Libretto

Промаши боље

Ваша последња књига „Proyce & Joust“ је о двојици књижевних великана. Откуд Пруст и Џојс у једној књизи? И зашто су вас, како сте једном казали, „прогањала читања Џојса и Пруста“? Зашто данас треба читати Џојса и Пруста? Поменуту двојицу, уз Кафку, Бекета и Борхеса, сматрате најважнијом литературом XX века, која је „написана како би се завршило с литературом“.

„Proyce & Joust“ је наслов узет из једног Џојсовог писма, речи у којима је измешао своје и Прустово име. То су мени веома драги писци, иако не и најдражи (обожавам Хомера, Дантеа, Шекспира). У питању је играрија – моја књига, уосталом, и технички има две обрнуте стране, може се читати из два почетка, како ко жели; ту би била девиза „слобода читаоцу, доле диктатор писац“. Ако ме је нешто прогањало, то је тема „краја“. Реч „крај“ има више значења: постоји крај као завичај или предео, крај као завршетак, крај као руб, крај као близина (седимо крај мора, на пример). Како с том вишезначношћу краја излази накрај уметност вишезначности која се зове литература?

„Уликс“ је књижевно ремек-дело, али многи ће рећи да је и једна од тежих књига за читање, неки чак кажу и – досадна. Шта ви одговарате?

Џојсов „Уликс“ је све то: ремек-дело, некима тешко, некима досадно. Ми читаоци смо различити и по очекивањима и по навикама. Као књижевни крај-пејзаж некоме није баш „завичајна проза“. Џојсу је била, кад је неких 16 сати даблинског живота исписао на око 700 страница. Пруст са својих 3000 страница такође је многима напоран. Већ то наговештава да је та врста њихових прозних „предела“ нека врста руба, ивице, конца литературе. Да се тим путем тешко може даље ићи. Посебно последње Џојсово дело, „Бдење Финегана“ („Finnegans Wake“ jе код нас Синиша Стојаковић превео као „Финегана буђење“), за шта су многи тврдили – чак и Данило Киш, а он је код мене нит која спаја обе стране књиге – како је посреди ћорсокак књижевности. Јер је то „Бдење“ роман из сна, а као проза се тај роман буди кроз двадесетак језика; енглески је само потка. Зато у мојој књизи један од „гласова“ каже да су то дела на крају, „написана како би се завршило са литературом“. А такав „крај“ не треба наравно узети дословно. То су дела с руба, а романи и приче се још пишу и писаће се. На вољу једнима, на невољу другима.

Произлази закључак да је ово сада време након „краја литературе“, да су сва велика дела написана, иако се, парадоксално, штампа никад више књига…
Ових дана сам прочитао чланак о томе шта ради компанија Антропик, једна од три водеће у развоју тзв. АИ („артифицијелне интелигенције“, ја је зовем „алгоритамска интелигенција“, мислим да је то тачније). За развој своје АИ, тог „великог језичког модела“ („large language model“) компанија откупљује милионе и милионе књига, скенира их, компјутерски ишчитава, убацује у свој „модел“ као грађу и онда све те тако текстуално „исисане“ књиге дословно уништава као надаље непотребне. У интерном документу Антропик наводи како планира да „деструктивно скенира све књиге на свету“. Ето стварног, физичког краја књижевности, не само оне „лепе“, већ свега што је књига, што се стави као спис међу корице. А књижевност је „исцрпљена“ и својом „инфлацијом“. Не само да „никад више књига“, како кажете, већ је, на пример, причање сада свуда, у ТВ серијама, филмовима, на мрежама, по медијима, у политици кроз фамозне „наративе“. Све је то опет књижевност, не међу корицама, већ као паралитература која је ранију, „високу“, „уметничку“ књижевност, тзв. белетристику, много јаче одгурнула на руб. Пруст и Џојс су још више руб, поменути дубљи „ћорсокак“ него што су били кад су се њихова дела појавила пре око 100 година. Та уистину ремек-дела књижевне уметности с почетка XX века у XXI веку, веку АИ, такорећи су сувишна. Пруст је, рецимо, описао и крај једне социјалне класе, француске аристократије, а та је класа била и чувар високе културе свог доба. Наше доба није нашло нове чуваре културних главних вредности. Интелектуалци као „аристократија духа“ ретко су успели да буду такав заштитник. Познат је Кишов савет младом песнику: „Сумњај у владајуће идеологије и принчеве“. Али интелектуалци су пречесто постајали идеолози, а ако не „принчеви“ онда су радо били саветници „принчева“. Култура се као скуп вредносних оријентира за живот расула. Данас се „забављамо до смрти“, како гласи познати наслов Постманове књиге из 1985, или касније једне песме Роџера Вотерса, некад Пинк Флојд басисте. Наша култура је забава, али забава једва да је култура. Зато су некима Пруст и Џојс досадни. Култура је захтевна, данашња забава не тражи употребу мозга, већ само једно или два чула. Мозак је ту сувишан. Непотребан. Заменљив.

Занимљиво, у ову петорку сте убројили Бекета, који је био повезан с Џојсом и Прустом, а и сам је говорио да његови први радови “смрде на Џојса”. Шта налазите код Бекета, зашто њега треба читати?

Бекет је пустиња књижевности, пустиња живота. Његови ликови су ликови с руба, клошари, богаљи, муцавци. Естрагон и Владимир из „Годоа“ су филозофи празнине егзистенције. А зашто га треба читати? Па, мислим да је, упркос свој данашњој посвемашњој забави музике и Нетфликса, мука огромног броја људи што слуте празнину око себе, па и у себи. Што сви чекамо „Годоа“, смисао који никако да дође. „Мораш даље. Не могу даље. Ићи ћу даље“, пише на крају Бекетове прозе „Немушто“. Или: „Покушај опет. Промаши опет. Промаши боље“. То важи за сваког од нас.

Борхес, који је успевао да „види свет у зрну песка”, мешао је стварно и фантастично. Колико је то добитна комбинација у књижевности?

Борхес сањари у библиотеци. Свет је за њега огромна, али не александријска већ вавилонска библиотека где једне књиге поричу друге, боре се између себе својим визијама, неке једва разумљиве, друге у тајним шифрама. Његове приче су и есеји, нарација је медитација. То је пејзаж где се мешају ствари и фантазме. Такође свет са безброј димензија, где је све онкрај свега другога. Зато се код њега преплиће стварно и фантастично. Борхесова машта је ненадмашна, иако прецизна, попут ове данашње АИ која повремено „халуцинира“, али на тупав начин.

Шта нам у данашњем свету открива Кафка? У коликој мери можемо себе препознати, али и наћи неке одговоре, и у “Замку” и у “Процесу”?

Узалудност трагања за правдом у „Процесу“, неприступачност средишта поретка у „Замку“, то је Кафка. Има једна његова кратка прича коју много волим, зове се „Жеља да постанеш Индијанац“. Пазите, „Индијанац“ је измишљотина белих колонизатора, „Индијанац“ није ни Индијац нити је икоји амерички староседелац. То је име чиста фантазија. А свако од нас повремено има „жељу да постане Индијанац“, да побегне од света на крај света, да себе изнова измисли, да сачини властиту малу колонију од себе и својих вољених негде на тзв. пустом острву, на рубу свега. У пејзажу нечег новог, непознатог, у близини (онкрај) сна. Кад је избио Први светски рат, Кафка је, гледајући покољ око себе, у свом „Дневнику“ записао: „Књижевници говоре смрад“. Јер су велике силе, свака вођена својом причом, митом о себи, говориле смрад, побркале причу и живот, историју и књижевност, постале „књижевници“. Зато је Кафка опомена на још један крај: на крај који свет, човечанство, може лако доживети настави ли да све јаче заудара на ратове, геноциде, мржње, да мучи планету која нас може збацити са себе као какву гамад наставимо ли да је овако уништавамо. Смак је данас замисливији него икад раније.

Приметио бих да међу оне који су у XX веку створили најважнију литературу не убрајате ниједну жену…

Присталица сам феминизма кад је реч о правима жена због тога што су жене бољи, паметнији, животнији део човечанства. Можда зато што рађају и чувају, колико могу, живот од нас дечака агресиваца, не иду до тог руба или ћорсокака света куд су се упутили ови моји „најважнији“. Има грандиозних књижевница међу женама, али крај света, па и литературе, радије чачкају мушкарци. Иако, иако код Џојса је крај „Уликса“ скроз у знаку жене, јунакиње Моли, чак је и стил без интерпункције Џојс украо од своје супруге Норе. А Пруст је, опет, носио у себи много женског, уосталом био је геј. Јако је релативна супротност мушко – женско, у литератури нарочито.

Читање сматрате радом на себи. Да ли је свако читање добро или ипак треба посебно пажљиво бирати књиге?

Колико видим око себе, сви нешто читају, али највише на мобилном. А ту алгоритми управљају пажњом, одређују садржај и ритам, намећу опсесије. Корпорацијски, маркетиншки алгоритми. Тако да ту човек не ради на себи, на њему раде алгоритми, „раде“ га корпорације. Према једном скорашњем истраживању на елитним америчким колеџима 80 одсто младих није више способно да иоле савлада – преприча – књижевни текст, дужу причу, роман. Не налазе да им је књижевност, она уметничка, уопште потребна. То је такође показатељ да је књижевност на рубу културе, живота, света. Пруст, Џојс, Кафка, Бекет, Борхес у прози, Т. С. Елиот или Езра Паунд у поезији, то су наслутили још пре једног века. Данашњим генерацијама се смеши АИ, свакако немаштовит тип интелигенције, самим тим и хипералгоритмизација живота. Ту има све мање места за уметност књижевности, уметност књига, уметност читања као „рада на себи“.

Демократија је једна од ваших константних тема. У књизи „Увод у демократију” констатујете: „Демократије у модерним временима код Срба никад није било, ни у једном периоду, упркос вредним покушајима појединаца и значајним напорима одређених политичких група.” Укратко, зашто ми кроз историју имамо проблем – да не кажем сукоб – с демократијом?

Ми имамо ужасно тешку историју. На пример, у балканским ратовима 1912-13. изгинуло је скоро пола наше војске. Одмах после у Великом рату 1914-18. умало пола народа. И у Другом светском рату платили смо превелику цену. Велика идеја Југославије је била најпре јужнословенски, „илирски“ пројект културне елите, а потом, кад је направљен, све више само српска ствар. На крају су од нас Срба побегли сви који су могли. Државу никако да склепамо како ваља, а тек политички поредак који се зове демократија! То је понешто захтеван поредак, а ми смо сувише склони историјским пречицама, инаћењима, одлукама „преко колена“. Данас је демократија свуда у свету посустала, пре је парадемократија него демократија какву су некад смислили и осмислили стари Грци као поредак једнакоправних грађана, сменљиве власти, одговорне јавности. Наш сукоб је са нама самима и светом око нас, па тек онда са идејом демократије.

Докле сте стигли с књигом о Зорану Ђинђићу као филозофу политике, коју годинама пишете? О Ђинђићу политичару људи знају (скоро) све, али о Ђинђићу филозофу доста мање – какав је био филозоф? Ви сте, иначе, приредили и књигу његових филозофских списа…

Ја сам га упознао као филозофа, било је нешто старији, тако смо се знали кад смо били млади. Имао је политичку филозофију у прстима, све од Платона и Аристотела преко Канта и Хегела до Хабермаса и Никласа Лумана. Али та огромна традиција политичке филозофије била је за њега само пословична „одскочна даска“, јер је као изразито даровит филозоф о политици размишљао даље од савладаних теорија. Његова књига „Југославија као недовршена држава“ је ремек-дело које и данас важи, не више за пропалу Југославију, већ сада за Србију која и даље пропада. Хтео сам најпре да пишем једну озбиљну биографију, али код нас то, из више разлога, највише услед недоступности архива и непоузданости сведочанства, није могуће. Ако успем да осветлим Ђинђића као филозофа политике – не као политичара – онда би то било у књизи сасвим другачије врсте. Он је јако ценио тзв. контрахенте – саговорнике који мисле различито и спремни су да расправљају без обзира куда их водила расправа. Таквог сам га упознао и запамтио. „Ма пусти ти те твоје Французе“, шалио се. „Пусти ти твоје Немце“, узвраћао сам. Наравно, нити су „ти Французи“ (Фуко или Дерида) моји, нити су „ти Немци“ (Хабермас, рецимо, с којим се иначе већ разишао) његови. А у разговорима смо се најчешће враћали на Аристотела и Хобса. Таквог Ђинђића бих покушао да представим: страсног мислиоца света, историје и самог мишљења. Хоћу ли успети, не знам. За ову зиму прерађујем књигу о Прусту и Џојсу, уклањам сувишно теоретисање, додајем доста управо о Кафки, Бекету, Борхесу. Све мање ми се свиђа објављена верзија, па правим нову.

Ђинђић је, нажалост, животом платио бављење политиком. Да ли би српско – и не само српско – друштво више добило да се посветио искључиво филозофији?

Ђинђића је убила држава којој је био кратко време премијер. Увек је, чак као дете, потцењивао опасности. Није веровао да се завршне претње по живот могу остварити. У томе је био филозоф налик на Сократа. Ништа ново нећу рећи ако подсетим да је у Србији одувек било опасно бавити се политиком. Филозофија би добила да се искључиво њој посветио, али он није био катедарски мислилац, њему је филозофија била модус егзистенције, чак врста личне политике живљења, жар укрштања стварног живота и филозофске стваралачке рефлексије. Јединствена личност, у европским, не само у нашим размерама.

(Разговор водио Бобан Каровић, НИН, бр. 3949, 3. септембар 2026, стр. 46-49.)

Levo-liberalna platforma

(utopijske kontroverze i problematski predlozi za razmišljanje)

Politički okvir („sistem“) zahteva ozbiljnu reorganizaciju u smeru snažne decentralizacije vlasti i značajnog jačanja lokalnih zajednica i njihovih autonomija. Lokalna zajednica (oko 5000 ljudi) je osnovna jedinica društvenog organizovanja. Lokalna zajednica se udružuje, shodno svojim interesima, sa drugim takvim zajednicama u opštine. Opštine (oko 50,000 ljudi) mogu se udruživati u gradove i okruge (oko 500,000 stanovnika). Lokalne zajednice imaju prednost u odlučivanju o sebi u odnosu na više vlasti. Njihovi organi imaju šestomesečne sastave a skupština svih građana lokalne zajednice je mesto donošenja odluka u čestom zasedanju. Na nivou lokalnih zajednica, opština i gradova nije dopušteno stranačko delovanje. Taj nivo čini lokalnu samoupravu građanskih zborova i skupština. (Ona ima, kao grassroots i participacijska demokratija, radnu prednost nad vlašću „odozgo“, oktroisanu s vrha.)

Država je savez svojih opština, a na saveznom i okružnom nivou deluju političke stranke i organizacije. Država je horizontalna zajednica jednakopravnih, a ne hijerarhijska, piramidalna struktura vladanja (sklona autoritarizmu i populizmu). Registrovanih stranaka ima do 10. Svaka stranka koja, na bilo koji način, zagovara nasilje i diskriminaciju građana po bilo kojoj osnovi, može biti suspendovana od strane državnog veća na 3, 6 ili 12 meseci, odnosno trajno. Državno veće – birano od strane opštinskih veća većinom – nadležno je za nadzor stranaka. Stranke učestvuju na izborima za državni parlament i skupštine okruga; svaki građanin ima pravo da bira i bude biran, a mandat poslanika, kao i svih nosilaca državnih ovlašćenja traje do 2 godine, najviše 2 puta. Umesto savremenih „ministarstava“ obrazuje se mreža stručnih timova kojom upravljaju parlamentarni i skupštinski odbori i sekretari. Smenjivanje nosilaca ovlašćenja može inicirati lokalna samouprava, opštinsko veće, grad ili okrug, kao i stranke u parlamentu. Parlament kao državna zakonodavna vlast bira izvršnu vlast (vladu i predsednika države), potvrđuje izbor savetnika i upravnika administracije, i predstavlja telo permanentne kontrole rada nosilaca ovlašćenja. Parlament može samo u izuzetnim okolnostima promeniti odluke lokalnih samouprava. Državni organi su u načelu pod nadzorom zajednice od koje dobijaju ovlašćenja i delokrug rada. U donošenju odluka polaže se na stručnost i odgovornost. Prekršajne kazne za ovlašćene se naplaćuju iz privatnih izvora nosilaca ovlašćenja. Ukidaju se imuniteti, privilegije i zaštite za sve funkcionere.

U zakonodavnoj oblasti sudije su nezavisne u radu, ali podležu izborima kao i svi nosioci ovlašćenja. Njihov mandat traje od 6 do 8 godina. Postoje opštinski, okružni i savezni sudovi sa ovlašćenjima u raznim sferama. Njihov rad je javan i podležu kontroli javnosti u svakom segmentu (kako bi se naglasila pravda, tj. izbegle pravne kazuistike i formalističko sholastičarenje, odnosno preteglo ad meritum načelo nad proceduralnošću „u ime naroda“). Tužilaštva su profesionalna, nezavisna u postupanju,  ali takođe podležu kontroli javnosti, a mandat tužilaca – opštinskih, okružnih, saveznih – takođe je na 6 ili 8 godina. Postoje tužioci za specifične oblasti (krivičari, finansije, rad uprave, privreda, ekologija, zaštita ljudskih prava i sl.) Advokatura je nezavisna. Pozitivni zakoni i propisi moraju biti svima razumljivi i bez praznina a podležu redovnoj periodičnoj reviziji i proveri od strane stručnjaka, ovlašćenih predlagača i javnosti.

Bezbednost se u prvom redu odnosi na bezbednost građana i zaštitu njihovih prava i sloboda. Agencije koje brinu o tzv. državnoj – opštoj – bezbednosti pod stalnom su kontrolom parlamentarnih tela i specifičnih, u tu svrhu određenih organa lokalnih samouprava. Operativni rad ovih agencija može biti skriven od javnosti najviše do godinu dana. Privatnost pojedinaca i njihove komunikacije je nepovrediva. Redovna policija je pod kontrolom i državnih i lokalnih tela. Njihovi rukovodioci takođe podležu izborima na 6 ili 8 godina. Pripadnici policije i profesionalne vojske ne smeju biti članovi stranaka i nemaju, dok su u poslu bezbednosti, glasačka prava.

Naglasak u ekonomiji kapitala je na privatnom preduzetništvu i regulisanom tržištu, naročito kod zaštite malih i srednjih preduzeća, a svi javni ili privatno-javni činioci, kompanije i firme koje imaju ma kakav udeo u raspodeli budžeta i zajedničkog novca dužne su da obezbede potpunu finansijsku transparentnost. Od javnosti mogu biti skriveni samo tehnološki i razvojni podaci, ali i u njih mogu imati uvid okružna i državna ekonomska veća. Radno zakonodavstvo ima prednost nad profitnim interesom. Raspon plata u javnom sektoru ide do srazmere 1:5. Oporezivanje je progresivno a državna i okružna ekonomska veća mogu umanjiti porez inkluzivnom i inovativnom kapitalu. Monopoli i kartelizacije nisu dozvoljeni. Luksuz i estrada, tabloidni mediji i sportski spektakli se dodatno oporezuju. Profitni viškovi koje utvrđuju ekonomska savezna i okružna veća, naročito ekstra-profiti stečeni privatnom upotrebom javnih resursa, usmeravaju se u fondove opšte solidarnosti za siromašne, nezaposlene i socijalno ugrožene građane. Strani biznis podleže isključivo domaćem zakonodavstvu. Veroispovest je slobodna a religijske organizacije su poslovno integrisane u finansijski sistem. Javni saobraćaj – drumski, železnički, rečni, dostavni i prevozni – ima prednost nad privatnim. Finansijske provere su obavezne i stalne za sve korisnike budžetskih sredstava.

Država sklapa mirovne i bezbednosne ugovore sa susednim državama i njihovim organizacijama. Vojska države ne učestvuje u stranim sukobima, kao što ni strane vojske ne mogu imati baze ili angažmane na domaćem tlu. Sa evropskim organizacijama država sklapa razne ugovore o saradnji, ekonomskoj, finansijskoj, kulturnoj, graničnoj. Diplomatiju vode stručne službe i kadrovi, i pod kontrolom su parlamenta i okruga.

Zdravstvo je pre svega usmereno na prevenciju bolesti. Obezbeđuju se redovni besplatni pregledi i dijagnostika. Savezne službe i lokalne samouprave imaju uticaj na stručna tela u davanju pristanka (licence) za rad lekara, a specijalistički i klinički centri su pod kontrolom saveznih i okružnih organa. Lekovi su dostupni svima uz minimalnu nadoknadu. Ulaganje u zdravstvo i ekologiju ima prednost nad drugim ulaganjima. Zelene površine i ekološki urbanizam, zaštita prirode, vode, vazduha i drugih primarnih životnih resursa imaju takođe prednost nad ekonomskom upotrebom tih resursa i o tome naročito brinu savezne i lokalne vlasti.

I ulaganje u obrazovanje ima prednost nad drugim ulaganjima. Osnovno i srednje obavezno školstvo je rasterećeno po sadržini i metodima; umesto memorijskog balasta i učenja podstiče se inovativno i kritičko razmišljanje, usmereno na životne događaje pre nego na tradicionalna nastavna polja. Takođe je obavezno uvođenje jednog zanata kao rezervnog poziva. U nastavu se uvode vaspitavanje za demokratiju, ekonomsko elementarno obrazovanje, ekološka svest i kultura na osnovama svetske i nacionalne baštine. Primanja nastavnika viša su barem dvostruko od medijalnih plata u državi. Obrazovne ustanove su autonomne u radu po svojim metodama a nastavne sadržine usaglašavaju kroz autonomna lokalna i savezna veća. Naučne ustanove su takođe autonomne u istraživanju i razvoju znanja.

Kulturne ustanove su autonomne i nezavisne jedinice stvaralaštva. Umesto tzv. industrije kulture podstiče se i pomaže individualno stvaralaštvo. U središtu brige za kulture stoje umetnosti. Savezna i lokalna veća finansijski i organizaciono pomažu umetničko stvaralaštvo, i mogu umanjiti poreska opterećenja za zahtevnije kreativne projekte. Kulturno nasleđe je zaštićeno od strane stručnih saveznih veća i čuva se kao jedan od opštih prioriteta. Kao skup opštih vrednosti kultura čuva zajedništvo individua, i sprečava svaku represiju po etničkoj, verskoj, obrazovnoj, jezičkoj, seksualnoj osnovi (bračne zajednice su slobodne od države i zavise od pojedinačne volje partnera, a deca su zaštićena od svakog nasilja i pritiska). Budžeti za kulturu, nauku, obrazovanje i zdravstvo ne mogu biti manji od budžeta za odbranu ili bezbednost.

Javnost je slobodna, mediji mogu biti savezni i lokalni. Mediji su dužni da plasiraju sve informacije od interesa za građane, bez cenzure ali sa proverom tačnosti. Njihova je dužnost da neguju i podstiču diskusije o svim društvenim problemima. Stranački nastoje da budu neutralne, ali savezna i lokalna veća za medije mogu suspendovati rad medija na kraći period ukoliko mediji pokažu pristrasnost, nepismenost, propagandni ili senzacionalistički interes. Sprečava se vlasnička koncentracija u medijima, privatni mediji su pod nadzorom javnosti. Podjednako u medijskim sadržajima moraju biti zastupljeni kultura, nauka, stvaralaštvo, umetnost, zdravstvo, ekologija, obrazovanje kao politika. Kazna za podsticanje nasilja je ukidanje medija. Javnost ima prednost u svim slučajevima nad biznisom, državnom bezbednošću, stranačkim aktivnostima a dužna je da štiti privatnost i dostojanstvo građana. Mediji su obavezni da podstiču socijalnu solidarnost i odgovornost za pravdu.

Itd.

Sloboda kao klasični postulat ili „aksiom“ demokratije cilj je, svrha, telos ovog tipa političkog poretka. Ali ta je teleologija vezana za niz drugih uslova, za klasične postulate odgovornosti, smenljivosti, javnosti i jednakopravnosti, o čemu smo pisali u ovoj mini seriji libretarija.

Sloboda je jedna od najdiskutabilnijih i samim tim najviše diskutovanih vrednosti, polivalentna i utoliko sporna. Pitanje je na kojem ćemo nivou i u kojoj mreži razloga postaviti taj spor.

Platon je slobodu razmatrao u odnosu na atinsku demokratiju o kojoj je imao loše mišljenje, jer je posmatrao kao demagogiju a građane kao neuku, povodljivu masu, gde demokratija „usađujući u duše izmenljive i nepouzdane običaje [nomoi, zakone] polis čini promenljivim i neprijateljskim prema sebi i drugim ljudima“, kaže u Zakonima. A u Gorgiji se slobode i oni koji ih zastupaju uzimaju za izvore zla: „Za njih [političare predvodnike u „zlatno doba“ Atine] kaže se da su polis učinili velikim; ali ne opažaju da su ti stari doveli do toga da je polis podbuo i iznutra truo, jer su bez razboritosti i pravednosti polis ispunili lukama, brodogradilištima, zidinama i svakojakim takvim ludorijama, pa kad bolest izbije onda će kriviti današnje savetodavce, a Temistokla, Perikla i Kimona, te uzroke zala, hvaliće na sav glas.“ Država, pak, izričito ustima Sokrata kaže: „Tiranija ne nastaje iz drugog državnog uređenja nego iz demokratije – iz razobručene slobode [ἐξ ἀκροτάτης ἐλευθερίας]“.

„Razboritost i pravednost“ na koje se Platon poziva kao na osnovu svog argumenta ovde je njegova, filozofska, metafizička idiosinkrazija („O pravednosti“ je podnaslov Države). Ništa lakše nego prezreti slobodu čim se zamisli kao „razobručena“ ili „neograničena“, naročito ako si ušuškani atinski aristokrata, ili, nedavno, prominentni univerzitetski jurista pod nacistima. „Ovo su dve kategorije: svoje i srodno [τὸ οἰκεῖον καὶ συγγενές], i drugo i strano [τὸ ἀλλότριον καὶ ὄθνειον]“, piše opet Platon u Državi i nalaže njenim „čuvarima“ (vojnicima) da razlikuju svoje (οἱ οἰκεῖοι) od neprijatelja (οἱ πολέμιοι). Protiv ovih potonjih neumoljivo sledi rat (πόλεμος). A Karl Šmit, taj jurist pod nacistima, vratiće se na kategoriju političkog neprijatelja kao temeljnu, konstitutivnu, pa će osporiti demokratiju kao „neutralizaciju“ neprijatelja i „depolitizaciju“ države (Der Begriff des Politischen, 1932).

Za klasičnu, antičku demokratiju sloboda je vezana za postulate demokratije (jednakopravnost, smenljivost, odgovornost, javnost). Kakva je ta veza, koje vrste uslovnosti su bile na delu? Herodot, „otac“ istoriografije, u III knjizi svojih Istorija, piše o izvesnom Otanu (takođe znači „otac“) koji je prvi predlagao Persijancima, nakon ustanka protiv krvoličnih „maga i satrapa“, demokratiju. Na zasedanju vođa ustanika njegov predlog biva odbačen u ime monarhije. On, Otan, tada ustane i kaže:

„Drugovi zaverenici, jasno je da jedan od nas treba da bude kralj, bilo da bude kockom izabran ili da se obratimo persijskoj javnosti da ga ona izabere većinom glasova, ili, najzad, na neki drugi način. Ja se, naime, neću sa vama takmičiti za vlast, jer niti hoću da vladam nad nekim, niti da neko nada mnom vlada, i ja se odričem vlasti, pod uslovom da nikada ne dođem pod vlast nijednog od vas, niti ja niti moji potomci. – Kad je ovaj to izjavio, ostala šestorica pristanu na njegov uslov. On se, dakle, jedini od njih nije otimao za vlast, nego je napustio njihovo društvo. Ista ta kuća je i dan-danas jedina u Persiji koja uživa potpunu slobodu i živi po svom nahođenju, ali ne radi ništa što bi bilo protivno persijskim običajima i zakonima.”

Ovde sloboda znači „živeti po svome“, ali ne „protivno zakonima (i običajima, nomoi).“ Sloboda ostaje u rezervi, i ako nema demokratije. Zapravo, ona je sama rezerva, što će reći opcija, alternativa, mogućnost. Ako nije „neprijatelj“ zakonima i običajima, i ako oni nisu njoj neprijatelji, onda je ona svrha demokratije. Sloboda ako je odgovorna ume da bude napor i ne retko je ljudi odbacuju u svom „bekstvu od slobode“, kako glasi naslov slavne knjige Eriha Froma.

Herodotov prijatelj, onaj koga je Platonov Sokrat označio kao „uzrok zla“, Perikle, u svojoj čuvenoj pohvali braniocima atinske demokratske slobode, rekao je: „Mi vodimo svoje javne poslove na slobodan način. Što se tiče gledanja jednih na druge u svakodnevici, ne ljutimo se na suseda jer čini što on želi, niti na njega gledamo s prekorom koji, iako ne nanosi zlo, ipak može boleti. U svojim pojedinačnim životima živimo zajedno podnoseći jedni druge, dok u javnim stvarima ne pre­ko­rač­ujemo zakon”.

Ta je odgovorna, uokvirena klasičnim postulatima demokratije sloboda pala u hijerarhijama rimske republike, a onda i u modernim republikanskim, predstavničkim, posredničkim demokratijama i parademokratijama. Već će sv. Avgustin uhvatio slobodu u makaze teološke hijerarhije kad je vezao za volju (volju da se skrene u greh). I novo doba će drugačije misliti o slobodama. Benžamen Konstan će početkom XIX veka naglašavati modernu slobodu kao pojedinačnu za razliku od stare antičke kao kolektivne (delimično je to ispravno), a Džon Stjuart Mil će slobode razumeti i politički (kroz slobode od stranog vladanja, slobode zajednice da sebi ustanovi ustavni poredak, slobodu mišljenja, iznošenja stava i udruživanja), pa i ekstrapolitički (slobodu od većinskog nametanja obrazaca mišljenja i ponašanja). Isaija Berlin će povući razliku između tzv. pozitivne slobode (ili slobode za nešto) i negativne (slobode od nečega, od nekog ometanja ili ograničenja), primećujući da je prvu teško specifikovati jer brzo nameće normativizam.

U tzv. liberalnim teorijama – a stanovište liberalizma se pre svega određuje kao slobodarsko stanovište – razvilo se tušta i tma varijanti. Najkrupnija je ona koja razlikuje liberalnu politiku od liberalne ekonomije. U prvoj opasnost po slobode dolazi najviše od države kao resursa prinude i sile, pa liberalni stav najpre znači da državu valja držati na uzdi, odnosno nadzirati je kako ne bi prešla iz oruđa zajednice u silu nadzora nad zajednicom. U drugoj, opet kroz više varijanti, ekonomska delatnost treba da je slobodna, što će reći da je svaki njen činilac ili akter slobodan da nastupa po svojoj volji, a tzv. slobodno tržište će biti radni i krajnji arbitar. Mnoge su bile primedbe i prvom i drugom stavu. Onom političkom da država nije samo opasnost po slobode, već da je i njihov zaštitnik, čuvar, tutor – ona sistemom zakona daje pa i oduzima slobodu – i da ne mora biti tzv. „hladno čudovište”, što onda zagovornike države kao čuvara sloboda lako odvede u etatizam sa šansom da skliznu u autoritarizam. A ekonomskom liberalizmu primedbe su da je i tzv. slobodno tržište uvek ovako ili onako uređeno, regulisano, dakle uslovno slobodno, sve do toga da ako nema ekonomskih sloboda onda nema ni političkih (što jedne odvodi ili do apologetike tzv. neoliberalizma, ili kod drugih se u ime fikcije ekonomskog egalitarizma faktički mogu poništiti i političke slobode, što je slučaj marksista, naročito boljševika). Ove rasprave, oko političke a onda ekonomske slobode, čine liberalizam šarenolikim skupom stanovišta i teorija, a spadaju, ako se uzmu u svojoj raznovrsnosti i pluralizmu, među najbogatije rasprave političkog nasleđa naše modernosti. Od takvih rasprava u velikoj meri onda zavisi i razumevanje slobode kao mere moderne demokratije.

I kad se sloboda odvoji od demokratskih, naročito klasičnih postulata, ona se pretvara u neprijatelja slobodama drugih, u ratničko, nasilno, bahato sredstvo vladanja ili podrške vladanju, kako je bio slučaj mnogo puta u istoriji, kakav je slučaj danas u Srbiji. Tada sloboda postaje kvazisloboda, prelazi u nasilje. Pišem ovde redove na dan kad Valjevo beleži godišnjicu policijskog besramnog nasilja nad protestantima, mladima, ženama, decom. „Sloboda“ batine, pendreka (službene batine), razbijenih vilica i čela, svakako nije sloboda. Ali to ne treba ni dokazivati.

Živelo Valjevo!

(Izvor fotografije: Nova.rs, 14. VIII 2026.)

Čemu ili kojem redu – „redu veličine“, kako bi rekli inženjeri – pripada politički pojam jednakosti? To je normativni pojam sa više značenja, pravnim, političkim u užem značenju, ekonomskim, etničkim itd. Pošto su sve stvari, pa i ljudi, na ovom svetu jedinstvene pojave, singularije, pa otuda načelno različiti, normu jednakosti neki vide kao vrstu fikcije, kao još jednu legal fiction ugrađenu i u politiku. Za poznavaoce speech act teorije to nije konstativna već performativna veličina (ne upućuje na merilo istine i neistine, kao konstativi ili konstatacije činjenica, već pripada govornim činovima koji se mere uspehom ili neuspehom zavisno od ispunjenja uslova). A za ideologe raznih vrsta jednakost ima vrhunac u egalitarizmu, kojem su jedni skloni, a drugi ga otklanjaju kao opasnost istorije.

Za klasičnu, antičku, starogrčku demokratiju politička jednakost, i samo ona, bila je od ključnog značaja. Poznata je pod imenom isonomije (ἰσονομία), koju prenosimo kao jednakopravnost. Dolazi od iso- (ili isos-, ἴσος), jednako, isto, i onda pripaja sebi nomos (νόμος), što je zakon, ali i običaj (i norma dolazi iz istog korena). Nomia (νομία) upućuje na glagol νέμειν, na podeliti, dodeliti, raspodeliti, pa i upravljati. Ukratko, isonomija kao ravnopravnost je politička distribucija norme da su svi jednakog statusa kao građani, a zapravo su to bili, u staroj Atini, autohtoni punoletni muškarci.

I ako biste ovih dana na Zelenjaku ili Kaleniću sreli nekog starog Atinjanina iz V ili IV veka pre tzv. naše ere, kako prebira po smokvama i traga za bobom, pa ga zapitali živi li još u poretku koji se zove demokratija, po svoj prilici bi žmirkajući odgovorio: „Da, živimo u isonomiji“. Isonomija je bila češće ime stare demokratije, jer se nad ovom potonjom već nadvijala njena senka demagogija.

Dakle, reč je o političkoj jednakosti u klasičnoj demokratiji. Isonomija nije ulazila u ekonomsku ili socijalnu jednakost, to će postati problem sa rimskom državom, hijerarhizovanom republikom gde veća prava imaju imućniji, naročito patriciji, aristokrate, pa vlast drže i formalno kroz oligarhijski Senat. A kako se moderne demokratije ugledaju na rimsku republiku, a ne na atinski polis, i kako moderna republikanska predstavnička demokratija reprodukuje socijalne hijerarhije, naročito one došle iz ekonomske sfere, jednakost je, ona politička, ostala pravna fikcija, i ispod sebe drži, maskira ili ne retko skriva stvarnu nejednakost. Kao što je poznato, mi smo aktivni kao demokratski subjekti samo jednom u četiri ili pet godina kad izlazimo na glasanje. Između toga, u ostalih 1460 ili 1825 dana mi smo objekti političke hijerarhije i hegemonije. Između dva glasanja možemo biti politički „subjekti“ kao kafanska ili medijska gunđala, ići u protestne rulje protiv Hulje, lepiti plakate, žvrljati grafite i igrati se „aktivista“, drmati kaveze vlasti, ali sve te nužne i opštekorisne, humanističke pa i bogougodne radnje staju na granici odlučivanja – iz tog polja smo isključeni.

Zato su neki „jednakiji“ od drugih, iako smo u načelu, po fikciji ili normi bez primene, svi jednaki. Orvel se poigrao rečima, pa u Životinjskoj farmi (1945), prasac Napoleon čim zadobije vlast menja prvobitni sedmi član životinjskog ustava, i početnu normu „all animals are equal“, „sve životinje su jednake“, u član „all animals are equal, but some animals are more equal than others“, „sve su životinje jednake, ali su neke životinje jednakije od drugih“. U anglosaksonskim zemljama Životinjska farma je bila obavezna lektira, negde je to još i sad, a tumačena je od revnosnih učitelja kao alegorija sovjetskog, boljševičkog sistema, pa se za svinju Napoleona tvrdilo da je Staljin. Ali je Orvelova ironija daleko šira, i nije se ograničavala na boljševike, već se ticala i zapadne demokratije, prerasle u parademokratiju, gde su „neke životinje jednakije od drugih.“ Zar od Orvela, a naročito danas, ne vladaju uglavnom razni „državnički“ veprovi, nerasti i druga stoka „napoleonovske“ provenijencije?

To se odnosi, makar prikriveno, i na staro određenje političkog subjekta kao „političke životinje“. Kod Aristotela je zoon politikon ime za čoveka politike, ali je zapravo ζῷον πολιτιϰόν više politička „živuljka“, živi stvor, nego životinja u kasnijem značenju animalnog soja bića. Iz ovakvog shvatanja političkog subjekta stvoriće se teorija tzv. prirodnih, kasnije univerzalnih prava, gde je jednakost vrednost koju nosi ili treba da nosi svaki pojedinac već po prirodi, odnosno univerzumu. Takav pojedinac je kao apstraktna osoba upućen na racionalost određene vrste, a tu racionalnost bi izražavao zakon kao skup pravnih normi. Tako uspostavljena kategorija može onda da raskine čvršće veze sa stvarnim istorijskim odlikama ljudi, da se sa zemlje preseli u normativna nebesa, ugradi u ustave i proda građanima kroz tvrdnju da su oni, građani, nosioci („hipokeimenoni“, „subjekti“) političkog suvereniteta. Što će reći da su osnova, apstraktni i odvojeni od tvrde, zemaljske istorije, političke moderne demokratije. A kako je suverenost od latinskog superanus, u značenju najveće moći, dovoljno je podeliti ovu reč crtom po sredini, pa tu fikciju vratiti na zadnjicu njenog značenja. Performativna uloga suverenosti je takođe normativna fikcija, fiktivnija ili „jednakija“ po svojoj fikcionalnosti, nego jednakost u modernoj interpretaciji.

All men are created equal, „svi su ljudi stvoreni jednakima“, kaže američka (ustavna) Deklaracija o nezavisnosti iz 1776. Tu su, na početku Deklaracije, „izvesna neotuđiva prava“, certain unalienable Rights, „među kojima su Život, Sloboda i potraga za Srećom“, Life, Liberty and the pursuit of Happiness. Ove normativne fikcije jednakosti i neotuđivosti su u stvarnosti rane američke Republike maska za nejednakost i otuđivost do uništenja. Život domorodačkog stanovništva („Indijanaca“) u ime „potrage za Srećom“ vredeo je koliko ispušena lula duvana, jer je ta „potraga“ ponudila „Sreću“ belim kolonizatorima da osvajaju, grabe zemlju, proganjaju i uništavaju domorodačka plemena. Od populacije od oko 5 miliona pre kolonizacije, tokom „potrage za Srećom“ biće ih uništeno oko 90%.

To secure these rights, Governments are instituted among Men, nastavlja da glagolji Deklaracija: „da se obezbede ova prava ustanovljuju se Vlasti među Ljudima“. Možda ono Men treba ipak uzeti kao muškarce, jer je nova američka Republika, po uzoru na onu starorimsku, u izvoru ratna, osvajačka, ekspanzionistička, kolonijalna. „Vlasti“ daljom razradom u Ustavu (1877-8), postaju podeljene na „grane“, shodno Monteskjeu iz Duha zakona (1748): izvršna (Predsednik i njegove „administracije“, tj. Vlada), zakonodavna (Kongres podeljen na Senat i Predstavnički dom) i pravosudna. U početku se naglašava zakonodavna vlast kao ustanova koja čuva jednakost prava, ali u praksi lagano preovlađuje izvršna, hijerarhizovana, gde se u ime efikasnosti, bezbednosti, upravljanja, nejednakosti u političkom statusu sve više uzimaju za normalne. Egzekutiva pod svoje preuzima legislativu a onda i juridičke aparate.

To će biti obrazac za sve moderne republike, njihove predstavničke demokratije, normativna jednakost i nejednakosti u praksi. Država kao republika čuva normativne fikcije pravne jednakosti kako bi reprodukovala političke, socijalne i naročito ekonomske nejednakosti ispod tih fikcija.

Po svoj prilici je to bio uslov ili cena zajedništva. Jednakost kao primarna politička fikcija, nužna norma i forma politike nekako drži ljude zajedno. Stvarnost je pod stegom razlike, jednakost je uslov da zajednica stupi u kakav takav poredak. Klasična jednakopravnost, isonomija, distribucija je, redistribucija i jednako upravljanje onim što je različito. Moderna jednakost pred zakonom, naglašenije performativna i normativna, i zajedništvo projektuje kao fikciju, jer stvarne razlike zajednicu raslojavaju, drže je pod centrifugalnim vektorima, u razmicanju. Država onda stupa na scenu kao faktor objedinjavanja, a ona je kao veberovski „monopol sile“ (das staatliche Gewaltmonopol, odnosno das Monopol legitimer physischer Gewaltsamkeit, „državni monopol prisile“, „monopol ozakonjene fizičke prisilnosti“) zainteresovana da silu primeni jednako na one koji bi joj se oduprli. Čak ne ni to: prinuda da smo jednaki reprodukuje nasilje da su „neke životinje jednakije“. Jer među „jednakima“ i „jednakijima” mesto „najjednakijeg“ mora se očuvati za državu i one koji su joj na čelu.

Treba li uopšte pisati o Srbiji iz ugla klasičnog postulata demokratske jednakopravnosti? Iskreno, mrzi me, toliko su stvari očigledne. Zato samo par reči:

Studentsko-građanski pokret 2025-26. svakako je buđenje ideje jednakopravnosti, dublje, rekao bih, od formalističke fikcije jednakosti. Šta će biti niko ne zna. Srbija nema centriste niti levičare poput mađarskih Demokratikus Koalíció, Magyar Szocialista Párt, Párbeszéd – A Zöldek Pártja ili Baloldali Szövetség pa da se svi povuku pred važnijim ciljem – smenom autokratskog Orbana makar i desničarem Peterom Mađarom, ne bi li se potom uspostavila elementarna ravnopravnost stranačkih učesnika na narednim izborima. Slično su prethodno učinili u Crnoj Gori, povezujući kuso i repato, građansku Uru i litijaške Srbende, ne bi li prekinuli Mila u pohodu na večnost. Mi smo još uvek sui generis socijalna banda razbijena po najraznijim osnovama. Zajedništvo, ono koje nije prvenstveno državni obruč „monopola sile“, već je iznalažanje smisla-da-se-živi-zajedno, daleko je ispred nas.

1. Tajne

Može izgledati neobično da zapis o javnosti kao klasičnom postulatu demokratije počinjemo iz po mnogo čemu suprotnog ugla, iz ugla tajnosti. Ali tako je samo na prvi pogled. Tajnost i tajne omeđavaju javnost, spolja koliko iznutra.

U klasičnoj (starogrčkoj, atinskoj) demokratiji javnost se oslanjala na dve pomoćne vrednosti. Jedna je bila paresija (παρρησία), što je obeležavalo otvoren, iskren, hrabar govor.[1] To je povezivalo istupanja pojedinca i očekivanja slušalaca, naročito u raspravama na opštoj, svima dostupnoj Skupštini. Druga vrednost je bila isegorija (ἰσηγορία), povezana sa isonomijom, političkom jednakopravnošću: jednako pravo ili ista sloboda građana da istupaju u javnosti, odnosno obrate se i govore u zajednici. I dok je prva način govora ugrađen u običaje i karakter ljudi, druga je uže politička utoliko što se odnosi na istupanja pred polisom i za polis.

Ovo poslednje nije što i imunitet u modernoj parademokratiji, zaštita od posledica za reč u parlamentarnoj debati.[2] Koren munus je zajednički imunitetu i komunikaciji: imunitet je rez ili prekid komunikacije (kao zaštita da se ne preispituje i ne obaveže zaštićene od posledica za svoje činove). To je odsustvo komunikacije vlasti, odnosno države prema zajednici, a ako ne onda njeno skretanje u poželjnom pravcu. Ono što imuniteti štite jeste tajnost političkog delovanja (odlučivanja, kao i sprovođenja odluka), tajne politike kao arcana imprerii, kako je još rimski istoričar Tacit govorio.

Šta je arcana imperii?[3] To je skup razloga vladanja, u prvom redu razloga države. Postoji u tom skupu element koji se čini javnim i obrazlaže kao javno dobro, salus publica: ratio status je državni razlog, razlog što država postoji, i odnosi se najviše na ono što je u interesu države da opstane kao takva. To je kasniji, moderni raison d’état, uz aparate koji taj „razlog“, „racio“ ili „zakon“ čuvaju i obezbeđuju. Ona je poput „zagonetke umotane u misteriju enigme“ (Čerčil). Država se tim „razlogom“ opravdava ili legitimiše. Mnoge teorije o poreklu i smislu države odnose se najviše, makar ne uvek izričito, na ovaj „razlog“: od toga da su države nastale kao nastavak ratničkih skupina do tzv. društvenog ugovora, kad građani među sobom sklope pakt, formiraju instancu koja se zove država i na nju prenesu svoju moć u zamenu za bezbednost (Hobsova varijanta), odnosno brigu o tzv. javnom dobru (Rusoova modifikacija). Bezbednost je u srcu tog „razloga“, a njegovi čuvari su čuvari državne tajne.

Za razliku od atinskog polisa, gde se javno na skupštini raspravljalo i o ratovima, rimska res publica je kao ratnička država u stalnoj ekspanziji izgradila teoriju državnog prava shodno svom ratio status.[4] Već je Platon, u Zakonima, imao zamisao „tajnog veća“, grupe mudraca koji bi se sastajali kasno noću, pred zoru, i donosili najvažnije odluke za polis – praksa koju je atinska demokratija odbijala. Stari Rim je imao prve vojne obaveštajne i kontraobaveštajne službe, a pozni vladari su im delokrug proširili i na praćenje civilne populacije, naročito uticajnijih pojedinaca. Republika je porodila tajne službe kao aparate svoje arcana imperii. I taj model će države modernog doba preuzeti od Rima inspirisane njegovom republikom. Prvi predsednik Sjedinjenih država, Džordž Vašington, formira odmah po proglašenju nezavisnosti dve službe: Culper Ring, agenciju za skupljanje informacija, i Knowlton’s Rangers, obaveštajce sa posebnim, ne retko ubilačkim zadacima. Danas SAD imaju barem dva tuceta takvih agencija, uz razne dodatne službe za specifična područja, i dalje pod kontrolom Predsednika.

Sve ovo upućuje na genezu države iz rata, da je ona, kao organ ili skup organa, „rat vođen drugim sredstvima“, kako je već Aron preokrenuo formulu Klauzevica „rat je politika vođenja drugim sredstvima“. Razume se, taj je „rat“ pre svega u mirnodopskim uslovima, ali je ne manje od stvarnog rata politika tajne, skrivenih operacija sve do ciljanih eliminacija „neprijatelja“.

Državne tajne službe su ne samo produžena ruka prikrivene politike kao rata (protiv tzv. spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja), već su njeni ključni aparati i epistemička (saznajna) oruđa. One prikupljaju, analiziraju i arhiviraju ogromne količine podataka, znanje su u službi države, znanje nedostupno javnosti. U doba digitalne informatike one su agenti nadzora i kontrole, vredno prikupljaju i danas jeftino skladište bilione i bilione data, praktično sve što uradimo ili napišemo, pogledamo ili na drugi način digitalno taknemo.

2. srBIA

Kako stoji stvar kod nas sa domaćim tajnim službama?

Setimo se: prvo što je uradio naš Apsolutni Vladar bilo je da zasedne na čelo tzv. Biroa za koordinaciju bezbednosnih službi, čim je Toma iz Bajčetine preuzeo funkciju predsednika Republike. Tako je pod sobom imao čitav aparat tzv. bezbednjaka, pa je mogao da kroji, uz pomoć arhivskih dosijea, informacija i specijalnih operativnih radnji, sve što nas nadzire i kontroliše, kako bi čitavu državu a onda i društvo sapeo u svoje vlastodržačke dizgine.

Valja uvek imati na umu da tajne službe nikad nisu do kraja tajne. Ne samo da ostavljaju, htele ili ne, tragove u javnosti, već povremeno imaju manifestacije sasvim javnog tipa kako bi naglasile i overile vlastitu moć i prisustvo. Nedavno je BIA (a uporedo s njom postoje i VOA i VBA, vojne službe) zakonski preuzela da proverava zaposlene u poreskoj službi, kako bi imala kontrolu nad finansijama u Srbiji, a kako su finansije, naročito državne, pod visokim indeksom korupcije, one prelaze kroz nadležnost tajne službe još više u tajne, sve u ime zaštite bezbednosti države i njenog „ustavno-pravnog poretka“. Ionako naopakog već odavno.

Ali to je samo poslednja vest. Odavno je domaća tajna služba ona koja može presudno da utiče na sudove, tužilaštva, deo advokature, diplomate, raznovrsnu javnu upravu, državni i privatni biznis, ima takođe pod sobom tzv. civilnu policiju i njene snage, istražne i druge organe, kriminalni „milje“ sa kojim je, tvrde zli jezici, verovatno jako srasla, huliganske i slične odrede batinaša i, nije teško naslutiti, uz dosijea ako ne direktno, pojedince i pojedinke iz vladajućih i opozicionih stranaka, sve do tajnog snimanja seksualnih praksi ili prisluškivanja privatnog života kako bi se kompromitovali aktivisti ili stavili u vlastitu orbitu oni „problematični“. Njena mreža je postala sveobuhvatna, zadire u sve socijalne strate i segmente; ona je uistinu „kapilarna“. Čak i za umetnost: važne kulturne ustanove su praktično ukinute, umetnost kao u slučaju snimanja filmova nadziru „službenici“.[5] Raspoređivanjem „lojalista“ – lojalnih Vođi, a ne zakonu – ostvaruje se nadzor i ispunjava volja Vrhovnika.

Nikad reformisana niti podrvrgnuta ozbiljnijoj kontroli, Služba je preživela ratove 1990-ih kojima je značajno upravljala, prevrat Petog oktobra kad je spaljivala deo svojih arhiva kako ne bi pao u ruke promenjenih vlasti, omogućila razne nezakonite a krupne radnje (Savamala, Jovanjica, kontroverzni infrasonični „top“), a njeni su prsti vidljivi i u ubistvu Zorana Đinđića kao premijera Srbije.[6]

A to je samo deo. Za našu temu je od značaja što je ova tajna služba, kao stecište i skladište informacija,[7] od ogromnog uticaja na javnost, ili na ono što zastupa javnost, što će reći na tzv. medije, štampu, televiziju, botovski deo po mrežama. Povremeni, za sada još maskirani „načelima“, napadi na Studentski pokret i u tzv. nezavisnim medijima, liče na ono što Služba, preko svojih kontakata, plasira pred početak izborne kampanje. Pri čemu je smer njenog delovanja na javnost barem dvostruk. S jedne strane pomaže da se režim održi na vlasti, podstičući propagandu njemu u korist. S druge strane, deluje protiv protivnika režima, sada najviše protiv Studentskog pokreta, plasiranjem dezinformacija i „sumnji“ preko svojih odabranih saradnika.

A postoji i treći smer delovanja. Dezinformacije i spinovanja služe da se javni prostor zasiti i da se više ne razlikuje prava od lažne vesti, da se informacijski mulja i zbunjuje ionako dosta sluđen srpski populus. Time Služba kreira lažnu javnost, i kao u svakom mulju onda se politički akteri, učesnici i posmatrači jedva kreću, loše orijentišu i demobilišu kao energija promene. Ova para ili kvazi-javnost potiskuje onda i ono malo što je ostalo od upućene javnosti, odnosno sprečava mogućnosti za iole izgledniju raspravu, što bi bila najvažnija funkcija javnosti.

Pre neki dan je jedan od očito upućenijih poznavalaca rada „naših“ Službi, N. Lunić, objavio „mini-feljton“, gde je iz pravničkog ugla bacio nešto svetla na Službe. On počinje konstatacijom: „U praksi, decenijama unazad bezbednosne službe Srbije nisu struktuirane da odgovaraju na pitanje ’ko nam preti spolja’, već na pitanje ’ko nam je unutrašnji politički neprijatelj’.“ Dijagnoza je porazna po građanstvo: „Srbija ima bezbednosni sektor koji pokušava da radi sve i upravo zato ne radi ništa kako treba. Zamislite kompaniju u kojoj isti radnici istovremeno vode računovodstvo, pravnu službu i marketing – bez jasnog opisa posla, bez jasne odgovornosti i bez jasnog nadređenog kome duguju izveštaj. Kada nešto pođe naopako, niko nije kriv. Ali kada nešto uspe, svi prisvajaju zasluge. Bezbednosni sektor Srbije funkcioniše upravo po toj logici već decenijama i dok god funkcioniše tako, ne štiti državu već sebe.“

Autor analize predlaže da se, u promenjenim okolnostima pada režima, Službe stave pod kontrolu pre svega parlamentarnih vlasti, za šta postoji – uprkos tome što je minimalan, nerazrađen i malo delotvoran – zakonski okvir. Međutim, potreban je dublji zahvat. Za podvrgavanje Službi zakonu a ne autoritetu političara valja promeniti same zakone, učiniti ih strožim, užim, restriktivnijim. Ostaviti ih da same upravljaju sobom, ili da se oslanjaju na pravosudne instance koje su inače pod njihovom kontrolom, kako je sada situacija, ne menja mnogo na stvari. A ta je stvar zaštita same zakonitosti kao prvi posao nad kojim imaju da bdiju.

Verovatno su nerealni zahtevi koji se povremeno čuju – da se postupi kako je navodno Đinđić predložio posle Petog oktobra: raspuštanje Službe uz istovremeno raspisivanje konkursa za upošljavanje onih „neuprljanih“; a to je predlagao i za informativu državne televizije – jer Služba će štititi sebe raznim sredstvima, uključujući ucene i nuđenje usluga novim vlastima. Srbija je izgleda jedina država bivšeg socijalističkog poretka koja je izbegla ne samo ozbiljniju lustraciju (čišćenje) „službenika“, već i otvaranje tajnih arhiva. To ni drugde nije išlo lako, ali zadržavanje tog epistemičkog materijala u tajnosti simptom je arcana imperii, onoga što sa demokratijom ima malo, tačnije nimalo nema veze.

Lično sam pristalica „naivnog“ a korenitog rešenja: stavljanje takvih skužbi pod građansku a ne samo stranačko-parlamentarnu kontrolu, minimizacija „dragocenosti vlasti“, eventualno uskraćivanje uvida javnosti samo za kraći operativni rad (ako neka agencija za 6 do 12 meseci ne obavi konkretan posao, taj posao nije za nju ili ona nije za taj posao), i uopšte temeljno pretresanje svega što se poziva na raison d’état, a ne pripada stvarnom demokratskom poretku. Svestan nerealnosti takvog rešenja, prihvatio bih barem ozbiljnu kontrolu od strane zajednice, nakon lustracije i otvaranja arhiva.

Jer je javnost ne samo ono što predstavljaju njeni zastupnici – mediji ove ili one vrste – već je javnost u demokratiji njen konstitituvni postulat. Ona nije samo komunikacija informacija, već polje u kojem informacije kruže kako bi zajednica raspravljala o sebi, kvalifikovano odlučivala i još kvalifikovanije sprovodila odluke. Mediji su samo deo. Inače je tajnost moguća i dalje, čak i kroz nezavisne medije, selekcijom, filtriranjem ili rekontekstualizacijom. Tajna javnosti je zajednica, a ne država.

Ponovimo: klasična demokratija nije znala za tajne. Moderna živi od njih, brani ih ne samo kao raison d’état kao svoj raison d’être.

---

[1] O paresiji postoje predavanja Mišela Fukoa sa seminara na Kolež d’Fransu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Fuko je paresiju analizirao iz etičkog i epistemološkog stanovišta (éthique de la vérité), ali je ona pre svega politička vrednost jer je reč o istupanju u javnosti, o otvorenosti da se neguje ili podstakne rasprava o zajednici. V. Michel Foucault: Discours et vérité. Précédé de La parrêsia (2016), uz ostalo.

[2] Imunitet dolazi iz latinskog immunitas, složenica od in– („ne“) i –munus (obaveza, služba, razmena). Moderno značenje, došlo u XIV-XV veku, vezano je za slobodu od plaćanja poreza, a onda i od obaveza druge vrste, da bi kasnije reč ušla u medicinu kao zaštita od bolesti, naročito zaraza. Politički imunitet, pak, nije samo zaštita od posledica za izgovoreno u parlamentu, već za niz privilegija koje su se širile na državne poslenike, ministre, vlast, upravu, vojsku, policiju.

[3] Arcana su tajne (od arcanum, tajna), ono skriveno i prećutano. Ali u izrazu arcana imprerii, što su najprostije „tajne vladanja“, arcana su više od obične tajne. Dolazeći od arca, a ovo možda kao kalk iz grčkog άγαλμα, upućivalo je u korenu na kutiju u kojoj se drže dragocenosti. Pa su tako ove „tajne vladanja“ ono što je najdragocenije za državu, znanje koje ona poseduje i ne želi da podeli sa onima u čije ime vlada.

[4] Ciceron još ne koristi ovaj izraz, on pominje salus publicae (njegova je izreka Salus populi suprema lex esto, „dobro naroda je najviši zakon“), već njemu blisko načelo status regis, što će preuzeti pozno srednjevekovlje, a onda moderno doba. Jon Brancije (Johhanes Brantius, očuh slikara Rubensa) početkom XVII veka je napisao Ciceronovsku hvalu (Elogia Ciceroniana, 1612), i Senatora (Senator sive de perfecti et veri senatorus officio, 1633), gde se, u Antverpenu, tada pod habsburškom vlašću, ističe posao „sekretara“ („tajnika“), savetnika vlasti koji ne deluje javno već je obavezan samo svojim „glavarima“. To će započeti tradiciju nemačkih Geheimrat veća (privy councillor u aglosaksonskim državama), što se, uz varijacije i drugačije nazive, održalo do danas.

[5] CIA je pedesetih i šezdesetih imala poseban program za diseminaciju američko-liberalnih ideja kroz kulturu. To je bio odgovor na rad istočnih službi gde su naročito pisci i filmadžije bili pod nadzorom još od Oktobarske revolucije. Rumunska autorka Kristina Vatulesku je istražila istoriju uticaja KGB-a kod Sovjeta i Sekuritatea u svojoj domovini u odličnoj Policijskoj estetici – Literatura, film, i tajna policija u sovjetsko doba (Literature, Film, and the Secret Police in Soviet Times, 2010). Na domaćem terenu je najpoznatiji slučaj visokog udbaša Ratka Draževića koji se hvalio da je ubio dve hiljade „narodnih neprijatelja“ i spavao sa još više žena. Tito mu je dao da osnuje i upravlja Avala filmom, kako bi se u Košutnjaku napravio domaći „holivud“. Dražević je kao producent imao velikog uspeha – remek-delo Saše Petrovića Skupljači perja je snimljeno pod njim – a pružao je zaštitu i pojedinim autorima tzv. crnog talasa. Što baca neobično svetlo na titoizam: bio je to uvrnut sistem, i tiranski i liberalan, i zatvoren i otvoren, i večan i lomljiv. O kulturi pod real-komunistima v. upečatljivu raspravu Alekseja Jurčaka – Alexei Yurchak: Everything Was Forever, Until It Was No More – The Last Soviet Generation (2006). Jurčak je bio član grupe i teatra AVIA, ruske varijante Lajbaha.

[6] Počinioci atentata su bili jedan pukovnik i jedan potpukovnik Resora državne bezbednosti, uz neposrednu logistiku tzv. Zemunskog klana čije su vođe stradale u akciji hapšenja i sa sobom u smrt odneli dragocene podatke o tom atentatu. Optužnica je potom sročena tako da se ograniči samo na izvršioce i ovo direktno okruženje, pa je to odredilo obim sudskog procesa. Ostala je nerazjašnjena tzv. politička (stranačka zapravo) pozadina, pod zaštitom ondašnjeg predsednika države i „službenika“ iz njegovog kabineta. Ali je teško zamisliti takvu operaciju ubistva predsednika Vlada pred vratima zgrade Vlade bez obiljnije logistike „tajnih službenika“, što nije ispitano (osim možda u jednom tajnom izveštaju nedostupnom i danas), iako su simptomatične izjave političara na tzv. oproštajnom mitingu radikala pred Šešeljev odlazak u Hag, napisi visoko pozicioniranih novinara uoči atentata, kasnija predaja Legije, postupci prema Đinđićevoj sestri i sl. Ubistvo premijera jedne države, makar i tadašnje Srbije u fronclama, spada svakako u arcana imperii radnju. Simptomatično je da je poternica sa likovima optuženih objavljena na svim televizijama samo nekoliko sati posle atentata; ako su ih već znali, zašto ih nisu sprečili? Ali „službina“ službena verzija će opstati sudski overena, pa će je ponavljati, o godišnjicama ubistva, novinari, navodni dokumentaristi, čak i pojedini pisci apologete.

[7] Liči da je ona sama u sadejstvu, u pojedinim poslovima, sa nizom sličnih inostranih službi. BIA, recimo, koristi razni izraelski softver – Cellebrite forenzičku opremu za otključavanje, premošćavanje i izvlačenja podataka iz mobilnih telefona, NoviSpy kao „trojance“, uz Pegasus i Predator, za infiltraciju u digitalne aparate, FindFace i biometriju za prepoznavanje lica, mapiranje kontakata, iščitavanje registarskih tablica – za šta je teško verovati da Mosad nema „duple ključeve“. To je poznato iz nabavki, ali je ostalo uglavnom skriveno šta je sve od opreme i direktnije infiltracije došlo iz drugih stranih, zapadnih i istočnih agencija.

  „Ako se paralele ne sreću, nije otuda što ne mogu, već zato što imaju drugog posla“. – Vladimir Nabokov

U libretariji smo pretprošli put pisali o odgovornosti u demokratiji, povodom istupa Movsesijana iz PSG-a i uslovne podrške studentskom pokretu ZLF-a. Odgovornost je, zajedno sa javnošću, jednakopravnošću, slobodom i smenljivošću jedan od velikih 5 postulata („aksioma“)[1] prvobitne, klasične, starogrčke, najviše atinske demokratije, kako smo tvrdili još u Političkoj naratologiji a potom u Uvodu u demokratiju.

Današnja libretarija je pod znakom epigrafa iz Nabokova navedenog na vrhu. Primenjen na našu tekuću situaciju: ako se stranke koje, manje ili više, pripadaju demokratskoj opoziciji, i studentski pokret ne sreću, ne ukrštaju, a na paralelnim su zadacima, nije otuda što ne mogu, već što svaka strana ima svoj posao.

Pogledajmo te paralele iz ugla postulata smenljivosti.

Moderne demokratije, od kraja XVIII veka do danas, bivale su ustrojene po modelu rimske republike, pre nego atinskog demokratskog polisa. Već u starom Rimu država preteže nad zajednicom, a za poslednjih dvestotinak godina demokratija kao unutrašnji poredak  sve više gubi dinamiku klasične demokratije, i prelazi u političku statiku. Ona je u celini posredna, predstavnička, „parlamentarna“, a tokom XX veka može se zapaziti spor ali istrajan proces njene dalje i sve jače petrifikacije: izvršna vlast, vlada, predsednik, dobijaju premoć nad parlamentom, egzekutiva nadređuje legislativu, pa su parlamenti, kroz svoje većine, najčešće rubber-stamp, „pečatiranje“ volje i odluka izvršne, vladajuće ili partijske (makar i koalicione) vrhuške.

I to je bolest današnjih demokratija, koje se tako još samo zovu, ali gde od političkog aktivnog učešća građana skoro da nema ništa (osim na periodičnim izborima svake četvrte ili pete godine, kad birači postaju tek glasači). Demokratija postaje pokriće, a ne poredak jednakopravnosti, odgovornosti, pune javnosti, smenljivosti. Senatori su u američkom Senatu decenijama u foteljama, a stranke, najpre federalisti i republikanci, a onda republikanci i demokrate, smenjuju se kao vrhuške usporavajući tempo smenljivosti. Slično je u Britaniji sa vigovcima i torijevcima, kasnije torijevcima i laburistima, a današnje opšte nepoverenje u tzv. tradicionalne partije stvorilo je nove vrhuške, ali nije uticalo na promenu političke statike petrifikovane u predstavnički poredak. To da su stranke samo instrumenti iz velikog mehanizma modernog poličkog reprezentovanja izgubilo se iz vida i „naturalizovalo“ kroz tvrdnje, prisutne i kod nas, da je demokratija = višestranačje. Ne, višestranačje je samo vidljiv deo demokratije, ako je i kad je ima. A danas je svuda ima malo, prešla je u parademokratiju, sa populizmom (demagogijom) i autoritarizmom „liderskog“ poretka.

Ako se bliže pogledaju „aksiomi“ klasične demokratije – jednakopravnost, smenljivost, javnost, odgovornost, slobode – ističe se upravo smenljivost kao nosilac demokratske dinamike. Neotežano, redovno ili vanredno, normalno i predviđeno smenjivanje ljudi sa ovlašćenjima, onih „na vlasti“, svakako pokazuje i viši stupanj jednakopravnosti, odgovornosti, javnosti, pa i slobode političkog učešća svih u zajednici.

Iz ugla indeksa smenljivosti – na skali od lake pa do teške – situacija naše „demokratije“ izgleda više nego problematična. Uperimo li taj indeks (pokazatelj) na tekuće političke igrače, stranke koje se takmiče za vlast, lako ćemo videti da su stvari stigle na rub katastrofe. Režimske stranke, SNS i SPS, kao i par njihovih satelita, ne znaju ni za kakvu smenljivost. „Ne dam Gašića“ je njihov opšti i stalni slogan. Nema tog nepočinstva koje je izbilo i u javnost a da je dovelo do neke stvarne, odgovorne smene. Ako je i ima, onda je ona sa razloga lojalnosti partiji ili još više šefu stranke.[2]

Nevolja nije samo nesmenljivost, pa time i neodgovornost vladajućih stranaka, iako ona bode oči. Nizak je nivo smenljivosti i u većini stranaka političke opozicije, onim iz „demokratskog“ spektra (sa onim antidemokratskim nema nikakvog smisla ulaziti u rasprave). Uzmimo SSP, Stranku slobode i pravde. Đilas je njen „lider“, a on sam je imao dugu političku karijeru. Iako je mnogo godina bivao, ovako ili onako, u vlasti ili oko vlasti,[3] i kad je bio smenjen (kao jednom na čelu DS-a), Đilas je kroz novu stranku ostao nesmenljiv. Poput svog nekadašnjeg političkog zaštitnika Borisa Tadića, koji se, nakon gubitka predsedničkih izbora od strane izvesnog Tome iz Bajčetine, vratio na scenu, takođe sa svojom strankom.

U višepartijskom političkom poretku obično je stranačko liderstvo – koje moderni poredak podstiče, a kod nas doživljava orgastičke vrhunce – vezano za uspeh ili neuspeh na izborima. Stranke u Britaniji poštuju takav običaj i vođa brzo odstupa ako mu stranka ne dobije izbore. Kod nas se takav običaj nije zapatio. Ako ga i povuku sa mesta lidera, on osnuje novu, svoju stranku, kako bi ostao „lider“. Nije to važilo samo za Tadića i Đilasa. Ponoš je bio kandidat opozicione grupacije na predsedničkim izborima 2022. godine, dobio oko 19% glasova. To je gubitak izbora, a izgovor da su uslovi bili neravnopravi nije baš ubedljiv, jer se za te uslove znalo i pre dana glasanja. Ali je Ponoš – koga je Tadić postavio za načelnika generalštaba, a kasnije smenio jer je stao, Tadić, na stranu Šutanovca, tada ministra odbrane, danas režimskog ambasadora u Vašingtonu – ostao da bude „lider“, i sam osnovavši svoju stranku Srbija Centar. Na istim predsedničkim izborima je bila kandidatkinja i Biljana Stojković, i dobila 3,2% glasova, ali je ovaj neuspeh nije obeshrabrio da kasnije raspusti koaliciju Moramo, odnosno Zajedno, čiji je kandidat bila, a da je onda DS kooptira u vrh stranke.

Ima još primera, ali su ovo najupečatljiviji a tiču se sadašnjeg vremena.

Primer je i nedavni slučaj glumice, producentkinje, nastavnice glume Bojane Maljević. Ona se povukla sa (još nezvanične, neobjavljene, formalno nepostojeće) studentske izborne liste jer ne želi da bude na raspolaganju onih koji bi je predložili i koji bi onda kontrolisali njen poslanički mandat u slučaju da bude izabrana. Iako glumci po zanimanju slede skript, ovde bi glumica htela da je slobodan igrač, ljuta što je ne uzimaju na „poverenje“. Da nije situacija kod nas na rubu propasti, možda bi joj neka grupacija i dopustila takav teatar. Ali je njeno „povlačenje“ njen dobar marketinški potez, glumci vole da su na naslovnim stranama.

Pitanje je zašto potvrđeni gubitnici na izborima ostaju da budu glavni ili među glavnim, kako to da overeni luzeri opstaju kao „lideri“?

Verovatno je u igri ambicija koja se ne osvrće na odgovornost, gde je sujeta jača od brojeva, i gde je smenljivost – makar i kao ustupanje mesta drugima – poslednja rupa na političkoj svirali.

Zar onda čudi što studenti ne žele ovakve „lidere“ među luzerima? Jer je politički autoritet ovih luzera nultog stupnja a to ne mogu nadomestiti ni sposobnosti organizovanja, pribavljanje para za kampanje, a ni alibiji raznih vrsta koje su redovno spremni da ponude ako ih se uistinu pozove na odgovornost. Zakloniće se iza svog verbalnog aktivizma, Tviter i Instagram objava, iza svoje želje „za promenama“, svog „iskustva“ (gubitnika?), svoje stranke, „angažmana“, poželjno „prvoboračkog“, svog PR „tima“, i, naravno, svoje funkcije u partijskim mehanizmima bez učinka.

Pošto se domaći višepartizam uobličio kao liderski, sa niskim indeksom smenljivosti, ni stranke koje imaju druge predvodnike – Aleksić u NPS, Grbović u PSG – ne ulivaju studentima pa ni građanima naročito poverenje. NPS je sa Aleksićem izazito liderska stranka, a on se trudi da se marketinški nametne i drugima iz opozicije. To ga onda profiliše kao političara koji mora da zadovolji razne stranačke opcije i odvodi u demagoške fraze, čega je prepun njegov skorašnji intervju u Radaru. Širina i izoštrenost poruka ne idu zajedno, već se razilaze kao Nabokovljeve paralele. Grbović i PSG imaju drugačiji problem, manje liderski u personalnom, a više u interstranačkom vidu: naime, PSG u svojim saopštenjima lako otupljuje kroz opšta mesta, a njen je ideološki liberalni profil nedovoljno jasan. Kako su domaće stranke više ideološke nego političko-pragmatične tvorevine, ideološki je daleko više profilisan ZLF nego SSP, NSP, PSG, čak i današnji DS.

Kod ZLF-a je dinamika unutarstranačkih izbora i rasprava višeg stupnja, pa ostavljaju utisak da su prijemčiviji za smenljivost od ostalih. Možda to na liderski orijentisanoj političkoj sceni i nije prednost, jer remeti perceptivna očekivanja populusa, pa, uz dosta retorike naše domaće „levičarske“ čaršije, donosi malo glasova. Kako god, ZLF je na margini i čak ih u „ekološkom“ delu svog delovanja tuče rečiti Ćuta sa Ekološkim ustankom. I on je, Ćuta, od vrste „lidera“; kao jedan od vođa, sa Dobricom Veselinovićem i Zelenovićem, koalicije Moramo – društvance se potom rastalo – tvrdio je u jednom intervju 2022. godine „Opozicija spremna za kontrolu izbora“, što se ispostavilo kao netačno, a bilo prilično pogubno po opoziciju i njene glasače. Studenti to znaju, pa zato vredno pripremaju vlastite kontolore za predstojeće izbore.

Naši su „lideri“, na skoro celom spektru stranačke politike, studente doživeli kao veliki teret, ponegde i kao skoro glavne takmace. Studenti su pokazali da se politička mobilizacija građanstva može izvesti i bez lidera, što je našim „liderima“ (stavljam ih uporno između navodnika jer su lideri neuspeha, a ne uspeha) bio udarac u glavu, nokaut za njihove sujete. Ako se tome pridoda da im dobar deo potencijalnih (i samo potencijalnih) glasača sada optira za studente, da su studentima njihovi aktivisti, članovi, pa i čitavi lokalni odbori bliži nego vlastitim stranačkim vrhuškama, eto popriličnog stresa u njihovim redovima. A to objašnjava i medijski pritisak na studente, odnosno medijsko okruženje koje naši inače uglavnom i na žalost loši novinari – mislim na one koji su još novinari, a ne tek trubači u propagandnim orkestrima režima – potenciraju kao „lidersko“, jer je većini naših prezentera, televizijskih promotera i poducenata političke informative lakše da pozovu za neku blablatrućtruć emisiju razglašenog „lidera“ nego da se pozabave ozbiljnijom analizom kretanja i stanja u domaćoj politici.

Kaže se, u medijima, kako se naša Opo-Popo (opozicija koja je uglavnom populistička: već sama imena naših stranaka – narod, pravda, sloboda, građani i sl. – većinom su populističkog karaktera) sada bori za političko preživljavanje. To nije baš tačno. Politički će preživeti svako ko ne odustane od politike; studenti neće odustati od svoje borbe ni ako im se izborna pobeda brutalno oduzme. Naša Opo-Popo se bori da liderski preživi. Šta će Đilas da radi ako bi se povukao sa mesta „lidera“? Kako bi Ponoš ispunjavao dane kao vojni penzioner? Miki Aleksić se tek zalaufao. Izgleda da bi se kao ličnosti morali suočiti sa sobom ako ne nastave da „kolonizuju“ politički prostor svojim „istupanjima“, „liderstvom“ i obilatom moralizacijom sa visine svoje prvoboračke pravednosti. Zato moraju, te kolonizacije radi, da idu u vlastitim izbornim „kolonama“, jer im dogovoranje „ko kosi a ko vodu nosi“ ide veoma teško. Na margini ili u maloj bari izborne aritmetike previše je pretendenata ili poslovičnih krokodila. I pošto su šanse da završe u političkoj „kanalizaciji“ (gutter) vrlo velike – to ih neće sprečiti da nastave da glume „lidere“, ma šta se desilo – njihova nervoza raste. Ako su protestante iz „Jedan od 5 miliona“ ili iz „Srbije protiv nasilja“ doživljavali kao svoju stranačku vojsku – pa su, i njihovim zaslugama, ti protesti doživeli neuspeh – studenti nisu prihvatili mnogo puta ponovljenje pozive da ih Opo-Popo „artikuliše“ ili „strategizuje“. Tim pre što Opo-Popo stranke između sebe deluju sektaški, preklapaju se, jedva se razlikuju (osim po „liderima“) i daleko su od strateškog zajedništva u ime privremenih taktičkih izbornih koalicija, „kolona“ na glasačkom listiću.

Pitanje je još pre godinu dana u polemici sa drugim opozicionim poslanikom, Dinićem iz ZLF-a, postavila pominjana Biljana Stojković: „Šta će ostati od sadašnjih stranaka ako ne budu prisutne u parlamentu i zbog toga ne budu u mogućnosti da finansiraju svoje delovanje?“ Njen odgovor je bez odgovora iako dolazi iz „znanja“ : „Nemam odgovor na to pitanje, ali znam da će ta budućnost zavisiti od toga kako se partije postave u ovom burnom vremenu“. Meni i pitanje i odgovor izgledaju naopako. Šta će ostati od današnjih stranaka ako nisu više na budžetu, kroz parlament? Kakav parlament takve i stranke. Tragedije li ako ih zamene neke druge? Možda bolje da od tekućih ne ostane ništa, ili što manje, ako im je opstanak važniji od budućnosti demokratije, ekonomije, zdravstva, kulture, društva.

Čak i skorašnje razmišljanje njene koleginice iz parlamenta Ksenije Marković „Zašto su nam političke stranke i dalje potrebne“, manje oštro nego polemički gard Biljane Stojković, polazi od naopakih premisa. Koještarija je reći: „Stranke su prva politička škola demokratije. Ako se u njima ne uči kako se različita mišljenja uvažavaju, kako se odluke donose posle rasprave i kako rukovodstvo odgovara članstvu, teško je očekivati da će se ti principi poštovati kada se osvoji vlast.“ Ako je gđa Marković imala „političku školu demokratije“ u svojoj stranci, a ne učeći iz istorije i teorije šta je sve demokratija, i ako ne uzima u obzir „kako se različita mišljenja uvažavaju“ i van stranaka, onda je teško i sa DS-om, uz sve uvažavanje bezuslovne podrške te stranke studentskom pokretu, računati u budućnosti. Kao da je gospođa pobrkala partijsko projektovanje vladanja, tzv. partokratiju s demokratijom. Jer iz ovoga ispada da DS podržava studente dok se oni ne „istutnje“, kako bi se provukla uz njih u sledeće kolo izbornog takmičenja, a posle ćemo „jovo-nanovo“ igrati se „demokratije“ i „politike“, morališući i stenjući „joj, joj“.

Studenti, pak, pokazuju da su na drugačijem poslu. Najpre moglo bi se mnogo više naučiti „kako se različita mišljenja uvažavaju“ kroz njihovu heterogenost, nego kroz stranačku homogenost. Potom, njihov je rad usmeren prema praktičnom delovanju, prema akcijama mobilizacije građana („studenti u svakom selu“, obuka kontrolora, skupovi van prestonice), a ne samo prema sastančenju i objavljivanju saopštenja. Takođe, opšti cilj njihovog pokreta je širenje građanskog demokratskog učešća, ne tek partijski aktivizam: partijska država u jednoj izrazito krnjoj „demokratiji“ kakva je danas kod nas nije im naročito draga. Taj partokratski sistem valja ozbiljno korigovati u smeru učešća mnogih, a ne samo stranačkih vrhuški i njihovih „vojnika“.

U protivnom, ako ostane kakav je – makar Opo-Popo obećavale da će uz „popravku štete“ još „bolje“ (poštenije, stručnije, odgovornije) vladati – ima opet velike šanse da završi u novom ciklusu autoritarizma, jer su manje-više sve Opo-Popo u načelu autoritarne kao liderski orijentisane stranke. Studentski pokret, antiautoritaran, neliderski, heterogen i disperzivan iziskuje reformu poretka (ono što se zove „politički sistem“, a što je kod nas daleko od „sistema“). Sve su to ciljevi dublji i važniji od puke promene vlasti; ta je promena samo prvi korak i uslov za ove istinske reforme i države i politike kod nas. Upravo objavljen statut pokreta, udruženja Studentska lista, ističe kao prvi cilj „zalaganje za veću participaciju mladih u važnim demokratskim procesima“ i „umrežavanje sa građanima zainteresovanim za participaciju u demokratskim procesima“.

Zato se dve „paralele“ – opozicijske kolone i studentski pokret – ne seku, iako bi mogle, ali ne u ovim uslovima kad studenti imaju druga posla. Njihov, studentski posao nije da sebe mobilišu u korist gubitničkih „lidera“ i njihovih stranaka, već da mobilišu građanstvo da izađe na glasačka mesta i izabere „Srbija ili mafija“.

Poenta svega je da studenti povećavaju stupanj na indeksu smenljivosti – a time i odgovornosti i ostalih postulata demokratije – za razliku od „kolonizatora“ koji taj indeks umanjuju ili čak odbacuju.

---

[1] Te su načelne vrednosti klasične demokratije bile nesvodljive jedna na drugu i imale status nepisanog „ustava“, iako su pripadale običajima i kroz to političkoj kulturi starog doba:

– jednakopravnost (isonomija antičkog tipa, gde je svako sa građanskim statusom imao potpuno jednaka politička prava da učestvuje u donošenju odluka i njihovom sprovođenju);

– smenljivost (u atinskoj demokratiji izrazito dinamičkoj, „vlada“ – bule, βουλή – od 500 stotina svakih godinu dana, a njen „izvršni odbor“, „ministri“ – pritania, πρυτανεία – svakih mesec dana, pri čemu je izbor bio prepušten „okruzima“ gde je svaka atinska „dema“ – bilo ih je 10 – slala svojih 50 predstavnika, između kojih se biralo nasumično, „lutrijom“, kroz spravu kleroterion, žrebom, „sorticijem“ );

– javnost (kombinacija otvorenog govora, što je bila paresia, i slobodnog izjašnjavanja svakog o zajedničkim stvarima, isegoria);

– odgovornost (oni koji se prihvataju ovlašćenja, ograničena vremenski i po obimu, koji „vladaju“, odgovorni su svima u zajednici; neodgovorni bivaju ili brzo smenjeni, ili, u određenim slučajevima, čak ako nisu „na vlasti“, ostrakizmu, „lustraciji“, oduzimanju političkih prava, sve do progonstva iz polisa na određeno vreme);

Sva ova dinamika imala za cilj ili svrhu da obezbedi slobodu – kolektivnu i pojedinačnu, pri čemu je pretezala prva kao zajednička – u demokatiji ovog tipa. A ta je stara, prva i delatna, klasična demokratija trajala blizu dve stotine godina.

Bila to i direktna i indirektna demokratija, neposredna i posredna, u svakom slučaju dinamičan poredak. Dinamika – dynamis kao moć i mogućnost – ukupna je odlika tog poretka u kojem je politeia (poredak zajednice, društveni običaji, socijalne regule, sve do zakona) pretezala nad polisom (kao državom).

[2] Lojalnost (od starofrancuskog loyal i loyauté, odanost, a na osnovu latinskog legalis) postala je merilo vernosti vođi, kao u feudalno doba; od prvobitnog značenja kod Rimljana, gde je lojalnost bila vezana za odanost zakonima, za lex, a ne za ljude od moći, malo je šta ostalo. To je „lojaliste“ – u većini stranaka – učinilo kohortama (skupinama odanih, „navijača“, militantni odred – kohorta je bila osnovna jedinica pešadije u rimskoj vojsci; kasnije su to falange).

[3] Đilas je najpre bio student prorektor kad je Univerzitetom upravljao SPS, a onda vođa studentskih demonstracija 1991-92, potom urednik informativnog (a to kod znači najviše političkog) programa Radio Indeksa, član Glavnog pa Izvršnog odbora Demokratske stranke pod Tadićem, predsednik Gradskog odbora demokrata u Beograda, pa potpredsedbnik i onda predsednik same Demokratske stranke, direktor tzv. Narodne kancelarije takođe pod Tadićem, gradonačenik Beograda u dva mandata. Iako je bio u vrhu Demokratske stranke više od 10 godina, između 2004. i 2016. godine, njegova je odanost toj stranci prestala čim je izgubio od Bojana Pajtića 2014. godine, kad je podneo ostavku kao poslanik DS-a u Skupštini Srbije. Godine 2019. osnovao je vlastitu stranku, a na decembarskim izborima 2023. opet postao republički poslanik kao treći na listi koalacije SPS, SSP, ZLF, DS, PSG, Srbija Centar et allii.

Keywords: izbori, SL, AV, SS, Opo-Popo, PI, EA. Ventikvatromilebaći.

Izvori: štampa, internet, snovi u bogojavljenskim noćnim vrelinama, kolumnisti, stratezi pobede i poraza.

1. I biše izbori.

I sve prođe u najboljem redu i bez gubitaka u materijalu i ljudstvu.

Pred Skupštinom je mnogo naroda, svi veseli. Pobednici i pobeđeni čestitaju jedni drugima, šalju jedni drugima ventikvatromilebaći, igra se moravac, kozaračko kolo, kukunješće, predvode Milutin i Dragutin, u igrački krug se hvataju svi živi ministri, tekući dekani, prodekani, ordinarijusi, višestranačka je pučka veselica itd. Srbija je odahnula.

(Ovaj scenario se zove „što je babi milo to joj se i snilo“, a moguć je tamo negde u drugoj polovini tekućeg veka. Post et ante quem. Uz Možda. I to Možda je veće od svog početnog slova. Početna utopija se brzo pretvara u distopiju, san se morfuje u košmar.)

2. Slatkiši [SL, Studentska lista] objavljuju rezultate izborne večeri in real-time, na osnovu zapisnika svojih kontrolora. Već oko 21,30 je jasno da imaju 44,9% glasova. AV [Advanced Vukodžebina, stranka Apsolutne Vlasti a.k.a. a.k.a. Avetinja] po tim rezultatima ima 35.7%, SPS [Stara Pizdarija od Srbije] 3,8%, a u parlament nam ulaze još 2 iz SS [Satelitske Stranke, Službine Saveznice] i po 2 iz Opo-Popo [Populus Opozicija iz O-ruk! i Seci-me-de-sam-najtanji grupacije].

Dok idu ti rezultati na N1, Novoj i Insajderu, AV se ne oglašava, RIK je samozatajan. Nacija ne spava i čeka reakcije. Režimski mediji prvo ćute a onda polako puštaju buve, i iz „dobro obaveštenih izvora“ proturaju vest o tzv. ubedljivoj pobedi poraženih. Deo nacije razočarano ide da knjava, drugi deo se nervira i grebe noktima po zidovima, ekranima mobilnih, tušira se ladnom vodom.

Tu je moguća duga noć u više varijanti.

3. Cele noći rade izborni štabovi AV-a i SS-a. Oni podnose RIK-u ventikvatromile primedbi na zapisnike, izborni proces, glasanje na daljinu i blizinu, razbijene kutije, razbacane duple listiće, umašćene džakove, ukratko parališu objavljivanje zvaničnih rezultata. RIK se time bavi danima, uključuju se Upravni, Prekršajni, Redovni, Vanredni, Krivični, Kasacioni, Apelacioni, Alimentacioni, Ustavni, Vrhovni i ostali Sud, traje li traje. (A već izborne večeri, negde oko 19h – to mi u san uleće BR drugar – nestaje struja, nestaje internet, mobilne mreže se gase, i sve krave crne.)

Na vidiku je izborna krađa velikih razmera. Slatkiši, Opo-Popo i čak SS zovu na ulične proteste već istog popodneva.

3A. Podvarijanta:

AV kao šef AV-a dobija prve rezultate već oko 22h. Gleda i sluša kako mu poltroni duvaju u uvo: „Šta ćemo sad, šefe? Pukli smo!“ On dubinski promišlja situvaciju, dubinskije nego promišljivači iz Peščanika ili NSPM-a. Posle pola sata promišljanja u tišini, jer je oterao iz sobe stranačke zunzure i sikofantske komarce, zove da svi uđu i kaže:

„Evo rezultata: moja AV grupacija ima 44,9%. Slatkiši su drugi sa 35.7%. Perverzna inverzija, a? SS dobijaju 4%, a još toliko i Ovi iz Opo-Popo. Objavite to u ponoć, neka se sutra i RIK složi. Narod je izabrao.  Narodu mojih ventikvatromilebaći, neka Milutin i Dragutin zaigraju pred Skupštinom, Ćacilend neka slavi i pušta vatromete do stratosfere. Srbija je pobedila! In hoc signo vinces!“

3B. U toj podvarijanti Slatkiši odbijaju da uđu u parlament, neće čak ni da zađu u krug dvojke. Ali to AV-ove brine oko 5 sekundi.

Glavni AV:

„Neće da uđu u Skupštinu, eto dokaza da su protiv narodne volje, da su izdajnici, plaćenici, kurtijevci, ustaše, i pročaja. Pokrenite odgovarajuću kampanju blaćenja ver. 4.2, kodno ime Konjska glava. Što se Skupštine tiče, važno je da imamo 126+ poslanika, krnja je ali ima većinu izabranih. Neka se zakunu na Knjigu, habemus ecclesiam. Legitimni smo.“

„A kako ćemo sa Vladom, šefe?“

„Kako kako? Vidi sa Satelitima i ovim Opo-Popo da formiramo zajedničku Vladu naci spasa, jer je Otadžbina u opasnosti, Slatkiši se pokvarili jer neće da se igraju parlamenta.“

Sateliti se iste večeri slažu, Opo-Popo se femkaju, zakeraju ovo i ono, neki tvrde pazar. Parlament se posle 10-15-20 dana sastaje u okrnjenom, ali ipak tesno većinskom broju, Vlada naci spasa se komponuje dok na ulicama protesti prerastaju takoreći u Treći srpski ustanak. Na vidiku je vanredno, ratno ili kakvo drugo stanje zvano Big Sranje. Evropa je zabrinuta. Kaja Kalas se „nežno ježi“ (kopirajt za izraz ima Danica Popović).

4. SS (Sateliti, Službine pomoćne stranke, kako bi se prikupili glasovi nezadovoljnih naprednih koji ipak neće ni SL) bivaju povlašćeni i u predizbornoj kampanji, u medijima režimlijama, ali i oni zavise od volje AV-a. Predstavnici su i Službe, i delova državnog aparata koji je spreman za preplivanje na neku drugu stranu, i tajkunskog biznisa kojem je najvažnije da sačuva pare. U izbornoj noći sva ta bulumenta je na iglama, iza scene je cenkanje, SMS-ovi lete na strane, Vajber i Telegram grupe se usijale. Razrađuju se brojne ako-onda varijante. Ne spava se, zora se beli a oni još ne znaju na čemu su. Iz AV-ovih krugova stižu i pretnje i umiljavanja, igra živaca je na usijanoj ringli gde se prokuvava novi, lažni, projektovani izborni rezultat. Zato već danas buškaju SL preko Opo-Popo i kroz Sjedinjene Medije. I dodaju svoje „savete“, „smatranja“, „upozorenja“. Doprinose, makar izokola, ukupnom sluđivanju, a onda i zatrašivanju pristalica SL-a.

Niko neće tim novim delom kolača biti zadovoljan. NI SS ni AV. Prvi žele više, drugi manje. Neki novi prolećni izbori na vidiku?

5. Od preterane krađe ga odvraćaju kako pametniji savetnici iz Bija-bije, tako i diplomatsko-mosadovski kor. Bija-bije se boji da u hiperboli krađe ne izgubi i ono malo što joj je ostalo (jer niko ne zna više šta joj to preostalo, čak ni Ona). A diplomatsko-mosadovski kor umilno i dalje veruje da se AV može, zapravo ne može smeniti izborima, jer ni Mosadu, ni Mercu, ni Makronu, ni drugima iz Ursuline ekipe ne ide u račun neka balkanska nova drama. Tim pre što AV ispunjava želje, šalje lepe pozdrave i oružje, poslušan je kao kolonijalni upravnik i „partner“ u ozbiljnim poslovnim nepočinstvima.

Trampisti u Vašingtonu ćute. Cilj da NIS crkne a sprski naftovod i gasovod priključe na ono što kontrolišu Ameri, takoreći je na dohvatu. Ursulina ekipa je već napravila spisak svojih potreba u Srbiji (resursi na prvom mestu), ali Vašington još ne svira penal za kraj. AV-ov AV tu jedva da bilo šta može.

Možda novi izbori? Izbori posle izbora?

5B varijanta. Od nje su ostale samo „ključne reči“ (simulacije atentata, Trampovo uvo umazano kečapom u Betel Parku, Pensilvanija 2024, Tuđman u Benkovcu 18. ožujka 1990. posle čega je ubrzo HDZ dobio izbore landslide; pokušaj proglašenja SL „terorističkom organizacijom“ kako bi se poništila njihova izborna lista; evroparlamentarci s leva i iz centra golim telima prave živi zid oko Ćacilenda da to spreče; ODIHR na PTSP terapiji). Brzo mi Čet dži-pi-ti, takoreći odmah, i s pravom, izbrisao taj deo košmara iz glave.

6. Da bi se sproveli ovi scenariji od 3 do 5, AV-ov AV mora da reši nekoliko krupnih teškoća.

Prvo, valja da pokrade 25-30% glasova. To nije baš lako, dosad je krao 10-15%, sada treba preći singularity tačku, duplirati lopovluk, a to ne otežava samo golema slonovska brojka, nego kontrolori koje su Slatkiši dobro uvežbali i postavili nad svakom izbornom kutijom.

Ali to je unutrašnji problem, nekako rešiv uz nabildovane mišiće vlastitih falangi, korumpiranog aparata i drečeće propagande.

Ima jednako važan spoljašnji problem. Hoće li tako pokradene izbore priznati Zapad? Rusi hoće, Kinezi hoće, možda i Ameri ako im se ponudi veliki kolač za Kušnera – „osim Đeneralštaba sve od Slavije do Bgd-na-H2O, pa ako treba i sam Bgd-H2O“ – ali EU je tu nekako podeljena. Pred izbore je AV ispitivao teren, slao masne ponude na više strana, preko Porfirija obećao čak kanonizaciju Ursuli, ali su odgovori bili nejasni, uvijeni, kajo-kalasti. AV-u je jasno: pustiće ga da se zaglavi u krađi, onda će podići cenu za onoliko koliko on digne lestvicu lopovluka.

„To je pošteno“, vapi AV sam sebi i prvoj podguznoj muvi prekoputa sebe. „I ja bih tako. Diži ponudu: Istok od Bora, Leskovca do Dimitrovgrada oduzećemo Kinezima, Jadar i stara Ercegovina i sve uz Drinu ide Ursuli & Co, Kušner neka dobije moravsku dolinu a Blek Rok celu Vojvodinu. Samo neka mi priznaju moju izbornu perverznu inverziju“.

„Ali šefe“, prošaputa podguzna muva broj 1, „šta ćemo sa ovom ruljom na ulicama? Ima ih već milion ispod prozora!“

To je još jedan problem, jedva rešiv. Da bi se izborna krađa tolikih razmera ozvaničila, treba izaći na kraj sa protestima na ulici. Da li AV ima na raspolaganju toliko represivne sile da suzbije, ako ne i razbije proteste koji će, u ovoj varijanti, biti masovni, milionski, svuda i na svakom mestu? Ima li toliko mišića da sprovede PI (Perveznu inverziju, Preokrenute izbore, Pizdariju krađe)?

8. Tim pre što iza zahteva plasiranih kroz Opo-Popo da se Slatkiši personalizuju mogu stajati i Duboke Glavonje, delovi režima i biznisa koji vide da sa AV-om, ako se i dalje stiskaju uz njega, idu u provaliju. A treba očuvati moć Službe, pare, milenijumski profit. Sa Opo-Popo se može pregovarati; ali Slatkiši to odbijaju, pa već vidljive pukotine u aparatima sile (Veseli protiv Kričkova je samo jedan od simptoma raspada) ne nude AV-u izglede da bi lako sproveo PI. Kome se obratiti za dogovor o novoj epizodi tranzicije – Srbija je u večitoj tranziciji, još od Nemanjića, u nizu epizoda, prava culebron serija – ako Slatkiši nemaju vidljive predstavnike i neće da se cenjkaju?

Jer se iz pojedinih ranijih izbornih epizoda može svašta naučiti. Ne da se istorija ponavlja, već da Veliki Scenarista Srpske Tranzicije ima ipak ograničenu maštu. Sloba je 2000. pao jer su delovi aparata videli da s njim nema budućnosti: em izgubio Kosovo, em i drugi ratovi nisu baš doneli pobede koje je obećavao. Izlaz je bio mitiljavi Koštunica, odmah okružen Službenicima u svom kabinetu.

Iz epizode pokradenih izbora 1996. takođe se vidi da kad je rezultatska pata karta, onda se traži EA. Tada je taj Evropski Arbitar bio Gonzales. Koji bi sada bio Evropski Arbitar? Ali ko god da bude, i tu je moguće više ishoda: a) da odbije AV-ovu PI i proglasi pobednicima Slatkiše (ne mnogo verovatno obzirom na interese Brisela); b) da posle mnogo pogađanja u briselskim, vašingtonskim i NATO kancelarijama, zatraži da se izbori s kraja jeseni 2026. ponište i raspišu novi za proleće.

9. U ovoj poslednjoj varijanti – AV dobija na vremenu, i to je srž svake njegove strategije – Slatkiši konačno pobeđuju na predsedničkim izborima i očekuje se da Đokica, njihov kandidat, raspusti krnji parlament, pa raspiše nove parlamentarne u sezoni kasno poleće rano leto 2027. Ali ne lezi vraže: suprotna strana sada tvdri da hoće sve lege artis i po Ustavu i da institucije rade: vodi se mutna rasprava o tome da li je Skupština formalno raspuštena ili nije, da li parlamentarne raspisuje predsednik Skupštine na predlog Vlade, a Predsednik samo overava, ili je obrnuto, pa predsednik/ca Skupštine, iako krnje, to umešno razvlači, a Vlada, ona naci spasa, vešto taktizira. Ustavni sud mudro ćuti.

U povoljnoj varijanti da na ponovljenim parlamentarnim izborima 2027. konačno Slatkiši overe svoju većinu, sledi jedno 2 godine elementarnog dovođenja u red zakona, biračkih spiskova, medija i pročaje, da bi tek tamo 2029. Srbija mogla imati nekakve izbore koji na nešto liče.

A tek onda sledi pakao svođenja računa, finalnih epizoda tranzicije iz Mafije u Državu, dovođenje ekonomije, energetike, saobraćaja, komunikacija svake vrste do nulte tačke normale, pa na izborima 2033. Srbija odmerava svoje političke opcije i staje na klecave noge. 2033. post a onda ante quem, kojekude.

Ovaj optimizam mi ozari lice i sam sebi u snu poslah ventikvatromilebaći.

10. Budim se iz košmara srpske futuristike sav u znoju i buncam da dođem do vazduha.

Neka nastave drugi. Ima suviše varijabli, košmar mi se raspade u froncle. Mogu da nastave Vidojković, Kulačin, Stojadinović. Draža, ako hoće, Mika i Laza. Neka pripreme se Slapšakova i Sofija Mandić. Šabić i Vukadinović, Čongradin, Lajtner et allia. Čemu kolumnisti ako ne sanjaju i najgore? A izborni stratezi neka se uozbilje. Ova humoreska je košmarnija nego što izgleda.

I tužna.

(Iliti što bi moja beznačajnost rekla kad je bila malim detetom: „Nije smejano.“)

Prema istraživanju političkog raspoloženja biračkog tela koje je Crta sprovela pre par sedmica u očekivanju novih izbora, dve meni, uz Milivojevićev DS, inače najbliže stranke, Pokret slobodnih građana i Zeleno-levi front imaju zajedno 1%. Tačnije, PSG je na 0,7% a ZLF na 0,3%. A u anketi NSPM ove stranke, ako bi bile u izbornim koalicijama, imaju veći procent – ali koalicijski, ne samostalno – pa bi njihovi predstavnici mogli, u manjem broju, preći izborni cenzus: PSG sa Đilasovom a onda i Ponoševom strankom (SSP, odnosno SRCE) dogurali bi do 4,2%, a ZLF, u kombinaciji sa Narodnim pokretom Srbije, Novim licem Srbije, Ekološkim ustankom i Pokretom za decentralizaciju, čak zajedno do 5,6%.

Mogućno je da smo kao glasači i pristalice PSG-a, kao i ZLF-a, vrlo samozatajni i preziremo ispitivanja pa se iza ovih 0,7 i 0,3 procenata kriju neke veće brojke. Mogućno, ali manje verovatno.

Nije da PSG niti ZLF nisu glasni. U čaršijskom listu Danas objavljena su, na primer, dva priloga: jedan je iz pera Arisa Movsesijana, u svojstvu potpredsednika PSG-a, inače stomatologa, muzičara, pisca kratkih priča, filmadžije, kako navodi PSG sajt. Bio je u Novoj stranci, čak jedno vreme njen predsednik, a onda prešao u PSG.

Movsesijanov tekst u Danasu naslovljen je „Lični stav Arisa Movsesijana: Generacije koje čekaju neku drugu generaciju“. Prvi deo naslova je verovatno redakcijski – beogradska odštampotina time hoće da kaže kako je na distanci od vlastite objavljotine – a drugi, glavni deo tiče se osnovne teze teksta, izrečene odmah u nečemu što je antrfile:

„Postoji jedna osobina koja povezuje gotovo sve generacije u Srbiji od raspada Jugoslavije do danas – nijedna nije imala dovoljno hrabrosti da preuzme odgovornost za vreme u kojem je živela. Svaka je, na svoj način, probleme ostavljala nekoj budućoj, zamišljenoj generaciji. Kao da će se jednom pojaviti ljudi neopterećeni našim greškama, koji će, bez ikakvog napora, razmrsiti čvor koji smo decenijama strpljivo vezivali. To nije odgovornost. To je odricanje od odgovornosti.“

Dobro. Iako nije dobro: generalizacije tipa „svaka“ ili „gotovo svaka“ generacija tako su obimne da postaju značenjski šuplje. Pri čemu, nije jasno da li se pojam „generacije“ u ovom tekstu odnosi na čitava pokolenja (svih građana, birača, glasača, kompletno političko telo kroz decenije) ili na tzv. političku klasu (aktiviste, članove stranaka, stranačke aparate, ideologe).

Movsesijan koristi takođe generalno, „majestetično“ MI – ono bi u kontekstu osnovne teze o izostanku odgovornosti multingeneracijskog tipa trebalo da sugeriše skromnost autora: eto, i ja pripadam vama koje grdim – ali to ne čini jasnijim njegovu preopširnu kvalifikaciju, niti osnovnoj tezi o neodgovornosti populacije u Srbiji doprinosi da bude izoštrenija. Autor pokušava da svoju tezu obrazloži raznim drugim opštim mestima – od toga da je za raspad Jugoslavije kriv Milošević, do toga se u Srbiji stanovništvo još rukovodi mitovima („živimo u zemlji u kojoj se istorija koristi kao zamena za strategiju razvoja“). Pokušava, doduše, da svoju tezu o generacijskoj neodgovornosti donekle specifikuje time što je usmerava na „elitu“, tj. na intelektualce: „Ne govorim o privilegovanoj klasi. Govorim o elitama znanja, odgovornosti, stvaralaštva i integriteta. O ljudima koji svojim radom postavljaju standarde, koji društvu daju pravac i koji su spremni da javni interes stave ispred ličnog.“

I tu upada sam sebi u reč: elitu čine ličnosti, pojedinci koji oličavaju autoritet visokih vrednosti, ali taj autoritet (jer samo vrednosti imaju ili mogu imati autoritet, a ljudi u meri u kojoj ih neguju, razvijaju, zastupaju) Movsesijan odriče „vođama“, i prenosi ga na „institucije“. Lično se tako prenosi na bezlično. Savremene, a naročito srpske „elite mediokriteta“ gluposti su. Ako elite postoje, kad se već služimo tim izrazom, onda su one grupe čija je svrha da stvore najuzoritije, upravo predvodnike, da ne kažem „vođe”.

Ne bi li ojačao svoj stav ili pokrio ovu pukotinu između „elite“ i „institucija“, Movsesijan polazi od još jednog opšteg mesta: „moderna država postoji upravo zato da nijedan čovek, ma koliko bio sposoban ili nesposoban, ne bude važniji od institucija.“

Mnogo je spornog u ovom klišeu. Antička demokratije je kod starih Grka itekako bila posvećena onome što autor vezuje za naredno, moderno doba, a moderno doba i njegova država su u svojim liberalnim varijantama politike izrazito branili slobode i prava pojedinaca, individua, što je lako naći kod Benžamena Konstana, Džona Stjuarta Mila, sve do Isaije Berlina ili Remona Arona.

Izgleda da i Movsesijan kao i najveći broj domaćih političkih individua imaju teškoću da razumeju šta su to institucije. Tj. da lako i prebrzo pojam institucije zamenjuju pojmom zakona. Jeste da su Justinijanove Institutiones iz VI veka naše ere bile uvodni, udžbenički deo velike kodifikacije rimskog prava Corpus iuris civilis, ali „institucije“, po naški „ustanove“, već su u moderno doba dobile značenje šire od zakonodavnih regula. Hjum je, recimo, postavio pitanje da li se prakse – socijalne, političke, državne, pa i pravne – osnivaju na zakonima, ili je možda obrnuto – a ovo obrnuto je njegov stav – da je ono što ustanovu ustanovljava, pa onda legitimiše, daje joj pravo da polaže na opšte važenje, time i na zakon, ipak praksa. Za njega, a onda i za niz mislilaca posle njega ustanove su regulisane prakse, što će reći da su regule, ili skup regula, bile uspostavljene kao zakoni ili uzeti kao valjani običaji, pa žive ukoliko ima ljudi koji ih i slede i njima se rukovode. Samo svedene na zakone, institucije bez ljudi za koje su orijentiri, vrednosni markeri, ustanove postaju izrazi prinudnog aparata politike, najviše države, represivni instrumenti vlasti lišene moći koja bi im pridala svojstvo autonomnih putokaza za život.

Ova zabluda koja svodi institucije na zakone, na primenu zakona, kod nas je toliko česta da se onda smatra kako je dovoljno, u nekoj povoljnijoj budućnosti, imati dobre zakone (one „evropske“, zar ne), uz eventualne aparate prinude da se oni poštuju, pa će nam svanuti i sa slobodama, znanjima, a time i odgovornostima, stvaralaštvom, integritetom, što Movsesijan sve pominje. Ma neće. Parlament, čak i sa studentskom listom kao većinom, lako će prepisati ili naštancovati zakone; ali da li će ih ko, kako, koliko poštovati stvar je šira i važnija nego jedan saziv parlamenta. Zakonodavstvo je deo, vrlo važan deo državnog ustrojstva ali se ovo potonje ne svodi na njega, a još manje se svode na zakone distribucije i redistribucije moći u jednoj zajednici koja je demokratska. Važnija je nova politička kultura, a Studentski pokret je pokušaj nove političke kulture kod nas.

Ali da se pozabavimo onom „institucijom” koja Movsesijana najviše kopka, a zove se odgovornost.

Odgovornost je višestruka, polivalentna. Postoje lične i grupne odgovornosti, pravne i moralne, snošenje posledica pred zakonom ali i izvan toga, porodične, obrazovne, vaspitne, stručne, ekološke, medijske itd. To je čitava mreža odgovornosti koja se previše često redukuje na jednu pređu: na odgovornost kao na polaganje računa. U savremenom diskursu, pa i u našoj javnosti, to je ono što se na engleskom zove accountability, a što je, ako se uzme doslovnije, „polaganje računa”. (Izraz dolazi od latinskog accomptare, „staviti na račun“, „obračunati“.)

Ali postoji odgovornost u širem i značajnijem smislu. To je na engleskom responsability, latinski responsabilitas, od glagola respondēre, „odgovarati“ u značenju „tražiti odgovor“. Tada nije ideja da se „obračunamo“, već je ideja da potražimo i nađemo odgovore na pitanja koja su nam zajednička. I koja će uvek iznova – ma kako valjane i primenljive odgovore našli za naše vreme – izlaziti pred nas.

Najkrupnija i najvažnija odgovornost odnosi se na pitanje smisla zašto smo zajedno, zašto smo deo ove a ne one zajednice, jer to pitanje obuhvata i značenja koja zajednicu drže na okupu kao zajednicu pojedinaca spremnih da se za zajednicu založe. To se odnosi kako na zajednicu u najširem značenju društva, naroda, nacije, tako i na političku užu zajednicu koja se zove stranka. A da bi se otkrio taj smisao nisu dovoljni samo ovi ili oni odgovori, već odgovornost i prema pitanjima. („I“ ovde znači „pre svega“.)

Na primer, voleo bih da verujem, kako glasi fraza, da su PSG i ZLF stranke koje nisu samo frakcije u borbi za vlast, ili deo državnog (parlamentarnog, medijskog, „institucionalnog“ itd.) kolača vlasti, već su i grupacije koja tragaju za pitanjima i o sebi i o društvu, iznalaze im oblike, formulacije, prioritete, pa onda predlažu i rešenja, bar za neko vreme. Ali to malo vidim. I PSG i ZLF su, kao i skoro sve naše stranke, pre svega ideološke, ili najviše ideološke, a manje i marginalno su političke tvorevine. One su ideološke jer imaju ideje – najčešće su to uvezene ideje, opšte klase, iz publicistike koja kola okolo i dolazi kod nas – kao recepte za probleme, a političke su sekundarno, jer je politika praksa i najviše praksa. Lako je napraviti stranački program, smestiti se na neku ideološku „levu“ ili „liberalnu“ ili drugačiju „poziciju“ – AI može takve programe napisati ako joj se zadaju poželjne keywords dok si rekao „prompt“ – ali je mnogo teže, napornije, a važnije političku praksu okupljanja, motivisanja, mobilisanja ljudi, „rada na terenu“, izvesti iz uskog grla političke komunikacije, saopštenja, PR manifestovanja, sa nizom opštih mesta od kojih nikoga ne boli glava a čemu ne pomažu ni manekenske poze koje naši političari redovno zauzimaju na slikanju za kamere, televizijske ili reporterske. Ukratko, kao „institucije“ partije valja da su manje „zakoni“ (ideja kao opštih mesta), a više delovanja, prakse, rada.

Nevolja s domaćim strankama i njihovim glasnogovornicima – pa i Movsesijanovim tekstom pisanim iz pozicije potpredsednika PSG-a, jer je tom tekstu malo „ličnog“ a mnogo opšteg – i jeste njihova preterana ideološka težina. Ideologije su skupovi zamisli i ono što je u njima problematično upravo se odnosi na odgovornost. Ideologije imaju unapred spremljene odgovore i teže da ih nature praksi dotle da, ako se ne uklopiš u vizuru određene ideologije, jao tebi.

To je još vidljivije u slučaju još jednog teksta iz današnjeg Danasa, izveštaja sa konferencije za štampu drugog mog političkog miljenika, Zeleno-levog fronta. Naslov glasi: „ZLF ponovio: Podržaćemo studentsku listu na izborima“. Lepo. SL (studentska lista) imaće dakle dodatnih 0,3%, ako sledimo pomenutu anketu Crte. Ali radost ponovljene podrške studentima brzo kvari ono što su čelnici ZLF-a tu rekli, a oni su izneli niz „očekivanja“, „nadanja“, „uverenja“ i „zalaganja“, sve skupa uslova svoje ponovljene podrške. To ima malo veze sa studentima, a mnogo sa internim raspravama o tome da li i kako usloviti podršku (vremenski, programski, kadrovski) i sa domaćom čaršijskom levicom koja zakera i za glasine. Prilično je dug taj spisak za 0,3%, ali dobro, svaki promil je doprinos: daj šta daš. Očekivanja su uglavnom opšte naravi, mnoga su ionako u studentskom političkom rancu. Mada ne sva, i ne ovako, prilično oštro formulisana od strane zeleno-leve frontaške vrhuške. Recimo, ovaj rezolutni spisak dobrih namera i lepih želja prepun fraza ističe „da je široko okupljanje oko studentskog pokreta trenutno najbolji način da dođe do smene vlasti i otvaranja puta za obnovu demokratije, vladavine prava i evropsku budućnost Srbije“. Ostalo bi to u registru to state the obvious, da nije frazerski i da ne zaobilazi stvarnost. Jer koja „obnova demokratije“? Kad je to ovde bilo demokratije pa je treba „obnoviti“? Ili kakva „vladavina prava“? Zakona i „institucija“ u čaršijskom ključu naše političke klase? Zašto ne pre „vladavina pravde“? I šta još znači „evropska budućnost Srbije“ ako je to budućnost ulaska u EU na toliko dugom štapu da dotle ne doseže ni pogled kroz najsnažniji durbin.

Stoga, sve ovo dobro zvuči ali ništa ne znači, ali daje ideološke odgovore i nameće obaveze studentima a da se ne postavljaju ključna politička pitanja, pitanja prakse, pitanja koja su za studente u njihovom pohodu po Srbiji „do svakog sela“ svakodnevna: kako da se zaštitimo od nasilja kojem smo izloženi, kako da izmaknemo trućanjima stranačkih i drugih „influensera“, kako i čime da predstavimo naše zamisli o promeni vlasti i da u to ubedimo bake i deke, siromašne i ojađene, uplašene i ponižene, zaboravljene i malo upućene, one koji ne čitaju ideologe poput Šantal Muf ili Slavoja Žižeka, koje muče drugačije brige od ideoloških, i kako da im naglasimo da je odgovornost i naša i njihova u tome da nađemo odgovore, pre svega praktične, bar na neko vreme, za godinu, dve, makar toliko, da naša parola „Studenti pobeđuju“ ima smisla kao resetovanje politike koja je zaglavila u kriminal.

U protivnom, ideološke „platforme“ PSG-a ili ZLF-a ostaju ono što su najčešće bile: „živ mi Todor da se čini govor“. Dobronamerne svakako, ali sa 0,7 + 0.3 = 0 (ili tu negde) učinka.

Zato je ipak najjasniji Milivojevićev DS. Ne postavlja uslove, jer je parolu „Studenti pobeđuju“ uzeo u njenom najvažnijem vidu: „Srbija ili mafija“.

Homer / Holivud.

Gledao sam sinoć u supetarskom kinu pod vedrim nebom Odiseju Kristofera Nolana. Naseo na marketing, šta mogu.

Tri sata (ili nekoliko minuta manje od 3 sata) holivudske kaubojštine prerušene u antičke kostime. A čak ni to nije kako valja. Odisej – igra ga Mat Dejmon – obučen je u oklop i u tamne maskirne pantalone (stari Grci nisu nosili pantalone), kao pre-verzija nekog ICE patroldžije i pucača na prvi šušanj nesrećnog emigranta.

Nolan je smućkao više mitova, uzeo i od Homera i od Vergilija, u svojoj „pesničkoj slobodi“ menjao kako mu je palo na pamet i njegova Odiseja više liči na ratničku Ilijadu, nego na priču o povratku junaka kući posle rata koji je hteo da izbegne. Nolanova licentia poetica je arbitrarna sloboda, pod diktatom blokbaster žanra. Nasilje, krv, u tehnici širokog platna, snimano monstr IMAX 70mm kamerom. Rep podmetnut umesto heksametra.

Amerikanizacija Homera – ili nekakve „homerštine“ pošto se od starog Homera stalno odstupa – trebalo je i da bude blago „kritička“ prema samoj Americi: tako, trojanski rat je zbog kontrole pomorskih trgovačkih komunikacija (ono zbog čega Ameri prevashodno ratuju diljem planete), a samom Odiseju je pripisana griža savesti jer je, svojom novom tehnologijom tzv. trojanskog konja, pomogao da se Troja sravni za zemljom.

Nolanov Odisej inače više liči na nekakvog Mojsija duge sede brade, a čitav spektakl je upakovan u judeohrišćansku oblandu. Motiv griže savesti je judeohrišćanski: antički Grci nisu imali koncept grizodušja – pisao je o tome Niče, a Sloterdajk objavio čitavu knjigu – već je njihova ideja empatije bila drugačija od kasnije mizerikordije. Jer za antičkog Helena ako čovek učini zlo, sa njim možemo saosećati pošto će ga kazniti bogovi, ali njegov hibris nije kuknjava i udaranje u grudi, posipanje pepelom i šibanje po leđima, kao kasnije, pošto on, za razliku od hrišćanina, ne gubi „onaj svet“, već je svoj život učinio nesnosnim i stradaće u njemu.

Nolanova Odiseja za mene pada naročito usled dva motiva. Jelenu i Klitemnestru igra crna glumica, pa čovek prvo pomisli da je to zbog nekakvog „rasnog ključa“ holivudskog političkog licemerja (ili rasne „političke korektnosti“), ali kako je Jelena u filmu povod ratu i sikće na Menelaja, a Klitemnestra kolje Agamemnona po njegovom povratku, likovi crne glumice likovi su zla, što mi liči i na podmukli rasizam i na mizoginiju. Možda je Nolan hteo obrnuto, ali je dobio u svojoj preradi Homera ono što voli MAGA rulja.

Tu je i motiv, vrlo važan za Nolanovu verziju, Zevsovog gostoprimstva. Naime, po filmu ne sme se naškoditi stranom gostu jer je možda gost prerušeno božanstvo, a uvreda božanstva donosi čoveku nesreću. Dakle, treba biti gostoljubiv. To bi bila kopča Nolanove antike i današnjeg migrantskog problema. Na prvi pogled je sve u redu. Ali kako u ključnim i ponavljanim momentima Nolanove priče o Odiseju on i njegova družina upadaju u kršenje Zevsovog zaveta – njega se jedino drži Penelopa – ispada da je uopšte gostovanje stranca izvor nevolja, i da bogovi, pa čak ni Zevs, ne haju mnogo za pravilo koje su uspostavili. Ubijanje Penelopinih prosaca, gostiju na itačkom dvoru, kad se Odisej vrati i sam prerušen, finale je puno krvi, kao da ga je snimao Tarantino.

Holivud inače proizvodi slike nasilja u količinama koje su odavno postale nesnosne. Većina njegovih blokbastera su spektakli mlaćevina, razbijanja noseva i glava, upucavanja spreda i otpozadi, uz razne gadosti koje producenti, scenaristi i reditelji smišljaju kako bi nasilje prodali kao robu koju će, uz pivo i čips, gutati debeli konzumenti izvaljeni ispred ekrana.

Holivudski filmski proizvodi su producentski film, pa je lažan marketinški hajp kako je Nolan nekakav „autor“. On je samo vešt tehničar, u tome su Ameri bez sumnje uspešni. Ali kad god mu pogledamo Odiseju iz „autorskog“ ugla – iz ugla izbora motiva, vođenja priče, načina glume, kadriranja, scenografije ili svetla – ona je falična. Ona uspeva – i uspeće – samo kao producentski film napravljen da zgrne što više love i proda „Homera“ na utaban holivudski način. Tokom ovog vikenda očekuje se punih 120 miliona dolara.

Nagledao sam se u životu domaćeg nasilja, i ratnog i mirnodopskog. Holivudsko mi je odbojno. Ali ko voli spektakl, površnu obradu starog pesnika i „zabavu“ od skoro tri sata punu krvi, ponegde razvučenu, kako bi potom nasilje udarilo jače u glavu, uz sentimentalnu bozu o Odiseju i Penelopi, slobodan je da gleda.

Not my cup of tea.

PS (nekoliko dana kasnije): Dođe mi da svako zakeranje na račun Nolanove Odiseje (jer je taj naslov identičan Homerovom ono što je najveća pogreška: da je stavio „Odisej“, „Ulis“ ili slično, mogao je slobodno da fantazira i menja šta hoće) stavim na stranu kad sam pročitao da Ilon Mask najavljuje da će, uz pomoć svoje AI alatke zvane Grok, do kraja godine načiniti film po Homeru veran starom epu do valjda poslednje tačke (tačke, naravno, nije bilo kod starih Grka). „Do kraja 2026. godine, Grok Imagine će napraviti dugometražni film ‘Odiseja’ koji će biti istorijski tačan i veran Homerovom delu“, napisao je na mreži X gigamegabogataš Mask.

Zevse, Zevse, sačuvaj i sakloni.

Izraz „nepolitička politika“ upotrebio je Ivan Milenković u svom tekstu objavljenom ovih dana u Vremenu („Opoziciona posla“): „Paradoks nepolitičke politike konstitutivan je za studentski pokret“.

Upotrebljen je i odmah naznačen kao „paradoks“, jer se sam Studentski pokret na početku predstavio kao „nepolitički“, između ostalog iz taktičkog razloga. Naime, Zakonom o visokom školstvu Republike Srbije izričito je „zabranjeno političko, stranačko i versko organizovanje“, što u prvi mah zvuči logično – univerziteti i fakulteti nisu mesta političkog, već naučno-nastavnog i istraživačkog organizovanja – da nije formulacija preširoka, utoliko ne baš jasna, i da u praksi ta zabrana nije zaobilažena, pa su, recimo, studentski „parlamenti“, organi na fakultetima koji brinu u studentskim specifičnim interesima, i onim nastavnim i onim širim od nastave (poput cena studija ili aktivnosti mimo kurikuluma), ne retko bili pod manjim ili većim uticajima stranaka, naročito vladajućih, ili pod uplivom fakultetskih uprava koje su, sa svoje strane, takođe ponegde stranački povezane sa vlastima. Primer su događaji ovog proleća na Medicinskom fakultetu u Beogradu, gde su autentični kandidati studenata za svoj parlament bili grubo odbačeni od strane trenutne „ćacijevske“, režimski obojene vlasti na tom fakultetu.

I nije samo ovaj taktički razlog bio posredi da studenti na početku o svom pokretu govore kao o „nepolitičkom“. Njihovi zahtevi su bili, kako Milenković podseća, „civilizacijski: utvrditi odgovornost za pad nadstrešnice u Novom Sadu (dakle, okončati korupciju), uspostaviti vladavinu prava, osloboditi javni prostor“. Paradoks „nepolitičke politike“ je utoliko bio neizbežan, kaže autor: „paradoks javnog okupljanja: naime svako je javno grupisanje političko čak i kada se grupišemo oko ideje nepolitike“.

Paradoks je tim pre nastao što su se kod nas, a toga ima i u razvijenijim zemljama, politička akcija, grupisanje ljudi, njihovo organizovanje, politika sama dakle, izjednačili sa stranačkim delovanjem. Vladajuće grupacije time nastoje da političko delovanje prigrabe za sebe i svoje stranke na ekskluzivan način, da isključe, demotivišu i demobilišu svakoga ko nije u nekoj stranci ili hoće da deluje u zajednici mimo postojećih stranačkih mehanizama. Nevolja je što mnogi građani prihvataju takvo ekskluzivističko tumačenje političkog kao stranačkog, te pristaju da budu aktivno isključeni („ma, neću da se bavim politikom!“), svodeći sebe na predmet ili objekt politike (mada ih takva pasivnost neće sačuvati od uticaja, pritisaka, delovanja političkih aktera).

Stoga je „nepolitika“, isključivanje iz aktivne politike, po pravilu stranačke, deo politike kao ukupne igre vladanja, njene kodifikacije, toka i razmera delovanja. Hteli bismo da, oslanjajući se na teoriju i istoriju, bacimo nešto svetla na ovaj „paradoks nepolitičke politike“, političkog in & out, kao mehanizma prakse, naročito u slučaju studenata u Srbiji.

I naš domaći „nepolitičko-politički“ (= „nestranačko-politički“) pokret studenata i građana – jer ne treba zaboraviti ni građane – deo je pojave koja se već duže vremena odvija u svetu, a najčešće se označava kao „antisistemska politika“. Tu je pojavu naročito umela da eksploatiše desnica, ona tvrđa, ali je i levica koristila ponekad resurse antisistemske pobune. Šta je antisistemsko u ovom slučaju? To je upravo sistem koji sebe i dalje predstavlja kao demokratski ali je eksluzivistički i u odnosu na demokratiju i u odnosu na građane.

Reč je o tome da je demokratija suštinski inkluzivna – kao veliki sistem odlučivanja neke zajednice o sebi na osnovu jednakih političkih prava i statusa svih, otvorene javnosti, institucionalizovane odgovornosti, smene ljudi koji od zajednice dobijaju ovlašćenja pa su neko, propisano vreme „na vlasti“, uz grupne i pojedinačne slobode kontrolisane zakonima i pravilima ponašanja što važi za sve – ali da se ona vremenom do te mere redukovala, okrnjila, izvitoperila, da je češće postala demagoška, populistička i autoritarna, da su se u „njeno ime“ pojavili toliki predstavnici koji uzurpiraju ovlašćenja ne samo „u ime“ demokratije kao političkog poretka nego nastupaju „u ime“ naroda ili aktivnih delova zajednice, a na račun, uštrb i onda na štetu te zajednice.

Manevar ili prevara da se oni, eto, bave „politikom“ iz neke opšte nužde, a ta je „nužda“ svakako prljav posao, kako bi sami podneli „žrtvu“ e da ostali građani ne bi morali da „prljaju ruke“, deo je ovog krnjenja demokratije, redukcije politike na svoju tehniku.

Jer je i politika – izraz koji je došao od grčkog polis (πόλις), grada-države, zajedno sa izrazom politeja (πολιτεία), što upućuje na uređenost zajednice, ljudi koji žive zajedno i odlučuju o sebi, a oba ta izraza imaju koren u onom poli, što znači „više“, „višestruko“, kao u rečima politehnika, polivalencija, politeizam i slično – reč sa više opsega. Ona se odnosi na svaku delatnost koja je od značaja za zajednicu. Tada se i kaže da je politika „sve“.

Međutim, ipak politika nije „sve“, jer postoji njeno usko, unekoliko tehničko značenje, i to je značenje jezgro politike u strogom smislu: da je ona, politika, tačka, crta ili ravan na kojoj moć u nekoj zajednici prelazi, preobražava se i zaustavlja kroz odlučivanje u instancu koja se zove vlast. Moć u zajednici je dinamička, ona je stalno u kretanju, raspodeli i preraspodeli. Ali kad se ona zaustavi na nekom činiocu, na nekom subjektu, koji dobija ili sebi prigrabi ovlašćenja da upravlja zajednicom u manjem ili većem obimu, tada je reč o moći koja je postala vlast (kroz osvajanje i održavanje na vlasti). I dok se onda šire značenje politike odnosi na svaku vrstu raspodele i dinamike moći u zajednici, usko značenje politike se odnosi na vlast, od toga kako se konstituiše do toga kako se koristi.

Između ovih značenja – prvog najšireg i ovog potonjeg, užeg – postoje prelazi, slojevi ili ravni. U njima se političko delovanje razvrstava ili razlistava na više načina. Antičko doba atinske, pre svega, demokratije doba je svačijeg učešća, direktno i indirektno, na više od jednog načina i u više od jedne sfere. Ono je tip horizontalnog razvrstavanja, za razliku od kasnijeg vertikalnog ili hijerarhijskog.

U moderno doba je mehanizam politike ustrojen kao mehanizam predstavljanja, posredovanja, zastupanja. Potom i kao tzv. podela vlasti na „grane“ (zakonodavnu u parlamentu, izvršnu u vladi predsednika ili ministara, pravosudnu u tužiocima, odbrani i sudovima). Moderna demokratija je, u svom nastanku u severnoj Americi, a onda i u Engleskoj, Francuskoj i drugde, uvela pravilo cheks & balances, „proveru i ravnotežu“ ovih „grana“ vladanja, njihovu uzajamnu kontrolu, i ono još uvek važi, ali sve više na papiru. Praksa pokazuje, naročito tokom XX veka, nakon velikih ratova, da se „provera i ravnoteža“ izgubila u korist izvršne vlasti: danas je vlada ta koja parlamentima određuje „agendu“, parlamenti su samo „overivači“ volje vlade, tzv. rubber stamp većine, „pečata“ ili „pečatiranja“, formalne overe vrhuške na vlasti.

To je još jedan vid krnjenja demokratije. I tome su se parlamenti uglavnom pokorili, parlamenti koji su najpre, u istoriji, bili ili sudska veća da donose presude aristokratama bez uticaja apsolutnog vladara, kao što je bio prvobitni Pariski parlament, ili su, u proširenoj funkciji, postali „pregovarališta“ (što je izraz najviše značio) raznih političkih struja, opet kako bi se ograničila apsolutna vlast monarha, odnosno vrha, kao u Engleskoj između XVII i XIX veka, a onda u njih su prispeli i oni commons, „obični“, ograničavajući vlast i aristokratskog staleža.

Iza svega je stajao u moderno doba, veliki i ključni, hijerarhijski mehanizam političkog zastupanja, predstavljanja, reprezentovanja. On se realizovao kroz stvaranje stranaka. U staroj, antičkoj demokratiji stranaka nije bilo. Samim tim nisu postojale stranačke vrhuške, „vođe“, „lideri“, iako je bilo uticajnijih pojedinaca, pa i političkog grupisanja, ali su te pojave bile izmenljive, prema prilici i nikako nisu mogle biti trajne. Atinska demokratija je sebe određivala kao isonomiju, a ἰσονομία je doslovno jednakost zakona i običaja, to da pravila jednako važe za sve; ne samo ravnopravnost u modernom značenju (okrnjena na formalno važenje, u stvarnosti izvitoperena), već jednakopravnost kao položaj svakoga u zajednici kad ona odlučuje o sebi, jednak politički status svakog subjekta.

Izostanak stranaka u antičkoj demokratiji imao je dva važna učinka. Svako je mogao da učestvuje u procesu donošenja odluka na skupštini i potom, ako je nasumično izabran, da odluke sprovodi, i svako je bio smenljiv, i to relativno brzo, posle mesec dana, dva meseca ili šest meseci. Ovo opšte učešće svakoga i smenljivost na vlasti (na ovlašćenjima) crte su onoga što je staru demokratiju činilo direktnom. Ali će moderna demokratija, koja je nastala iz populističkih razloga da elita vlada masama, postati indirektna, predstavnička, što je rešilo nevolju masovnosti populacije i veličine državne teritorije, ali je uvelo niz drugih nevolja, najviše onu da su stranke postale ne samo predstavnici masa nego i zastupnici samih elita na vlasti.

To modernu demokratiju korenito odvaja od stare, antičke, i usmerava politiku pre svega na osvajanje vlasti. Ako je neki senator u Americi, ili član parlamenta u Britaniji, na tom položaju u više mandata, ponekad decenijama, od politike kao dinamike moći nema ničeg. Ona onda ostaje kao ravan odlučivanje u uskom krugu moćnika, ma kako se oni izmenjivali među sobom i imali konkurentne zamisli.

Dosta sa tom teorijom i istorijom, kazaće neki. Ne, uopšte nije dosta! I politička teorija i politička istorija je svakom dostupna, ima je u knjigama, i za razliku od naše (a i izvan nije situacija bitno bolja) nepismene političke javnosti – podložne onda manipulacijama političara i medija – a i prilične političke nepismenosti samih aktera politike u našim strankama, kod novinara i kod aktivista raznih vrsta – i politička teorija (kao raščišćavanje u glavi osnova politike) i politička istorija (koja nudi primere stvarne politike kroz vreme) nije tako i toliko obimna da joj treba posvetiti godine izučavanja. Dovoljno je pročitati, čak ne uvek kompletno već makar se upoznati prelistavanjem, osnovna politička dela, Herodota, Platona, nešto Aristotela, Cicerona, Svetog Avgustina, Makijavelija, Hobsa, Loka, Rusoa, Tokvila, Džona Stjuarta Mila, Benžamena Konstana, neku nepristrasnu ili čak kritičku istoriju Francuske revolucije (preporučujem zabavnu braću Gonkur), na užarene ideološke rasprave gledati sa distance, ne zverati suviše ni levo ni desno, pa da se uputimo u osnovne kategorije politike i kao teorije i kao istorije (prakse).[1]

Tada ćemo, na primer, videti da su naši studenti započinjući svoju borbu posegli ne za modernim i krnjim modelima demokratije, jer se demokratija svela na floskule i alibije, bez stvarne sadržine, već za antičkom isonomijom i učešćem svakoga: plenum je oblik kolektivne rasprave i odlučivanja, pristupačan svakom ko dođe, a izostanak „vođa“ ili „lidera“ čini da je svako odgovoran za sprovođenje donetih odluka, da stoji iza njih, i da se samo povremeno, u načelu privremeno, može pojaviti neki pojedinac koji govori ili dela „u ime“ ostalih. Ta vrsta smenljivosti ovlašćenja, direktno učešće svakoga, deliberacija, konsultovanje raznih struja, heterogenost stavova, odgovornost svakoga, ne samo da ne pripada modernoj pseudodemokratiji odlučivanja u uskom krugu vrhuške, već je zaista „antisistemska“ u odnosu na izopačeni „sistem“ savremene politike.

Studentsko organizovanje i delovanje ove vrste zbunilo je i vlast, pa nisu znali kako da reaguju, i oficijelnu opoziciju, i nastavlja da ih zbunjuje, jer u svojoj uskoj političkoj optici, populističkoj i autoritarnoj, ruši samo njihovo funkcionisanje kroz stranačke hijerarhije. I dan danas će stranke, i na vlasti, i u opoziciji, tražiti da se studentski pokret „artikuliše“, odnosno da se „izjasni“ o svemu i svačemu – pri čemu to „sve i svašta“ tematski hoće da odrede te vrhuške shodno vlastitom interesu – i da se „personalizuju“, jer bi svaki od stranačkih „vođa“ hteo da preko puta njega sedi studentski predstavnik pa da ga maltretira svojim smatranjima, potpuno smetnivši s uma (jer im je sužen na stranački i lični interes) da legitimnost „lider“ ima samo unutar svoje stranke, van toga je običan balvan koji se trsi i liči na pajaca, u boljem slučaju na manekena upotrebljivog za medijsko poziranje sa ograničenim delokrugom svoje najčešće frazerske brbljarije.

Posežući za antičkim – a zapravo elementarnim, u antici realizovanim – resursima demokratije, studenti su u igru uveli nove načine praktikovanja politike. Iz ugla krnje demokratije, današnjeg populizma i autoritarizma (to dvoje uvek ide zajedno), tj. para- ili kvazidemokratije, sve to deluje tekućim političkim akterima nerazumljivo, „nepolitički“, pa posežu za nasiljem, fizičkim od strane vlasti, verbalnim ili simboličkim od strane opozicije, kako bi odstranili sa scene ove „antisistemske“ činioce, umanjili im značaj, podelili ih, rascepkali, izbacili upravo iz politike kao učešća svakog u zajedničkim poslovima odlučivanja i sprovođenja odluka. Nije Đilasu, sudeći po njegovom ponašanju i izjavama, ili Ponošu, ili Jovanoviću, pa čak ni zeleno-levim frontašima, manje nerazumljiva, pa onda i „nerazumna“ studentska politika „nepolitike“, nego samom Vučiću i njegovim avatarima, jer je sve to naviklo da se politikom bavi kroz stranke, kroz vrhurške, medije koji opslužuju te vrhuške, kampanje koje su uvek „liderske“, i koji dalje onepismenjuju mase.

Ovaj povratak studenata elementarnoj, a punoj u osnovama demokratiji ima već efekte u mobilizaciji građana kroz „zborove“, ad hoc grupe u protestima i zahtevima. Domaći Ustav, makar i nakaradan kakav je, poznaje zbor kao element političkog delovanja, iako je za njega zbor marginalan, savetodavan, pa ne obavezuje nosioce vlasti. Ali su i oni, zborovi, kao i studentski plenumi, činioci demokratske neposredne politike. Iako autor ovih redova nije siguran da puna demokratija zanima Srblje, jer ih je lako zadovoljiti pravdom, javnošću ili čim drugim iz sfere politike na kašičicu, vredno je podsetiti na načela demokratije kao poretka. Kod nas je svet navikao na stvarnu nepolitiku, prepustili su ljudi mozgove alavim političkim kabadahijama i medijskim polupismenjacima, a to znači manipulacijama i isključenjima iz politike. Mi smo ionako u modernim parademokratijama svedeni na 1/1460 sitnež političkog učešča kao glasači (jednog dana u 4 godine), i „subjekti“ smo politike samo kao podanici (engleska reč subject ili francuska sujet znači ne samo „subjekt“, aktivni učesnik, već i „podanik“, pasivni objekt).

Studentski pokret, ako bi osvojio većinu sa svojom listom, privremeni je fenomen. To mu je i potencijalna mana. Za reset ka punijoj demokratiji potrebni su pošteni i slobodni izbori – jednokratno bi pobeda studentske liste bila najviše na to usmerena – ali Srbiji treba više od toga. Radikalni rez – za koji ni Srbija niti drugi po svetu nisu spremni – bilo bi aktiviranje osnovnih postulata demokratije kao zajedničkog političkog poretka. Recimo, česta smena ljudi na mestima ovlašćenja, onih „na vlasti“. Nema ozbiljnog razloga da se ne ograniči pravo bilo koga da zauzima poziciju predsednika, ministra, poslanika, većnika ili odbornika duže od 2 godine; argument da je to kratko vreme da uopšte nauči šta mu je posao, slabo vredi, jer bi stranke, osim što su halapljive oko vlasti, mogle biti i grupacije koje pripremaju i uče svoje aktiviste za poslove vladanja, kao što bi mogle biti i poluge opšteg političkog opismenjavanja populacije. Navodna „stabilnost“ kao dugo trajanje ili istrajavanje u vladanju izgovor je vlasti i izmišljotina tajnih službi, „duboke države“ koja brine o navodnom „suverenitetu“ države, tj. o samoj sebi.

Česta smena vladajućih, rotacija koju je prvobitna demokratija ne samo poznavala nego stalno primenjivala, ojačala bi odgovornost, proširila polje javnosti, suzbila lične sujete, vodila ka pravoj jednakopravnosti a time i obavezujućoj, kontrolisanoj građanskoj slobodi, uz viši stupanj političkog učešća građana. Još je Makijaveli smatrao da je bolji oslonac svake vlasti ono što je zvao gobierno largo (široka baza vladanja, umesto gobierno stretto, uska vlast), baš da bi se predupredile pojave koje je otkrio u politici a koje su, naopako od strane jezuita, nazvane „makijavelizam“.

Nadajmo se da će od jednokratnosti ili privremenosti pokreta studenata preostati dovoljno energije da studenti, na ovaj ili način, postanu kontrolna snaga za srpsku politiku. Ali upravo to, ova kontrola politike, smeta našim vajnim „opozicionarima“, sudeći po pismu koje je pustila u opticaj glumica i producentkinja, osnivačica Hepi TV, B. Maljević. Ona je, navodno, po svom tvrđenju, bila isprva pozvana na bude na izbornoj listi studenata, ali je odustala – ili su od nje studenti odustali – pre nego što je lista uopšte objavljena i ozvaničena. Ali neki plenumi su izrazili rezerve („veto“) prema njoj kao kandidatkinji.

U njenom dugom pismu ima svega i svačega, galimatijasa fraza i moralisanja, i dobro se uklapa u kampanju koju protiv Studentskog pokreta trenutno vode „sjedinjeni“ nerežimski mediji (naravno, oni režimski nisu ni prestajali). Ključno je, izgleda, što Maljevićka ne prihvata da, ako bi bila izabrana, njen politički mandat bude kontrolisan od strane Studentskog pokreta: „to nije demokratski“, buni se ona, zanemarujući više stvari i pokazujući da se nije spremna na rizik direktne demokratije. Za nju je demokratija „upravo institucionalizovana vera da slobodan čovek može biti odgovoran“, a ne procedure, iako je stvar obrnuta: demokratija se sastoji od procedura, i tek one obezbeđuju odgovornost i slobodu (vera ili poverenje mogu doći posle, a studenti su poverenje stekli ne na reč već ranama od pešačenja Srbijom i modricama od režimskih batinaša). Inače, van ili bez procedura, šta se to i gde „institucionalizuje“?

Sve je u glumičnom pismu na adresu studenata prilično naopako. Recimo, ukoliko studentska lista pobedi mandat predstavnika jeste prelazni, ima samo određene zadatke i utoliko je „imperativan“. (Maljevićka bi, izgleda, da bude „slobodan strelac“, što u ovakvom tipu tranzicionog parlamenta ne bi bilo korisno.) Ona odbija da bude pod kontrolom onih koji bi je predložili, jer joj to liči na tekuće političko stanje stranačke politike (izgleda da je najveća teškoća domaće čaršije da razume razliku između hijerarhijskih stranaka i heterogenog političkog pokreta, naročito kad ovaj potonji mora da izgradi drugačije mehanizme za proveru onih koje predlaže). Takođe joj se ne dopada da svi plenumi, čitav Studentski pokret preko svojih glavnih organa, moraju da se slože sa kandidaturama na listi, jer je ta lista zajednička (iako izgleda da to shvata, ona hoće da to ne bude trajna mogućnost plenuma jer to vodi „mehanizmima koji ograničavaju slobodu mandata i uvode političku disciplinu“, što je već iz domena neznanja ili uobraženja ove glumice o mandatima i političkoj disciplini). Itd.

Pošto su „nezavisni“ mediji odmah preneli njeno povlačenje, eto još jednog beočuga u lancu njihove kampanje protiv Studentskog pokreta. U toj kampanji „nezavisnih“ su već iznete sumnje nije li Služba „probušila“ Studentski pokret. Možda je vreme okrenuti stvar i postaviti pitanje nije li Služba „probušila“ ove „sjedinjene medije“? Ili je duboko iza scene već neki element dogovora vrha režima i vrha novih vlasnika ovih medija pa se sad takav dogovor sprovodi? Ne znači da urednici i producenti „sjedinjenih medija“ rade po nalogu Službe, ali ne znači ni da ona, Služba, ne uspeva da „podmetne“ sporove ili da nema „sugestija“ slične vrste, samo da se umanji studentski izborni rejting.

Po meni, kako god bilo, znak je da je predizborna kampanja, uprkos tome što izbori još nisu zvanično raspisani, već počela.

---

[1] A ako je nekome ovo mnogo literature, mogu da ponudim parcijalnu i sažvakanu verziju u raspravi o razlikama drevne i moderne demokratije, sa posebnim osvrtom na Srbiju, čiji se elektronski oblik može podići ako se klikne ovde.