni u skladu sa političkim etosom koji neguju. A da bi se poverenje u vrednost pojedinačnog glasa iole izgradilo, neophodno je insistirati na poboljšanju tzv. izbornih uslova – organizacijskih poput kontrole, finansijskih kako bi učesnici na izborima iole bili u jednakom startnom položaju, medijskim da bi stanovišta drugačija od stanovišta vlasti cirkulisala u javnom prostoru.

Sve je to za ovaj mafijaško-kriminalni režim očigledno previše. Studentskom pokretu preostaju alternativna taktika i unekoliko gerilska sredstva borbe za svaki glas: kucanje na ma koja vrata ako su iole gostoprimljiva, insistiranje na koncentraciji izborne ponude (jedna ili najviše dve „kolone“ na izbornom listiću), demaskiranje lažnih „ruskih“ ili „manjinskih“ stranaka i udruženja – a svakako će biti i onih lažnih „studentskih“ – obuka za kontrolisanje samog glasanja i prebrojavanja glasova. Neke od tih radnji mogu se početi već sada, nezavisno kada će izbori biti raspisani, jer se može takođe očekivati da ih vlast raspiše sa kratkom kampanjom, kako bi koncentrisala svoje snage. U svakom slučaju je studentima potreban plan delovanja gde mogu saslušati savete i postojećih opozicionih grupa, koje već imaju iskustva sa krađom i prekrađom izbora, ali možda još više savete političkih komunikologa, marketinških stručnjaka, pojedinih medijskih poslenika (u koje ne spadaju „kolumnisti“ kao „novinari opšte prakse“, već iskusniji novinari čije je poznavanje političkih procesa dublje nego tekuće, uglavnom tabloidno „slobodno“ novinarstvo).

Povećati političku vrednost glasa znači zapravo povećati njegovu komunikacijsku vrednost. U društvima koja su uvek pluralistička – znala i priznavala ona to ili ne – mnoštvenost stavova ne mora da se usmerava putem sukoba, naročito ne onih nasilnih. Demokratija kao politički poredak je veliki, takođe pluralni mehanizam razmene i rasprave stavova i njihovih nosilaca bez primene nasilja. Ako se studentski pokret poslužio taktikom blokade, i unutrašnjeg prostora a naročito spoljašnjeg (ulica i trgova), to je u okviru strategije deblokade države i njenih institucija, u prvom redu pravosuđa koje je kod nas katastrofalno, preoteto od strane kriminalne vlasti i služi interesima održavanja hulja na vlasti. Ali reč je o promeni uopšte političkog stanja i životnih formi kod nas, kako bi se najzad i ovde „živelo normalno“, o deblokadi političke i u načelu svake socijalne komunikacije, od one u ekonomiji do one u kulturi.

Zapravo je ova poslednja najvažnija. Promena u tipovima političke komunikacije je najviše promena političke kulture. I kulture života. Kultura je skup vrednosti prema kojima se orijentiše život neke zajednice. Takvu kulturu, ne samo političku već životnu studenti žele da promene, odnosno uspostave iznova. Ne znam šta ih u tome može sprečiti, uprkos teroru režimlijskih neofašista.

---

[1]  V. na primer intervju Seada Spahovića (https://avaz.ba/vijesti/region/983870/beogradski-advokat-sead-spahovic-opozicija-i-studenti-preuzeli-nacionalisticki-narativ-vucic-i-oni-govore-istim-jezikom) ili prilog „stručnjaka za globalnu nejednakost“, ekonomiste Branka Milanovića (https://brankomilanovic.substack.com/p/kako-pokret-vodi-ka-diktaturi-ili), od onih koji su navodno na „našoj strani“. V. i osvrt Ivana Videnovića (https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/profesore-vucic-nikada-nije-legalno-izabran/). Takođe i komentar Marka Vidojkovića (https://www.danas.rs/kolumna/marko-vidojkovic/nacionalizam-kod-studenata/).

[2]  V. našu Političku naratologiju – Ogled o demokratiji (2020), ili Uvod u demokratiju (2024).

(Tekst se može slobodno deliti uz navođenje izvora.)

PDF cele knjige Uvod u demokratiju (Libretto – Most Art Jugoslavija, 2024).

Mario Kopić:

Neposredna demokracija

Otkad postoji, demokracija je u krizi. Kritika demokracije danas je upravljena najčešće na to da u njoj vladaju otuđene (alijenirane) elite, da je dakle sve veći dio stanovništva isključen. Da li je izlaz iz tog stanja u neposrednoj demokraciji?

Neposrednu (pravu, čistu i potpunu) demokraciju ocrtao je Jean-Jacques Rousseau u Društvenom ugovoru (Du Contrat social). Prema njemu, čovjek demokracije, čovjek vladavine naroda/puka, ne može biti divljak, čovjek čistog prirodnog stanja, nego samo socijalizirani čovjek, čovjek izvan sebe, samome sebi otuđen čovjek. Demokratski je čovjek podređen javnom mnijenju, vezan je dakle za mnijenje drugih (l’opinion des autres). Kako je takav baš svatko od njih, među njima nema razlike; svi su pojedinci međusobno jednaki. Svatko je Subjekt, suvereni gospodar društvenog života, naime izvorno, ali istodobno, odnosno uzvratno, pod učinkom pritiska svih ostalih Subjekata, svatko je jedino i samo sub–jekt, dakle podložnik ili podanik društvenosti, sluga društva. Svatko je dakle suvereni sub-jekt društvenog života. U tom smislu živi, baš kao i divljak ili prvobitni čovjek, iz samoga sebe i sam je sebi dovoljan (se suffisant à lui même). Ima sve, ali unatoč tome nema ništa. Postoji društvena jednakost, ali ona je u tome da su svi istodobno sve i ništa.

Takva demokracija zato, navodi Rousseau, ne može biti prava istinska demokracija (véritable démocratie). Ali što bi bila ta prava istinska demokracija? Bila bi to samo demokracija prvobitnog, čistog prirodnog stanja (l’état naturel). A je li ono ikad postojalo? Takvo „prirodno stanje nije možda nikada postojalo“, eksplicitan je Rousseau u Besjedi o porijeklu i temeljima nejednakosti među ljudima (Discours sur l’origine et les fondements de l’inégalité parmi les hommes). Nije li, prema tome, teza o novom, potpuno čistom prirodnom stanju samo hipoteza? Ne, nije ni hipoteza, zaključuje naposljetku Rousseau, čisto prirodno stanje kao stanje radikalnog samo-upravljanja jest – iluzija. Jer prava demokracija nije nikada postojala, niti će ikada postojati. Tako u Društvenom ugovoru zaključuje: „Ako bi postojao narod bogova (peuple de dieux), on bi sobom vladao (se gouvernerait: sobom upravljao) demokratski. Ljudima pak takva savršena vlada (gouvernement: uprava) ne pristoji (ne convient).“ Drugim riječima, samo bi narod bogova mogao vladati na samo-upravan način. A ljudi nisu bogovi i bogovi nisu ljudi. Demokratsko samo-upravljanje bogova čisto je proturječje, contradictio in adjecto.

U Besjedi o političkoj ekonomiji (Discours sur l’économie politique), Rousseau će ovu konstelaciju imenovati „groznom alternativom“ (cruelle alternative). Naime, samo-upravljanje bogova je teokratsko, a ne demokratsko. A i pojam teokratskog samo-upravljanja je proturječan, budući da ne može samo-upravljati više bogova istodobno. Pravi samo-upravljač može biti samo bog nad bogovima (bog bogova), odnosno bog kao Bog: Causa sui – uzrok samoga sebe, odnosno suum Esse – svoje (vlastito) bivstvovanje. Prema Tomi Akvinskom, jedino Bog kao suum Esse može postojati bez ikakva participiranja (Cum Deus sit suum esse, nihil participative de ipso dici potest). Paradigma Rousseauova prvobitnog, prirodnog čovjeka nije ništa drugo doli taj i takav Bog. Upravo zato stanje toga čovjeka, prvobitno čisto prirodno stanje, nije „povijesna istina“, nego samo „uvjetno i hipotetsko rezoniranje (raisonnement hypothétique et conditionnel)“, kako je naposljetku prisiljen priznati i sam Rousseau. I ako prava demokracija nije nikad postojala, nikad nije postojalo ni prirodno stanje. Ono nije samo uvjetno i hipotetsko rezoniranje, ono je fantazma.

Ne samo da potpuno čisto prirodno stanje i pravo demokratsko društveno stanje nisu za ljude, nego uopće ne mogu biti ljudska stanja. Čovjek naime nije biće čiste prisebnosti i prisutnosti (prezentnosti). Bez drugih uopće ne bi mogao postojati. Istinski zna za sebe samo ukoliko zna za druge. Udružuje se jer je već udružen u društvo. A kad se udružuje, on se, samim time, i reprezentira. Kad Rousseau najprije kaže da samo oni koji se udružuju imaju pravo odrediti uvjete (zakone) društva i da narod sam mora biti autorom zakona kojima će se podrediti, a onda ustanovljava da bi demokratsko društvo moglo biti samo društvo bogova, to znači da su misli o pravom čovjeku i pravoj demokraciji izložene samo uvjetno i samo hipotetski. Ne postoji čovjek za pravu demokraciju i nema prave istinske demokracije za čovjeka. Jer taj bi čovjek morao naprosto biti Bog!

Zato što prava demokracija nije moguća, zato što neposredno samo-upravljanje naroda – jer ljudi nisu bogovi i narod nije bog – ne može postojati, nužno je posredovanje. U najboljem slučaju moguća je dakle samo posredna demokracija, kao supstitut prave ili neposredne demokracije. Posredna demokracija kao rezultat „grozne alternative“ jest sredina između potpune odsutnosti i potpune prisutnosti demokracije, prema tome i sredina između punog i čistog suvereniteta (autoriteta) i nepostojanja (izostanka) suvereniteta uopće. Umjesto čiste prezencije nalazimo dakle re-prezenciju i re-prezentiranje.

Suverenitet može biti prisutan samo ako je ujedno i odsutan: on se može i mora premjestiti u nešto drugo i nadomjestiti nečim drugim. Jer tek tada on može biti, odnosno tek tada za ljude nije uništen. Tek preko proturječnog načina svoga postojanja demokracija može izbjeći smrtnu opasnost. Suverenitet naroda ne može biti prezentan, a da istodobno nije reprezentiran. I što je važnije: nema reprezentiranja bez reprezentanata. Demokracija je reprezentativna demokracijaili je nema. Jer totalna demokracija je contradictio in adjecto i može okončati samo u totalitarizmu, u uni-totalnoj vlasti autokrata, ovog ili onog monarha (hegemona), odnosno potonuti u bezakonitost (anomičnost) anarhije. Između „čvrste ruke“ i „sakate ruke“ postoje samo još mekane ili slabe ruke predstavnika ili poslanika/zastupnika. U stanju „grozne alternative“ nema istinskog izbora. Gladni Buridanov magarac, koji stoji na razdaljini između dva jednaka stoga sijena, neodlučan s kojeg bi stoga prije jeo, najbolje će preživjeti bude li jeo i s jednog i s drugog stoga sijena.

Kako je onda, na kraju krajeva, s poslanicima ili predstavnicima? Ako prava demokracija s čistim samo-upravljanjem za ljude nije moguća, onda posredna demokracija ne može bez predstavnika. Drugim riječima, prava demokracija za ljude nije neposredna nego posredna, demokracija s predstavnicima ili poslanicima/zastupnicima.

Budući da ljudi nisu bogovi, čisto samo-upravljanje, u kojem bi svatko bio vlastiti zakonodavac, ne može biti nešto čovjeku primjereno. To se pokazuje u razdoblju što ga Rousseau imenuje interval suspenzije (l’intervalle de suspension). Posrijedi je interval u kojem narod dolazi neposredno do riječi, vrijeme narodne skupštine. „Ti intervali suspenzije, kad vladar priznaje ili treba da prizna zbilja nadređenog (un supérieur actuel), uvijek su za njega nešto strašno, strahovito (redoutables); a te skupštine naroda, koje su štit političkog tijela i kočnica uprave (vlade), oduvijek su bile užas voditelja (l’horreur des chefs): otuda oni nikad ne štede ni truda, ni prigovora, ni teškoća, ni obećanja, da od njih odvrate građane. Kada su ovi posljednji lakomi, kukavice, malodušni i više vole mir (repos) nego slobodu, podvostručenim se naporima vlade ne odupiru dugo.“ Odriču se slobode za ljubav života i mira.

Intervali u kojima je svaka nadređena vlast suspendirana, u kojima je samo-upravljanje naroda neposredno, a u pravoj, neposrednoj demokraciji to bi trebalo biti trajno stanje, jesu dakle intervali užasa i straha.

Kad je i suveren i vladar sam narod, ovi intervali užasa i straha jesu dakle intervali naroda samog. Vrijeme skupštine naroda, neposrednog zborovanja naroda, kad je sva vlast suspendirana, jest vrijeme opasnosti po sam suverenitet naroda. To je vrijeme mogućeg prijelaza u anarhiju. To je naposljetku vrijeme mogućeg uništenja naroda kao naroda, mogućeg uništenja i društvenog ugovora kao temelja samog društva. To je vrijeme odluke za sve ili ništa.

Budući da sve nije moguće, budući da je prava (neposredna) demokracija samo za bogove, stvarna mogućnost izbora je tada samo ništa (anarhija) ili ipak nešto (posredna demokracija ili sa-upravljanje). Prema tome, interval užasa jeste interval u kojem se pojavljuje užas ništine.

I zbog tog užasa ništine Rousseau, za kojeg inače nikada nije bilo sredine ili osciliranja između svega i ničega, usred „grozne alternative“ između ničega i nečega bira nešto, bira nadomjestak prave demokracije ili čistog neposrednog društvenog samo-upravljanja. Bira sa-upravljanje (participaciju) s predstavnicima koji su vazda raspoloživi (narod može svoje „službenike“ postaviti i opozvati kad mu se svidi), ali su ipak predstavnici. Oni reprezentiraju narod, u njima se dakle reprezentira suverenitet naroda.

Znači li onda ovo i ovakvo reprezentiranje otuđivanje? Budući da u „strogom smislu riječi“ prava demokracija nije nikad postojala, niti će ikad postojati, budući da usred „grozne alternative“ između ničega i nečega društveni čovjek nikada ne može izabrati sve (čistu i punu prezenciju), problem otuđenja zapravo nije pravi problem. Nije pravi problem za čovjeka kao društveno biće, za čovjeka kojega Rousseau naziva državljanin i koji predstavlja presjek gospodara i sluge. Riječi subjekt (sujet: podanik, podložnik, sluga) i suveren (souverain: poglavar, vladar, gospodar) sastavljaju identičnu korelaciju, ideja koje je preuzeta u jednoj samoj riječi – državljanin (citoyen). Pravi problem je problem državljanina koji je svagda već između svega i ničega. Pravi problem je dakle problem suverenog sub-jekta.

Zato je jedina istinska demokracija u evropskom značenju posredna (reprezentativna) demokracija, i to liberalna parlamentarna demokracija, pri čemu ovo liberalna znači da moć demokracije nad državljanima treba biti strogo ograničena. Riječima J. S. Milla, „postoji jedan krug oko svakog ljudskog bića za koji se nijednoj vladi ne smije dopustiti da ga prekorači, bila ona vlada jednog, nekolicine ili mnogih“. U posrednoj (reprezentativnoj) demokraciji su svagda vladale „elite“, nikada masa, neselekcionirana, neraščlanjena, nestrukturirana masa. Dođe li do neposredne demokracije, vladat će doduše masa, ali samo nekoliko sedmica. Uvijek potom dolazi do diktature, bilo u jakobinskoj, bilo u boljševičkoj varijanti. Demokracija je, dakle, vladavina naroda, ali narod ne može vladati neposredno. Prava, odnosno neposredna demokracija je na društvenoj ravni proturječna, nemoguća već na ravni logike; pokušaj njene realizacije nužno vodi u negiranje, suprotnost demokracije. Potrebna je, drugim riječima, struktura vlasti, hijerarhija nadležnosti, time i raspodjela uloga, proces „pozitivne selekcije“ koji omogućuje nastanak elita. Najprije, recimo tako, stranačkih elita. Narod im zatim sudi, sudi i presudi – na izborima.

Donatella Di Cesare 

Ursula i njemačko ponovno naoružavanje

Ono što se dogodilo ovih dana vjerojatno će ući u povijest kao najimpozantnije „izvanredno stanje”, najsmrtonosnija suspenzija demokracije u Evropi. Sve donedavno, usprkos svim najnegativnijim signalima, bilo je teško, čak i za najveće pesimiste, zamisliti takav epohalni zaokret koji nosi potpis Ursule von der Leyen. Udarac koji je nanesen Evropskom parlamentu i svim demokratskim institucijama, u ime oružane obrane demokracije, nešto je najakrobatičnije i najfarsičnije što su Evropljani doživjeli. Počev od toga, može se samo predviđati politički raspadanje Starog kontinenta. U to će se naime pretvoriti „ponovno naoružavanje”, što ga hvali i nameće vodstvo u Bruxellesu, a imaju ga snositi narodi, bespomoćni, u nevjerici, još uvijek nesvjesni vrlo visoke cijene koju će morati platiti. Ovako treba tumačiti „kraj iluzija“, tužno i prijeteće upozorenje koje je lansirala Ursula von der Leyen: zavaravali smo se, griješili smo zbog naivnosti, ne zato što smo vjerovali u politiku čija je zadaća nadvladati grubu silu nasilja, već zato što smo vjerovali da i vodstvo radi za učinkovitu političku i institucionalnu uniju našeg kontinenta. A događa se suprotno. Podižu zastavu ponovnog naoružavanja, gaze, čak i na ulicama, ideju Evrope i projekt unije, odnosno zajedničkog života i mira.

Svaka će pojedina europska država biti izručena vlastitom ponovnom naoružavanju i izvanrednom stanju. Pražnjenje demokracije bit će popraćeno ogromnom neravnotežom između različitih država i stoga opasnom nestabilnošću. Na koje resurse trebaju računati najzaduženije i ekonomski najslabije države, od Italije do Grčke, od Irske do Hrvatske? Naprotiv, to će značiti novu veliku šansu za Njemačku.

Zeitenwende je čarobna riječ koja se nametnula u njemačkoj raspravi nakon što ju je kancelar Olaf Scholz uveo u svom govoru u Bundestagu 27. februara 2022. „Epohalni zaokret” je vrijeme za novi početak koji ozakonjuje povratak Njemačke u povijest. Gospodarica sebe same, suverena, oslobođena starih evropskih tereta, sposobna uzdignute glave gledati vlastitu sudbinu i upraviti se na neprijatelje, od Putinove Rusije do Trumpove Amerike, Njemačka nije slučajno odmah zapljeskala ponovnom naoružavanju. Danas je na redu Friedrich Merz koji se, tek izabran, sprema izvanrednim stanjem zadati smrtonosni udarac toj ionako tegotnoj demokraciji, izvanrednim stanjem koje će nastupiti sljedećih dana. Neće biti većine u novom sazivu Parlamenta (Bundestag). U dramatičnom ubrzanju, stari Bundestag, koji zapravo nema legitimitet, bit će stoga natjeran na glasanje uz neviđenu količinu forsiranja. Past će tabu „dužničke kočnice”, te civilne religije Savezne Republike, ali prije svega past će oni tabui koji su nakon 1945. tjerali Njemačku na kritičku distancu od svoje prošlosti kako bi postala Evropa, kako bi pokušala biti pokretačka snaga nove političke formacije. Nakon što je ta „iluzija” nestala, dok nam se govori da je Evropa bila samo utopija, Njemačka se vraća sebi, ponovno ulazi u povijest kao autonomni protagonist, te se entuzijastično i ponosno laća – konačno! – vlastitog oružja. Više od 500 milijardi bit će uloženo u sljedećem desetljeću za najkolosalnije ponovno naoružavanje u njemačkoj povijesti od 1945. Od automobila do tenka kratak je korak. Merzov riskantni plan mogao bi biti protuustavan – i kancelar naporno radi kako bi zaobišao tu prepreku. No, čini se da sve to nema nikakvu važnost pred konstitucijom novog – i drevnog! – političkog subjekta: Velika Njemačka Velikog Ponovnog naoružavanja.

Što će biti s Evropom nakon ovog Zeitenwende? Pitaju li se to one stranke koje su dale zeleno svjetlo prevratničkom i rušilačkom planu Ursule von der Leyen na izvanrednom Evropskom vijeću? Suverenitet naoružanja nije korak prema evropskoj obrani, kako neki tvrde. Naprotiv, radi se o strmoglavoj i katastrofalnoj utrci prema konačnom, nepopravljivom raspadanju Evrope, gdje će u geografskom i političkom središtu biti Njemačka pod oružjem – danas predvođena Merzom, sutra možda vođom AfD-a (Alternative za Njemačku). Zaista je teško povjerovati da to znači veću sigurnost za evropske narode, ponovno izručene najbrutalnijem i najnemilosrdnijem militarizmu njihovih vođa. Unija je rođena da to izbjegne. I ako ima država, poput Italije, u kojima je javno mnijenje i dalje kritično i pokazuje da još uvijek ima antitijela protiv ratnog huškanja, Njemačka je umjesto toga sklona toj „kulturi rata“ koja je, privremeno uklonjena samo nakratko, sada ponovno popularna i eksplodira posvuda, čak i u akademijama, na univerzitetima, ondje gdje bi se očekivao otpor.

Preveo s italijanskog Mario Kopić

Donatella Di Cesare, „I due veri nemici dell’Europa: Ursula e riarmo tedesco“, Il Fatto Quotidiano, 16.3.2025.

https://www.ilfattoquotidiano.it/in-edicola/articoli/2025/03/16/i-2-veri-nemici-delleuropa-ursula-e-riarmo-tedesco/7915641

Kako hvaliti Slavoja Žižeka? Kako hvaliti autora knjiga i brojnih novinskih članaka, profesora na uglednim univerzitetima i po visokim školama, ako je već toliko hvaljen da ima obožavaoce širom planete, a sam je jedan od najboljih i najuspešnijih komunikatora kao provokatora?

Kako, konačno, sam da hvalim Žižeka na koga sam u jednoj knjizi podsetio kako je, promašeno, hvalio NATO bombardovanje Srbije kao čin „poetske pravde“, a kasnije je ipak hvalio Srbe jer su postali „ugrožena strana“? A naročito kako da ga hvalim kad sam u svojoj poslednje objavljenoj knjizi Proyce et Joust (to su Prust i Džojs, naravno, samo je tako svojevremeno napisao sam Džojs u pismu Silviji Bič iz oktobra 1922. godine) za jednu fusnotu Žižekovu na račun Prusta (iz njegove Signs from the Future, 2012) napisao da je „idiotizam“ („idiotizam u koji ponekad upada Žižekova tehnika provokacije – a čemu duguje deo svog šarmantnog uspeha među akademskom estradom zapadne, pa i domaće publike“). U toj je fusnoti (Žižekovoj, a ne mojoj, jer sam i ja odgovorio fusnotom, utuk na utuk) Žižek opsceno maštao kako bi bilo buržuju Prustu da je dopao šaka maoistima tokom „kulturne revolucije“ u nekom njihovom „logoru za prevaspitavanje“; pa ubili bi ga kao buržuja homoseksualca, eto kako bi mu bilo), što jeste idioterija, i što još u meni izaziva bes prema čupavom slovenačkom misliocu.

Ali Žižeka ipak treba hvaliti, njegove knjige, naročito onu knjižurdaču od stotine stranica (Less than Nothing, takođe 2012), o Hegelu (Hegel and the Shadow of Dialectical Materialism, glasi podnaslov), jer je inspirativna. Iako je „dijamat“ promašena etiketa još kad je nastala, iako Žižek ne može da odoli marksistvujušćem zovu resantimanskog Komunističkog manifesta, Karlu koji je ponekad imao dobre dijagnoze ali očajno loše predloge za terapiju, iako se slovenački narodni filozof divio Lenjinu (qui naquit Stalin qui naquit GULag), Žižekovo upiranje prstom na velikog Hegela mi se u našem dobu čini vrednim činom. Jer je i ono najvrednije u novijoj filozofiji – generacija Deleza, Deride, Fukoa, Liotara, Lakana (a ne ova drugorazredna boranija Badijua, Ransijera, Balibara; Badiu je maostički platonovac i kao takav šupalj, ostala dvojica su ponavljači Rusoa, marksomani i ponekad se sete Spinoze) – manje-više su preskakali Hegela (od „tri H“ važniji su im bili Hajdeger i Huserl), uz divljenje ali ipak uzdržanost (Lakan je, doduše, najviše eksploatisao Hegela, via Kožev), jer su bili zakočeni prema onom najvrednijem kod pisca Nauke logike – to nije „Apsolutno Saznanje“ ili „Totalitet“, već dijalektika („negacija negacije“ kroz Aufhebung). U središtu Žižekove studije o Hegelu stoji, i manifestno i latentno, dijalektika, i mada je Žižek sklon da previše levičari (kao i znatan deo današnje teorije, smećući s pameti da je levičarska praksa ono što važi, a ne levičarsko teoretsko trabunjanje o svem i svačem), knjiga je doprinos današnjem razmišljanju o dijalektici – tom velikom, ogromnom nasleđu filozofije (dijalektici čijoj genealogiji pripadaju najpre Aristotel, na tragu dijaloškog Platona, onda Kant, pa tek potom Hegel).

Jer je to nasleđe koje je modernost predala savremenosti a savremenost se još bori da s njim – ne da izađe na kraj, nikad se s mišljenjem ne izlazi na kraj već – počne nešto novo. Dve su najveće moderne tekovine mišljenja predate kasnijem dobu: to su dijalektika, sa vrhuncem kod Hegela, i to je genealogija, koju je razvijao za sve nas Niče. Iz ničeovske genealogije proizašli su i Frojd i Hajdeger, i Delez i Fuko, i Derida i Liotar. Osim nešto kod Lakana, hegelovska dijalektika je ili preuzeta kroz naočare Marksa (kod tzv. frankfurtovaca kobasičara, a onda kod francuskih gošista raznih fela, uz pojedine Italijane, Špance, Latinoamerikance), ili je naprosto ostavljena na čekanju. Oba ta masivna nasleđa su u vezi – Hegelova dijalektika je svojevrsna genealogija, odnosno refleksija o razvoju duha, kao što je i Ničeova genealogija vrsta dijalektike, postajanja kulture, morala, istorijski pogled iz ugla antičkog čuda; dijalektika i genealogija, Hegel i Niče, kao da pišu jedan na poleđini onog drugog – i obe te tradicije, najznačajnije u istoriji mišljenja, naročito modernog doba, čekaju svoju Auseinandersetzung.

Žižekova rasprava o Hegelu i senkama dijalektike (da staru binarnu i metafizičku podelu na materijalizam i idealizam ostavimo već jednom onima koju su tu podelu smislili pre barem više od dva veka) mogla bi biti, pažljivo i inspirativno čitana, značajan doprinos ukrštanjima dijalektike i genealogije (hegelovskog duha i ničeovski pokrenute psihologije a onda psihoanalize), jednoj renesansi dijalektike (ali ne kao praznog brbljanja i „promišljanja“, evo izraza koji je ušao u budalasti rečnik domaćih „filozofa“ kojima nisu dovoljni mišljenje ili razmišljanje, nego bi da „promišljaju“, i onda to čine uglavnom praznoglavo), nekoj vrsti neodijalektike, pa i paradijalektike (konkurs za nove etikete je uvek otvoren u filozofskom pogonu). Pri čemu je Žižekov opus bogat i raznovrstan, i kad manje „marksistvuje“ a više misli svojom bradatom glavom (a ume da misli, što nije tako često kod ljudi, a naročito ne kod ljudi koji sebe smatraju filozofima), tada će se u tom opusu naći puno zapažanja i rasprava koje ne samo da zavređuju čitanje, već s kojima se može nešto korisno uraditi da razumemo ludi svet u kojem živimo, na sreću i na žalost.

Žižek je, eto, pažnje vredan autor i to je moguća pohvala. Kao što bih se upustio u hvaljenje Žižeka i van akademskog prostora (taj je prostor ionako odavno nastanjen protuvama svake vrste), onda kad piše kolumne, članke, ad hoc eseje i beleške, kad se hvata u koštac s tekućim događajima i kad se ne ponaša kao poslovični „general posle bitke“ sa „distancom“ koja (iz ugla Ničea) treba da je uvek i Dis-tanz, „raz-igra“. Žižek ume da se razigra i da mišljenje izvede iz uskog akademsko-taštog filozofiranja na uglavnom već prežvakane teme, pa nas uvede u živu raspravu u kojoj možemo naći podsticaj za misao, izvlačiti nove pretpostavke i zaključke, biti pokrenuti debatom i uvučeni u dijalog (dijalog nije svaka razmena replika, to je razmena stavova i razloga za stavove kad se polazi od različitih stanovišta; u dijalogu smo kad mislimo različito, a ne kad smo istomišljenici jer smo tada u monologu u dvoje ili u troje). Tu je Žižek provokator diskusije, Žižek podsticajan i Žižek koji se ne zatvara u akademizovano okoštalo pismo (Sloterdajk je bio takav, ali mi se čini da u poslednje vreme posustaje). Žižek koji je živ mislilac (nisu svi živi mislioci zaista živi, ima ih mnogo koji reprodukuju neko staro mrtvaštvo i sede na debelim katedarskim guzicama bivše misli).

Dakle, hvalim Žižeka misaonog provokatora, provokatora mišljenja, iako sam mu jednu ili dve provokacije osudio kao idiotizme. Zapravo hoću da kažem, i time je od početka nošena ova beleška: Žižeka ne treba hvaliti, ima on dosta fanova, verovatno previše i za njegov ukus, Žižeka valja provocirati, opirati mu se, grditi ga, izazivati mu njegove notorne tikove, naročito misaone, jer je tada, kad na takve provokacije reaguje, makar posredno, što više posredno, najbolji.

I tada je redak. Jedan od najređih u živosti svoje misli i svog angažmana. Slava takvom Slavoju!

Novica Milić

Novica Milić:

Klevete Tatjane Rosić

U svom tekstu na Peščaniku Tatjana Rosić, izgleda ne poznajući značenja pojedinih izraza (korporativno, akademska odgovornost, javno i privatno), i koristeći „argument“ spinova Ane Brnabić i režimskih tabloidnih medija (TV Hepi, Kurir, Alo, B92), nastoji da ispravnu borbu studenata i građana protiv režima okrene u borbu grupe studenata Fakulteta za medije i komunikacije protiv vlastitog Fakulteta. FMK je prvi od privatnih fakulteta u Srbiji podržao svoje studente i obustavio rad.

Kao prvi prodekan FMK-a stvarao sam, zajedno sa kolegama, taj fakultet takoreći ni iz čega, pa mi reči Tatjane Rosić kako su uprave „još uvek tesno povezane sa kriminalnim režimom i korumpiranim strukturama vlasti čiju volju ispunjavaju“ deluju kao puka kleveta. To je ništa manje i njena ocena kako „profesori FMK-a glasno ćute“, jer sam pokrenuo Tribinu otvorenog kursa „Protesti i politički diskursi“ koji se održava on-line već treću sedmicu ponedeljkom u 19h kako bi svi, i unutar i izvan Fakulteta, imali platformu za debatu o ovim važnim događajima u kojima, na strani studentskih zahteva i građanskih demonstracija, učestvujemo. Gospođa Rosić Ilić očito ne zna ili neće da zna šta sve FMK čini kako bi podržao i zaštitio svoje studente i nastavnike.

Prof. dr Novica Milić

Redovni profesor univerziteta u penziji

Novica Milić je objavio 25 knjiga iz oblasti filozofije, političke teorije, književne teorije i komunikologije. Poslednje objavljene knjige su Politička naratologija – Ogled o demokratiji (2020), Kritika srpskog uma – Prosvetiteljstvo i mi (2023), Uvod u demokratiju (2024), Proyce et Joust (2025).

[Ova reakcija na tekst Tatjane Rosić, objavljen na portalu Peščanik 20. februara, poslata je iste večeri tom portalu. Peščanik nije, međutim objavio moj odgovor, kratko napisan i uredno složen prema formatu tog portala. Ne čudi to od glavnih urednica Peščanika, Svetlane Lukić i Svetlane Luković, poznate po “slobodоumlju” napada na Zorana Đinđića dok je vodio Vladu Srbije i potom ubijen pred vratima Vlade, da bi kasnije Peščanik ronio krokodilske suze. O sancta simplicitas.]