Libretto

Izraz „nepolitička politika“ upotrebio je Ivan Milenković u svom tekstu objavljenom ovih dana u Vremenu („Opoziciona posla“): „Paradoks nepolitičke politike konstitutivan je za studentski pokret“.

Upotrebljen je i odmah naznačen kao „paradoks“, jer se sam Studentski pokret na početku predstavio kao „nepolitički“, između ostalog iz taktičkog razloga. Naime, Zakonom o visokom školstvu Republike Srbije izričito je „zabranjeno političko, stranačko i versko organizovanje“, što u prvi mah zvuči logično – univerziteti i fakulteti nisu mesta političkog, već naučno-nastavnog i istraživačkog organizovanja – da nije formulacija preširoka, utoliko ne baš jasna, i da u praksi ta zabrana nije zaobilažena, pa su, recimo, studentski „parlamenti“, organi na fakultetima koji brinu u studentskim specifičnim interesima, i onim nastavnim i onim širim od nastave (poput cena studija ili aktivnosti mimo kurikuluma), ne retko bili pod manjim ili većim uticajima stranaka, naročito vladajućih, ili pod uplivom fakultetskih uprava koje su, sa svoje strane, takođe ponegde stranački povezane sa vlastima. Primer su događaji ovog proleća na Medicinskom fakultetu u Beogradu, gde su autentični kandidati studenata za svoj parlament bili grubo odbačeni od strane trenutne „ćacijevske“, režimski obojene vlasti na tom fakultetu.

I nije samo ovaj taktički razlog bio posredi da studenti na početku o svom pokretu govore kao o „nepolitičkom“. Njihovi zahtevi su bili, kako Milenković podseća, „civilizacijski: utvrditi odgovornost za pad nadstrešnice u Novom Sadu (dakle, okončati korupciju), uspostaviti vladavinu prava, osloboditi javni prostor“. Paradoks „nepolitičke politike“ je utoliko bio neizbežan, kaže autor: „paradoks javnog okupljanja: naime svako je javno grupisanje političko čak i kada se grupišemo oko ideje nepolitike“.

Paradoks je tim pre nastao što su se kod nas, a toga ima i u razvijenijim zemljama, politička akcija, grupisanje ljudi, njihovo organizovanje, politika sama dakle, izjednačili sa stranačkim delovanjem. Vladajuće grupacije time nastoje da političko delovanje prigrabe za sebe i svoje stranke na ekskluzivan način, da isključe, demotivišu i demobilišu svakoga ko nije u nekoj stranci ili hoće da deluje u zajednici mimo postojećih stranačkih mehanizama. Nevolja je što mnogi građani prihvataju takvo ekskluzivističko tumačenje političkog kao stranačkog, te pristaju da budu aktivno isključeni („ma, neću da se bavim politikom!“), svodeći sebe na predmet ili objekt politike (mada ih takva pasivnost neće sačuvati od uticaja, pritisaka, delovanja političkih aktera).

Stoga je „nepolitika“, isključivanje iz aktivne politike, po pravilu stranačke, deo politike kao ukupne igre vladanja, njene kodifikacije, toka i razmera delovanja. Hteli bismo da, oslanjajući se na teoriju i istoriju, bacimo nešto svetla na ovaj „paradoks nepolitičke politike“, političkog in & out, kao mehanizma prakse, naročito u slučaju studenata u Srbiji.

I naš domaći „nepolitičko-politički“ (= „nestranačko-politički“) pokret studenata i građana – jer ne treba zaboraviti ni građane – deo je pojave koja se već duže vremena odvija u svetu, a najčešće se označava kao „antisistemska politika“. Tu je pojavu naročito umela da eksploatiše desnica, ona tvrđa, ali je i levica koristila ponekad resurse antisistemske pobune. Šta je antisistemsko u ovom slučaju? To je upravo sistem koji sebe i dalje predstavlja kao demokratski ali je eksluzivistički i u odnosu na demokratiju i u odnosu na građane.

Reč je o tome da je demokratija suštinski inkluzivna – kao veliki sistem odlučivanja neke zajednice o sebi na osnovu jednakih političkih prava i statusa svih, otvorene javnosti, institucionalizovane odgovornosti, smene ljudi koji od zajednice dobijaju ovlašćenja pa su neko, propisano vreme „na vlasti“, uz grupne i pojedinačne slobode kontrolisane zakonima i pravilima ponašanja što važi za sve – ali da se ona vremenom do te mere redukovala, okrnjila, izvitoperila, da je češće postala demagoška, populistička i autoritarna, da su se u „njeno ime“ pojavili toliki predstavnici koji uzurpiraju ovlašćenja ne samo „u ime“ demokratije kao političkog poretka nego nastupaju „u ime“ naroda ili aktivnih delova zajednice, a na račun, uštrb i onda na štetu te zajednice.

Manevar ili prevara da se oni, eto, bave „politikom“ iz neke opšte nužde, a ta je „nužda“ svakako prljav posao, kako bi sami podneli „žrtvu“ e da ostali građani ne bi morali da „prljaju ruke“, deo je ovog krnjenja demokratije, redukcije politike na svoju tehniku.

Jer je i politika – izraz koji je došao od grčkog polis (πόλις), grada-države, zajedno sa izrazom politeja (πολιτεία), što upućuje na uređenost zajednice, ljudi koji žive zajedno i odlučuju o sebi, a oba ta izraza imaju koren u onom poli, što znači „više“, „višestruko“, kao u rečima politehnika, polivalencija, politeizam i slično – reč sa više opsega. Ona se odnosi na svaku delatnost koja je od značaja za zajednicu. Tada se i kaže da je politika „sve“.

Međutim, ipak politika nije „sve“, jer postoji njeno usko, unekoliko tehničko značenje, i to je značenje jezgro politike u strogom smislu: da je ona, politika, tačka, crta ili ravan na kojoj moć u nekoj zajednici prelazi, preobražava se i zaustavlja kroz odlučivanje u instancu koja se zove vlast. Moć u zajednici je dinamička, ona je stalno u kretanju, raspodeli i preraspodeli. Ali kad se ona zaustavi na nekom činiocu, na nekom subjektu, koji dobija ili sebi prigrabi ovlašćenja da upravlja zajednicom u manjem ili većem obimu, tada je reč o moći koja je postala vlast (kroz osvajanje i održavanje na vlasti). I dok se onda šire značenje politike odnosi na svaku vrstu raspodele i dinamike moći u zajednici, usko značenje politike se odnosi na vlast, od toga kako se konstituiše do toga kako se koristi.

Između ovih značenja – prvog najšireg i ovog potonjeg, užeg – postoje prelazi, slojevi ili ravni. U njima se političko delovanje razvrstava ili razlistava na više načina. Antičko doba atinske, pre svega, demokratije doba je svačijeg učešća, direktno i indirektno, na više od jednog načina i u više od jedne sfere. Ono je tip horizontalnog razvrstavanja, za razliku od kasnijeg vertikalnog ili hijerarhijskog.

U moderno doba je mehanizam politike ustrojen kao mehanizam predstavljanja, posredovanja, zastupanja. Potom i kao tzv. podela vlasti na „grane“ (zakonodavnu u parlamentu, izvršnu u vladi predsednika ili ministara, pravosudnu u tužiocima, odbrani i sudovima). Moderna demokratija je, u svom nastanku u severnoj Americi, a onda i u Engleskoj, Francuskoj i drugde, uvela pravilo cheks & balances, „proveru i ravnotežu“ ovih „grana“ vladanja, njihovu uzajamnu kontrolu, i ono još uvek važi, ali sve više na papiru. Praksa pokazuje, naročito tokom XX veka, nakon velikih ratova, da se „provera i ravnoteža“ izgubila u korist izvršne vlasti: danas je vlada ta koja parlamentima određuje „agendu“, parlamenti su samo „overivači“ volje vlade, tzv. rubber stamp većine, „pečata“ ili „pečatiranja“, formalne overe vrhuške na vlasti.

To je još jedan vid krnjenja demokratije. I tome su se parlamenti uglavnom pokorili, parlamenti koji su najpre, u istoriji, bili ili sudska veća da donose presude aristokratama bez uticaja apsolutnog vladara, kao što je bio prvobitni Pariski parlament, ili su, u proširenoj funkciji, postali „pregovarališta“ (što je izraz najviše značio) raznih političkih struja, opet kako bi se ograničila apsolutna vlast monarha, odnosno vrha, kao u Engleskoj između XVII i XIX veka, a onda u njih su prispeli i oni commons, „obični“, ograničavajući vlast i aristokratskog staleža.

Iza svega je stajao u moderno doba, veliki i ključni, hijerarhijski mehanizam političkog zastupanja, predstavljanja, reprezentovanja. On se realizovao kroz stvaranje stranaka. U staroj, antičkoj demokratiji stranaka nije bilo. Samim tim nisu postojale stranačke vrhuške, „vođe“, „lideri“, iako je bilo uticajnijih pojedinaca, pa i političkog grupisanja, ali su te pojave bile izmenljive, prema prilici i nikako nisu mogle biti trajne. Atinska demokratija je sebe određivala kao isonomiju, a ἰσονομία je doslovno jednakost zakona i običaja, to da pravila jednako važe za sve; ne samo ravnopravnost u modernom značenju (okrnjena na formalno važenje, u stvarnosti izvitoperena), već jednakopravnost kao položaj svakoga u zajednici kad ona odlučuje o sebi, jednak politički status svakog subjekta.

Izostanak stranaka u antičkoj demokratiji imao je dva važna učinka. Svako je mogao da učestvuje u procesu donošenja odluka na skupštini i potom, ako je nasumično izabran, da odluke sprovodi, i svako je bio smenljiv, i to relativno brzo, posle mesec dana, dva meseca ili šest meseci. Ovo opšte učešće svakoga i smenljivost na vlasti (na ovlašćenjima) crte su onoga što je staru demokratiju činilo direktnom. Ali će moderna demokratija, koja je nastala iz populističkih razloga da elita vlada masama, postati indirektna, predstavnička, što je rešilo nevolju masovnosti populacije i veličine državne teritorije, ali je uvelo niz drugih nevolja, najviše onu da su stranke postale ne samo predstavnici masa nego i zastupnici samih elita na vlasti.

To modernu demokratiju korenito odvaja od stare, antičke, i usmerava politiku pre svega na osvajanje vlasti. Ako je neki senator u Americi, ili član parlamenta u Britaniji, na tom položaju u više mandata, ponekad decenijama, od politike kao dinamike moći nema ničeg. Ona onda ostaje kao ravan odlučivanje u uskom krugu moćnika, ma kako se oni izmenjivali među sobom i imali konkurentne zamisli.

Dosta sa tom teorijom i istorijom, kazaće neki. Ne, uopšte nije dosta! I politička teorija i politička istorija je svakom dostupna, ima je u knjigama, i za razliku od naše (a i izvan nije situacija bitno bolja) nepismene političke javnosti – podložne onda manipulacijama političara i medija – a i prilične političke nepismenosti samih aktera politike u našim strankama, kod novinara i kod aktivista raznih vrsta – i politička teorija (kao raščišćavanje u glavi osnova politike) i politička istorija (koja nudi primere stvarne politike kroz vreme) nije tako i toliko obimna da joj treba posvetiti godine izučavanja. Dovoljno je pročitati, čak ne uvek kompletno već makar se upoznati prelistavanjem, osnovna politička dela, Herodota, Platona, nešto Aristotela, Cicerona, Svetog Avgustina, Makijavelija, Hobsa, Loka, Rusoa, Tokvila, Džona Stjuarta Mila, Benžamena Konstana, neku nepristrasnu ili čak kritičku istoriju Francuske revolucije (preporučujem zabavnu braću Gonkur), na užarene ideološke rasprave gledati sa distance, ne zverati suviše ni levo ni desno, pa da se uputimo u osnovne kategorije politike i kao teorije i kao istorije (prakse).[1]

Tada ćemo, na primer, videti da su naši studenti započinjući svoju borbu posegli ne za modernim i krnjim modelima demokratije, jer se demokratija svela na floskule i alibije, bez stvarne sadržine, već za antičkom isonomijom i učešćem svakoga: plenum je oblik kolektivne rasprave i odlučivanja, pristupačan svakom ko dođe, a izostanak „vođa“ ili „lidera“ čini da je svako odgovoran za sprovođenje donetih odluka, da stoji iza njih, i da se samo povremeno, u načelu privremeno, može pojaviti neki pojedinac koji govori ili dela „u ime“ ostalih. Ta vrsta smenljivosti ovlašćenja, direktno učešće svakoga, deliberacija, konsultovanje raznih struja, heterogenost stavova, odgovornost svakoga, ne samo da ne pripada modernoj pseudodemokratiji odlučivanja u uskom krugu vrhuške, već je zaista „antisistemska“ u odnosu na izopačeni „sistem“ savremene politike.

Studentsko organizovanje i delovanje ove vrste zbunilo je i vlast, pa nisu znali kako da reaguju, i oficijelnu opoziciju, i nastavlja da ih zbunjuje, jer u svojoj uskoj političkoj optici, populističkoj i autoritarnoj, ruši samo njihovo funkcionisanje kroz stranačke hijerarhije. I dan danas će stranke, i na vlasti, i u opoziciji, tražiti da se studentski pokret „artikuliše“, odnosno da se „izjasni“ o svemu i svačemu – pri čemu to „sve i svašta“ tematski hoće da odrede te vrhuške shodno vlastitom interesu – i da se „personalizuju“, jer bi svaki od stranačkih „vođa“ hteo da preko puta njega sedi studentski predstavnik pa da ga maltretira svojim smatranjima, potpuno smetnivši s uma (jer im je sužen na stranački i lični interes) da legitimnost „lider“ ima samo unutar svoje stranke, van toga je običan balvan koji se trsi i liči na pajaca, u boljem slučaju na manekena upotrebljivog za medijsko poziranje sa ograničenim delokrugom svoje najčešće frazerske brbljarije.

Posežući za antičkim – a zapravo elementarnim, u antici realizovanim – resursima demokratije, studenti su u igru uveli nove načine praktikovanja politike. Iz ugla krnje demokratije, današnjeg populizma i autoritarizma (to dvoje uvek ide zajedno), tj. para- ili kvazidemokratije, sve to deluje tekućim političkim akterima nerazumljivo, „nepolitički“, pa posežu za nasiljem, fizičkim od strane vlasti, verbalnim ili simboličkim od strane opozicije, kako bi odstranili sa scene ove „antisistemske“ činioce, umanjili im značaj, podelili ih, rascepkali, izbacili upravo iz politike kao učešća svakog u zajedničkim poslovima odlučivanja i sprovođenja odluka. Nije Đilasu, sudeći po njegovom ponašanju i izjavama, ili Ponošu, ili Jovanoviću, pa čak ni zeleno-levim frontašima, manje nerazumljiva, pa onda i „nerazumna“ studentska politika „nepolitike“, nego samom Vučiću i njegovim avatarima, jer je sve to naviklo da se politikom bavi kroz stranke, kroz vrhurške, medije koji opslužuju te vrhuške, kampanje koje su uvek „liderske“, i koji dalje onepismenjuju mase.

Ovaj povratak studenata elementarnoj, a punoj u osnovama demokratiji ima već efekte u mobilizaciji građana kroz „zborove“, ad hoc grupe u protestima i zahtevima. Domaći Ustav, makar i nakaradan kakav je, poznaje zbor kao element političkog delovanja, iako je za njega zbor marginalan, savetodavan, pa ne obavezuje nosioce vlasti. Ali su i oni, zborovi, kao i studentski plenumi, činioci demokratske neposredne politike. Iako autor ovih redova nije siguran da puna demokratija zanima Srblje, jer ih je lako zadovoljiti pravdom, javnošću ili čim drugim iz sfere politike na kašičicu, vredno je podsetiti na načela demokratije kao poretka. Kod nas je svet navikao na stvarnu nepolitiku, prepustili su ljudi mozgove alavim političkim kabadahijama i medijskim polupismenjacima, a to znači manipulacijama i isključenjima iz politike. Mi smo ionako u modernim parademokratijama svedeni na 1/1460 sitnež političkog učešča kao glasači (jednog dana u 4 godine), i „subjekti“ smo politike samo kao podanici (engleska reč subject ili francuska sujet znači ne samo „subjekt“, aktivni učesnik, već i „podanik“, pasivni objekt).

Studentski pokret, ako bi osvojio većinu sa svojom listom, privremeni je fenomen. To mu je i potencijalna mana. Za reset ka punijoj demokratiji potrebni su pošteni i slobodni izbori – jednokratno bi pobeda studentske liste bila najviše na to usmerena – ali Srbiji treba više od toga. Radikalni rez – za koji ni Srbija niti drugi po svetu nisu spremni – bilo bi aktiviranje osnovnih postulata demokratije kao zajedničkog političkog poretka. Recimo, česta smena ljudi na mestima ovlašćenja, onih „na vlasti“. Nema ozbiljnog razloga da se ne ograniči pravo bilo koga da zauzima poziciju predsednika, ministra, poslanika, većnika ili odbornika duže od 2 godine; argument da je to kratko vreme da uopšte nauči šta mu je posao, slabo vredi, jer bi stranke, osim što su halapljive oko vlasti, mogle biti i grupacije koje pripremaju i uče svoje aktiviste za poslove vladanja, kao što bi mogle biti i poluge opšteg političkog opismenjavanja populacije. Navodna „stabilnost“ kao dugo trajanje ili istrajavanje u vladanju izgovor je vlasti i izmišljotina tajnih službi, „duboke države“ koja brine o navodnom „suverenitetu“ države, tj. o samoj sebi.

Česta smena vladajućih, rotacija koju je prvobitna demokratija ne samo poznavala nego stalno primenjivala, ojačala bi odgovornost, proširila polje javnosti, suzbila lične sujete, vodila ka pravoj jednakopravnosti a time i obavezujućoj, kontrolisanoj građanskoj slobodi, uz viši stupanj političkog učešća građana. Još je Makijaveli smatrao da je bolji oslonac svake vlasti ono što je zvao gobierno largo (široka baza vladanja, umesto gobierno stretto, uska vlast), baš da bi se predupredile pojave koje je otkrio u politici a koje su, naopako od strane jezuita, nazvane „makijavelizam“.

Nadajmo se da će od jednokratnosti ili privremenosti pokreta studenata preostati dovoljno energije da studenti, na ovaj ili način, postanu kontrolna snaga za srpsku politiku. Ali upravo to, ova kontrola politike, smeta našim vajnim „opozicionarima“, sudeći po pismu koje je pustila u opticaj glumica i producentkinja, osnivačica Hepi TV, B. Maljević. Ona je, navodno, po svom tvrđenju, bila isprva pozvana na bude na izbornoj listi studenata, ali je odustala – ili su od nje studenti odustali – pre nego što je lista uopšte objavljena i ozvaničena. Ali neki plenumi su izrazili rezerve („veto“) prema njoj kao kandidatkinji.

U njenom dugom pismu ima svega i svačega, galimatijasa fraza i moralisanja, i dobro se uklapa u kampanju koju protiv Studentskog pokreta trenutno vode „sjedinjeni“ nerežimski mediji (naravno, oni režimski nisu ni prestajali). Ključno je, izgleda, što Maljevićka ne prihvata da, ako bi bila izabrana, njen politički mandat bude kontrolisan od strane Studentskog pokreta: „to nije demokratski“, buni se ona, zanemarujući više stvari i pokazujući da se nije spremna na rizik direktne demokratije. Za nju je demokratija „upravo institucionalizovana vera da slobodan čovek može biti odgovoran“, a ne procedure, iako je stvar obrnuta: demokratija se sastoji od procedura, i tek one obezbeđuju odgovornost i slobodu (vera ili poverenje mogu doći posle, a studenti su poverenje stekli ne na reč već ranama od pešačenja Srbijom i modricama od režimskih batinaša). Inače, van ili bez procedura, šta se to i gde „institucionalizuje“?

Sve je u glumičnom pismu na adresu studenata prilično naopako. Recimo, ukoliko studentska lista pobedi mandat predstavnika jeste prelazni, ima samo određene zadatke i utoliko je „imperativan“. (Maljevićka bi, izgleda, da bude „slobodan strelac“, što u ovakvom tipu tranzicionog parlamenta ne bi bilo korisno.) Ona odbija da bude pod kontrolom onih koji bi je predložili, jer joj to liči na tekuće političko stanje stranačke politike (izgleda da je najveća teškoća domaće čaršije da razume razliku između hijerarhijskih stranaka i heterogenog političkog pokreta, naročito kad ovaj potonji mora da izgradi drugačije mehanizme za proveru onih koje predlaže). Takođe joj se ne dopada da svi plenumi, čitav Studentski pokret preko svojih glavnih organa, moraju da se slože sa kandidaturama na listi, jer je ta lista zajednička (iako izgleda da to shvata, ona hoće da to ne bude trajna mogućnost plenuma jer to vodi „mehanizmima koji ograničavaju slobodu mandata i uvode političku disciplinu“, što je već iz domena neznanja ili uobraženja ove glumice o mandatima i političkoj disciplini). Itd.

Pošto su „nezavisni“ mediji odmah preneli njeno povlačenje, eto još jednog beočuga u lancu njihove kampanje protiv Studentskog pokreta. U toj kampanji „nezavisnih“ su već iznete sumnje nije li Služba „probušila“ Studentski pokret. Možda je vreme okrenuti stvar i postaviti pitanje nije li Služba „probušila“ ove „sjedinjene medije“? Ili je duboko iza scene već neki element dogovora vrha režima i vrha novih vlasnika ovih medija pa se sad takav dogovor sprovodi? Ne znači da urednici i producenti „sjedinjenih medija“ rade po nalogu Službe, ali ne znači ni da ona, Služba, ne uspeva da „podmetne“ sporove ili da nema „sugestija“ slične vrste, samo da se umanji studentski izborni rejting.

Po meni, kako god bilo, znak je da je predizborna kampanja, uprkos tome što izbori još nisu zvanično raspisani, već počela.

---

[1] A ako je nekome ovo mnogo literature, mogu da ponudim parcijalnu i sažvakanu verziju u raspravi o razlikama drevne i moderne demokratije, sa posebnim osvrtom na Srbiju, čiji se elektronski oblik može podići ako se klikne ovde.

Izgleda kao da je u toplim letnjima danima antirežimskoj štampi, ili barem njenim delovima, naročito dnevniku Danas, a u toj novini posebno pojedinim urednicama (Čongradin, Lajtner, recimo), postalo gušt da se bave propustima i nevoljama Studentskog pokreta. U Danasu to traje već neko vreme, pa ostavlja utisak kampanje. Među prvima je đonom krenuo poslanik ZLF-a R. Dinić kad je ustao protiv „slepe podrške“ studentima, jer, eto, još nisu objavili svoju izbornu listu (ovi neprestani zahtevi da se Pokret ponaša kao stranka, sa svojim predstavnicima, vrhuškom i tipom programa, ili dolazi usled neznanja ili je naprosto pokvareno). Vlastite frustracije valja istovariti po studentima, pa tako i povodom poslednje godišnjice i obeležavanja masovnog i genocidnog zločina u Srebrenici. Jer se studenti, odnosno njihov pokret, nije „izjasnio“ o tom događaju, a ni povodom batina koje je pisac Arsenijević dobio od profašističke falange kad je hteo da podseti na Srebrenicu od pre 31 godine.

Ima više razloga zašto se studenti ne izjašnjavaju o svemu i svačemu, pa ni o Srebrenici. Možda je najvažniji taj što u to vreme nisu bili ni rođeni, pa ni događaj zločina ne mogu doživeti drugačije nego preko priča, propagande i interpretacija ove ili one vrste. Možda je takođe važan razlog što se inače sećanje na Srebrenicu pojavi jednom godišnje, oko 11. jula kad se u Potočarima obeležava događaj velikog streljanja ratnih zarobljenika. Ostatak godine je Srebrenica odsutna iz medija, pa i kod onih koji s ove strane Drine podržavaju usplamtelu retoriku bošnjačkih nacionalista. Tada se kuka kako se „ne sećamo“ tog događaja, iako ih se i sami „sećaju“ tek usred leta, ritualno i prigodno.

Bošnjačka nacionalistička interpretacija masakra u Srebrenici odavno je i sama ritualna – dodatno sahranjivanje ostataka žrtava pronađenih između dva leta – a kao takva je prepuštena islamskim običajima. Ceo je događaj državno i medijski orkestriran tako da maksimizuje politički profit u korist nacionalista iz SDA. Izoštravanje tog događaja na samo nedelju-dve iz sredine jula 1995. godine, njegova dekontekstualizacija iz onog što je prethodilo masakru bošnjačkih muškaraca od strane ubilačkih odreda pod komandom Ratka Mladića, ide zajedno sa apsolutizacijom koja nalazi osnovu u teologiji žrtve kao potpuno nevine. Pa tako makar i blaže ukazivanje na kontekst – da su iz Srebrenice kao safe zone, predviđene da bude demilitarizovana, što se nije desilo, godinama bojovnici Nasera Orlića upadali u okolne srpske zajednice i ubijali koga su stigli, naročito civile – biva brzo, iz ugla apsolutizacije, proglašavano za „relativizaciju“. Takođe, ako se ukaže na politički i ideološki transfer ove teologije nevinosti – da je Srebrenica metafora ili metonimija za čitavu Bosnu, naročito za njen muslimanski deo kao nevin u ratu – pa se onda srpski „entitet“, Republika Srpska, proglašava za „genocidnu tvorevinu“ kako bi joj se osporila legitimnost, ideološka retorika, jednostrana i propagandistička, prikriva samu sebe u ime vlastite „istine“. I još jednom, usput, osudila Srbija, kriva ionako za mnogo šta, pa i za to što „Srbija većinski nikada nije prihvatila odgovornost za taj zločin“, kako veli, možda tačno, još jedan sagovornik Danasa na istu temu. Ne usuđujem se da pitam, posle svih ovih pitanja, zašto. Ipak, preuzimam odgovornost za pitanja, ne i za tuđe odgovore.

Iako odavno nije sporno šta se dogodilo sredinom jula u Srebrenici pre tri decenije, jer o tome postoje svedočenja, dokumenti i uglavnom potvrđene činjenice, Srebrenica je ostala sporna jer je sporna njena ideološka interpretacija kao „sprskog zločina“. Ona je sporna jer perpetuira mržnju. Samo sećanje na zločine obavijeno je „kulturom sećanja“ (iako sećanje može postati kultura samo kad se liši političkih i nacionalističkih resantimana, kad pamćenje izluči iz sebe zlopamćenje), a događaj vezan tumačenjem do te mere da se čini, recimo, ako neko ne upotrebi termin „genocid“ već govori samo o masovnom zločinu, bošnjački ultranacionalisti bivaju spremni da povedu novi rat oko tog izraza, a za deo političke i medijske čaršije u Beogradu sam taj izraz je šibolet ideološke korektnosti i mera moralnog čistunstva. Da diskursivni sukob interpretacija može da dovede i do stvarnih, fizičkih sukoba, za to je dokaz upravo u sećanju na ono što je prethodilo balkanskim ratovima iz devedesetih prošlog veka, a žrtva toga je sada i pisac Arsenijević. (Usput nije li on zapljunuo Studentski pokret pre samo desetak dana, po meni neopravdano.)

Malo kome pada na pamet da makar predloži da bi se obeležavanja srebreničkog ogromnog zločina moglo drugačije organizovati, a ne kao verska muslimanska i bošnjačka jednonacionalna manifestacija, već da se, u cilju pomirenja, koje se inače isprazno priziva, obe strane, i bošnjačka i srpska, jednako i zajednički poklone žrtvama, i onim pokopanim u Potočarima i onim u Bratuncu. Iako to ne deluje u ovom času verovatno, jer bi takva manifestacija zajedničkog sećanja donela stvarnu „kulturu“ mira a ne ratnih odjeka neophodnih strankama na vlasti u Sarajevu i Banja Luci, pa i Beogradu, koje još eksploatišu rat za svoje ciljeve, čini se kao da je verovatnije da se po svetu zajedno Palestinci i Jevreji, ili njihove pristalice na obe strane, zajednički mole za mir, jer se to ponegde dešava, uprkos tome što su protiv takvog zajedništva mira i izraelski cionisti i njihovi zapadni saveznici u Nemačkoj, Britaniji, Americi, gde se i policija šalje da ovakve manifestacije spreči. U Jerusalimu, pak, tako nešto je nezamislivo.

Srebrenica tako ostaje sporna usled interpretacija, visoko emocionalizovanih, pa je racionalno izjašnjavanje uveliko onemogućeno. Studentski pokret ne želi, i to je mudro, da se uključi u raspravu koja ničemu korisnom ne vodi. Vitgenštajn je, ima tome čitavo stoleće, dao nekoliko diskursivnih maksima od kojih je najpoznatija ona prva (Wovon man nicht sprechen kann, darueber  muss man schweigen, „O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati“), jer se u galami ne čuje glas koji bi zaista govorio, ali je ovde uputna i ona poslednja (Was man nicht zeigen kann, darueber muss man sprechen, „Što se ne može pokazati, o tome treba kazati“), ako nam je stalo da sve što se sakrilo ispod jednostranih a oprečnih interpretacija ipak učinimo vidljivim u govoru. Ali ni prvo ni poslednje neće uspeti ukoliko ostanemo u orbiti jednostranosti, maksimizacije i ideološko-medijske zaslepljenosti. Sve dotle srebrenički slučaj, izolovan od istorije i predmet manipulacija, ostaje kontroverzan. Predmet cancel medijske „kulture“ ako se ne složimo do kraja sa njenim „mišljenjem“.

Kao i slučaj Kosova, o kojem studentsko podsećanje izgleda da je izazvalo gunđanje medijske čaršije koje se ne stišava. Da bi se ostalo u tzv. zoni komfora, Kosovo treba jednostrano otpisati. Nema veze što je sasvim legitiman interes Srbije zaštita opštih ljudskih prava njene tamošnje manjine i zaštita kulturne, istorijske i verske baštine. Nije razlog za poništavanje ovih interesa neprestana manipulacija tim problemima sa obe strane, kosovske i srbijanske, jer ti problemi ostaju i važniji su danas nego juče. Studenti su rekli šta misle, iskreno pa makar i trapavo, za razliku od opozicijskih grupa kojima Kosovo služi takođe za manipulaciju. I pitanja uzajamne sigurnosti, suzbijanja kriminala, šverca droge, da ne pominjemo saradnju u oblastima od obostranog interesa, ostaju van vidokruga obe strane. (A tek da ne pominjemo povratak Srba koji su tamo živeli. Ma ni slovca o sličnom povratku Srba etnički počišćenih u Hrvatskoj, to u rečniku kvazikosmopolitske domaće čaršije ne postoji.)

Šta je motiv ove letnje kampanje antirežimske štampe protiv Studentskog pokreta, gde su i Srebrenica, i „kosovski“ memorandum, i hipotetičko kandidovanje Lompara i njegovo povlačenje za uši, i pojedinačni inače ogavni ispadi režimskog nasilja tek povodi? Verovatno predstojeći jesenji izbori u Srbiji, kako bi se umanjio uticaj studenata na ishod tih izbora i sačuvao vlastiti čaršijski uticaj, odavno isprazan i priglup. Kad dramski pisac, i izvršni direktor Mikser festivala, I. Lalić kaže: „Ali gde su naša deca? Studenti? Niko juče da se oglasi. Alibi da ‘catch all’ filozofija isključuje bilo kakvo kooptiranje sa građanskim vrednostima“, pa onda još istakne, kaže tekst u Danasu, „da će studenti od ‘catch all’ pre doći do ‘lose all’ filozofije“, ova novinarska dosetka o navodnoj i pripisanoj catch all izbornoj strategiji ovde je uparena sa jednom od krupnijih domaćih gluposti na temu filozofije („nemoj tu da mi filozofiraš!“), sve u ime dušebrižništva za studente.

U sličnom tonu nastavljaju da duvaju i kasniji sagovornici Danasa. Reditelj i nastavnik režije J. Baljak kaže: „Hajde da probamo da u ime opšteg dobra otvorimo jednu dobru raspravu. Ne koja će nas podeliti, nego nas dovesti do zajedničkog cilja“, gde ove fraze o „opštem dobru“ (čiji će ego odrediti to „opšte dobro“? ili „jednu dobru raspravu“?) nikako ne vode „zajedničkom cilju“ ukoliko služe da upravo podele a ne spoje. I njegov kolega, S. Filipović, „konstatuje da se vrtimo u krug, a niko ne priča istinu“ a on će nam, na stranici Danasa, obelodaniti („pojasniti“ u rečniku dnevnog lista) tu „istinu“ kako „su studenti pod navodnicima, jer, kako kaže, ta grupna etiketa znači i sve i ništa, a svakako ne podrazumeva realne studente koji su započeli proteste, od kojih je sad samo zanemarljiv broj prisutan u telima koja kroje političke odluke pokreta“, pa izostaje „prvoboračka“ energija, iako nedavni skup na Slaviji demantuje reditelja.

Kako god okrenuli letnja medijska kampanja svakako ne čini uslugu Studenskom pokretu, odnosno „zajedničkom cilju“ smene režima na vlasti. Kad D. Đilas na N1 podvikne kako su i režim i studenti protiv „Evrope“, i da će jedino njegova koaliciona lista biti „’ne‘ Vučić i ‘da‘ Evropa“, reč je o fragmentaciji biračkog tela, o tome da se ućari za sebe koji mandat, privilegija da se mulja i brblja, pa ovo mirne duše možemo razumeti kao „Hej, EU! Evo ja ću vam biti pristojniji kolonijalni upravnik nego ovaj sada na vlasti“.

Razbijmo, rascepkajmo, rasparčajmo celovitost antirežimskog fronta, kao da poručuju iz dana u dan raniji „Objedinjeni mediji“ (United Media), kako bi se sačuvala lična novinarska prćija a koju Vučić ipak ne dira, već im brbrljarije i odštampotine „legitimiše“ napadima iz svojih medija. Pojačajmo neizvesnost, obeshrabrimo opredeljene, omasovimo neopredeljene, ohrabrimo apstinente, vratimo se ideji „belih listića“ i bačenih glasova. Kancelujmo ih sve, te koji ne misle kao mi iz medijskih osmatračnica. Dotle, producentima N1 nikako da padne na pamet da barem malo stišaju zvučne bombe svojih breaking news, kao što ni urednicima Danasa ne smeta što su novine pretvorili u kupusaru, naročito u rubrikama „kulture“ (gde je sve više vesti iz zabave i spektakla), a Nova se drži svog tabloidnog smera jer tako valjda „narod hoće“. Srpska medijska čaršija nije manje populistička od one režimske, pa se studenti radije obaveštavaju na tzv. društvenim mrežama, svesniji da objave na Instagramu ili Fejsbuku koje bi se „izjašnjavale“ o ovom ili onom malo znače osim kad su poziv na konkretnu akciju.

I tako nam prolaze letnje vreline u očekivanju verovatnih jesenjih izbora, barem sudeći po Vučićevoj najavi isplate penzionerskih „dodataka“ sredinom septembra. Verovatno da i on i njegovi savetnici trljaju ruke od sreće gledajući kako „korisni idioti“ s druge strane podrivaju Studentski pokret i razvlače ga zbog „neizjašnjavanja“. Dotle njegove falange prebijaju ljude, što su uvežbali još prošlog leta upravo na studentima. Oficijelna opozicija je tek skoro uočila profašistički profil vlasti, ali to ne smeta čak ni ekipi oko P. Grbovića da glasa u Skupštini za zakon Milice Zavetnice. Gde će se jače susresti „građansko“ i „nacionalno“ nego na ovom primeru? Jer skupštinskoj većini ne treba glas PSG-a kako bi sprovela naumljeno, a PSG-u valjda treba da ih ipak pomenu režimski mediji u svojim izveštajima. Makar i usput. Makar i u pola zareza.

I zar onda čudi da distanca Studentskog pokreta od oficijelne opozicije ostaje da važi i da razlikuje elementarne stavove od izvikanih čaršijskih?

„Tačka naopačka“ je dečiji izraz i ona postoji samo u jeziku kao rima, vrsta onomatopeje. Doduše, svaka je tačka „naopačka“ gleda li se odozdo ili odozgo, pa je to i svet, već duže vremena okrenut naglavce.

Srbija je, međutim, jedna izrazita „tačka naopačka“. Kod nas država, pre svega, visi naglavce i nema nameru da se uspravi. Da je Vučićev režim nešto naopako, to dokazuje sam taj režim. Njegovi kapaciteti da sve izvrne u svoju suprotnost kolosalni su, jer mu je u središtu praznina. Identifikuju ga kao kriminalnu, pljačkašku, uzurpatorsku vlast, što je tačan opis po delima, ali te identifikacije prikrivaju više nego što otkrivaju da je u stvari bez identiteta: zato se ideološki sam identifikuje sa onim što je od njega suprotno, sa svojom naopakom prirodom.

Teško je naći, čak i u šarolikoj političkoj istoriji sveta, pojavu koja je uvek iznova kopija, simulacija, preokrenut i perverzni otisak suprotnosti. Doduše, postojali su slični režimi, vezani za tzv. totalitarne vladavine. Musolinijev fašizam je glumatao da brine o masama, ali je bio eksluzivna vlast u rukama jednog diktatora i njegove posluge. Hitlerov nacizam je lagao da je za mir, a sve vreme pripremao rat. Lenjinovi boljševici su – to je brzo pokazao Staljin – vladao u ime proletarijata, ali se nikad nije proletarijat više eksploatisao i onda tamanio nego pod njima. Da trenutni režim u Srbiji pokazuje profašističke, totalitarne namere dokazuje opet on sam, jer ne želi da ispusti iz ruku nijednu, makar i marginalnu opštinu, nijedan odbor, nijednu poru društva.

Teško je boriti se protiv simulakruma, jer je simulakrum avet, sablast, vampir, ni tamo ni ovamo, i živ i mrtav, i stvaran i nestvaran. Njegova jedina ideja je da opstane na vlasti isisivajući krv iz svih socijalnih vena. Vrhunac je redovno kopiranje studentskih akcija: ako oni zakažu i održe miting, to onda mora i režim; ako krenu po Srbiji u svaki gradić i selo, eto onda po Srbiji ministara, Brnabićke, pa i samog Vučića; ako načine nalepnice „studenti pobeđuju“, eto oblepljenih ulica parolom „Srbija pobeđuje“. Vlast glumi državu (a od nje uzima samo silu i pare), država glumi društvo, pa se otuda vođa i njegov režim izjednačuju sa samom Srbijom.

Izgleda da se ova opšta logika simulacije primila, i ne samo kod onih kojima razni „informeri“ peru mozak 24/7 i mržnju na sve druge direktno ubrizgavaju u vene, vampirski onda sisajući krv za održavanje aveti na vlasti, nego se primila ili prima i kod suprotne strane. Ako su „beli listići“ pomogli, makar sa ruba, rušenju koliko-toliko začetaka demokratije u Srbiji 2012. godine, dovođenjem Tome iz Bajčetine na vlast, a onda i samog Vučića, oni se opet javljaju u gunđanjima domaće političke čaršije protiv najozbiljnijeg protivnika režima, protiv Studentskog pokreta. Jedinog koji bi mogao da pobedi na izborima.

Juče ili prekjuče je tako jedan prerano izvikani pisac, još ljut što su mu sklonili ukrajinsku i palestinsku zastavu sa jedne šetnje studenata – jer je promašio mesto i skup za takve zastave – iz svog zlopamćenja ocenio kako je Studentski pokret načinio „oštar zaokret udesno“, stao na „antievropsku stranu“, čime je taj Pokret sebe izjednačio sa režimom. Medijska čaršija je odmah to radosno prenela. Ali je i Evropa nešto vrlo različito, pa teško da je EU, ako je na to mislio, a mislio je, levičarska, dokle god desničarka Ursula fon der Lajen predvodi EU vlasti podrškom takođe desničarske političke grupacije u EU parlamentu, grupacije stranaka među kojima je i Vučićeva stranka i koji su još uvek njegovi zaštitnici, ne iz interesa demokratije u Srbiji, već iz kolonijalnih interesa krupnog kapitala što je danas, na žalost, još uvek EU.

A zlopamćenje tog pisca je samo jedan od sličnih glasova, novih „belih listića“. I oni su kopija „belih listića“ iz 2012. godine, već tada „tačke naopačke“ domaće uvrnute politike. Kad neki čaršijski „influenser“, uvek na spid dajalu producenata vesti „objektivnog“ novinarstva, zagrmi protiv ovog ili onog govornika sa studentskog skupa, iza toga stoji gromada taštine (stoga i praznine) koja zapravo kaže: „Što on? Ili ona? Što ne ja?“

Pa se onda izvlače, iz heterogenosti Studentskog pokreta, ove ili one reči. Možemo se donekle složiti da studentski „Memorandum o Kosovu“ nije valjano sročen – naglasak je trebalo staviti na univerzalna ljudska prava sistematski i ozbiljno kršena u slučaju tamošnjih Srba, i to svakodnevno, više nego na tzv. identitetska pitanja i istorijska prava – ili da je loše naslovljen – podseća na tzv. Memorandum SANU, tzv. jer je SANU nije bila autor tog nedovršenog spisa iz pera šačice tadašnjih svojih članova – a zaboravljaju se ne samo opšti zahtevi Studentskog pokreta – zakonitost u radu države, javnost tog rada, odgovornost za postupke, jednakopravnost svih, što čini srž svake demokratije – već i konkretna izjašnjavanja o recimo radničkom zakonodavstvu, zdravstvenom urušenom sistemu, pravednijoj raspodeli društvenog bogatstva, solidarnosti sa siromašnima i obezvređenima, uništenoj kulturi – što sve pripada, ako se gleda iz tradicionalne ideološke podele, levom spektru ideja i vrednosti.

Zamerao se navodni nedostatak političke „artikulacije“ kod studenata. To ne samo da nije tačno – prvi i rani zahtevi Pokreta bili su već dovoljno jasni i glasni da pokrenu masovne proteste – nego se smelo s uma da Pokret nije stranka, da nije partijski homogen već heterogen, da povezuje različite struje, ideje i energije, i da to nije zarad neke catch all strategije, već zarad održanja samog Pokreta kao ideološki, politički i akciono heterogenog. Pa se onda zameralo da nije unapred objavio svoje kandidate za izbore – što su, je li, svi ostali već objavili, zvanična opozicija kao i sam režim. Navodno bi time trebalo „personalizovati“ Pokret. Razlog da još nije vreme i da bi se time samo budući kandidati izložili medijskom linču režima ne uzima se u obzir, kao i da nije ključna „personalizacija“ – nove „vođe“, „lideri“, politički „baroni“ – već da Studentski pokret hoće institucionalnu promenu države, veliki zaokret u shvatanju i načinu vođenja politike, čemu je preduslov skidanje Vučićevog režima sa vlasti.

Reč je o maratonu, a ne sprintu. Prebrza „rešenja“, razne „prečice“ i „lomljenje preko kolena“ upravo su doveli Srbiju do stanja jedne „tačke naopačke“. Za razliku od političke čaršije, naročito one po raznim opozicionim strankama, studenti su naučili lekcije koje ta čaršija nikad nije savladala: da sa političkim izbornim telom kakvo je danas u Srbiji – sa uplašenima, rezervisanima, marginalizovanima, opreznima i sklonim konzervativizmu, što je većina glasača – valja postupati oprezno. Đinđić je to umeo. Ne samo da treba izbeći svako nasilje – a nasilje studenti trpe na svakom koraku – već valja u svakom koraku biti strpljiv. Politička ponuda se, po strani od catch all slogana, brzopleto i glupavo pripisanog studentima od strane malo pismenih novinara, mora izneti stvarnom a ne izmaštanom glasačkom tržištu. Jedino se tako može pridobiti izborna većina. I jedino tako se onda može doći do prvih pravih izbora, gde bi i luzeri iz opozicija možda imali neke šanse.

Sve drugo su privatne fantazije ostrašćenih kibicera, ma sa koje strane dolazili.

Poslednjih nedelja učestale su kritičke primedbe upućene Studentskom pokretu, izrečene od strane raznih političkih „influensera“ iz domaće čaršije. Ne mislim na napade režima i režimskih medija, već na pojedine funkcionere domaće opozicije, na kolumniste Danasa ili Peščanika, na one koji bi inače, da nije ideološkog slepila i naročito visoko dignutih obrva, tj. sujete, bili saveznici Pokreta. Oglasio se čak i albanski lobista Malići, i on nezadovoljan „kosovskim“ stavovima studenata.

Te su primedbe razne i ima ih po takozvanim slobodnim medijima kao i na još takozvanijim društvenim mrežama. Kakve god da su, one u najvećem broju slučajeva stavljaju na stranu ono što je ključno za Studentski pokret.

Najpre, to je zaista pokret, a ne stranka niti kafanska družina političkih kibicera. Šta se zaboravilo u ovim primedbama?

1. Zaboravilo se da je Studentski pokret prvenstveno nenasilan.

A to reći da je to politička ogromna grupacija mladih ljudi koja želi da prekine sa svakom vrstom političkog nasilja, tj. sa praksom sile koja karakteriše politiku Srbije (a onda Balkana)  već barem tri i po decenije (a zapravo mnogo duže). Ne samo spoljašnjeg nasilja, u vidu ratova, pretnji i mržnje, već unutrašnjeg nasilja koje se, na razne načine, „normalizovalo“ kao državno nasilje.

Nasuprot tome, studenti ističu načelo zakonitosti. Sila, državna ili paradržavna, mora biti suzbijana zakonom. Zakoni i aparati koji služe zakonitosti čine ono što se naziva „institucijama“. Te su institucije danas otete od građana.

2. Zaboravilo se da je Studentski pokret suštinski antiautoritaran.

Zato on nema druge autoritete osim pameti i promišljenih akcija. Nema vođa, „lidera“, nema stranačke vrhuške koja određuje sadržinu i metode delovanja. Nije reč tek o ozbiljnom odmaku od državnog autoritarizma, tako duboko usađenog u tkivo Srbije, već i onog društvenog, u ekonomiji („gazde“), u medijima („urednici“, „opinion-mejkeri“), u samoj prosveti (uobraženih profana koji svoju nastavnu prćiju smatraju središtem vaseljene).

Prevideti ovaj antiautoritarni karakter Pokreta znači promašiti epohalni smisao raspoloženja mladih ljudi.

3. Zaboravilo se da je Studentski pokret dubinski demokratski, pluralistički.

Iz tog pluralizma prostiče njegova heterogenost, pa kad se primedbe stavljaju na račun ovog ili onog stava u Pokretu previđa se da među studentima ima raznih gledišta, te je stoga i pogrešno prosuđivati o njima iz ugla ove ili one ideologije, bilo „leve“ bilo „desne“  – te su etikete inače nesigurne u jednoj uskomešanoj sredini kakva je ova domaća.

Važnije je od tih etiketa da je Pokret izvorno demokratski. Na samom početku su studenti posegli za modelom „plenuma“, tj. učešća svih ili barem većine. Ako je na početku bilo ekskluzivizma, inkluzija je vremenom preovladala. Posežući za izvornom demokratijom učešća svih ili barem većine studenti su se izložili svemu onom što se inače prebacuje demokratiji (da je traži vreme, da je ponekad naporna i dugotrajna u raspravama, da je „spora“, da kao deliberativna naginje kompromisima, pa nije „odsečna“, ne nalaže brza i nagla „rešenja“ itd.)

Pokret demokratijom takoreći počinje iz početka, jer demokratije – izvorne, one koja počiva na smenljivosti a ne pukim izborima, na odgovornosti a ne na prevari, lopovluku, kriminalu, na javnosti a ne na izgovorima i propagandi, na jednakopravnosti kao suštinskom činiocu svake demokratije – takve demokratije je bilo vrlo malo, ako je ikad i bilo, u državi Srbiji.

Studentski pokret i tu pokušava da donese epohalni obrt.

4. Zaboravilo se da je Pokret, nizom akcija, uspeo da protrese celu Srbiju. Da dođe do svih, ili barem do onih koji imaju oči, uši i nešto pameti da se njome sami služe.

On se nije ograničio samo na prestonicu i par većih gradova. Veliki deo Srbije je politički zaboravljen, potisnut, gurnut iza ruba. Studenti su i tu uneli promenu. Ne kod baš svakoga – jedna trećina Srbije je dalje autoritarna, sluša kao sluga svog „gospodara“ i njegove čauše, jedna je još uplašena i rezervisana, ali ona trećina koja je razbuđena danas živi ne samo u nadi da su ozbiljne državne i društvene promene mogućne već i da do njih mora doći, pre ili kasnije. Ta trećina čini građanske i nacionalne saveznike Pokreta.

Ako se ima u vidu i ne stavlja u stranu ovaj temeljni okvir Studentskog pokreta onda sve trenutne primedbe na njegov račun nisu ništa drgo do sitničarenja sujetnih glava i ličnih ambicija inače već isprazne i neproduktive zvanične političke opozicije.

Novica Milić

Od više crta autoritarnog populizma (kolektivizam sa vođom, mitologizacija prošlosti, prezir prema institucijama i sl.) na fašizam se prelazi kad se u politiku uvede nasilje i kad vlast hoće sve ili ništa. Srbija je sada na toj crti. Režim ne dopušta ni pukotinu, čak hoće vlast nad studentskim parlamentima. Pri čemu tendencija totalitarizma ima na raspolaganju nova sredstva: medije koji ubrizgavaju mržnju prema „neprijateljima“ direktno u vene.

Kako je Srbija došla do ove tačke? Kad je tako duboko potonula u mulj, zašto je sebi iskopala jamu? Da li su to poslednji ratovi, finale protiv najsnažnije sile sveta, NATO pakta, ratom unapred izgubljenim, a vodile su ga iste ove vlasti koje nam rade o glavi i danas? Ili je to bilo ranije, možda na početku nje kao države modernog doba?

 U Kritici srpskog uma, knjizi o prosvetiteljstvu (Evropi) i nama, pre nekoliko godina (2023) pitao sam se zašto je i kako Srbija već na početku XIX veka zaboravila na Božu Grujovića (Teodora Filipovića, 1778-1807), doktora nauka i profesora evropskog prava u Harkovu, prvog sekretara Praviteljstvujušćeg sovjeta, kad se vratio u Beograd da pomogne ustanicima. Boža je spremio jedan govor za osnivačku skupštinu Sovjeta: „Zakon je volja vilajetska“ (vilajet je bilo zvanično ime Porte za pokrajinu Srbiju). „Prvi dakle gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari, poglavari i sovjet praviteljstvujušči (obšča kancelarija) i svjaščenstvo, i voinstvo, i sav narod biti; i to pod jednim i tim istim zakonom“.

°

° °

Tog zakona nije bilo u Srbiji ni na početku, a nema ga, eto, ni danas, na kraju. Zakona ne ovog ili onog, već zakona kao principa zakonitosti, jednakopravnosti za sve.

I dalje mi promiče u sećanju Boža Grujović, tužni slučaj države Srbije.

Srbija na svom novom početku nije prihvatila načelo zakonitosti Bože Grujovića. Iako su ga štitili prota Mateja i Dositej, Boža nije pred Sovjetom izrekao svoj govor. Karađorđu nije padalo na pamet da sebe podvrgne zakonu, a ni drugim „gospodarima“. Neće to pasti na pamet ni Milošu posle Karađorđa. Vuk Karadžić će, u svom „zemunskom pismu“ Knjazu iz 1832, prvoj našoj liberalnoj kritici režima, jetko konstatovati: „Danas u Srbiji praviteljstva, u pravome smislu te reči, nema nikakvoga, nego ste celo praviteljstvo vi sami“. I predlaže opet, poput Bože: „Valjalo bi dati narodu pravicu, ili, kao što se danas u Evropi obično govori, konštituciju. Ja ovde ne mislim konštituciju francusku, ili anglijsku, ili novu grčku; nego, od prilike, da se odredi način praviteljstva i praviteljstvo da se postavi… da se svakom čoveku osigura život, imanje i čest, da svak svoj posao koji nikog nije na štetu, može raditi po svojoj volji i po svojoj volji živeti“.

Kao ni starog, tako ni novog vožda to nije kosnulo. Doduše, Srbija će imati 1835. Sretenjski ustav Dimitrija Davidovića, ali će će on biti ukinut posle manje od dva meseca. Navodno su to tražile strane sile – ah, te strane sile! – ali je istina da se Srbi nisu pretrgli da taj, moderan za to vreme Ustav – koji je „ustavljao“ državnu moć, uveo podelu vlasti, odgovornost kao deo zakonitosti, prosvećivanje – održe, a kamoli primene.

°

° °

Stojim pred bistom Dimitrija Davidovića na zemunskom keju. Tu je bistu podigao svojim naporima jedan od mojih izdavača, Dragan Stojković. On je 2013. ponovo štampao neodržani govor Bože Grujovića. Sačuvan u papirima prote Mateje, prvi put je objavljen u Protinim Memoarima. Ostalo mi je da u Uvodu u demokratiju (2024) prenesem podatke:

„Ali samo u prvom izdanju iz 1867. godine; tih stranica neće biti ni u jednom izdanju nakon toga, ni u preštampanoj knjizi 1893. Srpske književne zadruge, niti u kasnijem izdanju Gece Kona iz 1926, ni u izdanju Jugoslovenske knjige iz 1951, Dečije knjige 1954, niti u izdanjima Prosvete 1947, 1963, 1965, 1966. i 1971, odnosno Matice srpske 1957, Nolita 1966, čak ni SANU 1988, pa ni u Besedama znamenitih Srba iz 2005. godine. Ustanove koje sebe rado nazivaju ’nacionalnim’ i diče se kao ’čuvari’ i ’stubovi’ srpske tradicije, državnosti i kulture, zaboravile su ovaj prvi predlog ustavnosti i zakonitosti Srbije Bože Grujovića.

Država nije osnovana za zakonitosti. Kad su zakoni donošeni bili su odraz političke volje i snage onih koji su držali vlast, a očito ni kultura nije hajala za Grujovićev nacrt. Ona je ubrzo krenula sasvim drugačijim smerom, sudarajući se sa prosvetiteljstvom novog tipa, predajući se romantizmu nacionalnog karaktera.“

°

° °

Srbija će, kao država, ostati tako u rukama domaćih silnika, dvorskih kamarila, stranačkih vrhuški, desnih i levih, bez toga da sebe, u prvom redu, potčini zakonitosti. Vazda nedovršena, ratni resurs za oslobađanje „braće“, hteli to oni ili ne, ekonomski resurs za pljačku, kolonizovana iznutra i spolja, sve do danas.

Zaboraviće na Božu, Dositeja, Dimitrija, Vukovo zemunsko pismo. Predaće se „odisajima naroda“ kao pod Pašićem 1887. Srpski liberal i političar, evropski obrazovan i svakako prosvećen, Milan Piroćanac, čija je kuća u Francuskoj 7 odavno poznata samo kao podrumska kafana, zabeležio је a publicista Momčilo Đorgović u dragocenoj Tragediji jednog naroda preneo:

„Počelo je u Beogradu napadom na kuće Milana Piroćanca i Milutina Garašanina, i nastavilo se u celoj zemlji ubijanjem, pljačkanjem, paljenjem kuća, jahanjem ljudi. Svaki takav slučaj Piroćanac je objavljivao u svojim novinama Videlu, i beležio u dnevniku. Ocenio je da se tada naš narod pokazao kao najdivljačniji narod u Evropi. Evo samo dva primera:

Obren Rosić, penzionisani učitelj iz Tropolja, ubijen je nožem, svučen go, nataknut na raonik i tako bačen na drum.

Ubistvo Jovana Živkovića u Čigoti ovako je izvršeno. Dok su ga tukli u mehani gomila je vodila kolo. I kada je Jovan počeo obamirati onda su ga izneli, bacili pred mehanu, polili vodom i povratili u život. I tu je igralo kolo. Zatim su ga uneli ponovo u kafanu i ponovo tukli uz svirku i igru. Ovo se ponavljalo više puta. Kad je Jovan umro odsekli su mu uši i nos i razvalili donju vilicu a zatim ga bacili na drum.“

°

° °

Utorak je dan kad držim „Otvoreni seminar“ FMK-a. U ovom semestru je opšta tema „Makijaveli i demokratija“, tj. makijavelizam, bezobzirna politika vladanja nasiljem i prevarom. Otkriće Makijavelija nazvano je po njemu, iako sam „makijavelista“ nije bio.

Danas su makijavelisti na sve strane, od Amerike, Rusije, Izraela, Irana do naših vladara. U on-line razgovorima na koje uvek podstičem prisutne, ispitujemo stanje sveta danas, sa distance, jer mi smo svi, ljudi, „od juče“ – tehnološki nalet nas prestiže i odmiče nam istoriju u kojoj smo zaglavljeni.

Kasno uveče čitam Crnjanskog. Prepisujem beleške o njemu, neke stare decenijama, sklapam knjigu.

°

° °

Trenutno mi je opsesija Crnjanski. I to baš onaj politički.

Ne Crnjanski tridesetih godina, kad je, poput drugih najvećih pisaca tog doba (Malaparte, Hamsun, Selin, Paund, T. S. Eliot), pokazao sklonost za desničarske ekstreme, sve do fašizma. Ne taj Crnjanski publicistike i novina, dopisnik iz Italije, Španije, Nemačke, „pres-ataše“ kod Stojadinovića. Ne Crnjanski koji se isvađao sa pola Beograda, otišao u Evropu, a onda spor sa domaćom salonskom levicom platio četvrtvekovnim izgnanstvom u Londonu.

To je dnevno-politički Crnjanski koji me malo zanima. Prepuštam ga novim ideolozima i akribiji istoričara. Ako se klone banalizacije i svođenja velikog pesnika na novinara iz tridesetih, možda bude neke koristi.

Mene zanima Crnjanski jedne duboke političke istorije, i evropske i srpske, koja je u dnu njegovih ranih pesama i potonjih romana. Bez Velikog rata i sudbine pesnika u njemu ne bi bilo Lirike Itake ni Dnevnika o Čarnojeviću. Bez sudbine Srbalja u XVIII ne bi bilo Seoba, ni prvih ni drugih. Bez migranata ne bi bilo Rjepnina iz Romana u Londonu. A migracija je i danas, kad se svake godine iz Srbije odseli jedan osrednji grad. A ratova je i danas, kad se u Donbasu između sebe još tuku i potomci Srba, jedni sada Ukrajinci, drugi Rusi.

Kao što su se nekad tukli za tuđa carstva i selili.

Kao što ni dan danas ne umeju da urede svoj „vrt“, odnosno državu.

°

° °

Od Miloša, preko Pašića do Vučića, od „odisaja naroda“ pre 150 godina do današnjih batinaša režimlija, država Srbija se vrti u krugu nasilja, povremeno pritajenog, a onda očitog. Žao mi je naše mladosti, svih nas. Kako onda ne ponoviti sa Crnjanskim: „Što ti je žao našeg pokolenja? / Zar to nije vesela maskarada: / Danas je ukus car a sutra barikada, / Hristos, pa Neron, pa – Lenjin. / Ukus se menja, ukus se menja. / Samo su hulje sve isti: / Hiljadu godina vuku nas za nos / Pesnici, mesije, carevi i komunisti.“

Mogao je dodati nacionaliste, da pojača rimu.

Ti stihovi su iz pesme koja se zove – „Kuga“. Napisana je 1919.

I Crnjanski se bunio. U lirici, u prozi, pa kao student i na ulici. Nije priznavao ni književne, ni ostale autoritete. Onda je prihvatio ostale autoritete, a pobunu zadržao za literaturu.

°

° °

Tekuća studentska pobuna nije samo politička u užem značenju smene vlasti i obnove zakonitosti, već je antiautoritarna po dubini jedne mladosti kojoj je dosta popovanja sa katedri, u medijima, u svakoj politici. Što iz sujete, što iz neznanja, česta je naša sklonost autoritarizmu. Pa je i opozicija sklona da svoju manjkavost „nadoknadi“ sujetama. Većina njih bi da studente „artikulišu“, da im izdaju naredbe, smernice, „pouke“.

Pobeda Mađara nad Orbanom donela je drugačiju pouku. Da u borbi protiv korumpiranih režima i osionih autokrata valja stati iza najizglednijeg, a to je sada studentski pokret kod nas.

Profesor sam više od četvrt veka. Studenti nisu deca, naši sujetni profesori greše kad ih paternalizuju. Pošto sam bio dovoljno mator kad sam otišao u profesuru, nastojao sam da, kad god i gde mogu, negujem dijalošku, a ne monološku nastavu. Dijalog postoji kad ljudi ne misle isto, razgovor istomišljenika je monolog u grupi. I literatura i filozofija čime se bavim dovoljno su široke da uvek ima novi ugao, drugačija perspektiva, život za invenciju.

°

° °

Mi nemamo javnost. Književnu ili kulturnu ponajmanje.

Sećam se poslednjeg razgovora sa Rašom Todosijevićem. Ovaj svetski poznati konceptualni umetnik često je kukao kako su mu radovi u najvećim muzejima i galerijama, u Njujorku, Londonu, Parizu, Beču, a ovde ga niko ne ferma. Ali zašto, Rašo, bunio sam se, zašto očekuješ priznanje od domaće sredine koja je bila, i ostala, čaršijska? Šta bi to priznanje uopšte moglo značiti, ovde, gde skoro svako mrzi svakoga i gde je intriga „hleb nasušni“, kamen kojim će gađati onog ko izdigne glavu nad prosekom?

Da je Konstantinović napisao „Filosofiju čaršije“, oslonio se više na Andrića nego na Hegela i Marksa, mogao je bolje da počne: „Iskustvo nam je čaršijsko“. I još bolje da završi: „Čaršija nije u svetu, ona je u duhu“. U „palankama“, pak, stvarala se nemačka klasična filozofija, čiji je i Konstantinović bio učenik, a u onim ranijim, renesansnim, nova umetnost, nov način života i moderni svet. Ne, dakle, „palanka“, nego čaršija, onako kako je Andrić opisuje: potmula, puna mržnje, surova, ukočena u vremenu, neplodna, resantimanska, podmukla.

Sa takvim bi se uvidom onda mogao i pesnik Crnjanski složiti.

Naša politika, leva ili desna, a često je i jedno i drugo, takođe je čaršijska. Takvi su nam i mediji, njihovi kolumnisti, reklameri ovoga i onoga. Takvi su nam i intelektualci, koji umeju da počnu odlično a završe tužno.

Juče je Nikola Milošević, moj veliki profesor, završio u prvim redovima Koštuničine Skupštine. A prekjuče je Slobodan Jovanović, jedan od najvećih, postao predsednik Vlade u izgnanstvu, baveći se pitanjem ženidbe jednog nezrelog kralja. A pre toga su se razne vrhuške, koje je Jovanović briljantno opisivao, otimale o prevlast, smenjivale dinastije, klele se u „srpstvo“, iza čega je uvek bila neka pljačka.

„Ukus se menja, ukus se menja.“ Kad pamet popusti, nastupaju hulje. A uz hulje uvek idu rulje. Istorija se guši u toj rimi.

Čak je Konstantinović u prvi mah pozdravio Miloševićevu „antibirokratsku revoluciju“.

„Čaršija nije u svetu, ona je u duhu“.

A svet je danas postao velika čaršija, gde su algoritmi gazde, a „državnici“ krvavi klovnovi i raspamećeni manekeni. Umesto intelektualaca dobili smo „influensere“, javnost je potopljena tzv. socijalnim mrežama, bauljamo kroz „post-istine“ jedne globalizovane čaršije.

Žena mi dobacuje da živimo u „post-razumu“. Sasvim je u pravu.

°

° °

Mi pišemo, slikamo, stvaramo, izmišljamo, mislimo „u pustinji“.  A ta „pustinja raste“.

Umetnosti su ionako odavno smenjene „industrijom zabave“, zanati zamenjeni serijskom produkcijom. Svet danas je takav da smo mi, ljudi, „od juče“. To ne znači da kao marginalni kulturnjaci treba da prestanemo s onim čime inače ne možemo, sve i da hoćemo, prestati. Na nama je da i dalje pišemo, slikamo i mislimo, makar „u pustinji“. Ali ne treba da imamo iluziju „priznanja“, „uspeha“, „slave“. Ne da je prolazna, nego je lažna.

Lična sećanja su od male važnosti (osim ako se od njih prave stihovi ili proza). Valja se sećati drugih, mnogih, istorije koja nije lična. Crnjanski je od ličnih sećanja sačinio Čarnojevića, a od sećanja na druge, na ostale, Seobe. Dok se sećamo drugih zajedno smo živi.

Danas me jedino takvo sećanje zanima.

(Danas, 25-26. IV 2026, str. x-xi)

PDF cele knjige Uvod u demokratiju (Libretto – Most Art Jugoslavija, 2024).

[Boža Grujović je ovo “Slovo o slobodi” spremio kao govor za sednicu Praviteljstvujušćeg sovjeta 15. avgusta 1805. godine, čiji je bio prvi sekretar. Došao je kao dobrovoljac u pomoć oslobađanju od Turaka, kao prvi visokoškolovani Srbin iz preka, imenom Teodor Filipović, u Srbiji prozvan Božidar Grujović. Bio je poreklom iz Vrela, iz valjevske nahije, a rođen u Rumi, podno Fruške Gore. Doktorirao je prava na Peštanskom univerzitetu, bio profesor juristike na Harkovskom univerzitetu, a umro u 29-oj godini 1807.

Dole su odlomci iz njegovog govora za sednicu Sovjeta, ali ga je Karađorđe sprečio da govori, jer je Grujović zapravo predlagao uvođenje ustavnosti, zakonitosti, jednakosti prava, što se Voždu nije nimalo dopalo. Govor je sačuvan i put objavljen u Memoarima Prote Mateje Nenadovića, u prvom izdanju iz 1967. godine, koje je pripremio Protin sin Ljubomir. U svim kasnijim izdanjima Memoara tog govora više nema. Boža Grujović se može nazvati ocem srpske državnosti kao zakonitosti, ali ga je Srbija zaboravila: nema nijedne ulice, trga, škole ili ma čega što je nazvano njegovim imenom. Božina shvatanja su uticala na Dositeja Obradovića kad je nešto kasnije i sam predlagao uvođenje ustavnosti, kao i na Dimitrija Davidovića, autora prvog srpskog ustava iz 1835. godine – taj je napredni i liberalni Ustav važio svega 55 dana i bio ukinut od strane kneza Miloša.]

Закон је воља вилајетска, која вилајету целом и сваком добро заповеда а зло запрешћава. Први дакле господар и судија у вилајету јест закон. Под законом мораду и господари, поглавари и совјет правитељствујушћи (обшча канцеларија) и свјашћенство, и воинство, и сав народ бити; и то под једним и тим истим законом.

Закон добре, заслужене да награди; а зле, непокорне, лењиве у служби да каштигује. Зато закон разуман и праведан мора бити.

Нису знали шта је закон, закон велим граждански. Закон је вилајету то, што једном човеку рана, пиће, ваздух, одело, и кућа; то јест како човек кад ране и пића и проче нестане умрети мора, тако и вилајет без закона мора да пропадне, да опет у робство дође, и да се са свим растргне и погине. Но закон тако као и рана, мора добар бити. А како ћемо ми тај добар закон направити, под којим ће вилајет честит и сречан бити, крепко и твердо стајати, и од колена на колено славнији и честитији бити. На прво питање треба паметно да одговоримо. Јербо од овога и срећа и несрећа народна зависи.

Ово нас и срце и душа наша најбоље научити може. Чему је сваки разуман честан и поштен човек покоран, и што он до смрти своје слушати жели. Сваки ће рећи, ја сам покоран разуму и правди. Ове ћу до смерти моје и гладан и жедан, и го и бос, верно слушати. Сваки човек ово, свака жена и дете овако говори, у сердцу своме: заповедај ми разумно и твори ми правду, пак ћу за те у нужди и крв пролити. Може ли штогод на свету лепше, слађе и милије бити, него кад и кривац осуђени рекне своме судији: Ти си ми разумно и праведно судио, сваку ћу претрпити.

Разум дакле и правда јесу две половине благополучија. Где разума и правде нема, ту нема закона.

Ми да подигнемо и да добро утврдимо у Србији ова два рада: разум и правду и да их добро укрепимо са целом нашом снагом, да се свака сила и снага њима покори. И овај мудри и праведни закон, да нам први господар и заповедник буде. Она да заповеда и господарима, војводама, совјету, свјашченству, владикама, свакоме малому и великому. Он ће нас бранити, и свободу и вољност сачувати.

Гди је добра конституција, то јест гди је добро установљеније закона, и гди је добро уређена власт под законом, ту је слобода, ту је вољност, а гди један или више по својој вољи заповедају, закон не слушају, но оно што хоће чине, нема сигурности, нема добра, већ је онде пустаклук и ајдуклук само под другим именом.

То јест нитко у народу да нема власти ни најмањем сиромаху зла чинити; а особито онај, кога је народ за судију и заповедника изброи, не само да не сме ни најмање зло чинити, него мора у свакој прилики добро чинити, иначе то није достојан судија и погавар бити. – Прва је дужност поглавара старати се да је у вилајету сваки сигуран за себе, за живот свој, за децу и жену своју, за дом, имање, и чест своју. – Сигурност 1. живота, 2. имања, и 3. чести, сваки, да и оно дете које се јешче родило није, иште од заповедника, и ако поглавар свима њима живот, имање и чест сачувати неће, или не може, није достојан поглавар бити.

Втора дужност поглавара јест освободити неосвобождене, и свободу вилајетску сачувати, јербо нам у свободи двапут мио и сладак живот. Свобода нас разлучава од зверова, и роб гори је од звера, јербо човеку робу оно се одузима, што га чини човеком. Боље је не живети, него у поганом ропству бити. – Свобода, сводоба нас људима чини, – свобода и вољност дају војнику јакост, војводама и поглаварима мудрост, и правосудије. Она старешинама даје љубезно к млађим отеческо срце, она свјашченство просвешчава, и руке њихове на благословеније свободнога стада свога воздвиже.

Свобода совет народни умудрава, свобода свакога обогашчава; свобода орача у пољу, пастира код стоке, путника на путу, војника на војсци и домаћина код своје куће весели и утешава, и мио ми живот чини! У свободној земљи у пољу боље роди, и марва се боље плоди, леп хлеб једе, и добро вино пије!

Једном речју где нема свободе ту нема живота.

[O ovoj besedi Bože Grujovića više u našim knjigama Kritika srpskog uma (2023) i Uvod u demokratiju (2024).]

[Slovo o slobodi Bože Grujovića je ponovo objavio Most Art Dragana Stojkovića pre desetak godina:]

Novica Milić:

Uvod u demokratiju

Knjiga (160 stranica, u izdanju Most arta Jugoslavije, u ediciji Libretto) o bazičnim elementima i principima političkog poretka koji se zove demokratija. Sastoji se iz tri dela: prvi (“Počeci demokratije”) o klasičnoj, antičkoj, starogrčkoj demokratiji, drugi (“Krajevi demokratije”) o modernoj demokratiji republikanskog, posrednog, parlamentarnog tipa, i treći deo (“Demokratija kod Srba”) o teškoćama da se demokratski poredak ustanovi na domaćem tlu.

Iz svakog od ova tri donosimo po jedno poglavlje:

I, 1:

Прелаз из насиља у мир

Јед­но од најстаријих одређења прве стварне, ан­тич­ке де­мократије долази од „оца историје” (исто­рио­графије) Хе­родота; врло је крат­ко и ста­је у јед­ва две реченице:

Влада народа је, пре свега, и по имену нешто нај­при­­јат­није на свету и она, најпре, значи рав­но­прав­ност за све; под њом се не дешавају ствари какве се де­шавају под влашћу једнога. За службу ће бити коц­ком бирана и би­ће одговорна за свој посао, а све од­луке износиће пред скуп­штину. (У јон­ском на­реч­ју Херодотове књи­ге: πλῆθος δὲ ἄρχον πρῶτα μὲν οὔνο­μα πάντων κάλ­λιστον ἔχει, ἰσονομίην, δεύτερα δὲ τού­των τῶν ὁ μού­ναρχος ποιέει οὐδέν· πάλῳ μὲν ἀρ­χὰς ἄρχει, ὑπεύ­θυ­νον δὲ ἀρχὴν ἔχει, βου­λεύ­ματα δὲ πάν­τα ἐς τὸ κοι­νὸν ἀναφέρει. Наведен је пре­вод М. Ар­сенића, а ори­ги­нал нам може по­слу­жити да тач­није видимо шта све ово зна­чи.)

То Херодотово кратко а суштинско одређење – јер са­држи све битне чиниоце тога што се зове де­мо­кратија – износи се у причи ис­при­ча­ној у тре­ћој књи­зи Историје (III, 80, 6). Херодот је био први ко­ји је описивао протекле до­га­ђа­је, највише оне из грч­ко-персијских ратова, вођених у првој по­ло­ви­ни V ве­ка пре наше ере. Прича коју износи ов­де Хе­ро­дот је из старијег доба, кад су Пер­сијом вла­да­ли „ма­­ги и сатрапи”, свештеничко-војна елита, и кад су се пер­сиј­ске масе, предвођене седморицом храб­ри­јих и от­ре­си­тијих, побуниле против злочина ко­је је власт чинила. По­­бу­на је водила у грађански рат, а овај се окончао уни­­ште­њем владалачке ели­те и победом устаника. Сед­мо­­ри­ца вођа су за­се­да­ли да предложе ка­кав по­литички по­редак да се за­ве­де после рушења зло­чи­на­ч­ке власти. Први је за­го­варао власт једнога, мо­нар­хи­ју, дру­ги власт не­ко­лицине, олигархију (или ари­сто­кра­ти­ју), а тре­­ћи је пред­ложио „власт народа”, како приб­лиж­но ис­­­прав­но, али не баш увек, каже наведени пре­­вод (па ће­мо га, не би­смо ли изблиза и боље ис­пи­­та­ли шта је речено у оне две ре­че­нице, ту и тамо про­­ме­ни­ти, загледајући у ста­рогрчки ори­­гинал).

Ваља запазити на самом почетку две ствари које се јав­љају као околности за замисао предлога „вла­де на­ро­да”, демократије, а веома су важне за њен на­ста­нак. Нај­пре, демократија се јавља након окон­чања гра­ђан­ског рата. Она треба да стави тач­ку на насиље. По­литичко на­сиље не припада по­рет­ку демократије, већ га руши. Вла­давина једног чо­века, макар и са са­вет­ни­ци­ма ка­ко бива у мо­нар­хији, владавина је силе која, не би ли се во­ља јед­ног спроводила, мора да повремено пре­ђе у на­си­ље. И владавина неколицине, олигархија, та­ко­ђе до­­во­ди до насиља, јер су између те неколицине, ма­­кар се то при­кривало, напетости и борбе за на­ме­тање влас­тите воље такве да у сваком тренутку мо­же доћи до већих сукоба услед сплетки, под­ме­та­ња, подела и сукоба чи­ме се нарушава мир, пре­ко потребан за ре­до­ван рад и живот. Де­мо­кра­ти­ја је излаз из унутрашњег насиља у мир.

То је превођење из ранијег стања насиља и чак ра­та у мирније стање политичког такмичења. Так­ми­чења љу­ди и такмичења разлога: ми у де­мо­кра­ти­ји једни дру­ги­ма ду­гујемо разлоге, пот­чи­ња­ва­мо се нивоу ра­цио­нал­не раз­мене аргумената, како би­смо једне разлоге бо­ље ар­тикулисали од других, и ка­ко бисмо у ме­ђу­соб­ном ди­ја­логу, размени ста­во­ва, увидели који разлози има­ју већу вредност од дру­гих у одређеној кон­крет­ној ситуацији жи­вота. Не мора да значи да став о неком раз­логу који при­хва­ти већина јесте увек и најбољи, или ап­со­лутно вре­­дан став (таквих нема, ставови и раз­ло­зи за ста­вове су при­времени, односно важе за неко вре­ме, краће или ду­же). У промењеним околностима ста­­вови се мењају, као што се може променити сту­пањ или мера њихове при­мен­љивости: неки став може из­гле­да­ти, „звучати” од­лич­но, али се мо­же показати да, услед окол­ности на које се у ча­су доношења одлуке недовољно водило рачуна, ни­­је и нај­бољи за дату теш­ко­ћу, па се може или мо­ра за­ме­нити дру­гим, можда мање „одличним”, али упо­­треб­љи­вијим, ко­риснијим ставом. Стари Грци, у сво­јим де­мо­крат­ским по­лисима, „државама-гра­до­ви­ма”, управо су та­ко по­сту­пали. Oсим неколико на­челних и оквирних од­лу­ка о са­мом поретку у ко­јем су живели, своје одлуке, „за­коне”, ме­њали су чес­то, стално тражећи при­ме­ре­ни­је себи и гра­­ду, од­­носно вредновали су увек изнова раз­логе за сво­је ставове. Били су, тако, у улози наших „по­чет­­ни­ка”.

Да би се могли разматрати и оцењивати ста­во­ви на ос­но­ву разложности и њихове ваљаности, у оном што се на­зи­ва „дијалог” (реч означава „раз­го­вор”, договарање кроз разговор, размену раз­ли­чи­тих ставова; није свака раз­­мена речи што и ди­ја­лог, за дијалог је потребно да мис­­лимо различито јед­ни од других, а да кроз размену раз­­лога тра­жи­мо став који уважава вредност и тих раз­ло­га и раз­ли­ке између њих), потребно је време. Де­мо­крат­­ска раз­мена ставова и оцењивање вредности раз­ло­га – а то се зове аргументација – није за нестрпљиве. Али како се не би ова размена продужила у не­до­глед, по­­стоје процедуре по којима се та размена од­вија. Јер та размена има крај: да се, након пре­тре­са ар­гу­ме­на­та, донесе одлука. Демократија је у од­лучивању, а он­да у спровођењу донетих одлука. По­што је за де­мо­крат­ску расправу потребно вре­ме, она не ретко не­стр­пљ­и­вима, онима жељним од­лука што пре, или недовољно за­­интересованим за разлоге других, може изгледати спора, тро­­ма, не­­ефи­касна, па и захтевна: брже је кад одлуку до­но­си је­дан или уски круг оних који владају. Али је сва­ка­­ко предност демократије, упркос могућној тро­мо­сти њених процедура, што су одлуке, ако су прет­­ход­но претресене ка­ко ваља у расправи, боље зас­новане и при­хватљивије за већину.

Да би биле донете како ваља одлучивати се мо­ра сло­бод­но. Овде долазимо на најважнији раз­ло­г, на уку­пан хоризонт демократије као по­ли­тич­ког поретка. А то је слобода.

II, 2

Механизми репрезентовања

Кад се првих тринаест северноамеричких ко­ло­ни­ја од­ва­ја­ло од британске круне, побуном („ча­јан­ком”) у Бос­то­ну а онда ратовима за независност, ос­тављена је мо­гућ­ност да се америчкој кон­фе­де­ра­цији, потом фе­де­ра­цији, придруже и друге чла­ни­це. Проблем који се поставио гла­сио је: како ус­по­ставити државу која неће више бити мо­нархија већ ре­публика на великом простору, са ве­ли­ким бро­јем љу­ди?

И грчки полиси, и ренесансне републике, били су на ма­њој територији градова и подручја око гра­до­ва. Овога пу­та се радило о пола континента. Но­ва држава се (са­мо)одредила као република of the people, by the people and for the people, што ће рећи као држава која ће се по­зи­вати на демократска пра­вила, пре свега путем општих из­бора. „Отац ос­ни­вач”, Медисон, касније четврти пред­сед­ник но­ве републике, пронашао је начин: неће се нова ре­пуб­лика засновати као „чиста демократија”, што ће рећи онак­ва каква је била у старо доба, ди­рект­на или не­по­сред­на, већ као посредна, као де­мо­кра­ти­ја више­сте­пе­ног посредовања, ступњевите дис­три­буције моћи и кроз више грана власти.

Тако се рађа велики механизам политичке ре­пре­­зен­та­­ције који ће одредити судбину модерне де­мократије као посредничке. Тешко је пре­на­гла­си­ти важност овог ме­­ханизма, јер ће он са своје стра­не увелико об­ли­ко­ва­ти читав политички жи­вот модерног доба, привити к себи и над­одредити ос­тале вредности, класичне аксиоме ко­ји­ма смо се ба­вили у првом делу. Тај механизам се раз­вио у сис­тем у којем се бирају представници, зас­туп­ни­ци и за­меници оних који периодично дају свој глас, од­носно би­­рају ове посреднике, чије је непосредно ук­ључивање у политички живот или само по­вре­ме­но – на изборима сва­ке четврте или пете године – или потиснуто на локалне ко­му­не, односно фил­три­рано штампом.

Ваља одмах разумети и генезу и природу ме­ха­низ­­ма репрезентовања. Он је настао још у антици, али не у по­литици него у теорији језика, код фи­ло­зо­фа, најразвијеније у логичким и хер­ме­неу­тич­ким списима Аристотела. Тиче се модела и функ­ци­је речи, односно знака. Знак се по­јав­љује тамо где треба да дозначи, утолико представи, за­ступи и на свој начин замени одсутну ствар, да њено од­сус­тво доведе у ментално присуство. Ре­пре­зен­та­ци­­ја је „ре-презентација”, поновно присуство од­сут­ног, та­ко­ђе поновно враћање или позивање у са­дашњост оно­га што је било или што ће бити, а што недостаје у овом тре­нут­ку, у презенту. Речи та­ко делају: реч „сто” ре-пре­зен­тује сто који је од­су­тан, и чини то у три вида. Као знак „сто” пред­став­ља сто који није ту, заступа га у говору, у ре­че­ни­цама, и чак замењује конкретан сто из­вес­ним об­ликом, иде­јом или суштином стола као ге­­не­рич­ке ствари. Пр­во ствара илузију присуства, иако по­сред­но, дру­го илузију, такође посредно, да нам мо­же за­ме­ни­ти непосредност сво­јом непосредношћу, а тре­­ће илу­зију општости, кроз апроксимације и ге­не­ра­ли­­за­ци­је знака зна­че­њем. Укратко, свет се­ман­ти­ке, овако смишљен, по­стаје хоризонт у којем се да­ље крећемо. У се­ман­тич­ке илузије верује се као у ис­тине, јер су илузије (од illu­sio, a ово од in lu­dere, „у игри”) увек склоп, игра, обрт ис­тине и при­вида.

Кад се пренесе на политику, репрезентовање брзо да­је тзв. три гране власти (на њих је већ ука­зао Мон­тес­кје). Амерички Конгрес или британски Пар­ламент чине они иза­брани да буду пред­став­ни­ци; они даље, већином гла­со­ва, бирају зас­туп­ни­ке за извршавање одлука, извршну власт (којој при­пада у САД и председник, и он посредно би­ран, али на другачији начин, и с правом вета на од­луке Кон­греса), а судску власт чине заменици, на обе стра­не, на стра­ни судија који наступају у име за­ко­на, који је за­ме­на за право, а ово за правду, и на стра­ни оних којима се су­ди, кад скупи ад­во­ка­ти за­ме­њују, јер се ра­зумеју у правну ка­зуи­сти­ку, оп­ту­же­не у свој­ству њи­ховог правног гласа.

Овако изложен механизам репрезентовања, са три ос­новне функције – представљања, заступања, за­­ме­њи­вања – тек је теоријска схема. У пракси се функ­ције ме­шају, представљање може прећи у за­сту­пање па и за­мењивање (председничко право ве­та је већ за­мена за­конодавног Конгреса, бар на не­ко време), као што и ове потоње функције могу да се придруже првој. Како би се очувала начелна раз­лика међу функцијама и гра­на­ма владања ме­ха­низам репрезентовања је допуњен кон­тролним пра­вилом checks & balances, узајамном „про­вером” и међусобном „равнотежом” функција, од­нос­но над­лежности, не би ли се општа динамика и дис­три­­бу­ција моћи обликовала као власт на уређен, упра­во кон­тро­ли­сан начин.

Такође, извесни облици моћи неће се директно тран­­с­фор­мисати у власт, али ће бити део тог ме­ха­низ­ма на по­сред­не начине. Ту спада војна моћ, пот­чи­њена другим влас­­тима (у САД непосредно пред­сед­нику, са де­ли­мич­­ном улогом Конгреса), као и важ­на економска моћ, односно економска снага која ће, преко др­жав­ног буџета, савезног или по др­жавама чланицама, од­­ре­ђи­ва­ти привредне то­ко­ве, а са своје стране све снаж­­није ути­цати на до­но­шење одлука, законодавних, извр­­шних, па и оних судских (на посредан начин скупим „са­­вет­ни­ци­­ма”, пре свега адвокатима). Механизми по­ли­тич­ке ре­презентације шириће или по потреби су­жа­вати ос­та­ле моћи. Јавност ће бити сужена мож­да та­мо где је нај­по­треб­нија, у стварима рата ко­ји је пи­тање живота и смр­ти, у име ма­неварске и дру­ге „тај­ности”, од­го­вор­но­сти ће такође бити по­сре­до­ва­не законима (системом тзв. имунитета), смен­­љи­вост ће бити испод изборности а ова ће се ре­­ду­ко­­ва­ти на периодично гласање сваке дру­ге или чеш­ће чет­вр­те године, кад су бирачи само гла­са­чи и сто­га је њи­хо­во демократско непосредније учеш­ће у по­литици, оној на нивоу државе, драс­тич­но ре­дуковано, а сло­бода ће би­ти дата, оду­зи­ма­на или каналисана за­ко­ни­ма, доз­во­ље­на и над­гле­да­на, контролисана и под надзором.

Већ је римска република била једна хи­је­рар­хиј­ска по­ли­тичка заједница, где је старогрчка вред­ност исономије гур­нута на страну, а нове, модерне ре­публике такође ће се обликовати као хи­је­рар­хиј­ска друштва. Ако се упи­та­мо шта је у модерној де­мократији остало од старе, мо­­жемо рећи да је ос­та­ло све, али сада преуређено и струк­турисано та­ко да главнина политичке моћи стоји у ру­кама др­жа­ве као заступника власти, а да остале моћи по­ста­ју економске и друге снаге које су такође под ње­­ном контролом. Држава надређује друштво, де­мо­­кра­тија служи као легитимација њене стварне влас­ти. За влас­тито озакоњење и оправдање, и вр­ло мало више од то­га.

Могло би се рећи да модерна демократија мањ­ка чим се на њу погледа из угла класичних по­ли­тич­ких ак­сио­ма античке демократије. Односно, њу ус­пева да об­но­­ви модерни механизам политичког по­средовања (пар­ламентом, извршном влашћу, суд­ством, штампом у име јавности, периодичним из­борима уместо пуније и чеш­ће сменљивости, уз од­говорност која се редукује на ону судско-фор­мал­ну, па може често изостати), и ако мо­дерна де­мо­кратија, са својим западним изворима у Ен­глес­кој, САД и потом Француској, обнавља слободе и пра­­ва, односно основне сврхе демократије, њени по­­ли­тич­ки механизми посредовања је на не­оби­чан начин до­крајчавају. Што ће рећи да модерна де­мократија тражи да се увек изнова обнавља и ус­по­ставља, уколико је љу­ди заиста желе.

III, 5

„Народни дух“

Преко Копитара и бечких интелектуалних кругова с ко­ји­ма Вук долази у додир средином друге де­це­ни­је XIX ве­ка, кад почиње свој сакупљачки рад, из­ра­ду граматике, реч­ника и први превод но­во­за­вет­них књига (изгледа да је свој превод Новог завјета из­радио до 1820, иако ће га, из предострожности, че­кајући повољније прилике и ве­ро­ват­но до­ра­ђу­ју­ћи га, објавити тек 1847), и њега захвата ро­ман­ти­­зам, нарочито онај у тумачењу Хердера. Хер­дер се по­миње у студијама о Вуку, али осим општих мес­­та и без упуштања у Хердерове темељне за­ми­сли ма­ло ко се њиме бавио. А Хердер и хер­де­ров­ске идеје има­­ју огромну, скоро пресудну улогу за ра­­зу­ме­ва­ње културе, у чијем средишту је лежало пи­­та­ње језика, што ће, на политичком плану, до­вести до преображаја ет­нич­ких заједница у на­ро­де а он­да нације у Европи XIX века, а кас­није у све­ту. То је период стварања тзв. нација-др­жа­ва (уместо ра­нијих градова-држава), епо­хал­ни политички до­га­ђај модерности.

Позабавићемо се оним што је најважније за наш слу­­чај. Хердер са својом идејом о „народном духу” мож­­да је и најутицајнији теоретичар с краја XVIII и по­четка XIX века, утицајнији од просветитеља Кан­та и пост­кан­тов­ца Хегела. Комбинујући више стру­ја, Хегелове спе­ку­лације о „духу” као те­мељ­ном облику интелекта, Ши­ле­ро­во „естетско об­ра­зо­вање човека” дошло из Кантове за­мисли да је ле­по симбол доброг, немачко русоов­ство о из­вор­но­сти људске природе као „племените”, Хер­дер на­ла­зи да се поменути Volksgeist највише и најпре мо­же на­ћи у митологији, у древним причама и песмама из старине које се сматрају за „народну” (ко­лек­тив­ну) тво­ревину. Тај је „народни дух” у исти мах ум­ност ко­лек­тива, „природно” је дат и служи за оп­шти „културни узор“: сваки народ би по­се­до­вао свој темељни наратив који му пружа и обезбеђује иден­титет. Хегеловски уни­вер­зални „дух” тако се кон­кретизује и партикуларизује као историјски на­ратив о народу.

Хердерове идеје, где кантовско про­све­ти­тељ­ство већ смењује романтизам, и где Volk, Volksgeist, Volks­­lieder, односно „народ, народни дух, народне пес­ме”, постају знаци буђења раног национализма, код Вука, по­средством Копитара, почињу да играју глав­ну улогу. Из­међу осталог и романтична идеја пас­торале, односно сељаштва као „изворнијег” од гра­ђанства тог доба, бли­жег „тлу” и „наслеђу” него што је трговачки, „ћифтински” мен­талитет „бур­ге­ра”. Према српском грађанству у Вој­водини Вук га­ји зазор, јер сматра да је под утицајем стра­них, не­мач­ких или мађарских идеја, иако је и његова са­ма иде­ја о „изворности” сељака и „народном духу” пас­­тирских и хајдучких песама такође немачка иде­ја. Пас­торала је, уосталом, песничка фикција, јер се пастирски живот слика као идила, у забораву на тежак посао чувања ова­ца и говеда, на смрад обо­ра и стаја; издваја се оно што су већ класичари наш­ли код старих Грка, у својој слици Хо­мера и Хе­сио­да, или у северњачким сагама, готској ли­рици Гер­мана и код „Осијана”, фалсификата, за којег се ве­­ровало да је аутентични средњевековни песник. Уос­­та­лом, у то доба и Шарл Нодије сакупља „илир­ске”, од­нос­но „морлачке” песме више их из­миш­ља­ју­ћи него бележећи, а Илирци и Морлаци су за­ним­љив случај преласка још увек измешане етније, у за­леђу Далмације, по Хер­це­го­ви­ни и Босни, који ће се тек одвојити на католике и пра­во­слав­це, од­нос­но потоње Хрвате и Србе. „Хасанагиница”, коју Но­дије такође наводи, преносећи је из Фортисовог пу­­тописа, Гете бележи као eine morlakische Ballade, „мор­­лач­ку песму”, већ у годинама кад Вук тек от­по­чиње сакуп­љење „мушких” и „женских” (касније „еп­ских” и „лирс­ких”) песама, пример је ове тада још „илир­ске” литературе, на пре­лазу из усмене у пи­сану, би­ва забележена на разним стра­нама у Хр­ват­ској, Бос­ни, Србији, како би, са Вуком, она по­ла­ко по­ста­ја­ла такорећи ексклузивно „српска”.

Хердер је умро почетком XIX века али су његове иде­­је, упрошћене и раширене по Европи у првим де­­це­ни­ја­ма истог века, биле политички делатне. Оне су послужиле као замајац историјског процеса транс­формације на­ро­да као културног конструкта у нацију као политички кон­структ. Тај је процес ис­торијски детаљно описан у број­ним на­цио­нал­ним историографијама, а ком­па­ра­тив­но по­сма­тран означава рађање национализма као кључ­не идео­логије XIX века. Да поновимо: на­цио­на­лизам ни­је само симптом трансформације на­ро­да у на­ци­ју као политичког тела са аспирацијом на др­жаву, већ је и кључни облик енергије те транс­фор­мације, и јавља се код мање-више свих за­јед­ни­ца при­ли­ком стварања др­жаве, односно у си­туа­ци­ја­ма кри­з­е државног обје­ди­ње­ња народа у нацију. Али се та иста појава високих емо­ција, идејних за­но­са и др­жа­вотворне вештине ума­њу­је по значају уко­ли­ко се оконча успешно. Уколико на том путу за­ка­же или буде битно ометен, процес транс­фор­ма­ци­је се изо­креће у тзв. псеудоморфозу, односно до­­во­ди до то­га да „минерал” добије облик „крис­та­ла”, об­лик свој­ствен некој другој творевини, „чис­ту крис­тал­ну фор­му као празну структуру”, како је го­­ворио Шпен­глер кад је овај феномен псеудо­мор­фо­зе из ми­нерологије пре­нео на ис­то­ри­ју.

Другачије речено, „национални наратив” од ко­јег се пошло као форме социјалног об­је­ди­ње­ња на­ро­да у нацију под притиском државе онда кад она не успе да себе оствари као делатно сред­ство ис­то­риј­ског про­це­са „кристализује” се у ис­праж­њену љуш­туру на­цио­нал­ног мита погодног за раз­ли­чи­те садр­жаје. Тешко је тај мит, сада „кри­с­тал”, раз­би­ти, али је лако кроз њега про­пу­сти­ти раз­личита свет­ла, бојити га различитим визијама, уто­­ли­ко лак­ше уко­лико је сам чињенички или ем­пи­ријски пра­зан. И док ће се разни национални на­ра­тиви сми­рити код разних на­рода у сећање које жи­вотно ви­ше не оп­терећује њи­хо­ве заједнице, код Срба ће њи­хов ос­новни национални на­ратив по­стати и ос­та­ти жи­жа њихове политичке ис­то­ри­је. Под­стак­нут пре­ко Копитара и других национал-ро­­ман­ти­ча­­ра тог доба да трага за „народним ду­хом” своје ет­­ни­је, Вук ће оставити у наслеђе нешто че­га из­гле­да ни­је био до краја свестан: један мит чи­ји ће „крис­­тал” обојити нај­важније тенденције срп­ске по­­ли­тич­ке историје XIX, XX па и почетка XXI ве­ка. Реч је о тзв. косовском миту из­не­том у „на­род­ним” пес­ма­ма о косовском боју 1389. го­дине и паду „срп­ског цар­ства” под „царом” Лазаром.

Вук је, под утицајам ондашње филологије, са­куп­љене пес­ме делио на „мушке”, јуначке, и „жен­ске”, лирске. Али ће његова голема збирка од око че­тири стотине песама (у даљим класификацијама раз­врставаних на обредне, вер­ске, породичне, љу­бав­не, песме при раду и го­диш­њем календару), за­пи­саних у прве две деценије XIX ве­ка – неке је он за­писао, неке узео из записа већ по­сто­је­ћих са­куп­ља­ча – бити подељене, ове јуначке, на „цик­лу­се” гру­писане око косовске битке. Највише их је „прет­ко­­совских” и „покосовских”, док се као оне „ко­сов­ске” из ширег обима у строжем значењу могу узети све­га не­колико, за­пра­во пет. То су одломци, краћи де­сетерачки фраг­менти који код Вука немају дру­ги наслов до „Ко­ма­ди од раз­лич­ни­јех косовскијех пје­сама”, али су јез­гро једне ро­ман­тизоване, има­ги­нарне историје која је, јер је има­ги­нар­на, у ис­ти мах псеудоисторија, отуда жижа по­менуте „псеу­­до­морфозе” као „кристализације” за срп­ски Volks­geist.

Погледајмо их изблиза.

(Knjiga se može naći u boljim knjižarama ili naručiti preko web sajt izdavača Most art Jugoslavija s popustom.)

Nedavno su objavljene Gozbe – mišljenje i pevanje u antici i renesansi, u 2 toma.

Šta su Gozbe? Jedna podeblja ali ne preteška knjigetina, skupa preko 700 stranica, i zato podeljena u dva toma, sastavljena od 50 poglavlja: ne drži se tako teško u rukama kako bi se očekivalo po obimu. Prati odnose (“ljubavi”) između filozofije i literature (“mišljenja i pevanja”) u evropskoj kulturi tokom dva i nešto milenijuma, od pojave Talesa, odnosno Homera, pa sve do Đordana Bruna i Šekspira, preko najstarije starogrčke antike, potom klasičnog perioda (“zlatnog doba”), pa helenizma, onda hrišćanstva, te najave renesanse kod Dantea, iz prve a onda pozne renesanse. To su najpre bila predavanja koja je autor držao na Katedri za svetsku književnost Filološkog fakulteta, pre nego što mu je to dosadilo, jer je o tome pričao svakog proleća i jeseni između 2001. i 2008. godine; od tog materijala je kasnije načinio knjižurdaču u 50 eseja iz paralelne istorije evropskog duha u dva njegova lica, onog metafizičkog i onog književnog.

Prvi put su Gozbe objavljene krajem 2009. godine od strane izdavačke kuće Službeni glasnik, njen početak (sada je to oko 230 stranica prvog toma ovog izdanja). U tom prvom obliku obuhvaćeni su starogrčki pisci i mislioci, odnosno Platonov Sokrat, a u središtu je i tada i sada tzv. simposionistički žanr (“gozbe”, polilog), važan i za antiku i za renesansu. Urednici su tada bili G. Tešić, B. Kukić, J. Aćin, a direktor kuće S. Gavrilović. Ali je to izdanje imalo nesrećnu sudbinu: dolaskom i rešenjem R. Ljušića kao direktora Glasnika, našeg srpstvujušćeg nacionalnog istorika, tiraž je “stucan”, isečen u froncle, jer je gosn naprednjački kadar ocenio da se knjiga neće prodavati ritmom koji je on zamislio (knjiga ove vrste se zaista prodaje na dug rok).

Pred koronu, 2019. godine novi urednik u Službenom glasniku S. Basara je naručio od autora rukopis za tada pokrenutu ediciju Limes. Autor je predao čitav rukopis, manje-više u obliku u kojem je knjiga sada štampana. Urađen je kompletan grafički prelom rukopisa u Glasniku. Ali je došla korona, a urednik se naljutio na vlasti (to će ga potom proći) i napustio uređivanje. Knjiga je ostala bez edicije u koju je uvršćena, stajala je u Glasniku skoro 3 godine. Onda je autor povukao rukopis, odnosno prebacio ga u novosadsku Akademsku knjigu. Tu je ponovo urađen kompletan grafički prelom, ali autor na kraju nije bio baš zadovoljan tim prelomom, uradio je svoj, a onda je iz Akademske knjige, u poslednjem času pred štampu, usled izvesnih nesuglasica, prebacio knjigu kod beogradsko-zemunskog izdavača Most Art. Gde je knjiga i objavljena. Umesto da iscuri kao pesak među prstima, umešena je kao malter i sačuvana je u kalupu istih korica.

Autoru je svaka knjiga draga, a ova naročito, što sa svoje tužne istorije i čekanja da ugleda tzv. svetlost dana (u stvarnosti je to pre čitalački primrak, kad se uz lampu najbolje čitaju knjige), tako i sa autorovog pomalo melanholičnog sentimenta da su Gozbe njegovo lično ogledalo: tema odnosa, preplitanja i rasplitanja filozofije i literature je njemu najbliža tema. Kako bilo, Gozbe su tu, sa vrlo malo grešaka i tipfelera (“kad mi je objavljena prva knjiga Ex ponto, sakrio sam se od svih, toliko sam se stideo grešaka, iako nisu bile moje nego štamparove” – Andrić; “greške u knjizi su dokazi njene autentičnosti” – Borhes), na čuđenje i autora i onih koji će je, bude li takvih, čitati. Iako nastala iz akademske građe, knjižurda je strastven pogled na dug period iz istorije evropskog duha, njegovih uzleta i padova, njegove svetlosti i tame.

U samoj knjizi sam na dva mesta podigao kažiprst i skrenuo pažnju, ponešto diskretno – jednom u ogledu na kraju I toma, u poglavlju o “Antici i njenim dvojnicima”, drugi put u II tomu u poglavlju u Montenju, kao i na samom kraju, u “kodi” završnog poglavlja – tako da to čitaocu lako može promaći, na genezu ove knjige (ne njenog objavljivanja, nego njenog pisanja). Ona je zaista nastala iz predavanja studentima, iz kurseva koje sam držao između 2001. i 2008. godine. O staroj grčkoj književnosti postoji velika knjiga Miloša N. Đurića, uz prevedeni Koganov i kasnije Leskijev udžbenik o grčkoj tragediji, ali ove kompilacije prilično su zastarele, mada i danas pružaju solidan pregled epohe helenske literature. Za Rim postoji knjiga M. Flašara, pouzdana i pregledna, iako i ona kompilacijska i više okrenuta klasičarima nego komparatistima. A ja sam predavao budućim komparatistma. Za srednji vek, osim studija Hojzinge Jesen srednjeg veka i velike Kurcijusove o srednjevekovnoj latinskoj literaturi, malo je knjiga kod nas, a ove dve, inače izvrsne, usmerene su više kulturološki nego estetički. I o Danteu i o renesansi vrlo je malo literature kod nas. Veliki i strastveni istraživač pokojni Pero Mužijević nije, na žalost, iza sebe ostavio pribeleženo svoje ogromno znanje o renesansi, a nekoliko prilika u kojima mi je pričao, obično po baštama beogradskih kafana, o Danteu, Piku, Brunu, bile su veličanstene opservacije istinskog znalca. Kad se pojavio grandiozan, u svakom značenju, prevod Danteove Komedije takođe pokojnog mog prijatelja Kolje Mićevića, pozvao sam ga da gostuje na mom kursu i priča studentima o velikom firentinskom majstoru Aligijeriju, gromadi evropskog pesništva. Kolja se dvoumio i rekao: “Mogu, ali bi to moje predavanje trajalo barem šest sati”. Složio sam se, čak dodao i da je šest sati priče o Danteu malo, ali sam mu ipak skrenuo pažnju da pažnja studenata teško toliko može da izdrži; ne barem odjednom. Kolja je odustao, naravno, jer mu nastavnički, profesorski, predavački način govora o literaturi nije bio blizak. Više je voleo da sam sa piscima, pa i s Danteom, vodi unutrašnji razgovor. Ni meni nije uvek – nije ni najčešće – odgovarao isti taj način, ali kako se od nečega mora živeti moj kompromis s profesurom bio je way of survival. Gozbe su kompromis između te profesure i moje ljubavi prema literaturi.

Kad je o filozofiji reč, da se vratim temi geneze knjige, postoje Hegelova Predavanja iz istorije filozofije, uz Ničeovu raspravu o predsokratovcima u tragičko doba, kao i kasnije kod nas prevedeni pregledi ove i one vrste. Hegelovo istorijsko razmatranje podvrgnuto je njegovoj, Hegelovoj dijalektičkoj filozofiji duha, i asimiluje u tu filozofiju celu istoriju; Ničeova rasprava nudi svežinu, ali je parcijalna, a noviji pregledi suviše su akademizovani i institucionalno ograničeni, te stoga nepogodni za komparatiste. Ukratko, mnogo toga se moralo ispočetka, naročito kad je zadatak da se uporedno osvetle pojave i filozofije i literature. Zato sam pisao predavanja za studente kako bi imali od čega poći. Ali tako napisana predavanja sa kursa nisu što i poglavlja u Gozbama.

Poglavlja u Gozbama su eseji o pojavama, autorima i delima u dugom periodu od dva i više milenijuma, od Homera i Talesa do Servantesa i Đordana Bruna. Šta to znači? Eseji su, naročito oni književni (postoje uz njih i pedagoški, naučni, novinski, itd.), ponešto lični, jer se između figure autora i samog teksta umeću subjekti pisanja koji dolaze iz čitanja; ovi poslednji posreduju izlaganje, oblikuju govor, usmeravaju pažnju. Za razliku od predavanja koja moraju da poštuju pedagoške ili propedeutičke zahteve preglednosti i obuhvatnosti, eseji mogu izoštriti problematiku. Pa su tako i poglavlja u Gozbama kao ogledi o pojavama, autorima i delima koncentrisali ispitivanje na one probleme (ponekad je to jedan samo izraz, kao u poglavljima o Homeru ili Hesiodu, Pindaru, ili Danteovoj Gozbi, kasnije i Piku dela Marandoli) odakle se kao sa kakvog vrha može videti ispod, niz delo, skoro u njegovoj celini. To ne spada u metodiku, iako se obrazac, pa stoga i metod kao način istraživanja, može uočiti u toj koncentraciji na vodeći motiv kao na ključni problem autora ili dela, koliko je to invencija, otkriće, bacanje svetla na delo kako bi se onaj ko čita zainteresovao za same autore i njihova dela. U Gozbama nema prepričavanja, parafraza, tih “spojlovanja” koji bi čitaocu mogli pokvariti uživanje u čitanju originalnih tekstova, bilo literature bilo filozofije, već ima ovih osvetljavanja problema, refleksivnih “farova” i “flešbekova” koji, kao svetiljke po noći, mogu rasvetliti, na neko vreme, tokom tog poglavlja, pejsaž vremena, teksta, problematike. Ili povući palcem po tlu, ocrtati tragove svetla u čiji krug možemo stati. u Ne verujem u totalitet istorije, jer ona nikad nije završena, niti u tzv. finalističke interpretacije koje će jednom zauvek ustanoviti konačne istine, ni o književnim ni o filozofskim tekstovima; verujem u postupno otkrivanje delova, “vektora”, prenosnika, i “fraktala”, odlomaka, koji služe za sinegdohalne uvide u celine, i u same razlomljene i privremene poglede, u ove postupke “fleševa” čime se osvetljava dalji put i nastavlja hod pre nego što se iza putnika opet ne sklopi tama vekova. A ovde je reč o dvadeset i više vekova evropske kulture i ne treba imati iluziju da ih je moguće totalizovati u neki konačan pregled. To sama istorija ne dopušta. Stoga nije reč o pregledu, o “sintezi”, već o putovanju kroz književne i misaone predele koji su dovoljno različlti da se pažnja mora uvek iznova fokusirati samo na pojedine crte ili ravni na koje se čitalački ili interpretativni pogled zaustavlja neko vreme kako bi putnik pošao, preko toga, dalje.

Ponekad me pitaju, verovatno iznenađeni količinom građe, “niti”, “potke”, “prediva” utkanog u ova dva toma od preko 700 stranica, kako i koliko toga držim u glavi. Možda sam, dok sam pisao, iz ugla profesora zaduženog da posle na ispitu proverava znanje studenata, najveći deo te građe i držao u glavi. Ali to je bilo u vreme kad sam pisao predavanja, između 2001. i 2008. Međutim, kako ne bolujem od opasne nastavničke sujete da sve znam, niti mi je takva ambicija ekspertske nadobudnosti bliska, rado prepuštam zaboravu ono što sam jednom, u nekom tekstu upotrebio, naročito ako su to detalji, podaci, akribija, i predajem se daljim putovanjima kroz knjige. Kad sam na početku 2009. a onda u zimu 2018-19. redigovao prve verzije (vede gore ispričanu kratku istoriju nevolja oko objavljivanja Gozbi), mnogo toga sam morao iznova da proverim, da sravnim podatke, ponekad iznova ispišem neke pasuse, pa i čitave stranice; nešto sam morao brisati, kako bih sačuvao željene ritmove izlaganja, sažeo stvari u ime navedene koncentracije i izoštravanja problema, a ponegde mi je bilo žao kad sam bio prinuđen, sa ovih razloga koji su estetski više nego pedagoški, da uklanjam pojedine delove. Gozbe su se mogle pisati još niz godina, možda do kraja života. Ali bi to ne samo povećalo njihov obim, ionako opasno preteran, već bi išlo protiv zakona nastajanja svake knjige kao knjige. Jer habent fata sua libelli, kako veli Terencije Maur u raspravi o slovima krajem XIII veka, što je izreka koju sam uvek razumeo u jakom značenju da “imaju svoju sudbinu knjige” ne samo kad se objave, u svom “drugom životu” – izdane knjige nisu samo objavljene nego ih je pisac na svoj način izdao, bio im nadalje, posle štampanja, “izdajica”. Naime, usud knjige se dešava i kad se one pišu, kad nastaju. Knjiga se ne piše sama, potreban joj je subjekt u obliku pisca, ali knjiga koristi pisca kao svog beležnika, “radenika”, onog ko joj pomaže da se ispiše. I ona se piše, danima i naročito noćima, nedeljama, mesecima, godinama, zastaje u tom pisanju i traži predah (a i njen autor od nje), da bi se opet nastavilo njeno pisanje. Kad će da se okonča odlučuje ona, bilo time što svog pisca dovede do iscrpljenja, umori ga, dosta mu je nje, bilo što se sama u njemu iscrpi i on nadalje može samo da kvari sjaj koji ona sama traži za sebe, njenu claritas u čemu je glavno, pre nego u onome što je aristotelovac Toma Akvinski zvao integritas (celovitost) i consonantia (sklad). Ukratko, knjiga sama odlučuje, iza leđa ili iza ramena, naročito iza glave autora kad je gotova.

Povezano s Gozbama, dvotomne Gozbe su “odlučile” da svoju “sudbinu” drže u meni niz godina, da odlaze, udaljavaju se od mene i da mi se vraćaju, tražeći ponekad – a to se dešavalo katkad usred sna – da skačem do kompjutera i pribeležim koju rečenicu. Ili da koju rečenicu uklonim, odnosno zamenim. Ja se rado prepuštam ovoj igri knjige, njenoj igri sa mnom kao autorom. U toj igri je takoreći sve, u njenoj autoinvenciji koju moram da pratim, služim joj i pokoravam joj se, pre nego znanju naparbičenom odasvud. Putujući po Italiji u par navrata, posećujući “šekspirovsska” mesta u Veneciji, Veroni, Padovi, Bolonji, beležio sam slike i misli s putovanja, neku vrstu dnevnika, putopisa koji je potom ušao u završni, sedmi deo drugog toma (“Šekspir i renesansa”). To je putopisni ogled o piscu Mletačkog trgovca, Dva viteza iz Verone, Romea i Julije; a tu su i pojedina ranije napisana razmišljanja o Hamletu, takođe rađena kao predavanja, poseban davni seminar za jednu grupu slušalaca. Kad je knjiga objavljena, imam običaj da je pročitam od prve do poslednje stranice, da na svom primerku obeležim tipfelere i druge pogreške, doživim stid zbog manjka pažnje i propusta, i da se tim poslednjim čitanjem oprostim od knjige, napustim je, potom zaboravim, ne bih li mogao raditi neku drugu, tekuću ili buduću. Našao sam da je taj poslednji deo o Šekspiru solidno urađen u Gozbama, na kraju dosta spekulativan i ne baš lak za praćenje – tako je kako je – a da se takođe može uzeti za građu od koje mogu početi još jednom (jer su beleške o Šekspiru nastajale i pre Gozbi i čak pre Predavanja o čitanju iz 2000. godine kad su objavljena kao knjiga o Hamletu), te da se mogu upustiti u avanturu velike prerade, da uz još jedno putovanje po “italijanskom Šekspiru” (mestima gde je smeštao radnju svojih skoro deset drama) mogu sve to još više da privijem u žanr putopisne esejistike, a da, uz nešto tzv. autofikcije, uobličim u neku vrstu “romana” (vrlo uslovno rečeno, jer nemamo pravi izraz za narativnu vrstu koja organizuje neki metarijal u duži oblik knjige), što će biti verovatno moja naredna knjiga Putujući za Šekspirom (uz “Dodatak: Venecijanski dnevnik”), neka vrsta nastavka Gozbi (kao da ona nije dovoljno dugačka!), samo drugačija, ličnija, strasnija i puna izmišljotina za koje držim da su stvarne, ili barem da su došle iz stvarnosti mog života za koji ponekad ne znam koliko je zaista stvaran a koliko plod mojih čitanja i mog pisanja.

Raspričao sam se, previše. Za kraj da se malo našalim. Na koricama, zadnjim, ovih Gozbi ima i slika autora kako gleda u dve stare maske (“Komediju i Tragediju”), iskosa, prekrštenih prstiju obe ruke, iznad 7 redova u kojima se kaže putniku namerniku šta je to što drži u šakama. Pod prstima koje su ispisale Gozbe.

I tom Antika obuhvata 25 poglavlja na 336 stranica.

Sadržaj:
Prvi deo: Ljubav između filozofije i pesništva

1. Umesto uvoda 11
   Pet napomena za povest ljubavi u pet paradoksa iz istorije njenog duha. – Fedrovo pitanje. – Agape. – Spinozina ljubav. – Ničeov oproštaj. – Lakanov dar iz nemanja.
2. Počeci filozofije iz ugla njene istorije 25
   Aristotel, Hegel, Niče. – Pitanje bića. – Ljubav prema mudrosti. – Dissens philosophorum. – „Skrivena povest filozofa”. – Otklon od mitova. – Filozofija kao znanje.
3. Tales iz Jonije 38
   Traganje za izgubljenim načelom. – Ima li ili nema razlike? – „Živeti filozofski”. – Sudovi i mišljenje. – Mišljenje i događaj. – Hypokeimenon. – Čuđenje i zavet. – Filozofija i teologija.
4. Hesiod 55
   Teogonijska scena pevanja. – Muze. – Istina i laž. – Pojam autora u antici i u moderno doba. – „Jednako” i „slično”. – Polisemija i alosemija. – Haos i kosmos. – Eros i filija.
5. Homer 68
   Slike pesnika i pesništva. – Verovanje u mitove. – Platonova kritika verovanja i pesnika. – Odisej u paklu. – Odisej u Dablinu. – Autor i autoritet. – Kruženje i povratak priča.
6. Heraklit 83
   „Ko govori?” – Logocentrizam. – Logos i leksis. – Mitos i logos. – „Nemojmo pričati priče”. – Rascep u logosu. – Jedno i Sve. – Hajdeger o Heraklitu. – Jedno i mnogo.
7. Parmenid 93
   Putevi kazivanja bića. – Reči i misli. – Parmenidova poema. – Parmenidov narativni okvir. – Biće i nebiće. – Razlika kao rez. – „Mnogorečitosti”. – „Bez čistoga reza.”
8. Pindar 104
   Pevanje i mišljenje. – „Šta smo? Šta nismo?” – Konstativ i performativ. – Frenkel i Tojnisen. – Značenje i smisao. – Efemernost i sudbina. – Finalistička i beskonačna interpretacija.
9. Eros i tragičari 120
   Aphrodisia. – Teatar, maske, koturne i hor. – Daimon. – Eshil, Sofokle, Euripid. – Sudbina i hibris. – Edip i Dionis. – Euripidove Bahantkinje.

Drugi deo: Vreme kod Platona

10. Uvod u Sokrata 137
    Hegel, Kjerkegor. – „O pojmu ironije sa stalnim pozivanjem na Sokrata”. – Sokrat za Hegela. – Ironija za Hegela. – Ironija za Kjerkegora. – Tri teze i tri osporavanja.
11. Drugi uvod u Sokrata 148
    Niče. – Dionis i Sokrat. – Kritika i odbrana tragedije. – Metafizika kao podela. – Metafizika kao obezvređenje. – Sokrat kao tip. – Sokrat kao maska. – Sokrat i Ničeove maske.
12. Sokrat kao sofist 159
    Diogen Laertije, Aristofan, Ksenofont. – Sofisti. – Mislilac vrline. – Znanje i ne-znanje. – Epimeleia heautou. – Ksenofontov Sokrat. – Diogen iz Sinope. – Kalikle. – Aristofanov Sokrat. – Atinska osuda.
13. U odbranu Sokrata 171
    Platon. – Sokrat kao erotičar. – Gadamerovo tumačenje Fedona. – Poslednji dan pre smrti. – Rasprave o duši. – Besmrtnost i „filozofija kao priprema za smrt”.
14. „Iznenada” 186
    Sokrat na pragu. – Vreme metafizike. – Platonov Parmenid. – Aporetika vremena. – „Odjednom”. – „Napred Platon, pozadi Platon, u sredini Himera”. – Ko i kako govori u Gozbi?
15. „Strašan u erotici” 206
    Sokrat koji pita. – Eron i eromenon. – Ko je Eros? – Govornici o ljubavi. – Šta pita Sokrat? – Šta odgovara Diotima? – Eros kao znak.
16. Sokrat priča 215
    Beseda Diotime. – Dijalog. – Diotima kao šiparica. – Diotima kao hetera. – Apofaza erosa. – Poiesis kao tvorenje. – Poiesis kao pevanje. – Aristotelova Poetika.
17. Lakrdijaši 230
    Filip, Dionis Sirakužanin, Alkibijad. – Ksenofontova Gozba. – Dionis i Arijadna. – Ples i eros. – Pijanstvo, zanos, dionisovstvo. – Silenske figure i amalgata.

Treći deo: Quis ille? Ljubav u Rimu

18. Stvari o kojima vam nisam pričao 241
    Erotikon. – Aristotel i hetera. – Piron i skeptici. – Stoici. – Epikurejci. – Znanje i vladanje. – Hypokeimenon i subiectus. – Figure subjektivnosti.
19. Subjekt kao persona 250
    Vergilije i Horacije. – Figura subjekta i pojam subjekta. – Teologija „prvog pokretača”. – Eneida i državni projekt. – Ciceronovo učenje o personama kao figurama subjektivnosti. – Horacijeve ode.
20. Preobražaj mitova 263
    Ovidije. – Metamorfoze i eros. – Preobražaji bogova i preobražaji priča. – Ovidijeva erotska poezija. – Stoicizam i eros. – Ispitivanje strasti.
21. Amor kao telo, Amor kao duh 270
    Katul i Propercije. – Lezbija i Cintija. – Racio i oracio. – Mutanda est ratio modusque nobis. – Propercije ili traganje za finesama. – Propercije i Paund.
22. O prirodi i fantazmi 276
    Lukrecije. – O prirodi stvari. – Bergson, Delez, Ser kao tumači Lukrecija. – Ravnodušnost bogova i sloboda. – Sudbina, konačnost i beskonačnost. – Klinamen. – Parenklitika. – Simulacra.
23. Nove gozbe 286
    Petronije. – Satirikon i „Trimalhionova gozba”. – Mešavina narečja, hibrid diskursa. – Parenklitička figura subjektivnosti. – Simulakrum i fantazma.
24. Još jednom gozbe 293
    Apulej. – Metamorphoseon i Asinus aureus. – Apulej kao philosophus Platonicus. – Sokrat koji jeste i nije. – Filozofiranje magarca. – Amor i Psiha. – Ljubav i Duša. – Gozbe i Gozba.
25. Antika i njeni dvojnici 305
    Starogrčka i rimska antika. – Razlikovanja unutar antike. – Helenizam i Biblioteka u Aleksandriji. – Erotska epigramatika. – Platon kao mislilac i kao pesnik. – Položaj Platonove Gozbe. – Filija, eros, telo. – Novi prevoji subjektivnosti. – Metodske opasnosti. – Smisao i značenja. – Najava renesanse.

___________________________________________________________________

II tom Renesansa sadrži još 25 poglavlja na 400 stranica.

Sadržaj:

II. Renesansa

Četvrti deo: Uvod u renesansu

26. Šta znači izučavati književnost? 11
    Znatiželja i ljubopitljivost. – Studium i traditio. – Znanje i memorija. – Mišljenje i saznavanje. – Ispitivanje kao način mišljenja. – „Stara nesuglasica” između filozofije i pesništva. – Čitanje, učenje, mišljenje. – „Svetska književnost”.
27. Pojava sholastike 26
    Univerziteti i najava renesanse. – Manastirske i katedralne škole. – Studium generale. – Trivium i quadrivium. – Humanitas. – Artes liberales. – Sholastika kao teološka logika i uticaj Aristotela. – Disputatio.
28. Dometi teološkog doba 40
    Sumiranje Boga. – Abelar. – Toma Akvinski. – Pitanje forme. – Media aetas. – Teocentrizam. – Kreacionizam. – Providencijalizam. – Personalizam. – Revelacionizam. – Pražnjenje središta.
29. Izvori Komedije 56
    Danteova Gozba. – Problem žanra. – Vergilije kao uzor i vodič. – Hrišćanske vizije. – Boetije. – Prozimetri s kraja srednjega veka. – Il divino poeta fiorentino Danthe Aleghieri.
30. Pesnička hermeneutika četiri značenja 66
    Od doslovnog do mističkog. – Doslovno, moralno, alegorijsko, anagogijsko. – Višeznačnost i alosemija. – Tumačenja višeznačnosti. – Domaći prevodi Božanstvene komedije.
31. Hijazmi kod Dantea 75
    Obrti i ukrštanja. – „Rukopoloženje”. – Šta je hijazam? – Problem figure subjekta. – Danteovo „ja” kao lik i kao govornik. – Pevanje na maternjem jeziku. – Kretanje vertikalom i put horizontale.
32. Danteove gozbe 85
    Convivio. – Novi likovi tela. – Subjekt doslovnog, etičkog, alegorijskog i mističkog. – Estetika Tome Akvinskog. – Beatriče i Bogorodica. – Sinhrono i asinhrono vreme. – Ljubav u pevanju.

Peti deo: Renesansa i njeni subjekti

33. Renesansne subjektivacije 97
    Invencije sopstva. – Sekularnost renesanse. – Renesansni i moderni subjekt. – Bokačov pronalazak subjekta u događaju. – Perspektiva u pričanju. – Sekularizacija pesništva.
34. Poetsko mišljenje u renesansi 106
    Petrarka. – Mislilac i pesnik. – Povezati hrišćanstvo s antikom. – Pleton. – Aristotelov Bog, Platonov Bog. – Jedan svet ili mnoštvo svetova? – Pevanje kao samoispitivanje.
35. Mističko pesništvo 114
    Tajna i govor. – Dionisije Areopagita (Pseudo-Dionisije). – O mističkoj teologiji. – Majstor Ekhart. – Adverb. – Askeza u govoru. – Angelus Silesijus. – „Bog je čisto Ništa”. – Španski mistički pesnici.
36. Perspektivizam Bokača 125
    Logika događaja. – Virtù i fortuna. – Događaj i forma. – Strast kao subjekt. – Telesno i vantelesno. – Motivi i vektori. – Ženske priče. – Ulična i ostala građa.
37. Bokačovi naslednici 133
    Od novele ka romanu. – Renesansni pisci novela. – Čoserove Kanterberijske priče. – Margerita od Navare i Heptameron. – Priče hiljadu i jedne noći i Borhes. – Pripovedno nasleđe renesanse.
38. Istine Makijavelija 140
    Verità effetuale della cosa. – Makijaveli i „makijavelizam”. – Mandragola. – Vladalac i njegov žanr. – Pitanje čitanja i problem tumačenja. – Politika i književno mišljenje.
39. Ariosto vs. Taso 149
    Poetike u renesansi. – Sporovi oko pravila. – Razumevanje Aristotelove Poetike. – Ko stvara pravila? – Bog u svetu i Bog onkraj sveta. – Ariostov Orlando. – Tasov Jerusalim. – Pritisak i izmena normi.

Šesti deo: Renesansne gozbe

40. „Istinitije od istine” 169
    Ludost govori mudrost, Erazmo. – Razboritost i moria. – Kako Ludost govori? – Preokretanje vrednosti. – Pozornica i publika. – Devotio moderna. – Maske Boga i maske Čoveka. – Figure čitanja.
41. Iskustvo pisanja 183
    Montenj. – Šta je esej? – Želja i saznanje. – Znatiželja i ljubopitljivost. – „Šta znam?” – Ispisi i uvidi. – Iskustvo kao horizont. – Razlika kao transcendencija. – Lukrecije i Montenj.
42. Rableov svet 194
    Augmentacije. – Gargantua i Pantagruel. – Bahtinova tumačenja. – Pojačavanje i preterivanje. – Gomilanje i umnožavanje. – „Prekojezik”. – Gigantsko. – Šta je u grlu? – Vremenovanje. – Vinaver kao prevodilac.
43. Don Kihot i književnost 208
    Rađanje modernog romana. – Lutajući vitez. – Lutajuće pripovedanje. – Predistorija romana. – Ko priča? – Umnožavanje priča. – Vetrenjače. – Zlodusi. – Drugi deo koji čita prvi deo. – Čitljivo i nečitljivo.
44. Renesansa i filozofija 226
    Od Fićina do Bruna. – Sapientia i sophia. – Oslobađanje mišljenja od teologije. – Novi rečnik mišljenja. – Novi žanrovi mišljenja. – Fićino kao pisac Platonovske teologije. – Đordano Bruno ili beskonačnost svetova.
45. Renesansa i humanizam 245
    Piko dela Mirandola u Arecu. – Humanizam i antropofilija. – Humanizam kao filologija. – Figura Čoveka u antici i hrišćanstvu. – Smisao Čoveka kao homo fabera. – Pikova apologija otvorenosti.

Sedmi deo:
Šekspir i renesansa

46. Prestup i mnoštvo 261
    Transgresija i norma. – Višak i mnoštvo. – „Nekonsistentno mnoštvo”. – Totus mundus. – Šekspir kao „Italijan”. – Geto i grad. – Ekonomija i pravo – Zakon i dar. – Telo i moć. – Arhipelag.
47. Šekspir i Italija 279
    San mora i san dana. – Fare per ragione. – Tit Andronik. – Ričard Treći. – Trećento i kvatroćento – „Ostrvo puno buke”. – „Dobar” i „loš” kvarto. – I, there’s the point. – Veliki folio. – Rad priređivača.
48. U Mlecima 299
    Šta znamo o Šekspiru? – Shakespeare, Shakespear, Shackespere, Shak-spere, Shaxpeare, Shaxpere, Shaxpaire. – Grad obmane i maske. – Mletački trgovac. – Izdanja Hamleta. – Izvori Hamleta. – Venia etim.
49. Hamlet i Hamlet 316
    „A šta to čitate, gospodine? ” – Korambis i Polonije. – Polonije kao čitalac. – Horacije kao čitalac. – Hamlet i čitanje. – Verske šizme. – Sveta Trojica. – Tajna i zagonetka. – Enter the Ghost. – Vreme ispalo iz zgloba. – Čitanje kao događaj.
50. Reči i „reči” 353
    Ponavljanje. – Sud i izbor. – Monolog i dijalog. – Ponavljanje i tumačenje. – Ponavljanje i čitanje – Hamlet i Dionis. – Das Entsetzliche des Sens. – If it be… – Razlaganje i slaganje vremena. – Hamlet noći, jutra i podneva. – Let be. – Umesto zaključka: osvrt na ponavljanje.

Knjige se uz značajan popust mogu naručiti kod izdavača Most Art (telefoni 064 111-64-12 i 060 014-68-19). Ili se može naručiti na ovom linku.

“Koda”

(Iz završnog poglavlja Gozbi II)

Ovo je knjiga ljubavi. Ljubavi i prema filozofiji i prema literaturi. Uzi­mamo ih u množini – ljubavi, amores – jer nisu jednake po pri­ro­di, iako su jednake po stupnju: različito se voli jedna nego što se voli druga. Amo i res se prizivaju kao dve strane raznoga.

Ali to već znači i da je ovo knjiga o ljubavi. O ljubavima: ljubav ne zna za „stvar”, stvar za ljubav je sama ljubav. Postoje kratke ljubavi, od­nosno, i ispravnije, ljubavi u kratkom vremenu, onda kad nas „po­gode”, „ubodu”, „lupe” posred nas samih; i postoje duge ljubavi, one čija je moć da u sebe upletu vreme, da se vraćaju kroz vreme, da vreme kao ponavljanja upotrebe kako bi se održale. Neki tekst, knji­ga, štivo udare nas silinom posle čega nismo isti; i mi se potom vra­ćamo toj istoj literaturi tražeći da s njom obnovimo sebe u času kad nas je prvi put susrela. Literatura – i ona „lepa” i ona koja se, kao mišljenje, izdvaja u filozofiju – uvek je susret, odnosno niz su­sre­ta, pružanje ruke drugoj ruci, ruci drugog, pa makar te ruke raz­dva­jala stoleća. Velika dela imaju tu moć: da nas susretnu takoreći s onu stranu vremena, da nas dotaknu tako da im se predamo iz­no­va. Tada smo u ljubavi prema njima. Za njih. A tada su i ona u ljubavi pre­ma nama, za nas. Velika dela, i pevanja i mišljenja, stvaraju lju­bav. A ljubav je uvek, ništa manje, veliko delo.

Kako bismo mogli govoriti o ovim ljubavima, nimalo jedno­stav­nim, morali smo uvesti kad god je to bilo nužno niz novih izraza: alo­semiju umesto polisemije (u značenjima koja razvija bilo her­me­neu­tika bilo književna teorija), parenklitički subjekt (ne bismo li po­ka­zali snažnu, presudnu zavisnost subjektivnosti od jezika), sim­po­si­jastičku formu i strukturu (jer se simposijum pojavljuje kao vid pi­sanja i razmišljanja tokom više milenijuma), ili smo bili prinuđeni da neke postojeće izraze pretumačimo za naše potrebe, od pojma poe­tike i interpretacije, pa sve do pojmova dijaloga ili žanra. Za­pra­vo, najveću reviziju pretrpele su semantike ključnih kategorija, sa­me filozofije i literature. Tragajući za vedrinom, svežinom, in­ven­ci­jom u mišljenju filozofiji smo – nadamo se! – narušili njena in­sti­tu­cio­nalna, akademska, školska značenja jedne discipline zatvorene u tam­nicu „znanja”, „nauke”, „učenja”. Kao mišljenje koje misli, uz bi­će i svet, i sebe samoga, filozofija je neobične dinamike. Još je u sta­ri­ni Aristotel[1] u Protreptikonu naveo kako i ako se ne želi fi­lo­zo­fi­ra­ti mora se filozofirati o tome zašto se i kako ne želi filozofirati, a Kant u moderno vreme tvrdio da se filozofija ne da naučiti, ali se mo­žemo učiti filozofiranju[2] kao specifičnom načinu mišljenja sa svo­jim znanjima, procedurama i interesima. Iako su obojica bili uči­te­lji, profesori filozofije – oni koji uvek filozofiranje upućuju prema zna­nju – obe ove opaske nisu toliko školske koliko ih tradicija uzi­ma na prvi pogled kao svoj institucionalni početak.

Štaviše, obe takve tvrdnje – a sličnih možemo naći kod Hegela, Ni­čea, sve do Hajdegera ili Deleza – ne pripadaju akademskoj doksi, već su mesta paradoksa (onog „mimo” dokse, mimo uvreženog sta­va ili znanja). Odnos filozofije i pesništva, mišljenja i pevanja, ta­ko­đe je odnos paradoksa, a kako je paradoks figura (i mišljenja i pe­va­nja, odnosno govorenja) kad se jedna strana značenja sažima do ne­stajanja, minimizuje ili negira, kako bi se druga strana podigla do smi­sla kao horizonta svih varijacija značenja, njegovih nijansi i po­ten­cija, pa stoga maksimizuje, augmentacijom i hibridizacijom, pe­va­nje i mišljenje, literatura i filozofija prolazile su i prolaze kroz pro­tivne odnose: pesništvo mora zaboraviti da misli, kako bi pe­va­lo, a mišljenje, ono filozofsko, mora da zaboravi da peva, kako bi mis­­lilo – filozofija i literatura su, još od Platonovog Sokrata, u „sta­rom sporu”, „raspri”, na „razmaku”, distanci i uzajamnom is­klju­či­va­nju, kako je izraz iz Države (607b) – πάλαια διαφορά – naznačio. Ali izraz, mada je najviše upućivao na razlaz, svađu, neslogu, u po­za­dini je nagoveštavao razmak i premeštanje, pa su se pevanje i miš­ljenje, iako osporavajući se i između sebe i u sebi po onom što jed­no čuva unutar sebe od drugoga (pevanje čuvajući nanose miš­lje­nja, a miš­lje­nje upućenost na govorenje čija je najveća potencija upra­vo pe­va­nje), razmeštali sa svojih suprotnih strana ostajući u blizini jed­no dru­go­­me. Platon je, iako za svu potonju istoriju pre sve­ga fi­lozof, čak onaj ko je filozofiji postavio većinu njenih te­melj­nih prob­lema, i neko ko je pesnik, pisac, i može se izložiti knji­žev­nom či­tanju a ne sa­mo filozofskom. Štaviše, na jednom od svojih vr­hu­na­ca, a to je nje­gova Gozba, on se mora i tako čitati ukoliko se želi iz­be­ći redukcija teksta samo na stranu apstrakcije.[3]

Takođe se ovakvo razmeštanje iz daljine u blizinu pevanja i miš­lje­nja pomaljalo i kod drugih velikih pisaca i mislilaca, kod Pet­ro­ni­ja i Apuleja, kod Dantea i Bruna, Fićina i Pika Mirandole, Erazma i Rab­lea: simposijastičko pozivanje jednog na drugo učinilo je od tih Goz­bi literaturu koja ima u sebi i filozofske slojeve i, obratno, fi­lo­zof­skim motivima pružalo pesnički oblik. I antika i renesansa sve­do­čan­stva su tog susreta i ukrštanja, „ljubavi” kroz „raspru”. I to je, na ko­rist obe strane, trajalo sve dok moderna metafizika, sa svojim var­­varstvom filozofije kao „nauke”, akademskog čistunstva i pro­fe­sor­­skog zanata, nije razdvojila pevanje od mišljenja, ukidajući ved­ri­­nu i radost ranijih plodnih susreta. Doduše, oni će se ponovo su­sre­­tati, kod Paskala, Kjerkegora, Ničea, ili, na strani literature, kod Hel­derlina, Prusta ili Bloha, ali će ih akademska, školska upotreba opet razdvajati, iz svojih interesa i sa različitim alibijima. Treba se zato vratiti u ranije vekove kako bi se obnovila njihova među­za­vis­nost, kako bi se uvidela sudbinska upućenost mišljenja na jezik, bez čega ono ostaje ili nemo ili odviše brljivo u svojoj pojmovnoj mo­­notoniji, i kako bi se govoru povratila moć smisla koju dobija s dru­­ge, navodno protivne strane, kako bi postao alosemički izraz koji uvek kaže više nego što misli ili misli drugačije nego što kaže.

Kad se ovako zalazi u istoriju koja je prošla – minula kao davno do­ba koje ima tek posredne veze sa sadašnjicom – pa još dugu dva ili više milenijuma, teme vremena i ponavljanja nameću se takoreći sa­­­me od sebe, uz glavne linije našeg istraživanja (eros, gozba kao vrsta i sl.). U filozofiji je vreme nevoljna tema, iako neizbežna: po svo­joj metafizičkoj orijentaciji na stalnost pojava uhvaćenih poj­mov­nim logosom, vreme sa svojom dinamikom, promenljivošću, ne­stalnošću izmiče pojmovno-kategorijalnom leksisu. Uz to, po­ka­za­lo se da je metafizika, kako bi filozofiji ipak nekako omogućila da se bavi problemom vremena, više nego sklona da vreme predstavi u prostornim odnosima, kao tačku, crtu, ravan, dimenziju, povr­ši­nu. Obično filozofija vremena, kad je ima, počinje s Aristotelom i nje­­go­vom Fizikom. Mi smo našli da je ta tema, kao i skoro sve suš­tin­ske za metafizičku filozofiju, već načeta kod Platona, nje­go­vim „iz­nenada” (εξαί­φνης), upadom ili rezom u spacijalnost miš­lje­nja bi­ća kad se ono otvori postajanju. A nas je potom ovaj on­to­lo­ški za­hvat u vreme odveo u razmišljanje o vremenu ne više iz ugla me­ta­fi­zike, ili filozofije bića, već ka problematici temporalnosti po­ve­za­noj s govorom, pa time i pesništvom. Vreme, njegovo kretanje, nje­go­ve slike, dinamika prolaznosti igraju sasvim drugačije uloge u pe­va­nju: ono je govorno dato u ritmovima stihova, u narativnim za­ple­tima i raspletima, rasporedima diskursa, sudbinama likova, u fi­gu­rama koje subjektivnost iznalazi za svoje oblike, a naročito u to­me što, kao i uopšte pesnički diskurs, podleže neobičnim obrtima, re­­torizaciji i tropologizaciji vremena kad se ono, oslobođeno on­to­loš­kog pritiska metafizičke filozofije, može pojavljivati i kao po­vrat­no, odnosno kružno, ciklično, a može se i javljati u slojevima sla­ga­nim jednih preko drugih, kao slika „simultane sukcesije” – ono što će filozofija otkriti tek kasnije, najviše s Hegelovom di­ja­lek­ti­kom, a za šta pesništvo, a onda i mišljenje koje je u savezu s pes­ni­štvom, zna već odavno, iako to ne iznosi kao temu već se njime služi za svoje potrebe. I dok se vreme govorno raslojava u literaturi, ono se pojavljuje ne samo kroz razlikovanje svojih vidova, kretnji i to­ko­va, već se ukazuje neobičan fenomen ponavljanja koje nije više jedno­strano, mehaničko, reproduktivno, već postaje produktivno i vodi invenciji. Toj temi smo otuda posvetili punu pažnju u završnim po­glavljima o Šekspiru, pokazujući na primeru Hamleta rad vre­me­na i ponavljanja.

Vreme i ponavljanje su u srži problematike odnosa antike i re­ne­sanse, odnosno dva doba u isti mah različita i slična. Renesansa je sebe oprezno nazvala „preporodom”, a prosvetiteljstvo će je tak­vom u celini odrediti. Bilo je to različito, a produktivno ponavljanje kao obnova antičkog misaonog i pesničkog iskustva. Pri čemu su po­nav­ljanje i obnova antike u renesansi povukli za sobom i jedno po­navljanje nasleđa od kojeg se renesansa htela udaljiti, ili ga ba­rem izmestiti iz središta kulture ranijeg života kao dominantu: to je teo­loško nasleđe srednjevekovlja. Pitanje božanstva, trans­cen­den­cije, onostranog bilo je od velikog značaja i za renesansne mislioce i pisce, ali ponavljanje tog pitanja je sada iziskivalo drugačije, pro­me­njene odgovore. Obnovljeno kao različito, pitanje je donelo raz­li­­či­te odgovore, raspoređujući figure božanskog i ljudskog, ne­bes­kog i zemaljskog, trajnog i prolaznog, duhovnog i telesnog kroz kon­­ste­la­cije s kojima je pesničko mišljenje – a renesansa je najviše jed­no no­vo pesničko mišljenje, i na strani filozofije i na strani li­te­ra­ture – mo­g­lo iznova računati kao na varijable za stvaranje svojih de­la. To nas je ponovo vodilo motivu gozbe, simposijuma kao pre­ple­ta miš­lje­nja i pevanja, odnosno svih dvojstava koja, umesto da os­tanu su­prot­nosti, stupaju u saveze, u promenjene odnose „lju­ba­vi”. Sva­ka­ko u množini, jer tih relacija ima mnogo, i nikad nisu svod­lji­vi na jed­no, čak ni na sebe.

Iako je naša knjiga tehnički nastala od akademske građe, pre­da­va­nja i se­mi­nara o antici i renesansi, držanih između 2001. i 2008. go­dine, ona je tokom redigovanja postala jedna zbir­ka eseja, do­­volj­no raznorodnih po motivima i teh­nikama da prekine sa svo­jom škol­skom genezom. I kao takvu je treba gle­dati: ogled o vre­me­ni­ma ko­ja su minula a koja ako i dalje traju u na­ma – ako se u nama po­nav­ljaju – samo kroz čitanja postaju savremenost.

---

[1] „Baviti se filozofijom označava dvoje: ispitivati i to da li se treba baviti fi­lozofijom, i, drugo, posvetiti se filozofskom razmatranju”. Pro­trep­ti­kon (Nagovor na filozofiju, sačuvan u odlomcima), b6.

[2] I. Kant: Kritik der reinen Vernunft, II, 3 („Die Architektonik der reinen Ver­­nunft”).

[3] Navedimo niz studija koje skreću pažnju na Platona pre svega kao pisca (a ne samo filozofa u užem značenju): J. A. Arieri: Plato – The Dialogues as Drama (1991); R. Blondel: The Play of Character in Plato’s Dialogues (2002); T. C. Brickhouse, N. D. Smith: Plato’s Socrates (1994); L. Bris­son: Platon. L’écrivain qui inventa la philosophie (2017); M. Finkelberg: The Gatekeeper – Narrative Voice in Plato’s Dialogues (2019); J. Gordon: Tur­ning toward Philosophy – Literary Device and Dramatic Structure in Pla­to’s Dialogues (1999); R. Hunter: Plato and the Traditions of Ancient Li­terature – The Silent Stream (2012); C. H. Kahn: Plato and the Socratic Dia­logue – The Philosophical Use of a Literary Form (1996); A. W. Nigh­tin­gale: Genres in Dialogue – Plato and the Construct of Philosophy (1995); K. Sayre: Plato’s Literary Garden – How to Read a Platonic Dia­lo­gue (1995).

Novica Milić