Libretto

Prema istraživanju političkog raspoloženja biračkog tela koje je Crta sprovela pre par sedmica u očekivanju novih izbora, dve meni, uz Milivojevićev DS, inače najbliže stranke, Pokret slobodnih građana i Zeleno-levi front imaju zajedno 1%. Tačnije, PSG je na 0,7% a ZLF na 0,3%. A u anketi NSPM ove stranke, ako bi bile u izbornim koalicijama, imaju veći procent – ali koalicijski, ne samostalno – pa bi njihovi predstavnici mogli, u manjem broju, preći izborni cenzus: PSG sa Đilasovom a onda i Ponoševom strankom (SSP, odnosno SRCE) dogurali bi do 4,2%, a ZLF, u kombinaciji sa Narodnim pokretom Srbije, Novim licem Srbije, Ekološkim ustankom i Pokretom za decentralizaciju, čak zajedno do 5,6%.

Mogućno je da smo kao glasači i pristalice PSG-a, kao i ZLF-a, vrlo samozatajni i preziremo ispitivanja pa se iza ovih 0,7 i 0,3 procenata kriju neke veće brojke. Mogućno, ali manje verovatno.

Nije da PSG niti ZLF nisu glasni. U čaršijskom listu Danas objavljena su, na primer, dva priloga: jedan je iz pera Arisa Movsesijana, u svojstvu potpredsednika PSG-a, inače stomatologa, muzičara, pisca kratkih priča, filmadžije, kako navodi PSG sajt. Bio je u Novoj stranci, čak jedno vreme njen predsednik, a onda prešao u PSG.

Movsesijanov tekst u Danasu naslovljen je „Lični stav Arisa Movsesijana: Generacije koje čekaju neku drugu generaciju“. Prvi deo naslova je verovatno redakcijski – beogradska odštampotina time hoće da kaže kako je na distanci od vlastite objavljotine – a drugi, glavni deo tiče se osnovne teze teksta, izrečene odmah u nečemu što je antrfile:

„Postoji jedna osobina koja povezuje gotovo sve generacije u Srbiji od raspada Jugoslavije do danas – nijedna nije imala dovoljno hrabrosti da preuzme odgovornost za vreme u kojem je živela. Svaka je, na svoj način, probleme ostavljala nekoj budućoj, zamišljenoj generaciji. Kao da će se jednom pojaviti ljudi neopterećeni našim greškama, koji će, bez ikakvog napora, razmrsiti čvor koji smo decenijama strpljivo vezivali. To nije odgovornost. To je odricanje od odgovornosti.“

Dobro. Iako nije dobro: generalizacije tipa „svaka“ ili „gotovo svaka“ generacija tako su obimne da postaju značenjski šuplje. Pri čemu, nije jasno da li se pojam „generacije“ u ovom tekstu odnosi na čitava pokolenja (svih građana, birača, glasača, kompletno političko telo kroz decenije) ili na tzv. političku klasu (aktiviste, članove stranaka, stranačke aparate, ideologe).

Movsesijan koristi takođe generalno, „majestetično“ MI – ono bi u kontekstu osnovne teze o izostanku odgovornosti multingeneracijskog tipa trebalo da sugeriše skromnost autora: eto, i ja pripadam vama koje grdim – ali to ne čini jasnijim njegovu preopširnu kvalifikaciju, niti osnovnoj tezi o neodgovornosti populacije u Srbiji doprinosi da bude izoštrenija. Autor pokušava da svoju tezu obrazloži raznim drugim opštim mestima – od toga da je za raspad Jugoslavije kriv Milošević, do toga se u Srbiji stanovništvo još rukovodi mitovima („živimo u zemlji u kojoj se istorija koristi kao zamena za strategiju razvoja“). Pokušava, doduše, da svoju tezu o generacijskoj neodgovornosti donekle specifikuje time što je usmerava na „elitu“, tj. na intelektualce: „Ne govorim o privilegovanoj klasi. Govorim o elitama znanja, odgovornosti, stvaralaštva i integriteta. O ljudima koji svojim radom postavljaju standarde, koji društvu daju pravac i koji su spremni da javni interes stave ispred ličnog.“

I tu upada sam sebi u reč: elitu čine ličnosti, pojedinci koji oličavaju autoritet visokih vrednosti, ali taj autoritet (jer samo vrednosti imaju ili mogu imati autoritet, a ljudi u meri u kojoj ih neguju, razvijaju, zastupaju) Movsesijan odriče „vođama“, i prenosi ga na „institucije“. Lično se tako prenosi na bezlično. Savremene, a naročito srpske „elite mediokriteta“ gluposti su. Ako elite postoje, kad se već služimo tim izrazom, onda su one grupe čija je svrha da stvore najuzoritije, upravo predvodnike, da ne kažem „vođe”.

Ne bi li ojačao svoj stav ili pokrio ovu pukotinu između „elite“ i „institucija“, Movsesijan polazi od još jednog opšteg mesta: „moderna država postoji upravo zato da nijedan čovek, ma koliko bio sposoban ili nesposoban, ne bude važniji od institucija.“

Mnogo je spornog u ovom klišeu. Antička demokratije je kod starih Grka itekako bila posvećena onome što autor vezuje za naredno, moderno doba, a moderno doba i njegova država su u svojim liberalnim varijantama politike izrazito branili slobode i prava pojedinaca, individua, što je lako naći kod Benžamena Konstana, Džona Stjuarta Mila, sve do Isaije Berlina ili Remona Arona.

Izgleda da i Movsesijan kao i najveći broj domaćih političkih individua imaju teškoću da razumeju šta su to institucije. Tj. da lako i prebrzo pojam institucije zamenjuju pojmom zakona. Jeste da su Justinijanove Institutiones iz VI veka naše ere bile uvodni, udžbenički deo velike kodifikacije rimskog prava Corpus iuris civilis, ali „institucije“, po naški „ustanove“, već su u moderno doba dobile značenje šire od zakonodavnih regula. Hjum je, recimo, postavio pitanje da li se prakse – socijalne, političke, državne, pa i pravne – osnivaju na zakonima, ili je možda obrnuto – a ovo obrnuto je njegov stav – da je ono što ustanovu ustanovljava, pa onda legitimiše, daje joj pravo da polaže na opšte važenje, time i na zakon, ipak praksa. Za njega, a onda i za niz mislilaca posle njega ustanove su regulisane prakse, što će reći da su regule, ili skup regula, bile uspostavljene kao zakoni ili uzeti kao valjani običaji, pa žive ukoliko ima ljudi koji ih i slede i njima se rukovode. Samo svedene na zakone, institucije bez ljudi za koje su orijentiri, vrednosni markeri, ustanove postaju izrazi prinudnog aparata politike, najviše države, represivni instrumenti vlasti lišene moći koja bi im pridala svojstvo autonomnih putokaza za život.

Ova zabluda koja svodi institucije na zakone, na primenu zakona, kod nas je toliko česta da se onda smatra kako je dovoljno, u nekoj povoljnijoj budućnosti, imati dobre zakone (one „evropske“, zar ne), uz eventualne aparate prinude da se oni poštuju, pa će nam svanuti i sa slobodama, znanjima, a time i odgovornostima, stvaralaštvom, integritetom, što Movsesijan sve pominje. Ma neće. Parlament, čak i sa studentskom listom kao većinom, lako će prepisati ili naštancovati zakone; ali da li će ih ko, kako, koliko poštovati stvar je šira i važnija nego jedan saziv parlamenta. Zakonodavstvo je deo, vrlo važan deo državnog ustrojstva ali se ovo potonje ne svodi na njega, a još manje se svode na zakone distribucije i redistribucije moći u jednoj zajednici koja je demokratska. Važnija je nova politička kultura, a Studentski pokret je pokušaj nove političke kulture kod nas.

Ali da se pozabavimo onom „institucijom” koja Movsesijana najviše kopka, a zove se odgovornost.

Odgovornost je višestruka, polivalentna. Postoje lične i grupne odgovornosti, pravne i moralne, snošenje posledica pred zakonom ali i izvan toga, porodične, obrazovne, vaspitne, stručne, ekološke, medijske itd. To je čitava mreža odgovornosti koja se previše često redukuje na jednu pređu: na odgovornost kao na polaganje računa. U savremenom diskursu, pa i u našoj javnosti, to je ono što se na engleskom zove accountability, a što je, ako se uzme doslovnije, „polaganje računa”. (Izraz dolazi od latinskog accomptare, „staviti na račun“, „obračunati“.)

Ali postoji odgovornost u širem i značajnijem smislu. To je na engleskom responsability, latinski responsabilitas, od glagola respondēre, „odgovarati“ u značenju „tražiti odgovor“. Tada nije ideja da se „obračunamo“, već je ideja da potražimo i nađemo odgovore na pitanja koja su nam zajednička. I koja će uvek iznova – ma kako valjane i primenljive odgovore našli za naše vreme – izlaziti pred nas.

Najkrupnija i najvažnija odgovornost odnosi se na pitanje smisla zašto smo zajedno, zašto smo deo ove a ne one zajednice, jer to pitanje obuhvata i značenja koja zajednicu drže na okupu kao zajednicu pojedinaca spremnih da se za zajednicu založe. To se odnosi kako na zajednicu u najširem značenju društva, naroda, nacije, tako i na političku užu zajednicu koja se zove stranka. A da bi se otkrio taj smisao nisu dovoljni samo ovi ili oni odgovori, već odgovornost i prema pitanjima. („I“ ovde znači „pre svega“.)

Na primer, voleo bih da verujem, kako glasi fraza, da su PSG i ZLF stranke koje nisu samo frakcije u borbi za vlast, ili deo državnog (parlamentarnog, medijskog, „institucionalnog“ itd.) kolača vlasti, već su i grupacije koja tragaju za pitanjima i o sebi i o društvu, iznalaze im oblike, formulacije, prioritete, pa onda predlažu i rešenja, bar za neko vreme. Ali to malo vidim. I PSG i ZLF su, kao i skoro sve naše stranke, pre svega ideološke, ili najviše ideološke, a manje i marginalno su političke tvorevine. One su ideološke jer imaju ideje – najčešće su to uvezene ideje, opšte klase, iz publicistike koja kola okolo i dolazi kod nas – kao recepte za probleme, a političke su sekundarno, jer je politika praksa i najviše praksa. Lako je napraviti stranački program, smestiti se na neku ideološku „levu“ ili „liberalnu“ ili drugačiju „poziciju“ – AI može takve programe napisati ako joj se zadaju poželjne keywords dok si rekao „prompt“ – ali je mnogo teže, napornije, a važnije političku praksu okupljanja, motivisanja, mobilisanja ljudi, „rada na terenu“, izvesti iz uskog grla političke komunikacije, saopštenja, PR manifestovanja, sa nizom opštih mesta od kojih nikoga ne boli glava a čemu ne pomažu ni manekenske poze koje naši političari redovno zauzimaju na slikanju za kamere, televizijske ili reporterske. Ukratko, kao „institucije“ partije valja da su manje „zakoni“ (ideja kao opštih mesta), a više delovanja, prakse, rada.

Nevolja s domaćim strankama i njihovim glasnogovornicima – pa i Movsesijanovim tekstom pisanim iz pozicije potpredsednika PSG-a, jer je tom tekstu malo „ličnog“ a mnogo opšteg – i jeste njihova preterana ideološka težina. Ideologije su skupovi zamisli i ono što je u njima problematično upravo se odnosi na odgovornost. Ideologije imaju unapred spremljene odgovore i teže da ih nature praksi dotle da, ako se ne uklopiš u vizuru određene ideologije, jao tebi.

To je još vidljivije u slučaju još jednog teksta iz današnjeg Danasa, izveštaja sa konferencije za štampu drugog mog političkog miljenika, Zeleno-levog fronta. Naslov glasi: „ZLF ponovio: Podržaćemo studentsku listu na izborima“. Lepo. SL (studentska lista) imaće dakle dodatnih 0,3%, ako sledimo pomenutu anketu Crte. Ali radost ponovljene podrške studentima brzo kvari ono što su čelnici ZLF-a tu rekli, a oni su izneli niz „očekivanja“, „nadanja“, „uverenja“ i „zalaganja“, sve skupa uslova svoje ponovljene podrške. To ima malo veze sa studentima, a mnogo sa internim raspravama o tome da li i kako usloviti podršku (vremenski, programski, kadrovski) i sa domaćom čaršijskom levicom koja zakera i za glasine. Prilično je dug taj spisak za 0,3%, ali dobro, svaki promil je doprinos: daj šta daš. Očekivanja su uglavnom opšte naravi, mnoga su ionako u studentskom političkom rancu. Mada ne sva, i ne ovako, prilično oštro formulisana od strane zeleno-leve frontaške vrhuške. Recimo, ovaj rezolutni spisak dobrih namera i lepih želja prepun fraza ističe „da je široko okupljanje oko studentskog pokreta trenutno najbolji način da dođe do smene vlasti i otvaranja puta za obnovu demokratije, vladavine prava i evropsku budućnost Srbije“. Ostalo bi to u registru to state the obvious, da nije frazerski i da ne zaobilazi stvarnost. Jer koja „obnova demokratije“? Kad je to ovde bilo demokratije pa je treba „obnoviti“? Ili kakva „vladavina prava“? Zakona i „institucija“ u čaršijskom ključu naše političke klase? Zašto ne pre „vladavina pravde“? I šta još znači „evropska budućnost Srbije“ ako je to budućnost ulaska u EU na toliko dugom štapu da dotle ne doseže ni pogled kroz najsnažniji durbin.

Stoga, sve ovo dobro zvuči ali ništa ne znači, ali daje ideološke odgovore i nameće obaveze studentima a da se ne postavljaju ključna politička pitanja, pitanja prakse, pitanja koja su za studente u njihovom pohodu po Srbiji „do svakog sela“ svakodnevna: kako da se zaštitimo od nasilja kojem smo izloženi, kako da izmaknemo trućanjima stranačkih i drugih „influensera“, kako i čime da predstavimo naše zamisli o promeni vlasti i da u to ubedimo bake i deke, siromašne i ojađene, uplašene i ponižene, zaboravljene i malo upućene, one koji ne čitaju ideologe poput Šantal Muf ili Slavoja Žižeka, koje muče drugačije brige od ideoloških, i kako da im naglasimo da je odgovornost i naša i njihova u tome da nađemo odgovore, pre svega praktične, bar na neko vreme, za godinu, dve, makar toliko, da naša parola „Studenti pobeđuju“ ima smisla kao resetovanje politike koja je zaglavila u kriminal.

U protivnom, ideološke „platforme“ PSG-a ili ZLF-a ostaju ono što su najčešće bile: „živ mi Todor da se čini govor“. Dobronamerne svakako, ali sa 0,7 + 0.3 = 0 (ili tu negde) učinka.

Zato je ipak najjasniji Milivojevićev DS. Ne postavlja uslove, jer je parolu „Studenti pobeđuju“ uzeo u njenom najvažnijem vidu: „Srbija ili mafija“.

Homer / Holivud.

Gledao sam sinoć u supetarskom kinu pod vedrim nebom Odiseju Kristofera Nolana. Naseo na marketing, šta mogu.

Tri sata (ili nekoliko minuta manje od 3 sata) holivudske kaubojštine prerušene u antičke kostime. A čak ni to nije kako valja. Odisej – igra ga Mat Dejmon – obučen je u oklop i u tamne maskirne pantalone (stari Grci nisu nosili pantalone), kao pre-verzija nekog ICE patroldžije i pucača na prvi šušanj nesrećnog emigranta.

Nolan je smućkao više mitova, uzeo i od Homera i od Vergilija, u svojoj „pesničkoj slobodi“ menjao kako mu je palo na pamet i njegova Odiseja više liči na ratničku Ilijadu, nego na priču o povratku junaka kući posle rata koji je hteo da izbegne. Nolanova licentia poetica je arbitrarna sloboda, pod diktatom blokbaster žanra. Nasilje, krv, u tehnici širokog platna, snimano monstr IMAX 70mm kamerom. Rep podmetnut umesto heksametra.

Amerikanizacija Homera – ili nekakve „homerštine“ pošto se od starog Homera stalno odstupa – trebalo je i da bude blago „kritička“ prema samoj Americi: tako, trojanski rat je zbog kontrole pomorskih trgovačkih komunikacija (ono zbog čega Ameri prevashodno ratuju diljem planete), a samom Odiseju je pripisana griža savesti jer je, svojom novom tehnologijom tzv. trojanskog konja, pomogao da se Troja sravni za zemljom.

Nolanov Odisej inače više liči na nekakvog Mojsija duge sede brade, a čitav spektakl je upakovan u judeohrišćansku oblandu. Motiv griže savesti je judeohrišćanski: antički Grci nisu imali koncept grizodušja – pisao je o tome Niče, a Sloterdajk objavio čitavu knjigu – već je njihova ideja empatije bila drugačija od kasnije mizerikordije. Jer za antičkog Helena ako čovek učini zlo, sa njim možemo saosećati pošto će ga kazniti bogovi, ali njegov hibris nije kuknjava i udaranje u grudi, posipanje pepelom i šibanje po leđima, kao kasnije, pošto on, za razliku od hrišćanina, ne gubi „onaj svet“, već je svoj život učinio nesnosnim i stradaće u njemu.

Nolanova Odiseja za mene pada naročito usled dva motiva. Jelenu i Klitemnestru igra crna glumica, pa čovek prvo pomisli da je to zbog nekakvog „rasnog ključa“ holivudskog političkog licemerja (ili rasne „političke korektnosti“), ali kako je Jelena u filmu povod ratu i sikće na Menelaja, a Klitemnestra kolje Agamemnona po njegovom povratku, likovi crne glumice likovi su zla, što mi liči i na podmukli rasizam i na mizoginiju. Možda je Nolan hteo obrnuto, ali je dobio u svojoj preradi Homera ono što voli MAGA rulja.

Tu je i motiv, vrlo važan za Nolanovu verziju, Zevsovog gostoprimstva. Naime, po filmu ne sme se naškoditi stranom gostu jer je možda gost prerušeno božanstvo, a uvreda božanstva donosi čoveku nesreću. Dakle, treba biti gostoljubiv. To bi bila kopča Nolanove antike i današnjeg migrantskog problema. Na prvi pogled je sve u redu. Ali kako u ključnim i ponavljanim momentima Nolanove priče o Odiseju on i njegova družina upadaju u kršenje Zevsovog zaveta – njega se jedino drži Penelopa – ispada da je uopšte gostovanje stranca izvor nevolja, i da bogovi, pa čak ni Zevs, ne haju mnogo za pravilo koje su uspostavili. Ubijanje Penelopinih prosaca, gostiju na itačkom dvoru, kad se Odisej vrati i sam prerušen, finale je puno krvi, kao da ga je snimao Tarantino.

Holivud inače proizvodi slike nasilja u količinama koje su odavno postale nesnosne. Većina njegovih blokbastera su spektakli mlaćevina, razbijanja noseva i glava, upucavanja spreda i otpozadi, uz razne gadosti koje producenti, scenaristi i reditelji smišljaju kako bi nasilje prodali kao robu koju će, uz pivo i čips, gutati debeli konzumenti izvaljeni ispred ekrana.

Holivudski filmski proizvodi su producentski film, pa je lažan marketinški hajp kako je Nolan nekakav „autor“. On je samo vešt tehničar, u tome su Ameri bez sumnje uspešni. Ali kad god mu pogledamo Odiseju iz „autorskog“ ugla – iz ugla izbora motiva, vođenja priče, načina glume, kadriranja, scenografije ili svetla – ona je falična. Ona uspeva – i uspeće – samo kao producentski film napravljen da zgrne što više love i proda „Homera“ na utaban holivudski način. Tokom ovog vikenda očekuje se punih 120 miliona dolara.

Nagledao sam se u životu domaćeg nasilja, i ratnog i mirnodopskog. Holivudsko mi je odbojno. Ali ko voli spektakl, površnu obradu starog pesnika i „zabavu“ od skoro tri sata punu krvi, ponegde razvučenu, kako bi potom nasilje udarilo jače u glavu, uz sentimentalnu bozu o Odiseju i Penelopi, slobodan je da gleda.

Not my cup of tea.

PS (nekoliko dana kasnije): Dođe mi da svako zakeranje na račun Nolanove Odiseje (jer je taj naslov identičan Homerovom ono što je najveća pogreška: da je stavio „Odisej“, „Ulis“ ili slično, mogao je slobodno da fantazira i menja šta hoće) stavim na stranu kad sam pročitao da Ilon Mask najavljuje da će, uz pomoć svoje AI alatke zvane Grok, do kraja godine načiniti film po Homeru veran starom epu do valjda poslednje tačke (tačke, naravno, nije bilo kod starih Grka). „Do kraja 2026. godine, Grok Imagine će napraviti dugometražni film ‘Odiseja’ koji će biti istorijski tačan i veran Homerovom delu“, napisao je na mreži X gigamegabogataš Mask.

Zevse, Zevse, sačuvaj i sakloni.

Izraz „nepolitička politika“ upotrebio je Ivan Milenković u svom tekstu objavljenom ovih dana u Vremenu („Opoziciona posla“): „Paradoks nepolitičke politike konstitutivan je za studentski pokret“.

Upotrebljen je i odmah naznačen kao „paradoks“, jer se sam Studentski pokret na početku predstavio kao „nepolitički“, između ostalog iz taktičkog razloga. Naime, Zakonom o visokom školstvu Republike Srbije izričito je „zabranjeno političko, stranačko i versko organizovanje“, što u prvi mah zvuči logično – univerziteti i fakulteti nisu mesta političkog, već naučno-nastavnog i istraživačkog organizovanja – da nije formulacija preširoka, utoliko ne baš jasna, i da u praksi ta zabrana nije zaobilažena, pa su, recimo, studentski „parlamenti“, organi na fakultetima koji brinu u studentskim specifičnim interesima, i onim nastavnim i onim širim od nastave (poput cena studija ili aktivnosti mimo kurikuluma), ne retko bili pod manjim ili većim uticajima stranaka, naročito vladajućih, ili pod uplivom fakultetskih uprava koje su, sa svoje strane, takođe ponegde stranački povezane sa vlastima. Primer su događaji ovog proleća na Medicinskom fakultetu u Beogradu, gde su autentični kandidati studenata za svoj parlament bili grubo odbačeni od strane trenutne „ćacijevske“, režimski obojene vlasti na tom fakultetu.

I nije samo ovaj taktički razlog bio posredi da studenti na početku o svom pokretu govore kao o „nepolitičkom“. Njihovi zahtevi su bili, kako Milenković podseća, „civilizacijski: utvrditi odgovornost za pad nadstrešnice u Novom Sadu (dakle, okončati korupciju), uspostaviti vladavinu prava, osloboditi javni prostor“. Paradoks „nepolitičke politike“ je utoliko bio neizbežan, kaže autor: „paradoks javnog okupljanja: naime svako je javno grupisanje političko čak i kada se grupišemo oko ideje nepolitike“.

Paradoks je tim pre nastao što su se kod nas, a toga ima i u razvijenijim zemljama, politička akcija, grupisanje ljudi, njihovo organizovanje, politika sama dakle, izjednačili sa stranačkim delovanjem. Vladajuće grupacije time nastoje da političko delovanje prigrabe za sebe i svoje stranke na ekskluzivan način, da isključe, demotivišu i demobilišu svakoga ko nije u nekoj stranci ili hoće da deluje u zajednici mimo postojećih stranačkih mehanizama. Nevolja je što mnogi građani prihvataju takvo ekskluzivističko tumačenje političkog kao stranačkog, te pristaju da budu aktivno isključeni („ma, neću da se bavim politikom!“), svodeći sebe na predmet ili objekt politike (mada ih takva pasivnost neće sačuvati od uticaja, pritisaka, delovanja političkih aktera).

Stoga je „nepolitika“, isključivanje iz aktivne politike, po pravilu stranačke, deo politike kao ukupne igre vladanja, njene kodifikacije, toka i razmera delovanja. Hteli bismo da, oslanjajući se na teoriju i istoriju, bacimo nešto svetla na ovaj „paradoks nepolitičke politike“, političkog in & out, kao mehanizma prakse, naročito u slučaju studenata u Srbiji.

I naš domaći „nepolitičko-politički“ (= „nestranačko-politički“) pokret studenata i građana – jer ne treba zaboraviti ni građane – deo je pojave koja se već duže vremena odvija u svetu, a najčešće se označava kao „antisistemska politika“. Tu je pojavu naročito umela da eksploatiše desnica, ona tvrđa, ali je i levica koristila ponekad resurse antisistemske pobune. Šta je antisistemsko u ovom slučaju? To je upravo sistem koji sebe i dalje predstavlja kao demokratski ali je eksluzivistički i u odnosu na demokratiju i u odnosu na građane.

Reč je o tome da je demokratija suštinski inkluzivna – kao veliki sistem odlučivanja neke zajednice o sebi na osnovu jednakih političkih prava i statusa svih, otvorene javnosti, institucionalizovane odgovornosti, smene ljudi koji od zajednice dobijaju ovlašćenja pa su neko, propisano vreme „na vlasti“, uz grupne i pojedinačne slobode kontrolisane zakonima i pravilima ponašanja što važi za sve – ali da se ona vremenom do te mere redukovala, okrnjila, izvitoperila, da je češće postala demagoška, populistička i autoritarna, da su se u „njeno ime“ pojavili toliki predstavnici koji uzurpiraju ovlašćenja ne samo „u ime“ demokratije kao političkog poretka nego nastupaju „u ime“ naroda ili aktivnih delova zajednice, a na račun, uštrb i onda na štetu te zajednice.

Manevar ili prevara da se oni, eto, bave „politikom“ iz neke opšte nužde, a ta je „nužda“ svakako prljav posao, kako bi sami podneli „žrtvu“ e da ostali građani ne bi morali da „prljaju ruke“, deo je ovog krnjenja demokratije, redukcije politike na svoju tehniku.

Jer je i politika – izraz koji je došao od grčkog polis (πόλις), grada-države, zajedno sa izrazom politeja (πολιτεία), što upućuje na uređenost zajednice, ljudi koji žive zajedno i odlučuju o sebi, a oba ta izraza imaju koren u onom poli, što znači „više“, „višestruko“, kao u rečima politehnika, polivalencija, politeizam i slično – reč sa više opsega. Ona se odnosi na svaku delatnost koja je od značaja za zajednicu. Tada se i kaže da je politika „sve“.

Međutim, ipak politika nije „sve“, jer postoji njeno usko, unekoliko tehničko značenje, i to je značenje jezgro politike u strogom smislu: da je ona, politika, tačka, crta ili ravan na kojoj moć u nekoj zajednici prelazi, preobražava se i zaustavlja kroz odlučivanje u instancu koja se zove vlast. Moć u zajednici je dinamička, ona je stalno u kretanju, raspodeli i preraspodeli. Ali kad se ona zaustavi na nekom činiocu, na nekom subjektu, koji dobija ili sebi prigrabi ovlašćenja da upravlja zajednicom u manjem ili većem obimu, tada je reč o moći koja je postala vlast (kroz osvajanje i održavanje na vlasti). I dok se onda šire značenje politike odnosi na svaku vrstu raspodele i dinamike moći u zajednici, usko značenje politike se odnosi na vlast, od toga kako se konstituiše do toga kako se koristi.

Između ovih značenja – prvog najšireg i ovog potonjeg, užeg – postoje prelazi, slojevi ili ravni. U njima se političko delovanje razvrstava ili razlistava na više načina. Antičko doba atinske, pre svega, demokratije doba je svačijeg učešća, direktno i indirektno, na više od jednog načina i u više od jedne sfere. Ono je tip horizontalnog razvrstavanja, za razliku od kasnijeg vertikalnog ili hijerarhijskog.

U moderno doba je mehanizam politike ustrojen kao mehanizam predstavljanja, posredovanja, zastupanja. Potom i kao tzv. podela vlasti na „grane“ (zakonodavnu u parlamentu, izvršnu u vladi predsednika ili ministara, pravosudnu u tužiocima, odbrani i sudovima). Moderna demokratija je, u svom nastanku u severnoj Americi, a onda i u Engleskoj, Francuskoj i drugde, uvela pravilo cheks & balances, „proveru i ravnotežu“ ovih „grana“ vladanja, njihovu uzajamnu kontrolu, i ono još uvek važi, ali sve više na papiru. Praksa pokazuje, naročito tokom XX veka, nakon velikih ratova, da se „provera i ravnoteža“ izgubila u korist izvršne vlasti: danas je vlada ta koja parlamentima određuje „agendu“, parlamenti su samo „overivači“ volje vlade, tzv. rubber stamp većine, „pečata“ ili „pečatiranja“, formalne overe vrhuške na vlasti.

To je još jedan vid krnjenja demokratije. I tome su se parlamenti uglavnom pokorili, parlamenti koji su najpre, u istoriji, bili ili sudska veća da donose presude aristokratama bez uticaja apsolutnog vladara, kao što je bio prvobitni Pariski parlament, ili su, u proširenoj funkciji, postali „pregovarališta“ (što je izraz najviše značio) raznih političkih struja, opet kako bi se ograničila apsolutna vlast monarha, odnosno vrha, kao u Engleskoj između XVII i XIX veka, a onda u njih su prispeli i oni commons, „obični“, ograničavajući vlast i aristokratskog staleža.

Iza svega je stajao u moderno doba, veliki i ključni, hijerarhijski mehanizam političkog zastupanja, predstavljanja, reprezentovanja. On se realizovao kroz stvaranje stranaka. U staroj, antičkoj demokratiji stranaka nije bilo. Samim tim nisu postojale stranačke vrhuške, „vođe“, „lideri“, iako je bilo uticajnijih pojedinaca, pa i političkog grupisanja, ali su te pojave bile izmenljive, prema prilici i nikako nisu mogle biti trajne. Atinska demokratija je sebe određivala kao isonomiju, a ἰσονομία je doslovno jednakost zakona i običaja, to da pravila jednako važe za sve; ne samo ravnopravnost u modernom značenju (okrnjena na formalno važenje, u stvarnosti izvitoperena), već jednakopravnost kao položaj svakoga u zajednici kad ona odlučuje o sebi, jednak politički status svakog subjekta.

Izostanak stranaka u antičkoj demokratiji imao je dva važna učinka. Svako je mogao da učestvuje u procesu donošenja odluka na skupštini i potom, ako je nasumično izabran, da odluke sprovodi, i svako je bio smenljiv, i to relativno brzo, posle mesec dana, dva meseca ili šest meseci. Ovo opšte učešće svakoga i smenljivost na vlasti (na ovlašćenjima) crte su onoga što je staru demokratiju činilo direktnom. Ali će moderna demokratija, koja je nastala iz populističkih razloga da elita vlada masama, postati indirektna, predstavnička, što je rešilo nevolju masovnosti populacije i veličine državne teritorije, ali je uvelo niz drugih nevolja, najviše onu da su stranke postale ne samo predstavnici masa nego i zastupnici samih elita na vlasti.

To modernu demokratiju korenito odvaja od stare, antičke, i usmerava politiku pre svega na osvajanje vlasti. Ako je neki senator u Americi, ili član parlamenta u Britaniji, na tom položaju u više mandata, ponekad decenijama, od politike kao dinamike moći nema ničeg. Ona onda ostaje kao ravan odlučivanje u uskom krugu moćnika, ma kako se oni izmenjivali među sobom i imali konkurentne zamisli.

Dosta sa tom teorijom i istorijom, kazaće neki. Ne, uopšte nije dosta! I politička teorija i politička istorija je svakom dostupna, ima je u knjigama, i za razliku od naše (a i izvan nije situacija bitno bolja) nepismene političke javnosti – podložne onda manipulacijama političara i medija – a i prilične političke nepismenosti samih aktera politike u našim strankama, kod novinara i kod aktivista raznih vrsta – i politička teorija (kao raščišćavanje u glavi osnova politike) i politička istorija (koja nudi primere stvarne politike kroz vreme) nije tako i toliko obimna da joj treba posvetiti godine izučavanja. Dovoljno je pročitati, čak ne uvek kompletno već makar se upoznati prelistavanjem, osnovna politička dela, Herodota, Platona, nešto Aristotela, Cicerona, Svetog Avgustina, Makijavelija, Hobsa, Loka, Rusoa, Tokvila, Džona Stjuarta Mila, Benžamena Konstana, neku nepristrasnu ili čak kritičku istoriju Francuske revolucije (preporučujem zabavnu braću Gonkur), na užarene ideološke rasprave gledati sa distance, ne zverati suviše ni levo ni desno, pa da se uputimo u osnovne kategorije politike i kao teorije i kao istorije (prakse).[1]

Tada ćemo, na primer, videti da su naši studenti započinjući svoju borbu posegli ne za modernim i krnjim modelima demokratije, jer se demokratija svela na floskule i alibije, bez stvarne sadržine, već za antičkom isonomijom i učešćem svakoga: plenum je oblik kolektivne rasprave i odlučivanja, pristupačan svakom ko dođe, a izostanak „vođa“ ili „lidera“ čini da je svako odgovoran za sprovođenje donetih odluka, da stoji iza njih, i da se samo povremeno, u načelu privremeno, može pojaviti neki pojedinac koji govori ili dela „u ime“ ostalih. Ta vrsta smenljivosti ovlašćenja, direktno učešće svakoga, deliberacija, konsultovanje raznih struja, heterogenost stavova, odgovornost svakoga, ne samo da ne pripada modernoj pseudodemokratiji odlučivanja u uskom krugu vrhuške, već je zaista „antisistemska“ u odnosu na izopačeni „sistem“ savremene politike.

Studentsko organizovanje i delovanje ove vrste zbunilo je i vlast, pa nisu znali kako da reaguju, i oficijelnu opoziciju, i nastavlja da ih zbunjuje, jer u svojoj uskoj političkoj optici, populističkoj i autoritarnoj, ruši samo njihovo funkcionisanje kroz stranačke hijerarhije. I dan danas će stranke, i na vlasti, i u opoziciji, tražiti da se studentski pokret „artikuliše“, odnosno da se „izjasni“ o svemu i svačemu – pri čemu to „sve i svašta“ tematski hoće da odrede te vrhuške shodno vlastitom interesu – i da se „personalizuju“, jer bi svaki od stranačkih „vođa“ hteo da preko puta njega sedi studentski predstavnik pa da ga maltretira svojim smatranjima, potpuno smetnivši s uma (jer im je sužen na stranački i lični interes) da legitimnost „lider“ ima samo unutar svoje stranke, van toga je običan balvan koji se trsi i liči na pajaca, u boljem slučaju na manekena upotrebljivog za medijsko poziranje sa ograničenim delokrugom svoje najčešće frazerske brbljarije.

Posežući za antičkim – a zapravo elementarnim, u antici realizovanim – resursima demokratije, studenti su u igru uveli nove načine praktikovanja politike. Iz ugla krnje demokratije, današnjeg populizma i autoritarizma (to dvoje uvek ide zajedno), tj. para- ili kvazidemokratije, sve to deluje tekućim političkim akterima nerazumljivo, „nepolitički“, pa posežu za nasiljem, fizičkim od strane vlasti, verbalnim ili simboličkim od strane opozicije, kako bi odstranili sa scene ove „antisistemske“ činioce, umanjili im značaj, podelili ih, rascepkali, izbacili upravo iz politike kao učešća svakog u zajedničkim poslovima odlučivanja i sprovođenja odluka. Nije Đilasu, sudeći po njegovom ponašanju i izjavama, ili Ponošu, ili Jovanoviću, pa čak ni zeleno-levim frontašima, manje nerazumljiva, pa onda i „nerazumna“ studentska politika „nepolitike“, nego samom Vučiću i njegovim avatarima, jer je sve to naviklo da se politikom bavi kroz stranke, kroz vrhurške, medije koji opslužuju te vrhuške, kampanje koje su uvek „liderske“, i koji dalje onepismenjuju mase.

Ovaj povratak studenata elementarnoj, a punoj u osnovama demokratiji ima već efekte u mobilizaciji građana kroz „zborove“, ad hoc grupe u protestima i zahtevima. Domaći Ustav, makar i nakaradan kakav je, poznaje zbor kao element političkog delovanja, iako je za njega zbor marginalan, savetodavan, pa ne obavezuje nosioce vlasti. Ali su i oni, zborovi, kao i studentski plenumi, činioci demokratske neposredne politike. Iako autor ovih redova nije siguran da puna demokratija zanima Srblje, jer ih je lako zadovoljiti pravdom, javnošću ili čim drugim iz sfere politike na kašičicu, vredno je podsetiti na načela demokratije kao poretka. Kod nas je svet navikao na stvarnu nepolitiku, prepustili su ljudi mozgove alavim političkim kabadahijama i medijskim polupismenjacima, a to znači manipulacijama i isključenjima iz politike. Mi smo ionako u modernim parademokratijama svedeni na 1/1460 sitnež političkog učešča kao glasači (jednog dana u 4 godine), i „subjekti“ smo politike samo kao podanici (engleska reč subject ili francuska sujet znači ne samo „subjekt“, aktivni učesnik, već i „podanik“, pasivni objekt).

Studentski pokret, ako bi osvojio većinu sa svojom listom, privremeni je fenomen. To mu je i potencijalna mana. Za reset ka punijoj demokratiji potrebni su pošteni i slobodni izbori – jednokratno bi pobeda studentske liste bila najviše na to usmerena – ali Srbiji treba više od toga. Radikalni rez – za koji ni Srbija niti drugi po svetu nisu spremni – bilo bi aktiviranje osnovnih postulata demokratije kao zajedničkog političkog poretka. Recimo, česta smena ljudi na mestima ovlašćenja, onih „na vlasti“. Nema ozbiljnog razloga da se ne ograniči pravo bilo koga da zauzima poziciju predsednika, ministra, poslanika, većnika ili odbornika duže od 2 godine; argument da je to kratko vreme da uopšte nauči šta mu je posao, slabo vredi, jer bi stranke, osim što su halapljive oko vlasti, mogle biti i grupacije koje pripremaju i uče svoje aktiviste za poslove vladanja, kao što bi mogle biti i poluge opšteg političkog opismenjavanja populacije. Navodna „stabilnost“ kao dugo trajanje ili istrajavanje u vladanju izgovor je vlasti i izmišljotina tajnih službi, „duboke države“ koja brine o navodnom „suverenitetu“ države, tj. o samoj sebi.

Česta smena vladajućih, rotacija koju je prvobitna demokratija ne samo poznavala nego stalno primenjivala, ojačala bi odgovornost, proširila polje javnosti, suzbila lične sujete, vodila ka pravoj jednakopravnosti a time i obavezujućoj, kontrolisanoj građanskoj slobodi, uz viši stupanj političkog učešća građana. Još je Makijaveli smatrao da je bolji oslonac svake vlasti ono što je zvao gobierno largo (široka baza vladanja, umesto gobierno stretto, uska vlast), baš da bi se predupredile pojave koje je otkrio u politici a koje su, naopako od strane jezuita, nazvane „makijavelizam“.

Nadajmo se da će od jednokratnosti ili privremenosti pokreta studenata preostati dovoljno energije da studenti, na ovaj ili način, postanu kontrolna snaga za srpsku politiku. Ali upravo to, ova kontrola politike, smeta našim vajnim „opozicionarima“, sudeći po pismu koje je pustila u opticaj glumica i producentkinja, osnivačica Hepi TV, B. Maljević. Ona je, navodno, po svom tvrđenju, bila isprva pozvana na bude na izbornoj listi studenata, ali je odustala – ili su od nje studenti odustali – pre nego što je lista uopšte objavljena i ozvaničena. Ali neki plenumi su izrazili rezerve („veto“) prema njoj kao kandidatkinji.

U njenom dugom pismu ima svega i svačega, galimatijasa fraza i moralisanja, i dobro se uklapa u kampanju koju protiv Studentskog pokreta trenutno vode „sjedinjeni“ nerežimski mediji (naravno, oni režimski nisu ni prestajali). Ključno je, izgleda, što Maljevićka ne prihvata da, ako bi bila izabrana, njen politički mandat bude kontrolisan od strane Studentskog pokreta: „to nije demokratski“, buni se ona, zanemarujući više stvari i pokazujući da se nije spremna na rizik direktne demokratije. Za nju je demokratija „upravo institucionalizovana vera da slobodan čovek može biti odgovoran“, a ne procedure, iako je stvar obrnuta: demokratija se sastoji od procedura, i tek one obezbeđuju odgovornost i slobodu (vera ili poverenje mogu doći posle, a studenti su poverenje stekli ne na reč već ranama od pešačenja Srbijom i modricama od režimskih batinaša). Inače, van ili bez procedura, šta se to i gde „institucionalizuje“?

Sve je u glumičnom pismu na adresu studenata prilično naopako. Recimo, ukoliko studentska lista pobedi mandat predstavnika jeste prelazni, ima samo određene zadatke i utoliko je „imperativan“. (Maljevićka bi, izgleda, da bude „slobodan strelac“, što u ovakvom tipu tranzicionog parlamenta ne bi bilo korisno.) Ona odbija da bude pod kontrolom onih koji bi je predložili, jer joj to liči na tekuće političko stanje stranačke politike (izgleda da je najveća teškoća domaće čaršije da razume razliku između hijerarhijskih stranaka i heterogenog političkog pokreta, naročito kad ovaj potonji mora da izgradi drugačije mehanizme za proveru onih koje predlaže). Takođe joj se ne dopada da svi plenumi, čitav Studentski pokret preko svojih glavnih organa, moraju da se slože sa kandidaturama na listi, jer je ta lista zajednička (iako izgleda da to shvata, ona hoće da to ne bude trajna mogućnost plenuma jer to vodi „mehanizmima koji ograničavaju slobodu mandata i uvode političku disciplinu“, što je već iz domena neznanja ili uobraženja ove glumice o mandatima i političkoj disciplini). Itd.

Pošto su „nezavisni“ mediji odmah preneli njeno povlačenje, eto još jednog beočuga u lancu njihove kampanje protiv Studentskog pokreta. U toj kampanji „nezavisnih“ su već iznete sumnje nije li Služba „probušila“ Studentski pokret. Možda je vreme okrenuti stvar i postaviti pitanje nije li Služba „probušila“ ove „sjedinjene medije“? Ili je duboko iza scene već neki element dogovora vrha režima i vrha novih vlasnika ovih medija pa se sad takav dogovor sprovodi? Ne znači da urednici i producenti „sjedinjenih medija“ rade po nalogu Službe, ali ne znači ni da ona, Služba, ne uspeva da „podmetne“ sporove ili da nema „sugestija“ slične vrste, samo da se umanji studentski izborni rejting.

Po meni, kako god bilo, znak je da je predizborna kampanja, uprkos tome što izbori još nisu zvanično raspisani, već počela.

---

[1] A ako je nekome ovo mnogo literature, mogu da ponudim parcijalnu i sažvakanu verziju u raspravi o razlikama drevne i moderne demokratije, sa posebnim osvrtom na Srbiju, čiji se elektronski oblik može podići ako se klikne ovde.

Izgleda kao da je u toplim letnjima danima antirežimskoj štampi, ili barem njenim delovima, naročito dnevniku Danas, a u toj novini posebno pojedinim urednicama (Čongradin, Lajtner, recimo), postalo gušt da se bave propustima i nevoljama Studentskog pokreta. U Danasu to traje već neko vreme, pa ostavlja utisak kampanje. Među prvima je đonom krenuo poslanik ZLF-a R. Dinić kad je ustao protiv „slepe podrške“ studentima, jer, eto, još nisu objavili svoju izbornu listu (ovi neprestani zahtevi da se Pokret ponaša kao stranka, sa svojim predstavnicima, vrhuškom i tipom programa, ili dolazi usled neznanja ili je naprosto pokvareno). Vlastite frustracije valja istovariti po studentima, pa tako i povodom poslednje godišnjice i obeležavanja masovnog i genocidnog zločina u Srebrenici. Jer se studenti, odnosno njihov pokret, nije „izjasnio“ o tom događaju, a ni povodom batina koje je pisac Arsenijević dobio od profašističke falange kad je hteo da podseti na Srebrenicu od pre 31 godine.

Ima više razloga zašto se studenti ne izjašnjavaju o svemu i svačemu, pa ni o Srebrenici. Možda je najvažniji taj što u to vreme nisu bili ni rođeni, pa ni događaj zločina ne mogu doživeti drugačije nego preko priča, propagande i interpretacija ove ili one vrste. Možda je takođe važan razlog što se inače sećanje na Srebrenicu pojavi jednom godišnje, oko 11. jula kad se u Potočarima obeležava događaj velikog streljanja ratnih zarobljenika. Ostatak godine je Srebrenica odsutna iz medija, pa i kod onih koji s ove strane Drine podržavaju usplamtelu retoriku bošnjačkih nacionalista. Tada se kuka kako se „ne sećamo“ tog događaja, iako ih se i sami „sećaju“ tek usred leta, ritualno i prigodno.

Bošnjačka nacionalistička interpretacija masakra u Srebrenici odavno je i sama ritualna – dodatno sahranjivanje ostataka žrtava pronađenih između dva leta – a kao takva je prepuštena islamskim običajima. Ceo je događaj državno i medijski orkestriran tako da maksimizuje politički profit u korist nacionalista iz SDA. Izoštravanje tog događaja na samo nedelju-dve iz sredine jula 1995. godine, njegova dekontekstualizacija iz onog što je prethodilo masakru bošnjačkih muškaraca od strane ubilačkih odreda pod komandom Ratka Mladića, ide zajedno sa apsolutizacijom koja nalazi osnovu u teologiji žrtve kao potpuno nevine. Pa tako makar i blaže ukazivanje na kontekst – da su iz Srebrenice kao safe zone, predviđene da bude demilitarizovana, što se nije desilo, godinama bojovnici Nasera Orlića upadali u okolne srpske zajednice i ubijali koga su stigli, naročito civile – biva brzo, iz ugla apsolutizacije, proglašavano za „relativizaciju“. Takođe, ako se ukaže na politički i ideološki transfer ove teologije nevinosti – da je Srebrenica metafora ili metonimija za čitavu Bosnu, naročito za njen muslimanski deo kao nevin u ratu – pa se onda srpski „entitet“, Republika Srpska, proglašava za „genocidnu tvorevinu“ kako bi joj se osporila legitimnost, ideološka retorika, jednostrana i propagandistička, prikriva samu sebe u ime vlastite „istine“. I još jednom, usput, osudila Srbija, kriva ionako za mnogo šta, pa i za to što „Srbija većinski nikada nije prihvatila odgovornost za taj zločin“, kako veli, možda tačno, još jedan sagovornik Danasa na istu temu. Ne usuđujem se da pitam, posle svih ovih pitanja, zašto. Ipak, preuzimam odgovornost za pitanja, ne i za tuđe odgovore.

Iako odavno nije sporno šta se dogodilo sredinom jula u Srebrenici pre tri decenije, jer o tome postoje svedočenja, dokumenti i uglavnom potvrđene činjenice, Srebrenica je ostala sporna jer je sporna njena ideološka interpretacija kao „sprskog zločina“. Ona je sporna jer perpetuira mržnju. Samo sećanje na zločine obavijeno je „kulturom sećanja“ (iako sećanje može postati kultura samo kad se liši političkih i nacionalističkih resantimana, kad pamćenje izluči iz sebe zlopamćenje), a događaj vezan tumačenjem do te mere da se čini, recimo, ako neko ne upotrebi termin „genocid“ već govori samo o masovnom zločinu, bošnjački ultranacionalisti bivaju spremni da povedu novi rat oko tog izraza, a za deo političke i medijske čaršije u Beogradu sam taj izraz je šibolet ideološke korektnosti i mera moralnog čistunstva. Da diskursivni sukob interpretacija može da dovede i do stvarnih, fizičkih sukoba, za to je dokaz upravo u sećanju na ono što je prethodilo balkanskim ratovima iz devedesetih prošlog veka, a žrtva toga je sada i pisac Arsenijević. (Usput nije li on zapljunuo Studentski pokret pre samo desetak dana, po meni neopravdano.)

Malo kome pada na pamet da makar predloži da bi se obeležavanja srebreničkog ogromnog zločina moglo drugačije organizovati, a ne kao verska muslimanska i bošnjačka jednonacionalna manifestacija, već da se, u cilju pomirenja, koje se inače isprazno priziva, obe strane, i bošnjačka i srpska, jednako i zajednički poklone žrtvama, i onim pokopanim u Potočarima i onim u Bratuncu. Iako to ne deluje u ovom času verovatno, jer bi takva manifestacija zajedničkog sećanja donela stvarnu „kulturu“ mira a ne ratnih odjeka neophodnih strankama na vlasti u Sarajevu i Banja Luci, pa i Beogradu, koje još eksploatišu rat za svoje ciljeve, čini se kao da je verovatnije da se po svetu zajedno Palestinci i Jevreji, ili njihove pristalice na obe strane, zajednički mole za mir, jer se to ponegde dešava, uprkos tome što su protiv takvog zajedništva mira i izraelski cionisti i njihovi zapadni saveznici u Nemačkoj, Britaniji, Americi, gde se i policija šalje da ovakve manifestacije spreči. U Jerusalimu, pak, tako nešto je nezamislivo.

Srebrenica tako ostaje sporna usled interpretacija, visoko emocionalizovanih, pa je racionalno izjašnjavanje uveliko onemogućeno. Studentski pokret ne želi, i to je mudro, da se uključi u raspravu koja ničemu korisnom ne vodi. Vitgenštajn je, ima tome čitavo stoleće, dao nekoliko diskursivnih maksima od kojih je najpoznatija ona prva (Wovon man nicht sprechen kann, darueber  muss man schweigen, „O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati“), jer se u galami ne čuje glas koji bi zaista govorio, ali je ovde uputna i ona poslednja (Was man nicht zeigen kann, darueber muss man sprechen, „Što se ne može pokazati, o tome treba kazati“), ako nam je stalo da sve što se sakrilo ispod jednostranih a oprečnih interpretacija ipak učinimo vidljivim u govoru. Ali ni prvo ni poslednje neće uspeti ukoliko ostanemo u orbiti jednostranosti, maksimizacije i ideološko-medijske zaslepljenosti. Sve dotle srebrenički slučaj, izolovan od istorije i predmet manipulacija, ostaje kontroverzan. Predmet cancel medijske „kulture“ ako se ne složimo do kraja sa njenim „mišljenjem“.

Kao i slučaj Kosova, o kojem studentsko podsećanje izgleda da je izazvalo gunđanje medijske čaršije koje se ne stišava. Da bi se ostalo u tzv. zoni komfora, Kosovo treba jednostrano otpisati. Nema veze što je sasvim legitiman interes Srbije zaštita opštih ljudskih prava njene tamošnje manjine i zaštita kulturne, istorijske i verske baštine. Nije razlog za poništavanje ovih interesa neprestana manipulacija tim problemima sa obe strane, kosovske i srbijanske, jer ti problemi ostaju i važniji su danas nego juče. Studenti su rekli šta misle, iskreno pa makar i trapavo, za razliku od opozicijskih grupa kojima Kosovo služi takođe za manipulaciju. I pitanja uzajamne sigurnosti, suzbijanja kriminala, šverca droge, da ne pominjemo saradnju u oblastima od obostranog interesa, ostaju van vidokruga obe strane. (A tek da ne pominjemo povratak Srba koji su tamo živeli. Ma ni slovca o sličnom povratku Srba etnički počišćenih u Hrvatskoj, to u rečniku kvazikosmopolitske domaće čaršije ne postoji.)

Šta je motiv ove letnje kampanje antirežimske štampe protiv Studentskog pokreta, gde su i Srebrenica, i „kosovski“ memorandum, i hipotetičko kandidovanje Lompara i njegovo povlačenje za uši, i pojedinačni inače ogavni ispadi režimskog nasilja tek povodi? Verovatno predstojeći jesenji izbori u Srbiji, kako bi se umanjio uticaj studenata na ishod tih izbora i sačuvao vlastiti čaršijski uticaj, odavno isprazan i priglup. Kad dramski pisac, i izvršni direktor Mikser festivala, I. Lalić kaže: „Ali gde su naša deca? Studenti? Niko juče da se oglasi. Alibi da ‘catch all’ filozofija isključuje bilo kakvo kooptiranje sa građanskim vrednostima“, pa onda još istakne, kaže tekst u Danasu, „da će studenti od ‘catch all’ pre doći do ‘lose all’ filozofije“, ova novinarska dosetka o navodnoj i pripisanoj catch all izbornoj strategiji ovde je uparena sa jednom od krupnijih domaćih gluposti na temu filozofije („nemoj tu da mi filozofiraš!“), sve u ime dušebrižništva za studente.

U sličnom tonu nastavljaju da duvaju i kasniji sagovornici Danasa. Reditelj i nastavnik režije J. Baljak kaže: „Hajde da probamo da u ime opšteg dobra otvorimo jednu dobru raspravu. Ne koja će nas podeliti, nego nas dovesti do zajedničkog cilja“, gde ove fraze o „opštem dobru“ (čiji će ego odrediti to „opšte dobro“? ili „jednu dobru raspravu“?) nikako ne vode „zajedničkom cilju“ ukoliko služe da upravo podele a ne spoje. I njegov kolega, S. Filipović, „konstatuje da se vrtimo u krug, a niko ne priča istinu“ a on će nam, na stranici Danasa, obelodaniti („pojasniti“ u rečniku dnevnog lista) tu „istinu“ kako „su studenti pod navodnicima, jer, kako kaže, ta grupna etiketa znači i sve i ništa, a svakako ne podrazumeva realne studente koji su započeli proteste, od kojih je sad samo zanemarljiv broj prisutan u telima koja kroje političke odluke pokreta“, pa izostaje „prvoboračka“ energija, iako nedavni skup na Slaviji demantuje reditelja.

Kako god okrenuli letnja medijska kampanja svakako ne čini uslugu Studenskom pokretu, odnosno „zajedničkom cilju“ smene režima na vlasti. Kad D. Đilas na N1 podvikne kako su i režim i studenti protiv „Evrope“, i da će jedino njegova koaliciona lista biti „’ne‘ Vučić i ‘da‘ Evropa“, reč je o fragmentaciji biračkog tela, o tome da se ućari za sebe koji mandat, privilegija da se mulja i brblja, pa ovo mirne duše možemo razumeti kao „Hej, EU! Evo ja ću vam biti pristojniji kolonijalni upravnik nego ovaj sada na vlasti“.

Razbijmo, rascepkajmo, rasparčajmo celovitost antirežimskog fronta, kao da poručuju iz dana u dan raniji „Objedinjeni mediji“ (United Media), kako bi se sačuvala lična novinarska prćija a koju Vučić ipak ne dira, već im brbrljarije i odštampotine „legitimiše“ napadima iz svojih medija. Pojačajmo neizvesnost, obeshrabrimo opredeljene, omasovimo neopredeljene, ohrabrimo apstinente, vratimo se ideji „belih listića“ i bačenih glasova. Kancelujmo ih sve, te koji ne misle kao mi iz medijskih osmatračnica. Dotle, producentima N1 nikako da padne na pamet da barem malo stišaju zvučne bombe svojih breaking news, kao što ni urednicima Danasa ne smeta što su novine pretvorili u kupusaru, naročito u rubrikama „kulture“ (gde je sve više vesti iz zabave i spektakla), a Nova se drži svog tabloidnog smera jer tako valjda „narod hoće“. Srpska medijska čaršija nije manje populistička od one režimske, pa se studenti radije obaveštavaju na tzv. društvenim mrežama, svesniji da objave na Instagramu ili Fejsbuku koje bi se „izjašnjavale“ o ovom ili onom malo znače osim kad su poziv na konkretnu akciju.

I tako nam prolaze letnje vreline u očekivanju verovatnih jesenjih izbora, barem sudeći po Vučićevoj najavi isplate penzionerskih „dodataka“ sredinom septembra. Verovatno da i on i njegovi savetnici trljaju ruke od sreće gledajući kako „korisni idioti“ s druge strane podrivaju Studentski pokret i razvlače ga zbog „neizjašnjavanja“. Dotle njegove falange prebijaju ljude, što su uvežbali još prošlog leta upravo na studentima. Oficijelna opozicija je tek skoro uočila profašistički profil vlasti, ali to ne smeta čak ni ekipi oko P. Grbovića da glasa u Skupštini za zakon Milice Zavetnice. Gde će se jače susresti „građansko“ i „nacionalno“ nego na ovom primeru? Jer skupštinskoj većini ne treba glas PSG-a kako bi sprovela naumljeno, a PSG-u valjda treba da ih ipak pomenu režimski mediji u svojim izveštajima. Makar i usput. Makar i u pola zareza.

I zar onda čudi da distanca Studentskog pokreta od oficijelne opozicije ostaje da važi i da razlikuje elementarne stavove od izvikanih čaršijskih?

„Tačka naopačka“ je dečiji izraz i ona postoji samo u jeziku kao rima, vrsta onomatopeje. Doduše, svaka je tačka „naopačka“ gleda li se odozdo ili odozgo, pa je to i svet, već duže vremena okrenut naglavce.

Srbija je, međutim, jedna izrazita „tačka naopačka“. Kod nas država, pre svega, visi naglavce i nema nameru da se uspravi. Da je Vučićev režim nešto naopako, to dokazuje sam taj režim. Njegovi kapaciteti da sve izvrne u svoju suprotnost kolosalni su, jer mu je u središtu praznina. Identifikuju ga kao kriminalnu, pljačkašku, uzurpatorsku vlast, što je tačan opis po delima, ali te identifikacije prikrivaju više nego što otkrivaju da je u stvari bez identiteta: zato se ideološki sam identifikuje sa onim što je od njega suprotno, sa svojom naopakom prirodom.

Teško je naći, čak i u šarolikoj političkoj istoriji sveta, pojavu koja je uvek iznova kopija, simulacija, preokrenut i perverzni otisak suprotnosti. Doduše, postojali su slični režimi, vezani za tzv. totalitarne vladavine. Musolinijev fašizam je glumatao da brine o masama, ali je bio eksluzivna vlast u rukama jednog diktatora i njegove posluge. Hitlerov nacizam je lagao da je za mir, a sve vreme pripremao rat. Lenjinovi boljševici su – to je brzo pokazao Staljin – vladao u ime proletarijata, ali se nikad nije proletarijat više eksploatisao i onda tamanio nego pod njima. Da trenutni režim u Srbiji pokazuje profašističke, totalitarne namere dokazuje opet on sam, jer ne želi da ispusti iz ruku nijednu, makar i marginalnu opštinu, nijedan odbor, nijednu poru društva.

Teško je boriti se protiv simulakruma, jer je simulakrum avet, sablast, vampir, ni tamo ni ovamo, i živ i mrtav, i stvaran i nestvaran. Njegova jedina ideja je da opstane na vlasti isisivajući krv iz svih socijalnih vena. Vrhunac je redovno kopiranje studentskih akcija: ako oni zakažu i održe miting, to onda mora i režim; ako krenu po Srbiji u svaki gradić i selo, eto onda po Srbiji ministara, Brnabićke, pa i samog Vučića; ako načine nalepnice „studenti pobeđuju“, eto oblepljenih ulica parolom „Srbija pobeđuje“. Vlast glumi državu (a od nje uzima samo silu i pare), država glumi društvo, pa se otuda vođa i njegov režim izjednačuju sa samom Srbijom.

Izgleda da se ova opšta logika simulacije primila, i ne samo kod onih kojima razni „informeri“ peru mozak 24/7 i mržnju na sve druge direktno ubrizgavaju u vene, vampirski onda sisajući krv za održavanje aveti na vlasti, nego se primila ili prima i kod suprotne strane. Ako su „beli listići“ pomogli, makar sa ruba, rušenju koliko-toliko začetaka demokratije u Srbiji 2012. godine, dovođenjem Tome iz Bajčetine na vlast, a onda i samog Vučića, oni se opet javljaju u gunđanjima domaće političke čaršije protiv najozbiljnijeg protivnika režima, protiv Studentskog pokreta. Jedinog koji bi mogao da pobedi na izborima.

Juče ili prekjuče je tako jedan prerano izvikani pisac, još ljut što su mu sklonili ukrajinsku i palestinsku zastavu sa jedne šetnje studenata – jer je promašio mesto i skup za takve zastave – iz svog zlopamćenja ocenio kako je Studentski pokret načinio „oštar zaokret udesno“, stao na „antievropsku stranu“, čime je taj Pokret sebe izjednačio sa režimom. Medijska čaršija je odmah to radosno prenela. Ali je i Evropa nešto vrlo različito, pa teško da je EU, ako je na to mislio, a mislio je, levičarska, dokle god desničarka Ursula fon der Lajen predvodi EU vlasti podrškom takođe desničarske političke grupacije u EU parlamentu, grupacije stranaka među kojima je i Vučićeva stranka i koji su još uvek njegovi zaštitnici, ne iz interesa demokratije u Srbiji, već iz kolonijalnih interesa krupnog kapitala što je danas, na žalost, još uvek EU.

A zlopamćenje tog pisca je samo jedan od sličnih glasova, novih „belih listića“. I oni su kopija „belih listića“ iz 2012. godine, već tada „tačke naopačke“ domaće uvrnute politike. Kad neki čaršijski „influenser“, uvek na spid dajalu producenata vesti „objektivnog“ novinarstva, zagrmi protiv ovog ili onog govornika sa studentskog skupa, iza toga stoji gromada taštine (stoga i praznine) koja zapravo kaže: „Što on? Ili ona? Što ne ja?“

Pa se onda izvlače, iz heterogenosti Studentskog pokreta, ove ili one reči. Možemo se donekle složiti da studentski „Memorandum o Kosovu“ nije valjano sročen – naglasak je trebalo staviti na univerzalna ljudska prava sistematski i ozbiljno kršena u slučaju tamošnjih Srba, i to svakodnevno, više nego na tzv. identitetska pitanja i istorijska prava – ili da je loše naslovljen – podseća na tzv. Memorandum SANU, tzv. jer je SANU nije bila autor tog nedovršenog spisa iz pera šačice tadašnjih svojih članova – a zaboravljaju se ne samo opšti zahtevi Studentskog pokreta – zakonitost u radu države, javnost tog rada, odgovornost za postupke, jednakopravnost svih, što čini srž svake demokratije – već i konkretna izjašnjavanja o recimo radničkom zakonodavstvu, zdravstvenom urušenom sistemu, pravednijoj raspodeli društvenog bogatstva, solidarnosti sa siromašnima i obezvređenima, uništenoj kulturi – što sve pripada, ako se gleda iz tradicionalne ideološke podele, levom spektru ideja i vrednosti.

Zamerao se navodni nedostatak političke „artikulacije“ kod studenata. To ne samo da nije tačno – prvi i rani zahtevi Pokreta bili su već dovoljno jasni i glasni da pokrenu masovne proteste – nego se smelo s uma da Pokret nije stranka, da nije partijski homogen već heterogen, da povezuje različite struje, ideje i energije, i da to nije zarad neke catch all strategije, već zarad održanja samog Pokreta kao ideološki, politički i akciono heterogenog. Pa se onda zameralo da nije unapred objavio svoje kandidate za izbore – što su, je li, svi ostali već objavili, zvanična opozicija kao i sam režim. Navodno bi time trebalo „personalizovati“ Pokret. Razlog da još nije vreme i da bi se time samo budući kandidati izložili medijskom linču režima ne uzima se u obzir, kao i da nije ključna „personalizacija“ – nove „vođe“, „lideri“, politički „baroni“ – već da Studentski pokret hoće institucionalnu promenu države, veliki zaokret u shvatanju i načinu vođenja politike, čemu je preduslov skidanje Vučićevog režima sa vlasti.

Reč je o maratonu, a ne sprintu. Prebrza „rešenja“, razne „prečice“ i „lomljenje preko kolena“ upravo su doveli Srbiju do stanja jedne „tačke naopačke“. Za razliku od političke čaršije, naročito one po raznim opozicionim strankama, studenti su naučili lekcije koje ta čaršija nikad nije savladala: da sa političkim izbornim telom kakvo je danas u Srbiji – sa uplašenima, rezervisanima, marginalizovanima, opreznima i sklonim konzervativizmu, što je većina glasača – valja postupati oprezno. Đinđić je to umeo. Ne samo da treba izbeći svako nasilje – a nasilje studenti trpe na svakom koraku – već valja u svakom koraku biti strpljiv. Politička ponuda se, po strani od catch all slogana, brzopleto i glupavo pripisanog studentima od strane malo pismenih novinara, mora izneti stvarnom a ne izmaštanom glasačkom tržištu. Jedino se tako može pridobiti izborna većina. I jedino tako se onda može doći do prvih pravih izbora, gde bi i luzeri iz opozicija možda imali neke šanse.

Sve drugo su privatne fantazije ostrašćenih kibicera, ma sa koje strane dolazili.

Poslednjih nedelja učestale su kritičke primedbe upućene Studentskom pokretu, izrečene od strane raznih političkih „influensera“ iz domaće čaršije. Ne mislim na napade režima i režimskih medija, već na pojedine funkcionere domaće opozicije, na kolumniste Danasa ili Peščanika, na one koji bi inače, da nije ideološkog slepila i naročito visoko dignutih obrva, tj. sujete, bili saveznici Pokreta. Oglasio se čak i albanski lobista Malići, i on nezadovoljan „kosovskim“ stavovima studenata.

Te su primedbe razne i ima ih po takozvanim slobodnim medijima kao i na još takozvanijim društvenim mrežama. Kakve god da su, one u najvećem broju slučajeva stavljaju na stranu ono što je ključno za Studentski pokret.

Najpre, to je zaista pokret, a ne stranka niti kafanska družina političkih kibicera. Šta se zaboravilo u ovim primedbama?

1. Zaboravilo se da je Studentski pokret prvenstveno nenasilan.

A to reći da je to politička ogromna grupacija mladih ljudi koja želi da prekine sa svakom vrstom političkog nasilja, tj. sa praksom sile koja karakteriše politiku Srbije (a onda Balkana)  već barem tri i po decenije (a zapravo mnogo duže). Ne samo spoljašnjeg nasilja, u vidu ratova, pretnji i mržnje, već unutrašnjeg nasilja koje se, na razne načine, „normalizovalo“ kao državno nasilje.

Nasuprot tome, studenti ističu načelo zakonitosti. Sila, državna ili paradržavna, mora biti suzbijana zakonom. Zakoni i aparati koji služe zakonitosti čine ono što se naziva „institucijama“. Te su institucije danas otete od građana.

2. Zaboravilo se da je Studentski pokret suštinski antiautoritaran.

Zato on nema druge autoritete osim pameti i promišljenih akcija. Nema vođa, „lidera“, nema stranačke vrhuške koja određuje sadržinu i metode delovanja. Nije reč tek o ozbiljnom odmaku od državnog autoritarizma, tako duboko usađenog u tkivo Srbije, već i onog društvenog, u ekonomiji („gazde“), u medijima („urednici“, „opinion-mejkeri“), u samoj prosveti (uobraženih profana koji svoju nastavnu prćiju smatraju središtem vaseljene).

Prevideti ovaj antiautoritarni karakter Pokreta znači promašiti epohalni smisao raspoloženja mladih ljudi.

3. Zaboravilo se da je Studentski pokret dubinski demokratski, pluralistički.

Iz tog pluralizma prostiče njegova heterogenost, pa kad se primedbe stavljaju na račun ovog ili onog stava u Pokretu previđa se da među studentima ima raznih gledišta, te je stoga i pogrešno prosuđivati o njima iz ugla ove ili one ideologije, bilo „leve“ bilo „desne“  – te su etikete inače nesigurne u jednoj uskomešanoj sredini kakva je ova domaća.

Važnije je od tih etiketa da je Pokret izvorno demokratski. Na samom početku su studenti posegli za modelom „plenuma“, tj. učešća svih ili barem većine. Ako je na početku bilo ekskluzivizma, inkluzija je vremenom preovladala. Posežući za izvornom demokratijom učešća svih ili barem većine studenti su se izložili svemu onom što se inače prebacuje demokratiji (da je traži vreme, da je ponekad naporna i dugotrajna u raspravama, da je „spora“, da kao deliberativna naginje kompromisima, pa nije „odsečna“, ne nalaže brza i nagla „rešenja“ itd.)

Pokret demokratijom takoreći počinje iz početka, jer demokratije – izvorne, one koja počiva na smenljivosti a ne pukim izborima, na odgovornosti a ne na prevari, lopovluku, kriminalu, na javnosti a ne na izgovorima i propagandi, na jednakopravnosti kao suštinskom činiocu svake demokratije – takve demokratije je bilo vrlo malo, ako je ikad i bilo, u državi Srbiji.

Studentski pokret i tu pokušava da donese epohalni obrt.

4. Zaboravilo se da je Pokret, nizom akcija, uspeo da protrese celu Srbiju. Da dođe do svih, ili barem do onih koji imaju oči, uši i nešto pameti da se njome sami služe.

On se nije ograničio samo na prestonicu i par većih gradova. Veliki deo Srbije je politički zaboravljen, potisnut, gurnut iza ruba. Studenti su i tu uneli promenu. Ne kod baš svakoga – jedna trećina Srbije je dalje autoritarna, sluša kao sluga svog „gospodara“ i njegove čauše, jedna je još uplašena i rezervisana, ali ona trećina koja je razbuđena danas živi ne samo u nadi da su ozbiljne državne i društvene promene mogućne već i da do njih mora doći, pre ili kasnije. Ta trećina čini građanske i nacionalne saveznike Pokreta.

Ako se ima u vidu i ne stavlja u stranu ovaj temeljni okvir Studentskog pokreta onda sve trenutne primedbe na njegov račun nisu ništa drgo do sitničarenja sujetnih glava i ličnih ambicija inače već isprazne i neproduktive zvanične političke opozicije.

Novica Milić

Od više crta autoritarnog populizma (kolektivizam sa vođom, mitologizacija prošlosti, prezir prema institucijama i sl.) na fašizam se prelazi kad se u politiku uvede nasilje i kad vlast hoće sve ili ništa. Srbija je sada na toj crti. Režim ne dopušta ni pukotinu, čak hoće vlast nad studentskim parlamentima. Pri čemu tendencija totalitarizma ima na raspolaganju nova sredstva: medije koji ubrizgavaju mržnju prema „neprijateljima“ direktno u vene.

Kako je Srbija došla do ove tačke? Kad je tako duboko potonula u mulj, zašto je sebi iskopala jamu? Da li su to poslednji ratovi, finale protiv najsnažnije sile sveta, NATO pakta, ratom unapred izgubljenim, a vodile su ga iste ove vlasti koje nam rade o glavi i danas? Ili je to bilo ranije, možda na početku nje kao države modernog doba?

 U Kritici srpskog uma, knjizi o prosvetiteljstvu (Evropi) i nama, pre nekoliko godina (2023) pitao sam se zašto je i kako Srbija već na početku XIX veka zaboravila na Božu Grujovića (Teodora Filipovića, 1778-1807), doktora nauka i profesora evropskog prava u Harkovu, prvog sekretara Praviteljstvujušćeg sovjeta, kad se vratio u Beograd da pomogne ustanicima. Boža je spremio jedan govor za osnivačku skupštinu Sovjeta: „Zakon je volja vilajetska“ (vilajet je bilo zvanično ime Porte za pokrajinu Srbiju). „Prvi dakle gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari, poglavari i sovjet praviteljstvujušči (obšča kancelarija) i svjaščenstvo, i voinstvo, i sav narod biti; i to pod jednim i tim istim zakonom“.

°

° °

Tog zakona nije bilo u Srbiji ni na početku, a nema ga, eto, ni danas, na kraju. Zakona ne ovog ili onog, već zakona kao principa zakonitosti, jednakopravnosti za sve.

I dalje mi promiče u sećanju Boža Grujović, tužni slučaj države Srbije.

Srbija na svom novom početku nije prihvatila načelo zakonitosti Bože Grujovića. Iako su ga štitili prota Mateja i Dositej, Boža nije pred Sovjetom izrekao svoj govor. Karađorđu nije padalo na pamet da sebe podvrgne zakonu, a ni drugim „gospodarima“. Neće to pasti na pamet ni Milošu posle Karađorđa. Vuk Karadžić će, u svom „zemunskom pismu“ Knjazu iz 1832, prvoj našoj liberalnoj kritici režima, jetko konstatovati: „Danas u Srbiji praviteljstva, u pravome smislu te reči, nema nikakvoga, nego ste celo praviteljstvo vi sami“. I predlaže opet, poput Bože: „Valjalo bi dati narodu pravicu, ili, kao što se danas u Evropi obično govori, konštituciju. Ja ovde ne mislim konštituciju francusku, ili anglijsku, ili novu grčku; nego, od prilike, da se odredi način praviteljstva i praviteljstvo da se postavi… da se svakom čoveku osigura život, imanje i čest, da svak svoj posao koji nikog nije na štetu, može raditi po svojoj volji i po svojoj volji živeti“.

Kao ni starog, tako ni novog vožda to nije kosnulo. Doduše, Srbija će imati 1835. Sretenjski ustav Dimitrija Davidovića, ali će će on biti ukinut posle manje od dva meseca. Navodno su to tražile strane sile – ah, te strane sile! – ali je istina da se Srbi nisu pretrgli da taj, moderan za to vreme Ustav – koji je „ustavljao“ državnu moć, uveo podelu vlasti, odgovornost kao deo zakonitosti, prosvećivanje – održe, a kamoli primene.

°

° °

Stojim pred bistom Dimitrija Davidovića na zemunskom keju. Tu je bistu podigao svojim naporima jedan od mojih izdavača, Dragan Stojković. On je 2013. ponovo štampao neodržani govor Bože Grujovića. Sačuvan u papirima prote Mateje, prvi put je objavljen u Protinim Memoarima. Ostalo mi je da u Uvodu u demokratiju (2024) prenesem podatke:

„Ali samo u prvom izdanju iz 1867. godine; tih stranica neće biti ni u jednom izdanju nakon toga, ni u preštampanoj knjizi 1893. Srpske književne zadruge, niti u kasnijem izdanju Gece Kona iz 1926, ni u izdanju Jugoslovenske knjige iz 1951, Dečije knjige 1954, niti u izdanjima Prosvete 1947, 1963, 1965, 1966. i 1971, odnosno Matice srpske 1957, Nolita 1966, čak ni SANU 1988, pa ni u Besedama znamenitih Srba iz 2005. godine. Ustanove koje sebe rado nazivaju ’nacionalnim’ i diče se kao ’čuvari’ i ’stubovi’ srpske tradicije, državnosti i kulture, zaboravile su ovaj prvi predlog ustavnosti i zakonitosti Srbije Bože Grujovića.

Država nije osnovana za zakonitosti. Kad su zakoni donošeni bili su odraz političke volje i snage onih koji su držali vlast, a očito ni kultura nije hajala za Grujovićev nacrt. Ona je ubrzo krenula sasvim drugačijim smerom, sudarajući se sa prosvetiteljstvom novog tipa, predajući se romantizmu nacionalnog karaktera.“

°

° °

Srbija će, kao država, ostati tako u rukama domaćih silnika, dvorskih kamarila, stranačkih vrhuški, desnih i levih, bez toga da sebe, u prvom redu, potčini zakonitosti. Vazda nedovršena, ratni resurs za oslobađanje „braće“, hteli to oni ili ne, ekonomski resurs za pljačku, kolonizovana iznutra i spolja, sve do danas.

Zaboraviće na Božu, Dositeja, Dimitrija, Vukovo zemunsko pismo. Predaće se „odisajima naroda“ kao pod Pašićem 1887. Srpski liberal i političar, evropski obrazovan i svakako prosvećen, Milan Piroćanac, čija je kuća u Francuskoj 7 odavno poznata samo kao podrumska kafana, zabeležio је a publicista Momčilo Đorgović u dragocenoj Tragediji jednog naroda preneo:

„Počelo je u Beogradu napadom na kuće Milana Piroćanca i Milutina Garašanina, i nastavilo se u celoj zemlji ubijanjem, pljačkanjem, paljenjem kuća, jahanjem ljudi. Svaki takav slučaj Piroćanac je objavljivao u svojim novinama Videlu, i beležio u dnevniku. Ocenio je da se tada naš narod pokazao kao najdivljačniji narod u Evropi. Evo samo dva primera:

Obren Rosić, penzionisani učitelj iz Tropolja, ubijen je nožem, svučen go, nataknut na raonik i tako bačen na drum.

Ubistvo Jovana Živkovića u Čigoti ovako je izvršeno. Dok su ga tukli u mehani gomila je vodila kolo. I kada je Jovan počeo obamirati onda su ga izneli, bacili pred mehanu, polili vodom i povratili u život. I tu je igralo kolo. Zatim su ga uneli ponovo u kafanu i ponovo tukli uz svirku i igru. Ovo se ponavljalo više puta. Kad je Jovan umro odsekli su mu uši i nos i razvalili donju vilicu a zatim ga bacili na drum.“

°

° °

Utorak je dan kad držim „Otvoreni seminar“ FMK-a. U ovom semestru je opšta tema „Makijaveli i demokratija“, tj. makijavelizam, bezobzirna politika vladanja nasiljem i prevarom. Otkriće Makijavelija nazvano je po njemu, iako sam „makijavelista“ nije bio.

Danas su makijavelisti na sve strane, od Amerike, Rusije, Izraela, Irana do naših vladara. U on-line razgovorima na koje uvek podstičem prisutne, ispitujemo stanje sveta danas, sa distance, jer mi smo svi, ljudi, „od juče“ – tehnološki nalet nas prestiže i odmiče nam istoriju u kojoj smo zaglavljeni.

Kasno uveče čitam Crnjanskog. Prepisujem beleške o njemu, neke stare decenijama, sklapam knjigu.

°

° °

Trenutno mi je opsesija Crnjanski. I to baš onaj politički.

Ne Crnjanski tridesetih godina, kad je, poput drugih najvećih pisaca tog doba (Malaparte, Hamsun, Selin, Paund, T. S. Eliot), pokazao sklonost za desničarske ekstreme, sve do fašizma. Ne taj Crnjanski publicistike i novina, dopisnik iz Italije, Španije, Nemačke, „pres-ataše“ kod Stojadinovića. Ne Crnjanski koji se isvađao sa pola Beograda, otišao u Evropu, a onda spor sa domaćom salonskom levicom platio četvrtvekovnim izgnanstvom u Londonu.

To je dnevno-politički Crnjanski koji me malo zanima. Prepuštam ga novim ideolozima i akribiji istoričara. Ako se klone banalizacije i svođenja velikog pesnika na novinara iz tridesetih, možda bude neke koristi.

Mene zanima Crnjanski jedne duboke političke istorije, i evropske i srpske, koja je u dnu njegovih ranih pesama i potonjih romana. Bez Velikog rata i sudbine pesnika u njemu ne bi bilo Lirike Itake ni Dnevnika o Čarnojeviću. Bez sudbine Srbalja u XVIII ne bi bilo Seoba, ni prvih ni drugih. Bez migranata ne bi bilo Rjepnina iz Romana u Londonu. A migracija je i danas, kad se svake godine iz Srbije odseli jedan osrednji grad. A ratova je i danas, kad se u Donbasu između sebe još tuku i potomci Srba, jedni sada Ukrajinci, drugi Rusi.

Kao što su se nekad tukli za tuđa carstva i selili.

Kao što ni dan danas ne umeju da urede svoj „vrt“, odnosno državu.

°

° °

Od Miloša, preko Pašića do Vučića, od „odisaja naroda“ pre 150 godina do današnjih batinaša režimlija, država Srbija se vrti u krugu nasilja, povremeno pritajenog, a onda očitog. Žao mi je naše mladosti, svih nas. Kako onda ne ponoviti sa Crnjanskim: „Što ti je žao našeg pokolenja? / Zar to nije vesela maskarada: / Danas je ukus car a sutra barikada, / Hristos, pa Neron, pa – Lenjin. / Ukus se menja, ukus se menja. / Samo su hulje sve isti: / Hiljadu godina vuku nas za nos / Pesnici, mesije, carevi i komunisti.“

Mogao je dodati nacionaliste, da pojača rimu.

Ti stihovi su iz pesme koja se zove – „Kuga“. Napisana je 1919.

I Crnjanski se bunio. U lirici, u prozi, pa kao student i na ulici. Nije priznavao ni književne, ni ostale autoritete. Onda je prihvatio ostale autoritete, a pobunu zadržao za literaturu.

°

° °

Tekuća studentska pobuna nije samo politička u užem značenju smene vlasti i obnove zakonitosti, već je antiautoritarna po dubini jedne mladosti kojoj je dosta popovanja sa katedri, u medijima, u svakoj politici. Što iz sujete, što iz neznanja, česta je naša sklonost autoritarizmu. Pa je i opozicija sklona da svoju manjkavost „nadoknadi“ sujetama. Većina njih bi da studente „artikulišu“, da im izdaju naredbe, smernice, „pouke“.

Pobeda Mađara nad Orbanom donela je drugačiju pouku. Da u borbi protiv korumpiranih režima i osionih autokrata valja stati iza najizglednijeg, a to je sada studentski pokret kod nas.

Profesor sam više od četvrt veka. Studenti nisu deca, naši sujetni profesori greše kad ih paternalizuju. Pošto sam bio dovoljno mator kad sam otišao u profesuru, nastojao sam da, kad god i gde mogu, negujem dijalošku, a ne monološku nastavu. Dijalog postoji kad ljudi ne misle isto, razgovor istomišljenika je monolog u grupi. I literatura i filozofija čime se bavim dovoljno su široke da uvek ima novi ugao, drugačija perspektiva, život za invenciju.

°

° °

Mi nemamo javnost. Književnu ili kulturnu ponajmanje.

Sećam se poslednjeg razgovora sa Rašom Todosijevićem. Ovaj svetski poznati konceptualni umetnik često je kukao kako su mu radovi u najvećim muzejima i galerijama, u Njujorku, Londonu, Parizu, Beču, a ovde ga niko ne ferma. Ali zašto, Rašo, bunio sam se, zašto očekuješ priznanje od domaće sredine koja je bila, i ostala, čaršijska? Šta bi to priznanje uopšte moglo značiti, ovde, gde skoro svako mrzi svakoga i gde je intriga „hleb nasušni“, kamen kojim će gađati onog ko izdigne glavu nad prosekom?

Da je Konstantinović napisao „Filosofiju čaršije“, oslonio se više na Andrića nego na Hegela i Marksa, mogao je bolje da počne: „Iskustvo nam je čaršijsko“. I još bolje da završi: „Čaršija nije u svetu, ona je u duhu“. U „palankama“, pak, stvarala se nemačka klasična filozofija, čiji je i Konstantinović bio učenik, a u onim ranijim, renesansnim, nova umetnost, nov način života i moderni svet. Ne, dakle, „palanka“, nego čaršija, onako kako je Andrić opisuje: potmula, puna mržnje, surova, ukočena u vremenu, neplodna, resantimanska, podmukla.

Sa takvim bi se uvidom onda mogao i pesnik Crnjanski složiti.

Naša politika, leva ili desna, a često je i jedno i drugo, takođe je čaršijska. Takvi su nam i mediji, njihovi kolumnisti, reklameri ovoga i onoga. Takvi su nam i intelektualci, koji umeju da počnu odlično a završe tužno.

Juče je Nikola Milošević, moj veliki profesor, završio u prvim redovima Koštuničine Skupštine. A prekjuče je Slobodan Jovanović, jedan od najvećih, postao predsednik Vlade u izgnanstvu, baveći se pitanjem ženidbe jednog nezrelog kralja. A pre toga su se razne vrhuške, koje je Jovanović briljantno opisivao, otimale o prevlast, smenjivale dinastije, klele se u „srpstvo“, iza čega je uvek bila neka pljačka.

„Ukus se menja, ukus se menja.“ Kad pamet popusti, nastupaju hulje. A uz hulje uvek idu rulje. Istorija se guši u toj rimi.

Čak je Konstantinović u prvi mah pozdravio Miloševićevu „antibirokratsku revoluciju“.

„Čaršija nije u svetu, ona je u duhu“.

A svet je danas postao velika čaršija, gde su algoritmi gazde, a „državnici“ krvavi klovnovi i raspamećeni manekeni. Umesto intelektualaca dobili smo „influensere“, javnost je potopljena tzv. socijalnim mrežama, bauljamo kroz „post-istine“ jedne globalizovane čaršije.

Žena mi dobacuje da živimo u „post-razumu“. Sasvim je u pravu.

°

° °

Mi pišemo, slikamo, stvaramo, izmišljamo, mislimo „u pustinji“.  A ta „pustinja raste“.

Umetnosti su ionako odavno smenjene „industrijom zabave“, zanati zamenjeni serijskom produkcijom. Svet danas je takav da smo mi, ljudi, „od juče“. To ne znači da kao marginalni kulturnjaci treba da prestanemo s onim čime inače ne možemo, sve i da hoćemo, prestati. Na nama je da i dalje pišemo, slikamo i mislimo, makar „u pustinji“. Ali ne treba da imamo iluziju „priznanja“, „uspeha“, „slave“. Ne da je prolazna, nego je lažna.

Lična sećanja su od male važnosti (osim ako se od njih prave stihovi ili proza). Valja se sećati drugih, mnogih, istorije koja nije lična. Crnjanski je od ličnih sećanja sačinio Čarnojevića, a od sećanja na druge, na ostale, Seobe. Dok se sećamo drugih zajedno smo živi.

Danas me jedino takvo sećanje zanima.

(Danas, 25-26. IV 2026, str. x-xi)

PDF cele knjige Uvod u demokratiju (Libretto – Most Art Jugoslavija, 2024).

[Boža Grujović je ovo “Slovo o slobodi” spremio kao govor za sednicu Praviteljstvujušćeg sovjeta 15. avgusta 1805. godine, čiji je bio prvi sekretar. Došao je kao dobrovoljac u pomoć oslobađanju od Turaka, kao prvi visokoškolovani Srbin iz preka, imenom Teodor Filipović, u Srbiji prozvan Božidar Grujović. Bio je poreklom iz Vrela, iz valjevske nahije, a rođen u Rumi, podno Fruške Gore. Doktorirao je prava na Peštanskom univerzitetu, bio profesor juristike na Harkovskom univerzitetu, a umro u 29-oj godini 1807.

Dole su odlomci iz njegovog govora za sednicu Sovjeta, ali ga je Karađorđe sprečio da govori, jer je Grujović zapravo predlagao uvođenje ustavnosti, zakonitosti, jednakosti prava, što se Voždu nije nimalo dopalo. Govor je sačuvan i put objavljen u Memoarima Prote Mateje Nenadovića, u prvom izdanju iz 1967. godine, koje je pripremio Protin sin Ljubomir. U svim kasnijim izdanjima Memoara tog govora više nema. Boža Grujović se može nazvati ocem srpske državnosti kao zakonitosti, ali ga je Srbija zaboravila: nema nijedne ulice, trga, škole ili ma čega što je nazvano njegovim imenom. Božina shvatanja su uticala na Dositeja Obradovića kad je nešto kasnije i sam predlagao uvođenje ustavnosti, kao i na Dimitrija Davidovića, autora prvog srpskog ustava iz 1835. godine – taj je napredni i liberalni Ustav važio svega 55 dana i bio ukinut od strane kneza Miloša.]

Закон је воља вилајетска, која вилајету целом и сваком добро заповеда а зло запрешћава. Први дакле господар и судија у вилајету јест закон. Под законом мораду и господари, поглавари и совјет правитељствујушћи (обшча канцеларија) и свјашћенство, и воинство, и сав народ бити; и то под једним и тим истим законом.

Закон добре, заслужене да награди; а зле, непокорне, лењиве у служби да каштигује. Зато закон разуман и праведан мора бити.

Нису знали шта је закон, закон велим граждански. Закон је вилајету то, што једном човеку рана, пиће, ваздух, одело, и кућа; то јест како човек кад ране и пића и проче нестане умрети мора, тако и вилајет без закона мора да пропадне, да опет у робство дође, и да се са свим растргне и погине. Но закон тако као и рана, мора добар бити. А како ћемо ми тај добар закон направити, под којим ће вилајет честит и сречан бити, крепко и твердо стајати, и од колена на колено славнији и честитији бити. На прво питање треба паметно да одговоримо. Јербо од овога и срећа и несрећа народна зависи.

Ово нас и срце и душа наша најбоље научити може. Чему је сваки разуман честан и поштен човек покоран, и што он до смрти своје слушати жели. Сваки ће рећи, ја сам покоран разуму и правди. Ове ћу до смерти моје и гладан и жедан, и го и бос, верно слушати. Сваки човек ово, свака жена и дете овако говори, у сердцу своме: заповедај ми разумно и твори ми правду, пак ћу за те у нужди и крв пролити. Може ли штогод на свету лепше, слађе и милије бити, него кад и кривац осуђени рекне своме судији: Ти си ми разумно и праведно судио, сваку ћу претрпити.

Разум дакле и правда јесу две половине благополучија. Где разума и правде нема, ту нема закона.

Ми да подигнемо и да добро утврдимо у Србији ова два рада: разум и правду и да их добро укрепимо са целом нашом снагом, да се свака сила и снага њима покори. И овај мудри и праведни закон, да нам први господар и заповедник буде. Она да заповеда и господарима, војводама, совјету, свјашченству, владикама, свакоме малому и великому. Он ће нас бранити, и свободу и вољност сачувати.

Гди је добра конституција, то јест гди је добро установљеније закона, и гди је добро уређена власт под законом, ту је слобода, ту је вољност, а гди један или више по својој вољи заповедају, закон не слушају, но оно што хоће чине, нема сигурности, нема добра, већ је онде пустаклук и ајдуклук само под другим именом.

То јест нитко у народу да нема власти ни најмањем сиромаху зла чинити; а особито онај, кога је народ за судију и заповедника изброи, не само да не сме ни најмање зло чинити, него мора у свакој прилики добро чинити, иначе то није достојан судија и погавар бити. – Прва је дужност поглавара старати се да је у вилајету сваки сигуран за себе, за живот свој, за децу и жену своју, за дом, имање, и чест своју. – Сигурност 1. живота, 2. имања, и 3. чести, сваки, да и оно дете које се јешче родило није, иште од заповедника, и ако поглавар свима њима живот, имање и чест сачувати неће, или не може, није достојан поглавар бити.

Втора дужност поглавара јест освободити неосвобождене, и свободу вилајетску сачувати, јербо нам у свободи двапут мио и сладак живот. Свобода нас разлучава од зверова, и роб гори је од звера, јербо човеку робу оно се одузима, што га чини човеком. Боље је не живети, него у поганом ропству бити. – Свобода, сводоба нас људима чини, – свобода и вољност дају војнику јакост, војводама и поглаварима мудрост, и правосудије. Она старешинама даје љубезно к млађим отеческо срце, она свјашченство просвешчава, и руке њихове на благословеније свободнога стада свога воздвиже.

Свобода совет народни умудрава, свобода свакога обогашчава; свобода орача у пољу, пастира код стоке, путника на путу, војника на војсци и домаћина код своје куће весели и утешава, и мио ми живот чини! У свободној земљи у пољу боље роди, и марва се боље плоди, леп хлеб једе, и добро вино пије!

Једном речју где нема свободе ту нема живота.

[O ovoj besedi Bože Grujovića više u našim knjigama Kritika srpskog uma (2023) i Uvod u demokratiju (2024).]

[Slovo o slobodi Bože Grujovića je ponovo objavio Most Art Dragana Stojkovića pre desetak godina:]

Novica Milić:

Uvod u demokratiju

Knjiga (160 stranica, u izdanju Most arta Jugoslavije, u ediciji Libretto) o bazičnim elementima i principima političkog poretka koji se zove demokratija. Sastoji se iz tri dela: prvi (“Počeci demokratije”) o klasičnoj, antičkoj, starogrčkoj demokratiji, drugi (“Krajevi demokratije”) o modernoj demokratiji republikanskog, posrednog, parlamentarnog tipa, i treći deo (“Demokratija kod Srba”) o teškoćama da se demokratski poredak ustanovi na domaćem tlu.

Iz svakog od ova tri donosimo po jedno poglavlje:

I, 1:

Прелаз из насиља у мир

Јед­но од најстаријих одређења прве стварне, ан­тич­ке де­мократије долази од „оца историје” (исто­рио­графије) Хе­родота; врло је крат­ко и ста­је у јед­ва две реченице:

Влада народа је, пре свега, и по имену нешто нај­при­­јат­није на свету и она, најпре, значи рав­но­прав­ност за све; под њом се не дешавају ствари какве се де­шавају под влашћу једнога. За службу ће бити коц­ком бирана и би­ће одговорна за свој посао, а све од­луке износиће пред скуп­штину. (У јон­ском на­реч­ју Херодотове књи­ге: πλῆθος δὲ ἄρχον πρῶτα μὲν οὔνο­μα πάντων κάλ­λιστον ἔχει, ἰσονομίην, δεύτερα δὲ τού­των τῶν ὁ μού­ναρχος ποιέει οὐδέν· πάλῳ μὲν ἀρ­χὰς ἄρχει, ὑπεύ­θυ­νον δὲ ἀρχὴν ἔχει, βου­λεύ­ματα δὲ πάν­τα ἐς τὸ κοι­νὸν ἀναφέρει. Наведен је пре­вод М. Ар­сенића, а ори­ги­нал нам може по­слу­жити да тач­није видимо шта све ово зна­чи.)

То Херодотово кратко а суштинско одређење – јер са­држи све битне чиниоце тога што се зове де­мо­кратија – износи се у причи ис­при­ча­ној у тре­ћој књи­зи Историје (III, 80, 6). Херодот је био први ко­ји је описивао протекле до­га­ђа­је, највише оне из грч­ко-персијских ратова, вођених у првој по­ло­ви­ни V ве­ка пре наше ере. Прича коју износи ов­де Хе­ро­дот је из старијег доба, кад су Пер­сијом вла­да­ли „ма­­ги и сатрапи”, свештеничко-војна елита, и кад су се пер­сиј­ске масе, предвођене седморицом храб­ри­јих и от­ре­си­тијих, побуниле против злочина ко­је је власт чинила. По­­бу­на је водила у грађански рат, а овај се окончао уни­­ште­њем владалачке ели­те и победом устаника. Сед­мо­­ри­ца вођа су за­се­да­ли да предложе ка­кав по­литички по­редак да се за­ве­де после рушења зло­чи­на­ч­ке власти. Први је за­го­варао власт једнога, мо­нар­хи­ју, дру­ги власт не­ко­лицине, олигархију (или ари­сто­кра­ти­ју), а тре­­ћи је пред­ложио „власт народа”, како приб­лиж­но ис­­­прав­но, али не баш увек, каже наведени пре­­вод (па ће­мо га, не би­смо ли изблиза и боље ис­пи­­та­ли шта је речено у оне две ре­че­нице, ту и тамо про­­ме­ни­ти, загледајући у ста­рогрчки ори­­гинал).

Ваља запазити на самом почетку две ствари које се јав­љају као околности за замисао предлога „вла­де на­ро­да”, демократије, а веома су важне за њен на­ста­нак. Нај­пре, демократија се јавља након окон­чања гра­ђан­ског рата. Она треба да стави тач­ку на насиље. По­литичко на­сиље не припада по­рет­ку демократије, већ га руши. Вла­давина једног чо­века, макар и са са­вет­ни­ци­ма ка­ко бива у мо­нар­хији, владавина је силе која, не би ли се во­ља јед­ног спроводила, мора да повремено пре­ђе у на­си­ље. И владавина неколицине, олигархија, та­ко­ђе до­­во­ди до насиља, јер су између те неколицине, ма­­кар се то при­кривало, напетости и борбе за на­ме­тање влас­тите воље такве да у сваком тренутку мо­же доћи до већих сукоба услед сплетки, под­ме­та­ња, подела и сукоба чи­ме се нарушава мир, пре­ко потребан за ре­до­ван рад и живот. Де­мо­кра­ти­ја је излаз из унутрашњег насиља у мир.

То је превођење из ранијег стања насиља и чак ра­та у мирније стање политичког такмичења. Так­ми­чења љу­ди и такмичења разлога: ми у де­мо­кра­ти­ји једни дру­ги­ма ду­гујемо разлоге, пот­чи­ња­ва­мо се нивоу ра­цио­нал­не раз­мене аргумената, како би­смо једне разлоге бо­ље ар­тикулисали од других, и ка­ко бисмо у ме­ђу­соб­ном ди­ја­логу, размени ста­во­ва, увидели који разлози има­ју већу вредност од дру­гих у одређеној кон­крет­ној ситуацији жи­вота. Не мора да значи да став о неком раз­логу који при­хва­ти већина јесте увек и најбољи, или ап­со­лутно вре­­дан став (таквих нема, ставови и раз­ло­зи за ста­вове су при­времени, односно важе за неко вре­ме, краће или ду­же). У промењеним околностима ста­­вови се мењају, као што се може променити сту­пањ или мера њихове при­мен­љивости: неки став може из­гле­да­ти, „звучати” од­лич­но, али се мо­же показати да, услед окол­ности на које се у ча­су доношења одлуке недовољно водило рачуна, ни­­је и нај­бољи за дату теш­ко­ћу, па се може или мо­ра за­ме­нити дру­гим, можда мање „одличним”, али упо­­треб­љи­вијим, ко­риснијим ставом. Стари Грци, у сво­јим де­мо­крат­ским по­лисима, „државама-гра­до­ви­ма”, управо су та­ко по­сту­пали. Oсим неколико на­челних и оквирних од­лу­ка о са­мом поретку у ко­јем су живели, своје одлуке, „за­коне”, ме­њали су чес­то, стално тражећи при­ме­ре­ни­је себи и гра­­ду, од­­носно вредновали су увек изнова раз­логе за сво­је ставове. Били су, тако, у улози наших „по­чет­­ни­ка”.

Да би се могли разматрати и оцењивати ста­во­ви на ос­но­ву разложности и њихове ваљаности, у оном што се на­зи­ва „дијалог” (реч означава „раз­го­вор”, договарање кроз разговор, размену раз­ли­чи­тих ставова; није свака раз­­мена речи што и ди­ја­лог, за дијалог је потребно да мис­­лимо различито јед­ни од других, а да кроз размену раз­­лога тра­жи­мо став који уважава вредност и тих раз­ло­га и раз­ли­ке између њих), потребно је време. Де­мо­крат­­ска раз­мена ставова и оцењивање вредности раз­ло­га – а то се зове аргументација – није за нестрпљиве. Али како се не би ова размена продужила у не­до­глед, по­­стоје процедуре по којима се та размена од­вија. Јер та размена има крај: да се, након пре­тре­са ар­гу­ме­на­та, донесе одлука. Демократија је у од­лучивању, а он­да у спровођењу донетих одлука. По­што је за де­мо­крат­ску расправу потребно вре­ме, она не ретко не­стр­пљ­и­вима, онима жељним од­лука што пре, или недовољно за­­интересованим за разлоге других, може изгледати спора, тро­­ма, не­­ефи­касна, па и захтевна: брже је кад одлуку до­но­си је­дан или уски круг оних који владају. Али је сва­ка­­ко предност демократије, упркос могућној тро­мо­сти њених процедура, што су одлуке, ако су прет­­ход­но претресене ка­ко ваља у расправи, боље зас­новане и при­хватљивије за већину.

Да би биле донете како ваља одлучивати се мо­ра сло­бод­но. Овде долазимо на најважнији раз­ло­г, на уку­пан хоризонт демократије као по­ли­тич­ког поретка. А то је слобода.

II, 2

Механизми репрезентовања

Кад се првих тринаест северноамеричких ко­ло­ни­ја од­ва­ја­ло од британске круне, побуном („ча­јан­ком”) у Бос­то­ну а онда ратовима за независност, ос­тављена је мо­гућ­ност да се америчкој кон­фе­де­ра­цији, потом фе­де­ра­цији, придруже и друге чла­ни­це. Проблем који се поставио гла­сио је: како ус­по­ставити државу која неће више бити мо­нархија већ ре­публика на великом простору, са ве­ли­ким бро­јем љу­ди?

И грчки полиси, и ренесансне републике, били су на ма­њој територији градова и подручја око гра­до­ва. Овога пу­та се радило о пола континента. Но­ва држава се (са­мо)одредила као република of the people, by the people and for the people, што ће рећи као држава која ће се по­зи­вати на демократска пра­вила, пре свега путем општих из­бора. „Отац ос­ни­вач”, Медисон, касније четврти пред­сед­ник но­ве републике, пронашао је начин: неће се нова ре­пуб­лика засновати као „чиста демократија”, што ће рећи онак­ва каква је била у старо доба, ди­рект­на или не­по­сред­на, већ као посредна, као де­мо­кра­ти­ја више­сте­пе­ног посредовања, ступњевите дис­три­буције моћи и кроз више грана власти.

Тако се рађа велики механизам политичке ре­пре­­зен­та­­ције који ће одредити судбину модерне де­мократије као посредничке. Тешко је пре­на­гла­си­ти важност овог ме­­ханизма, јер ће он са своје стра­не увелико об­ли­ко­ва­ти читав политички жи­вот модерног доба, привити к себи и над­одредити ос­тале вредности, класичне аксиоме ко­ји­ма смо се ба­вили у првом делу. Тај механизам се раз­вио у сис­тем у којем се бирају представници, зас­туп­ни­ци и за­меници оних који периодично дају свој глас, од­носно би­­рају ове посреднике, чије је непосредно ук­ључивање у политички живот или само по­вре­ме­но – на изборима сва­ке четврте или пете године – или потиснуто на локалне ко­му­не, односно фил­три­рано штампом.

Ваља одмах разумети и генезу и природу ме­ха­низ­­ма репрезентовања. Он је настао још у антици, али не у по­литици него у теорији језика, код фи­ло­зо­фа, најразвијеније у логичким и хер­ме­неу­тич­ким списима Аристотела. Тиче се модела и функ­ци­је речи, односно знака. Знак се по­јав­љује тамо где треба да дозначи, утолико представи, за­ступи и на свој начин замени одсутну ствар, да њено од­сус­тво доведе у ментално присуство. Ре­пре­зен­та­ци­­ја је „ре-презентација”, поновно присуство од­сут­ног, та­ко­ђе поновно враћање или позивање у са­дашњост оно­га што је било или што ће бити, а што недостаје у овом тре­нут­ку, у презенту. Речи та­ко делају: реч „сто” ре-пре­зен­тује сто који је од­су­тан, и чини то у три вида. Као знак „сто” пред­став­ља сто који није ту, заступа га у говору, у ре­че­ни­цама, и чак замењује конкретан сто из­вес­ним об­ликом, иде­јом или суштином стола као ге­­не­рич­ке ствари. Пр­во ствара илузију присуства, иако по­сред­но, дру­го илузију, такође посредно, да нам мо­же за­ме­ни­ти непосредност сво­јом непосредношћу, а тре­­ће илу­зију општости, кроз апроксимације и ге­не­ра­ли­­за­ци­је знака зна­че­њем. Укратко, свет се­ман­ти­ке, овако смишљен, по­стаје хоризонт у којем се да­ље крећемо. У се­ман­тич­ке илузије верује се као у ис­тине, јер су илузије (од illu­sio, a ово од in lu­dere, „у игри”) увек склоп, игра, обрт ис­тине и при­вида.

Кад се пренесе на политику, репрезентовање брзо да­је тзв. три гране власти (на њих је већ ука­зао Мон­тес­кје). Амерички Конгрес или британски Пар­ламент чине они иза­брани да буду пред­став­ни­ци; они даље, већином гла­со­ва, бирају зас­туп­ни­ке за извршавање одлука, извршну власт (којој при­пада у САД и председник, и он посредно би­ран, али на другачији начин, и с правом вета на од­луке Кон­греса), а судску власт чине заменици, на обе стра­не, на стра­ни судија који наступају у име за­ко­на, који је за­ме­на за право, а ово за правду, и на стра­ни оних којима се су­ди, кад скупи ад­во­ка­ти за­ме­њују, јер се ра­зумеју у правну ка­зуи­сти­ку, оп­ту­же­не у свој­ству њи­ховог правног гласа.

Овако изложен механизам репрезентовања, са три ос­новне функције – представљања, заступања, за­­ме­њи­вања – тек је теоријска схема. У пракси се функ­ције ме­шају, представљање може прећи у за­сту­пање па и за­мењивање (председничко право ве­та је већ за­мена за­конодавног Конгреса, бар на не­ко време), као што и ове потоње функције могу да се придруже првој. Како би се очувала начелна раз­лика међу функцијама и гра­на­ма владања ме­ха­низам репрезентовања је допуњен кон­тролним пра­вилом checks & balances, узајамном „про­вером” и међусобном „равнотежом” функција, од­нос­но над­лежности, не би ли се општа динамика и дис­три­­бу­ција моћи обликовала као власт на уређен, упра­во кон­тро­ли­сан начин.

Такође, извесни облици моћи неће се директно тран­­с­фор­мисати у власт, али ће бити део тог ме­ха­низ­ма на по­сред­не начине. Ту спада војна моћ, пот­чи­њена другим влас­­тима (у САД непосредно пред­сед­нику, са де­ли­мич­­ном улогом Конгреса), као и важ­на економска моћ, односно економска снага која ће, преко др­жав­ног буџета, савезног или по др­жавама чланицама, од­­ре­ђи­ва­ти привредне то­ко­ве, а са своје стране све снаж­­није ути­цати на до­но­шење одлука, законодавних, извр­­шних, па и оних судских (на посредан начин скупим „са­­вет­ни­ци­­ма”, пре свега адвокатима). Механизми по­ли­тич­ке ре­презентације шириће или по потреби су­жа­вати ос­та­ле моћи. Јавност ће бити сужена мож­да та­мо где је нај­по­треб­нија, у стварима рата ко­ји је пи­тање живота и смр­ти, у име ма­неварске и дру­ге „тај­ности”, од­го­вор­но­сти ће такође бити по­сре­до­ва­не законима (системом тзв. имунитета), смен­­љи­вост ће бити испод изборности а ова ће се ре­­ду­ко­­ва­ти на периодично гласање сваке дру­ге или чеш­ће чет­вр­те године, кад су бирачи само гла­са­чи и сто­га је њи­хо­во демократско непосредније учеш­ће у по­литици, оној на нивоу државе, драс­тич­но ре­дуковано, а сло­бода ће би­ти дата, оду­зи­ма­на или каналисана за­ко­ни­ма, доз­во­ље­на и над­гле­да­на, контролисана и под надзором.

Већ је римска република била једна хи­је­рар­хиј­ска по­ли­тичка заједница, где је старогрчка вред­ност исономије гур­нута на страну, а нове, модерне ре­публике такође ће се обликовати као хи­је­рар­хиј­ска друштва. Ако се упи­та­мо шта је у модерној де­мократији остало од старе, мо­­жемо рећи да је ос­та­ло све, али сада преуређено и струк­турисано та­ко да главнина политичке моћи стоји у ру­кама др­жа­ве као заступника власти, а да остале моћи по­ста­ју економске и друге снаге које су такође под ње­­ном контролом. Држава надређује друштво, де­мо­­кра­тија служи као легитимација њене стварне влас­ти. За влас­тито озакоњење и оправдање, и вр­ло мало више од то­га.

Могло би се рећи да модерна демократија мањ­ка чим се на њу погледа из угла класичних по­ли­тич­ких ак­сио­ма античке демократије. Односно, њу ус­пева да об­но­­ви модерни механизам политичког по­средовања (пар­ламентом, извршном влашћу, суд­ством, штампом у име јавности, периодичним из­борима уместо пуније и чеш­ће сменљивости, уз од­говорност која се редукује на ону судско-фор­мал­ну, па може често изостати), и ако мо­дерна де­мо­кратија, са својим западним изворима у Ен­глес­кој, САД и потом Француској, обнавља слободе и пра­­ва, односно основне сврхе демократије, њени по­­ли­тич­ки механизми посредовања је на не­оби­чан начин до­крајчавају. Што ће рећи да модерна де­мократија тражи да се увек изнова обнавља и ус­по­ставља, уколико је љу­ди заиста желе.

III, 5

„Народни дух“

Преко Копитара и бечких интелектуалних кругова с ко­ји­ма Вук долази у додир средином друге де­це­ни­је XIX ве­ка, кад почиње свој сакупљачки рад, из­ра­ду граматике, реч­ника и први превод но­во­за­вет­них књига (изгледа да је свој превод Новог завјета из­радио до 1820, иако ће га, из предострожности, че­кајући повољније прилике и ве­ро­ват­но до­ра­ђу­ју­ћи га, објавити тек 1847), и њега захвата ро­ман­ти­­зам, нарочито онај у тумачењу Хердера. Хер­дер се по­миње у студијама о Вуку, али осим општих мес­­та и без упуштања у Хердерове темељне за­ми­сли ма­ло ко се њиме бавио. А Хердер и хер­де­ров­ске идеје има­­ју огромну, скоро пресудну улогу за ра­­зу­ме­ва­ње културе, у чијем средишту је лежало пи­­та­ње језика, што ће, на политичком плану, до­вести до преображаја ет­нич­ких заједница у на­ро­де а он­да нације у Европи XIX века, а кас­није у све­ту. То је период стварања тзв. нација-др­жа­ва (уместо ра­нијих градова-држава), епо­хал­ни политички до­га­ђај модерности.

Позабавићемо се оним што је најважније за наш слу­­чај. Хердер са својом идејом о „народном духу” мож­­да је и најутицајнији теоретичар с краја XVIII и по­четка XIX века, утицајнији од просветитеља Кан­та и пост­кан­тов­ца Хегела. Комбинујући више стру­ја, Хегелове спе­ку­лације о „духу” као те­мељ­ном облику интелекта, Ши­ле­ро­во „естетско об­ра­зо­вање човека” дошло из Кантове за­мисли да је ле­по симбол доброг, немачко русоов­ство о из­вор­но­сти људске природе као „племените”, Хер­дер на­ла­зи да се поменути Volksgeist највише и најпре мо­же на­ћи у митологији, у древним причама и песмама из старине које се сматрају за „народну” (ко­лек­тив­ну) тво­ревину. Тај је „народни дух” у исти мах ум­ност ко­лек­тива, „природно” је дат и служи за оп­шти „културни узор“: сваки народ би по­се­до­вао свој темељни наратив који му пружа и обезбеђује иден­титет. Хегеловски уни­вер­зални „дух” тако се кон­кретизује и партикуларизује као историјски на­ратив о народу.

Хердерове идеје, где кантовско про­све­ти­тељ­ство већ смењује романтизам, и где Volk, Volksgeist, Volks­­lieder, односно „народ, народни дух, народне пес­ме”, постају знаци буђења раног национализма, код Вука, по­средством Копитара, почињу да играју глав­ну улогу. Из­међу осталог и романтична идеја пас­торале, односно сељаштва као „изворнијег” од гра­ђанства тог доба, бли­жег „тлу” и „наслеђу” него што је трговачки, „ћифтински” мен­талитет „бур­ге­ра”. Према српском грађанству у Вој­водини Вук га­ји зазор, јер сматра да је под утицајем стра­них, не­мач­ких или мађарских идеја, иако је и његова са­ма иде­ја о „изворности” сељака и „народном духу” пас­­тирских и хајдучких песама такође немачка иде­ја. Пас­торала је, уосталом, песничка фикција, јер се пастирски живот слика као идила, у забораву на тежак посао чувања ова­ца и говеда, на смрад обо­ра и стаја; издваја се оно што су већ класичари наш­ли код старих Грка, у својој слици Хо­мера и Хе­сио­да, или у северњачким сагама, готској ли­рици Гер­мана и код „Осијана”, фалсификата, за којег се ве­­ровало да је аутентични средњевековни песник. Уос­­та­лом, у то доба и Шарл Нодије сакупља „илир­ске”, од­нос­но „морлачке” песме више их из­миш­ља­ју­ћи него бележећи, а Илирци и Морлаци су за­ним­љив случај преласка још увек измешане етније, у за­леђу Далмације, по Хер­це­го­ви­ни и Босни, који ће се тек одвојити на католике и пра­во­слав­це, од­нос­но потоње Хрвате и Србе. „Хасанагиница”, коју Но­дије такође наводи, преносећи је из Фортисовог пу­­тописа, Гете бележи као eine morlakische Ballade, „мор­­лач­ку песму”, већ у годинама кад Вук тек от­по­чиње сакуп­љење „мушких” и „женских” (касније „еп­ских” и „лирс­ких”) песама, пример је ове тада још „илир­ске” литературе, на пре­лазу из усмене у пи­сану, би­ва забележена на разним стра­нама у Хр­ват­ској, Бос­ни, Србији, како би, са Вуком, она по­ла­ко по­ста­ја­ла такорећи ексклузивно „српска”.

Хердер је умро почетком XIX века али су његове иде­­је, упрошћене и раширене по Европи у првим де­­це­ни­ја­ма истог века, биле политички делатне. Оне су послужиле као замајац историјског процеса транс­формације на­ро­да као културног конструкта у нацију као политички кон­структ. Тај је процес ис­торијски детаљно описан у број­ним на­цио­нал­ним историографијама, а ком­па­ра­тив­но по­сма­тран означава рађање национализма као кључ­не идео­логије XIX века. Да поновимо: на­цио­на­лизам ни­је само симптом трансформације на­ро­да у на­ци­ју као политичког тела са аспирацијом на др­жаву, већ је и кључни облик енергије те транс­фор­мације, и јавља се код мање-више свих за­јед­ни­ца при­ли­ком стварања др­жаве, односно у си­туа­ци­ја­ма кри­з­е државног обје­ди­ње­ња народа у нацију. Али се та иста појава високих емо­ција, идејних за­но­са и др­жа­вотворне вештине ума­њу­је по значају уко­ли­ко се оконча успешно. Уколико на том путу за­ка­же или буде битно ометен, процес транс­фор­ма­ци­је се изо­креће у тзв. псеудоморфозу, односно до­­во­ди до то­га да „минерал” добије облик „крис­та­ла”, об­лик свој­ствен некој другој творевини, „чис­ту крис­тал­ну фор­му као празну структуру”, како је го­­ворио Шпен­глер кад је овај феномен псеудо­мор­фо­зе из ми­нерологије пре­нео на ис­то­ри­ју.

Другачије речено, „национални наратив” од ко­јег се пошло као форме социјалног об­је­ди­ње­ња на­ро­да у нацију под притиском државе онда кад она не успе да себе оствари као делатно сред­ство ис­то­риј­ског про­це­са „кристализује” се у ис­праж­њену љуш­туру на­цио­нал­ног мита погодног за раз­ли­чи­те садр­жаје. Тешко је тај мит, сада „кри­с­тал”, раз­би­ти, али је лако кроз њега про­пу­сти­ти раз­личита свет­ла, бојити га различитим визијама, уто­­ли­ко лак­ше уко­лико је сам чињенички или ем­пи­ријски пра­зан. И док ће се разни национални на­ра­тиви сми­рити код разних на­рода у сећање које жи­вотно ви­ше не оп­терећује њи­хо­ве заједнице, код Срба ће њи­хов ос­новни национални на­ратив по­стати и ос­та­ти жи­жа њихове политичке ис­то­ри­је. Под­стак­нут пре­ко Копитара и других национал-ро­­ман­ти­ча­­ра тог доба да трага за „народним ду­хом” своје ет­­ни­је, Вук ће оставити у наслеђе нешто че­га из­гле­да ни­је био до краја свестан: један мит чи­ји ће „крис­­тал” обојити нај­важније тенденције срп­ске по­­ли­тич­ке историје XIX, XX па и почетка XXI ве­ка. Реч је о тзв. косовском миту из­не­том у „на­род­ним” пес­ма­ма о косовском боју 1389. го­дине и паду „срп­ског цар­ства” под „царом” Лазаром.

Вук је, под утицајам ондашње филологије, са­куп­љене пес­ме делио на „мушке”, јуначке, и „жен­ске”, лирске. Али ће његова голема збирка од око че­тири стотине песама (у даљим класификацијама раз­врставаних на обредне, вер­ске, породичне, љу­бав­не, песме при раду и го­диш­њем календару), за­пи­саних у прве две деценије XIX ве­ка – неке је он за­писао, неке узео из записа већ по­сто­је­ћих са­куп­ља­ча – бити подељене, ове јуначке, на „цик­лу­се” гру­писане око косовске битке. Највише их је „прет­ко­­совских” и „покосовских”, док се као оне „ко­сов­ске” из ширег обима у строжем значењу могу узети све­га не­колико, за­пра­во пет. То су одломци, краћи де­сетерачки фраг­менти који код Вука немају дру­ги наслов до „Ко­ма­ди од раз­лич­ни­јех косовскијех пје­сама”, али су јез­гро једне ро­ман­тизоване, има­ги­нарне историје која је, јер је има­ги­нар­на, у ис­ти мах псеудоисторија, отуда жижа по­менуте „псеу­­до­морфозе” као „кристализације” за срп­ски Volks­geist.

Погледајмо их изблиза.

(Knjiga se može naći u boljim knjižarama ili naručiti preko web sajt izdavača Most art Jugoslavija s popustom.)