Libretto

1. Tajne

Može izgledati neobično da zapis o javnosti kao klasičnom postulatu demokratije počinjemo iz po mnogo čemu suprotnog ugla, iz ugla tajnosti. Ali tako je samo na prvi pogled. Tajnost i tajne omeđavaju javnost, spolja koliko iznutra.

U klasičnoj (starogrčkoj, atinskoj) demokratiji javnost se oslanjala na dve pomoćne vrednosti. Jedna je bila paresija (παρρησία), što je obeležavalo otvoren, iskren, hrabar govor.[1] To je povezivalo istupanja pojedinca i očekivanja slušalaca, naročito u raspravama na opštoj, svima dostupnoj Skupštini. Druga vrednost je bila isegorija (ἰσηγορία), povezana sa isonomijom, političkom jednakopravnošću: jednako pravo ili ista sloboda građana da istupaju u javnosti, odnosno obrate se i govore u zajednici. I dok je prva način govora ugrađen u običaje i karakter ljudi, druga je uže politička utoliko što se odnosi na istupanja pred polisom i za polis.

Ovo poslednje nije što i imunitet u modernoj parademokratiji, zaštita od posledica za reč u parlamentarnoj debati.[2] Koren munus je zajednički imunitetu i komunikaciji: imunitet je rez ili prekid komunikacije (kao zaštita da se ne preispituje i ne obaveže zaštićene od posledica za svoje činove). To je odsustvo komunikacije vlasti, odnosno države prema zajednici, a ako ne onda njeno skretanje u poželjnom pravcu. Ono što imuniteti štite jeste tajnost političkog delovanja (odlučivanja, kao i sprovođenja odluka), tajne politike kao arcana imprerii, kako je još rimski istoričar Tacit govorio.

Šta je arcana imperii?[3] To je skup razloga vladanja, u prvom redu razloga države. Postoji u tom skupu element koji se čini javnim i obrazlaže kao javno dobro, salus publica: ratio status je državni razlog, razlog što država postoji, i odnosi se najviše na ono što je u interesu države da opstane kao takva. To je kasniji, moderni raison d’état, uz aparate koji taj „razlog“, „racio“ ili „zakon“ čuvaju i obezbeđuju. Ona je poput „zagonetke umotane u misteriju enigme“ (Čerčil). Država se tim „razlogom“ opravdava ili legitimiše. Mnoge teorije o poreklu i smislu države odnose se najviše, makar ne uvek izričito, na ovaj „razlog“: od toga da su države nastale kao nastavak ratničkih skupina do tzv. društvenog ugovora, kad građani među sobom sklope pakt, formiraju instancu koja se zove država i na nju prenesu svoju moć u zamenu za bezbednost (Hobsova varijanta), odnosno brigu o tzv. javnom dobru (Rusoova modifikacija). Bezbednost je u srcu tog „razloga“, a njegovi čuvari su čuvari državne tajne.

Za razliku od atinskog polisa, gde se javno na skupštini raspravljalo i o ratovima, rimska res publica je kao ratnička država u stalnoj ekspanziji izgradila teoriju državnog prava shodno svom ratio status.[4] Već je Platon, u Zakonima, imao zamisao „tajnog veća“, grupe mudraca koji bi se sastajali kasno noću, pred zoru, i donosili najvažnije odluke za polis – praksa koju je atinska demokratija odbijala. Stari Rim je imao prve vojne obaveštajne i kontraobaveštajne službe, a pozni vladari su im delokrug proširili i na praćenje civilne populacije, naročito uticajnijih pojedinaca. Republika je porodila tajne službe kao aparate svoje arcana imperii. I taj model će države modernog doba preuzeti od Rima inspirisane njegovom republikom. Prvi predsednik Sjedinjenih država, Džordž Vašington, formira odmah po proglašenju nezavisnosti dve službe: Culper Ring, agenciju za skupljanje informacija, i Knowlton’s Rangers, obaveštajce sa posebnim, ne retko ubilačkim zadacima. Danas SAD imaju barem dva tuceta takvih agencija, uz razne dodatne službe za specifična područja, i dalje pod kontrolom Predsednika.

Sve ovo upućuje na genezu države iz rata, da je ona, kao organ ili skup organa, „rat vođen drugim sredstvima“, kako je već Aron preokrenuo formulu Klauzevica „rat je politika vođenja drugim sredstvima“. Razume se, taj je „rat“ pre svega u mirnodopskim uslovima, ali je ne manje od stvarnog rata politika tajne, skrivenih operacija sve do ciljanih eliminacija „neprijatelja“.

Državne tajne službe su ne samo produžena ruka prikrivene politike kao rata (protiv tzv. spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja), već su njeni ključni aparati i epistemička (saznajna) oruđa. One prikupljaju, analiziraju i arhiviraju ogromne količine podataka, znanje su u službi države, znanje nedostupno javnosti. U doba digitalne informatike one su agenti nadzora i kontrole, vredno prikupljaju i danas jeftino skladište bilione i bilione data, praktično sve što uradimo ili napišemo, pogledamo ili na drugi način digitalno taknemo.

2. srBIA

Kako stoji stvar kod nas sa domaćim tajnim službama?

Setimo se: prvo što je uradio naš Apsolutni Vladar bilo je da zasedne na čelo tzv. Biroa za koordinaciju bezbednosnih službi, čim je Toma iz Bajčetine preuzeo funkciju predsednika Republike. Tako je pod sobom imao čitav aparat tzv. bezbednjaka, pa je mogao da kroji, uz pomoć arhivskih dosijea, informacija i specijalnih operativnih radnji, sve što nas nadzire i kontroliše, kako bi čitavu državu a onda i društvo sapeo u svoje vlastodržačke dizgine.

Valja uvek imati na umu da tajne službe nikad nisu do kraja tajne. Ne samo da ostavljaju, htele ili ne, tragove u javnosti, već povremeno imaju manifestacije sasvim javnog tipa kako bi naglasile i overile vlastitu moć i prisustvo. Nedavno je BIA (a uporedo s njom postoje i VOA i VBA, vojne službe) zakonski preuzela da proverava zaposlene u poreskoj službi, kako bi imala kontrolu nad finansijama u Srbiji, a kako su finansije, naročito državne, pod visokim indeksom korupcije, one prelaze kroz nadležnost tajne službe još više u tajne, sve u ime zaštite bezbednosti države i njenog „ustavno-pravnog poretka“. Ionako naopakog već odavno.

Ali to je samo poslednja vest. Odavno je domaća tajna služba ona koja može presudno da utiče na sudove, tužilaštva, deo advokature, raznovrsnu javnu upravu, državni i privatni biznis, ima takođe pod sobom tzv. civilnu policiju i njene snage, istražne i druge organe, kriminalni „milje“ sa kojim je, tvrde zli jezici, verovatno jako srasla, huliganske i slične odrede batinaša i, nije teško naslutiti, uz dosijea ako ne direktno, pojedince i pojedinke iz vladajućih i opozicionih stranaka, sve do tajnog snimanja seksualnih praksi ili prisluškivanja privatnog života kako bi se kompromitovali aktivisti ili stavili u vlastitu orbitu oni „problematični“. Njena mreža je postala sveobuhvatna, zadire u sve socijalne strate i segmente; ona je uistinu „kapilarna“. Čak i za umetnost: važne kulturne ustanove su praktično ukinute, umetnost kao u slučaju snimanja filmova nadziru „službenici“.[5] Raspoređivanjem „lojalista“ – lojalnih Vođi, a ne zakonu – ostvaruje se nadzor i ispunjava volja Vrhovnika.

Nikad reformisana niti podrvrgnuta ozbiljnijoj kontroli, Služba je preživela ratove 1990-ih kojima je značajno upravljala, prevrat Petog oktobra kad je spaljivala deo svojih arhiva kako ne bi pao u ruke promenjenih vlasti, omogućila razne nezakonite a krupne radnje (Savamala, Jovanjica, kontroverzni infrasonični „top“), a njeni su prsti vidljivi i u ubistvu Zorana Đinđića kao premijera Srbije.[6]

A to je samo deo. Za našu temu je od značaja što je ova tajna služba, kao stecište i skladište informacija,[7] od ogromnog uticaja na javnost, ili na ono što zastupa javnost, što će reći na tzv. medije, štampu, televiziju, botovski deo po mrežama. Povremeni, za sada još maskirani „načelima“, napadi na Studentski pokret i u tzv. nezavisnim medijima, liče na ono što Služba, preko svojih kontakata, plasira pred početak izborne kampanje. Pri čemu je smer njenog delovanja na javnost barem dvostruk. S jedne strane pomaže da se režim održi na vlasti, podstičući propagandu njemu u korist. S druge strane, deluje protiv protivnika režima, sada najviše protiv Studentskog pokreta, plasiranjem dezinformacija i „sumnji“ preko svojih odabranih saradnika.

A postoji i treći smer delovanja. Dezinformacije i spinovanja služe da se javni prostor zasiti i da se više ne razlikuje prava od lažne vesti, da se informacijski mulja i zbunjuje ionako dosta sluđen srpski populus. Time Služba kreira lažnu javnost, i kao u svakom mulju onda se politički akteri, učesnici i posmatrači jedva kreću, loše orijentišu i demobilišu kao energija promene. Ova para ili kvazi-javnost potiskuje onda i ono malo što je ostalo od upućene javnosti, odnosno sprečava mogućnosti za iole izgledniju raspravu, što bi bila najvažnija funkcija javnosti.

Pre neki dan je jedan od očito upućenijih poznavalaca rada „naših“ Službi, N. Lunić, objavio „mini-feljton“, gde je iz pravničkog ugla bacio nešto svetla na Službe. On počinje konstatacijom: „U praksi, decenijama unazad bezbednosne službe Srbije nisu struktuirane da odgovaraju na pitanje ’ko nam preti spolja’, već na pitanje ’ko nam je unutrašnji politički neprijatelj’.“ Dijagnoza je porazna po građanstvo: „Srbija ima bezbednosni sektor koji pokušava da radi sve i upravo zato ne radi ništa kako treba. Zamislite kompaniju u kojoj isti radnici istovremeno vode računovodstvo, pravnu službu i marketing – bez jasnog opisa posla, bez jasne odgovornosti i bez jasnog nadređenog kome duguju izveštaj. Kada nešto pođe naopako, niko nije kriv. Ali kada nešto uspe, svi prisvajaju zasluge. Bezbednosni sektor Srbije funkcioniše upravo po toj logici već decenijama i dok god funkcioniše tako, ne štiti državu već sebe.“

Autor analize predlaže da se, u promenjenim okolnostima pada režima, Službe stave pod kontrolu pre svega parlamentarnih vlasti, za šta postoji – uprkos tome što je minimalan, nerazrađen i malo delotvoran – zakonski okvir. Međutim, potreban je dublji zahvat. Za podvrgavanje Službi zakonu a ne autoritetu političara valja promeniti same zakone, učiniti ih strožim, užim, restriktivnijim. Ostaviti ih da same upravljaju sobom, ili da se oslanjaju na pravosudne instance koje su inače pod njihovom kontrolom, kako je sada situacija, ne menja mnogo na stvari. A ta je stvar zaštita same zakonitosti kao prvi posao nad kojim imaju da bdiju.

Verovatno su nerealni zahtevi koji se povremeno čuju – da se postupi kako je navodno Đinđić predložio posle Petog oktobra: raspuštanje Službe uz istovremeno raspisivanje konkursa za upošljavanje onih „neuprljanih“; a to je predlagao i za informativu državne televizije – jer Služba će štititi sebe raznim sredstvima, uključujući ucene i nuđenje usluga novim vlastima. Srbija je izgleda jedina država bivšeg socijalističkog poretka koja je izbegla ne samo ozbiljniju lustraciju (čišćenje) „službenika“, već i otvaranje tajnih arhiva. To ni drugde nije išlo lako, ali zadržavanje tog epistemičkog materijala u tajnosti simptom je arcana imperii, onoga što sa demokratijom ima malo, tačnije nimalo nema veze.

Lično sam pristalica „naivnog“ a korenitog rešenja: stavljanje takvih skužbi pod građansku a ne samo stranačko-parlamentarnu kontrolu, minimizacija „dragocenosti vlasti“, eventualno uskraćivanje uvida javnosti samo za kraći operativni rad (ako neka agencija za 6 do 12 meseci ne obavi konkretan posao, taj posao nije za nju ili ona nije za taj posao), i uopšte temeljno pretresanje svega što se poziva na raison d’état, a ne pripada stvarnom demokratskom poretku. Svestan nerealnosti takvog rešenja, prihvatio bih barem ozbiljnu kontrolu od strane zajednice, nakon lustracije i otvaranja arhiva.

Jer je javnost ne samo ono što predstavljaju njeni zastupnici – mediji ove ili one vrste – već je javnost u demokratiji njen konstitituvni postulat. Ona nije samo komunikacija informacija, već polje u kojem informacije kruže kako bi zajednica raspravljala o sebi, kvalifikovano odlučivala i još kvalifikovanije sprovodila odluke. Mediji su samo deo. Inače je tajnost moguća i dalje, čak i kroz nezavisne medije, selekcijom, filtriranjem ili rekontekstualizacijom. Tajna javnosti je zajednica, a ne država.

Ponovimo: klasična demokratija nije znala za tajne. Moderna živi od njih, brani ih ne samo kao raison d’état kao svoj raison d’être.

---

[1] O paresiji postoje predavanja Mišela Fukoa sa seminara na Kolež d’Fransu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Fuko je paresiju analizirao iz etičkog i epistemološkog stanovišta (éthique de la vérité), ali je ona pre svega politička vrednost jer je reč o istupanju u javnosti, o otvorenosti da se neguje ili podstakne rasprava o zajednici. V. Michel Foucault: Discours et vérité. Précédé de La parrêsia (2016), uz ostalo.

[2] Imunitet dolazi iz latinskog immunitas, složenica od in– („ne“) i –munus (obaveza, služba, razmena). Moderno značenje, došlo u XIV-XV veku, vezano je za slobodu od plaćanja poreza, a onda i od obaveza druge vrste, da bi kasnije reč ušla u medicinu kao zaštita od bolesti, naročito zaraza. Politički imunitet, pak, nije samo zaštita od posledica za izgovoreno u parlamentu, već za niz privilegija koje su se širile na državne poslenike, ministre, vlast, upravu, vojsku, policiju.

[3] Arcana su tajne (od arcanum, tajna), ono skriveno i prećutano. Ali u izrazu arcana imprerii, što su najprostije „tajne vladanja“, arcana su više od obične tajne. Dolazeći od arca, a ovo možda kao kalk iz grčkog άγαλμα, upućivalo je u korenu na kutiju u kojoj se drže dragocenosti. Pa su tako ove „tajne vladanja“ ono što je najdragocenije za državu, znanje koje ona poseduje i ne želi da podeli sa onima u čije ime vlada.

[4] Ciceron još ne koristi ovaj izraz, on pominje salus publicae (njegova je izreka Salus populi suprema lex esto, „dobro naroda je najviši zakon“), već njemu blisko načelo status regis, što će preuzeti pozno srednjevekovlje, a onda moderno doba. Jon Brancije (Johhanes Brantius, očuh slikara Rubensa) početkom XVII veka je napisao Ciceronovsku hvalu (Elogia Ciceroniana, 1612), i Senatora (Senator sive de perfecti et veri senatorus officio, 1633), gde se, u Antverpenu, tada pod habsburškom vlašću, ističe posao „sekretara“ („tajnika“), savetnika vlasti koji ne deluje javno već je obavezan samo svojim „glavarima“. To će započeti tradiciju nemačkih Geheimrat veća (privy councillor u aglosaksonskim državama), što se, uz varijacije i drugačije nazive, održalo do danas.

[5] CIA je pedesetih i šezdesetih imala poseban program za diseminaciju američko-liberalnih ideja kroz kulturu. To je bio odgovor na rad istočnih službi gde su naročito pisci i filmadžije bili pod nadzorom još od Oktobarske revolucije. Rumunska autorka Kristina Vatulesku je istražila istoriju uticaja KGB-a kod Sovjeta i Sekuritatea u svojoj domovini u odličnoj Policijskoj estetici – Literatura, film, i tajna policija u sovjetsko doba (Literature, Film, and the Secret Police in Soviet Times, 2010). Na domaćem terenu je najpoznatiji slučaj visokog udbaša Ratka Draževića koji se hvalio da je ubio dve hiljade „narodnih neprijatelja“ i spavao sa još više žena. Tito mu je dao da osnuje i upravlja Avala filmom, kako bi se u Košutnjaku napravio domaći „holivud“. Dražević je kao producent imao velikog uspeha – remek-delo Saše Petrovića Skupljači perja je snimljeno pod njim – a pružao je zaštitu i pojedinim autorima tzv. crnog talasa. Što baca neobično svetlo na titoizam: bio je to uvrnut sistem, i tiranski i liberalan, i zatvoren i otvoren, i večan i lomljiv. O kulturi pod real-komunistima v. upečatljivu raspravu Alekseja Jurčaka – Alexei Yurchak: Everything Was Forever, Until It Was No More – The Last Soviet Generation (2006). Jurčak je bio član grupe i teatra AVIA, ruske varijante Lajbaha.

[6] Počinioci atentata su bili jedan pukovnik i jedan potpukovnik Resora državne bezbednosti, uz neposrednu logistiku tzv. Zemunskog klana čije su vođe stradale u akciji hapšenja i sa sobom u smrt odneli dragocene podatke o tom atentatu. Optužnica je potom sročena tako da se ograniči samo na izvršioce i ovo direktno okruženje, pa je to odredilo obim sudskog procesa. Ostala je nerazjašnjena tzv. politička (stranačka zapravo) pozadina, pod zaštitom ondašnjeg predsednika države i „službenika“ iz njegovog kabineta. Ali je teško zamisliti takvu operaciju ubistva predsednika Vlada pred vratima zgrade Vlade bez obiljnije logistike „tajnih službenika“, što nije ispitano (osim možda u jednom tajnom izveštaju nedostupnom i danas), iako su simptomatične izjave političara na tzv. oproštajnom mitingu radikala pred Šešeljev odlazak u Hag, napisi visoko pozicioniranih novinara uoči atentata, kasnija predaja Legije, postupci prema Đinđićevoj sestri i sl. Ubistvo premijera jedne države, makar i tadašnje Srbije u fronclama, spada svakako u arcana imperii radnju. Simptomatično je da je poternica sa likovima optuženih objavljena na svim televizijama samo nekoliko sati posle atentata; ako su ih već znali, zašto ih nisu sprečili? Ali „službina“ službena verzija će opstati sudski overena, pa će je ponavljati, o godišnjicama ubistva, novinari, navodni dokumentaristi, čak i pojedini pisci apologete.

[7] Liči da je ona sama u sadejstvu, u pojedinim poslovima, sa nizom sličnih inostranih službi. BIA, recimo, koristi razni izraelski softver – Cellebrite forenzičku opremu za otključavanje, premošćavanje i izvlačenja podataka iz mobilnih telefona, NoviSpy kao „trojance“, uz Pegasus i Predator, za infiltraciju u digitalne aparate, FindFace i biometriju za prepoznavanje lica, mapiranje kontakata, iščitavanje registarskih tablica – za šta je teško verovati da Mosad nema „duple ključeve“. To je poznato iz nabavki, ali je ostalo uglavnom skriveno šta je sve od opreme i direktnije infiltracije došlo iz drugih stranih, zapadnih i istočnih agencija.

  „Ako se paralele ne sreću, nije otuda što ne mogu, već zato što imaju drugog posla“. – Vladimir Nabokov

U libretariji smo pretprošli put pisali o odgovornosti u demokratiji, povodom istupa Movsesijana iz PSG-a i uslovne podrške studentskom pokretu ZLF-a. Odgovornost je, zajedno sa javnošću, jednakopravnošću, slobodom i smenljivošću jedan od velikih 5 postulata („aksioma“)[1] prvobitne, klasične, starogrčke, najviše atinske demokratije, kako smo tvrdili još u Političkoj naratologiji a potom u Uvodu u demokratiju.

Današnja libretarija je pod znakom epigrafa iz Nabokova navedenog na vrhu. Primenjen na našu tekuću situaciju: ako se stranke koje, manje ili više, pripadaju demokratskoj opoziciji, i studentski pokret ne sreću, ne ukrštaju, a na paralelnim su zadacima, nije otuda što ne mogu, već što svaka strana ima svoj posao.

Pogledajmo te paralele iz ugla postulata smenljivosti.

Moderne demokratije, od kraja XVIII veka do danas, bivale su ustrojene po modelu rimske republike, pre nego atinskog demokratskog polisa. Već u starom Rimu država preteže nad zajednicom, a za poslednjih dvestotinak godina demokratija kao unutrašnji poredak  sve više gubi dinamiku klasične demokratije, i prelazi u političku statiku. Ona je u celini posredna, predstavnička, „parlamentarna“, a tokom XX veka može se zapaziti spor ali istrajan proces njene dalje i sve jače petrifikacije: izvršna vlast, vlada, predsednik, dobijaju premoć nad parlamentom, egzekutiva nadređuje legislativu, pa su parlamenti, kroz svoje većine, najčešće rubber-stamp, „pečatiranje“ volje i odluka izvršne, vladajuće ili partijske (makar i koalicione) vrhuške.

I to je bolest današnjih demokratija, koje se tako još samo zovu, ali gde od političkog aktivnog učešća građana skoro da nema ništa (osim na periodičnim izborima svake četvrte ili pete godine, kad birači postaju tek glasači). Demokratija postaje pokriće, a ne poredak jednakopravnosti, odgovornosti, pune javnosti, smenljivosti. Senatori su u američkom Senatu decenijama u foteljama, a stranke, najpre federalisti i republikanci, a onda republikanci i demokrate, smenjuju se kao vrhuške usporavajući tempo smenljivosti. Slično je u Britaniji sa vigovcima i torijevcima, kasnije torijevcima i laburistima, a današnje opšte nepoverenje u tzv. tradicionalne partije stvorilo je nove vrhuške, ali nije uticalo na promenu političke statike petrifikovane u predstavnički poredak. To da su stranke samo instrumenti iz velikog mehanizma modernog poličkog reprezentovanja izgubilo se iz vida i „naturalizovalo“ kroz tvrdnje, prisutne i kod nas, da je demokratija = višestranačje. Ne, višestranačje je samo vidljiv deo demokratije, ako je i kad je ima. A danas je svuda ima malo, prešla je u parademokratiju, sa populizmom (demagogijom) i autoritarizmom „liderskog“ poretka.

Ako se bliže pogledaju „aksiomi“ klasične demokratije – jednakopravnost, smenljivost, javnost, odgovornost, slobode – ističe se upravo smenljivost kao nosilac demokratske dinamike. Neotežano, redovno ili vanredno, normalno i predviđeno smenjivanje ljudi sa ovlašćenjima, onih „na vlasti“, svakako pokazuje i viši stupanj jednakopravnosti, odgovornosti, javnosti, pa i slobode političkog učešća svih u zajednici.

Iz ugla indeksa smenljivosti – na skali od lake pa do teške – situacija naše „demokratije“ izgleda više nego problematična. Uperimo li taj indeks (pokazatelj) na tekuće političke igrače, stranke koje se takmiče za vlast, lako ćemo videti da su stvari stigle na rub katastrofe. Režimske stranke, SNS i SPS, kao i par njihovih satelita, ne znaju ni za kakvu smenljivost. „Ne dam Gašića“ je njihov opšti i stalni slogan. Nema tog nepočinstva koje je izbilo i u javnost a da je dovelo do neke stvarne, odgovorne smene. Ako je i ima, onda je ona sa razloga lojalnosti partiji ili još više šefu stranke.[2]

Nevolja nije samo nesmenljivost, pa time i neodgovornost vladajućih stranaka, iako ona bode oči. Nizak je nivo smenljivosti i u većini stranaka političke opozicije, onim iz „demokratskog“ spektra (sa onim antidemokratskim nema nikakvog smisla ulaziti u rasprave). Uzmimo SSP, Stranku slobode i pravde. Đilas je njen „lider“, a on sam je imao dugu političku karijeru. Iako je mnogo godina bivao, ovako ili onako, u vlasti ili oko vlasti,[3] i kad je bio smenjen (kao jednom na čelu DS-a), Đilas je kroz novu stranku ostao nesmenljiv. Poput svog nekadašnjeg političkog zaštitnika Borisa Tadića, koji se, nakon gubitka predsedničkih izbora od strane izvesnog Tome iz Bajčetine, vratio na scenu, takođe sa svojom strankom.

U višepartijskom političkom poretku obično je stranačko liderstvo – koje moderni poredak podstiče, a kod nas doživljava orgastičke vrhunce – vezano za uspeh ili neuspeh na izborima. Stranke u Britaniji poštuju takav običaj i vođa brzo odstupa ako mu stranka ne dobije izbore. Kod nas se takav običaj nije zapatio. Ako ga i povuku sa mesta lidera, on osnuje novu, svoju stranku, kako bi ostao „lider“. Nije to važilo samo za Tadića i Đilasa. Ponoš je bio kandidat opozicione grupacije na predsedničkim izborima 2022. godine, dobio oko 19% glasova. To je gubitak izbora, a izgovor da su uslovi bili neravnopravi nije baš ubedljiv, jer se za te uslove znalo i pre dana glasanja. Ali je Ponoš – koga je Tadić postavio za načelnika generalštaba, a kasnije smenio jer je stao, Tadić, na stranu Šutanovca, tada ministra odbrane, danas režimskog ambasadora u Vašingtonu – ostao da bude „lider“, i sam osnovavši svoju stranku Srbija Centar. Na istim predsedničkim izborima je bila kandidatkinja i Biljana Stojković, i dobila 3,2% glasova, ali je ovaj neuspeh nije obeshrabrio da kasnije raspusti koaliciju Moramo, odnosno Zajedno, čiji je kandidat bila, a da je onda DS kooptira u vrh stranke.

Ima još primera, ali su ovo najupečatljiviji a tiču se sadašnjeg vremena.

Primer je i nedavni slučaj glumice, producentkinje, nastavnice glume Bojane Maljević. Ona se povukla sa (još nezvanične, neobjavljene, formalno nepostojeće) studentske izborne liste jer ne želi da bude na raspolaganju onih koji bi je predložili i koji bi onda kontrolisali njen poslanički mandat u slučaju da bude izabrana. Iako glumci po zanimanju slede skript, ovde bi glumica htela da je slobodan igrač, ljuta što je ne uzimaju na „poverenje“. Da nije situacija kod nas na rubu propasti, možda bi joj neka grupacija i dopustila takav teatar. Ali je njeno „povlačenje“ njen dobar marketinški potez, glumci vole da su na naslovnim stranama.

Pitanje je zašto potvrđeni gubitnici na izborima ostaju da budu glavni ili među glavnim, kako to da overeni luzeri opstaju kao „lideri“?

Verovatno je u igri ambicija koja se ne osvrće na odgovornost, gde je sujeta jača od brojeva, i gde je smenljivost – makar i kao ustupanje mesta drugima – poslednja rupa na političkoj svirali.

Zar onda čudi što studenti ne žele ovakve „lidere“ među luzerima? Jer je politički autoritet ovih luzera nultog stupnja a to ne mogu nadomestiti ni sposobnosti organizovanja, pribavljanje para za kampanje, a ni alibiji raznih vrsta koje su redovno spremni da ponude ako ih se uistinu pozove na odgovornost. Zakloniće se iza svog verbalnog aktivizma, Tviter i Instagram objava, iza svoje želje „za promenama“, svog „iskustva“ (gubitnika?), svoje stranke, „angažmana“, poželjno „prvoboračkog“, svog PR „tima“, i, naravno, svoje funkcije u partijskim mehanizmima bez učinka.

Pošto se domaći višepartizam uobličio kao liderski, sa niskim indeksom smenljivosti, ni stranke koje imaju druge predvodnike – Aleksić u NPS, Grbović u PSG – ne ulivaju studentima pa ni građanima naročito poverenje. NPS je sa Aleksićem izazito liderska stranka, a on se trudi da se marketinški nametne i drugima iz opozicije. To ga onda profiliše kao političara koji mora da zadovolji razne stranačke opcije i odvodi u demagoške fraze, čega je prepun njegov skorašnji intervju u Radaru. Širina i izoštrenost poruka ne idu zajedno, već se razilaze kao Nabokovljeve paralele. Grbović i PSG imaju drugačiji problem, manje liderski u personalnom, a više u interstranačkom vidu: naime, PSG u svojim saopštenjima lako otupljuje kroz opšta mesta, a njen je ideološki liberalni profil nedovoljno jasan. Kako su domaće stranke više ideološke nego političko-pragmatične tvorevine, ideološki je daleko više profilisan ZLF nego SSP, NSP, PSG, čak i današnji DS.

Kod ZLF-a je dinamika unutarstranačkih izbora i rasprava višeg stupnja, pa ostavljaju utisak da su prijemčiviji za smenljivost od ostalih. Možda to na liderski orijentisanoj političkoj sceni i nije prednost, jer remeti perceptivna očekivanja populusa, pa, uz dosta retorike naše domaće „levičarske“ čaršije, donosi malo glasova. Kako god, ZLF je na margini i čak ih u „ekološkom“ delu svog delovanja tuče rečiti Ćuta sa Ekološkim ustankom. I on je, Ćuta, od vrste „lidera“; kao jedan od vođa, sa Dobricom Veselinovićem i Zelenovićem, koalicije Moramo – društvance se potom rastalo – tvrdio je u jednom intervju 2022. godine „Opozicija spremna za kontrolu izbora“, što se ispostavilo kao netačno, a bilo prilično pogubno po opoziciju i njene glasače. Studenti to znaju, pa zato vredno pripremaju vlastite kontolore za predstojeće izbore.

Naši su „lideri“, na skoro celom spektru stranačke politike, studente doživeli kao veliki teret, ponegde i kao skoro glavne takmace. Studenti su pokazali da se politička mobilizacija građanstva može izvesti i bez lidera, što je našim „liderima“ (stavljam ih uporno između navodnika jer su lideri neuspeha, a ne uspeha) bio udarac u glavu, nokaut za njihove sujete. Ako se tome pridoda da im dobar deo potencijalnih (i samo potencijalnih) glasača sada optira za studente, da su studentima njihovi aktivisti, članovi, pa i čitavi lokalni odbori bliži nego vlastitim stranačkim vrhuškama, eto popriličnog stresa u njihovim redovima. A to objašnjava i medijski pritisak na studente, odnosno medijsko okruženje koje naši inače uglavnom i na žalost loši novinari – mislim na one koji su još novinari, a ne tek trubači u propagandnim orkestrima režima – potenciraju kao „lidersko“, jer je većini naših prezentera, televizijskih promotera i poducenata političke informative lakše da pozovu za neku blablatrućtruć emisiju razglašenog „lidera“ nego da se pozabave ozbiljnijom analizom kretanja i stanja u domaćoj politici.

Kaže se, u medijima, kako se naša Opo-Popo (opozicija koja je uglavnom populistička: već sama imena naših stranaka – narod, pravda, sloboda, građani i sl. – većinom su populističkog karaktera) sada bori za političko preživljavanje. To nije baš tačno. Politički će preživeti svako ko ne odustane od politike; studenti neće odustati od svoje borbe ni ako im se izborna pobeda brutalno oduzme. Naša Opo-Popo se bori da liderski preživi. Šta će Đilas da radi ako bi se povukao sa mesta „lidera“? Kako bi Ponoš ispunjavao dane kao vojni penzioner? Miki Aleksić se tek zalaufao. Izgleda da bi se kao ličnosti morali suočiti sa sobom ako ne nastave da „kolonizuju“ politički prostor svojim „istupanjima“, „liderstvom“ i obilatom moralizacijom sa visine svoje prvoboračke pravednosti. Zato moraju, te kolonizacije radi, da idu u vlastitim izbornim „kolonama“, jer im dogovoranje „ko kosi a ko vodu nosi“ ide veoma teško. Na margini ili u maloj bari izborne aritmetike previše je pretendenata ili poslovičnih krokodila. I pošto su šanse da završe u političkoj „kanalizaciji“ (gutter) vrlo velike – to ih neće sprečiti da nastave da glume „lidere“, ma šta se desilo – njihova nervoza raste. Ako su protestante iz „Jedan od 5 miliona“ ili iz „Srbije protiv nasilja“ doživljavali kao svoju stranačku vojsku – pa su, i njihovim zaslugama, ti protesti doživeli neuspeh – studenti nisu prihvatili mnogo puta ponovljenje pozive da ih Opo-Popo „artikuliše“ ili „strategizuje“. Tim pre što Opo-Popo stranke između sebe deluju sektaški, preklapaju se, jedva se razlikuju (osim po „liderima“) i daleko su od strateškog zajedništva u ime privremenih taktičkih izbornih koalicija, „kolona“ na glasačkom listiću.

Pitanje je još pre godinu dana u polemici sa drugim opozicionim poslanikom, Dinićem iz ZLF-a, postavila pominjana Biljana Stojković: „Šta će ostati od sadašnjih stranaka ako ne budu prisutne u parlamentu i zbog toga ne budu u mogućnosti da finansiraju svoje delovanje?“ Njen odgovor je bez odgovora iako dolazi iz „znanja“ : „Nemam odgovor na to pitanje, ali znam da će ta budućnost zavisiti od toga kako se partije postave u ovom burnom vremenu“. Meni i pitanje i odgovor izgledaju naopako. Šta će ostati od današnjih stranaka ako nisu više na budžetu, kroz parlament? Kakav parlament takve i stranke. Tragedije li ako ih zamene neke druge? Možda bolje da od tekućih ne ostane ništa, ili što manje, ako im je opstanak važniji od budućnosti demokratije, ekonomije, zdravstva, kulture, društva.

Čak i skorašnje razmišljanje njene koleginice iz parlamenta Ksenije Marković „Zašto su nam političke stranke i dalje potrebne“, manje oštro nego polemički gard Biljane Stojković, polazi od naopakih premisa. Koještarija je reći: „Stranke su prva politička škola demokratije. Ako se u njima ne uči kako se različita mišljenja uvažavaju, kako se odluke donose posle rasprave i kako rukovodstvo odgovara članstvu, teško je očekivati da će se ti principi poštovati kada se osvoji vlast.“ Ako je gđa Marković imala „političku školu demokratije“ u svojoj stranci, a ne učeći iz istorije i teorije šta je sve demokratija, i ako ne uzima u obzir „kako se različita mišljenja uvažavaju“ i van stranaka, onda je teško i sa DS-om, uz sve uvažavanje bezuslovne podrške te stranke studentskom pokretu, računati u budućnosti. Kao da je gospođa pobrkala partijsko projektovanje vladanja, tzv. partokratiju s demokratijom. Jer iz ovoga ispada da DS podržava studente dok se oni ne „istutnje“, kako bi se provukla uz njih u sledeće kolo izbornog takmičenja, a posle ćemo „jovo-nanovo“ igrati se „demokratije“ i „politike“, morališući i stenjući „joj, joj“.

Studenti, pak, pokazuju da su na drugačijem poslu. Najpre moglo bi se mnogo više naučiti „kako se različita mišljenja uvažavaju“ kroz njihovu heterogenost, nego kroz stranačku homogenost. Potom, njihov je rad usmeren prema praktičnom delovanju, prema akcijama mobilizacije građana („studenti u svakom selu“, obuka kontrolora, skupovi van prestonice), a ne samo prema sastančenju i objavljivanju saopštenja. Takođe, opšti cilj njihovog pokreta je širenje građanskog demokratskog učešća, ne tek partijski aktivizam: partijska država u jednoj izrazito krnjoj „demokratiji“ kakva je danas kod nas nije im naročito draga. Taj partokratski sistem valja ozbiljno korigovati u smeru učešća mnogih, a ne samo stranačkih vrhuški i njihovih „vojnika“.

U protivnom, ako ostane kakav je – makar Opo-Popo obećavale da će uz „popravku štete“ još „bolje“ (poštenije, stručnije, odgovornije) vladati – ima opet velike šanse da završi u novom ciklusu autoritarizma, jer su manje-više sve Opo-Popo u načelu autoritarne kao liderski orijentisane stranke. Studentski pokret, antiautoritaran, neliderski, heterogen i disperzivan iziskuje reformu poretka (ono što se zove „politički sistem“, a što je kod nas daleko od „sistema“). Sve su to ciljevi dublji i važniji od puke promene vlasti; ta je promena samo prvi korak i uslov za ove istinske reforme i države i politike kod nas. Upravo objavljen statut pokreta, udruženja Studentska lista, ističe kao prvi cilj „zalaganje za veću participaciju mladih u važnim demokratskim procesima“ i „umrežavanje sa građanima zainteresovanim za participaciju u demokratskim procesima“.

Zato se dve „paralele“ – opozicijske kolone i studentski pokret – ne seku, iako bi mogle, ali ne u ovim uslovima kad studenti imaju druga posla. Njihov, studentski posao nije da sebe mobilišu u korist gubitničkih „lidera“ i njihovih stranaka, već da mobilišu građanstvo da izađe na glasačka mesta i izabere „Srbija ili mafija“.

Poenta svega je da studenti povećavaju stupanj na indeksu smenljivosti – a time i odgovornosti i ostalih postulata demokratije – za razliku od „kolonizatora“ koji taj indeks umanjuju ili čak odbacuju.

---

[1] Te su načelne vrednosti klasične demokratije bile nesvodljive jedna na drugu i imale status nepisanog „ustava“, iako su pripadale običajima i kroz to političkoj kulturi starog doba:

– jednakopravnost (isonomija antičkog tipa, gde je svako sa građanskim statusom imao potpuno jednaka politička prava da učestvuje u donošenju odluka i njihovom sprovođenju);

– smenljivost (u atinskoj demokratiji izrazito dinamičkoj, „vlada“ – bule, βουλή – od 500 stotina svakih godinu dana, a njen „izvršni odbor“, „ministri“ – pritania, πρυτανεία – svakih mesec dana, pri čemu je izbor bio prepušten „okruzima“ gde je svaka atinska „dema“ – bilo ih je 10 – slala svojih 50 predstavnika, između kojih se biralo nasumično, „lutrijom“, kroz spravu kleroterion, žrebom, „sorticijem“ );

– javnost (kombinacija otvorenog govora, što je bila paresia, i slobodnog izjašnjavanja svakog o zajedničkim stvarima, isegoria);

– odgovornost (oni koji se prihvataju ovlašćenja, ograničena vremenski i po obimu, koji „vladaju“, odgovorni su svima u zajednici; neodgovorni bivaju ili brzo smenjeni, ili, u određenim slučajevima, čak ako nisu „na vlasti“, ostrakizmu, „lustraciji“, oduzimanju političkih prava, sve do progonstva iz polisa na određeno vreme);

Sva ova dinamika imala za cilj ili svrhu da obezbedi slobodu – kolektivnu i pojedinačnu, pri čemu je pretezala prva kao zajednička – u demokatiji ovog tipa. A ta je stara, prva i delatna, klasična demokratija trajala blizu dve stotine godina.

Bila to i direktna i indirektna demokratija, neposredna i posredna, u svakom slučaju dinamičan poredak. Dinamika – dynamis kao moć i mogućnost – ukupna je odlika tog poretka u kojem je politeia (poredak zajednice, društveni običaji, socijalne regule, sve do zakona) pretezala nad polisom (kao državom).

[2] Lojalnost (od starofrancuskog loyal i loyauté, odanost, a na osnovu latinskog legalis) postala je merilo vernosti vođi, kao u feudalno doba; od prvobitnog značenja kod Rimljana, gde je lojalnost bila vezana za odanost zakonima, za lex, a ne za ljude od moći, malo je šta ostalo. To je „lojaliste“ – u većini stranaka – učinilo kohortama (skupinama odanih, „navijača“, militantni odred – kohorta je bila osnovna jedinica pešadije u rimskoj vojsci; kasnije su to falange).

[3] Đilas je najpre bio student prorektor kad je Univerzitetom upravljao SPS, a onda vođa studentskih demonstracija 1991-92, potom urednik informativnog (a to kod znači najviše političkog) programa Radio Indeksa, član Glavnog pa Izvršnog odbora Demokratske stranke pod Tadićem, predsednik Gradskog odbora demokrata u Beograda, pa potpredsedbnik i onda predsednik same Demokratske stranke, direktor tzv. Narodne kancelarije takođe pod Tadićem, gradonačenik Beograda u dva mandata. Iako je bio u vrhu Demokratske stranke više od 10 godina, između 2004. i 2016. godine, njegova je odanost toj stranci prestala čim je izgubio od Bojana Pajtića 2014. godine, kad je podneo ostavku kao poslanik DS-a u Skupštini Srbije. Godine 2019. osnovao je vlastitu stranku, a na decembarskim izborima 2023. opet postao republički poslanik kao treći na listi koalacije SPS, SSP, ZLF, DS, PSG, Srbija Centar et allii.

Keywords: izbori, SL, AV, SS, Opo-Popo, PI, EA. Ventikvatromilebaći.

Izvori: štampa, internet, snovi u bogojavljenskim noćnim vrelinama, kolumnisti, stratezi pobede i poraza.

1. I biše izbori.

I sve prođe u najboljem redu i bez gubitaka u materijalu i ljudstvu.

Pred Skupštinom je mnogo naroda, svi veseli. Pobednici i pobeđeni čestitaju jedni drugima, šalju jedni drugima ventikvatromilebaći, igra se moravac, kozaračko kolo, kukunješće, predvode Milutin i Dragutin, u igrački krug se hvataju svi živi ministri, tekući dekani, prodekani, ordinarijusi, višestranačka je pučka veselica itd. Srbija je odahnula.

(Ovaj scenario se zove „što je babi milo to joj se i snilo“, a moguć je tamo negde u drugoj polovini tekućeg veka. Post et ante quem. Uz Možda. I to Možda je veće od svog početnog slova. Početna utopija se brzo pretvara u distopiju, san se morfuje u košmar.)

2. Slatkiši [SL, Studentska lista] objavljuju rezultate izborne večeri in real-time, na osnovu zapisnika svojih kontrolora. Već oko 21,30 je jasno da imaju 44,9% glasova. AV [Advanced Vukodžebina, stranka Apsolutne Vlasti a.k.a. a.k.a. Avetinja] po tim rezultatima ima 35.7%, SPS [Stara Pizdarija od Srbije] 3,8%, a u parlament nam ulaze još 2 iz SS [Satelitske Stranke, Službine Saveznice] i po 2 iz Opo-Popo [Populus Opozicija iz O-ruk! i Seci-me-de-sam-najtanji grupacije].

Dok idu ti rezultati na N1, Novoj i Insajderu, AV se ne oglašava, RIK je samozatajan. Nacija ne spava i čeka reakcije. Režimski mediji prvo ćute a onda polako puštaju buve, i iz „dobro obaveštenih izvora“ proturaju vest o tzv. ubedljivoj pobedi poraženih. Deo nacije razočarano ide da knjava, drugi deo se nervira i grebe noktima po zidovima, ekranima mobilnih, tušira se ladnom vodom.

Tu je moguća duga noć u više varijanti.

3. Cele noći rade izborni štabovi AV-a i SS-a. Oni podnose RIK-u ventikvatromile primedbi na zapisnike, izborni proces, glasanje na daljinu i blizinu, razbijene kutije, razbacane duple listiće, umašćene džakove, ukratko parališu objavljivanje zvaničnih rezultata. RIK se time bavi danima, uključuju se Upravni, Prekršajni, Redovni, Vanredni, Krivični, Kasacioni, Apelacioni, Alimentacioni, Ustavni, Vrhovni i ostali Sud, traje li traje. (A već izborne večeri, negde oko 19h – to mi u san uleće BR drugar – nestaje struja, nestaje internet, mobilne mreže se gase, i sve krave crne.)

Na vidiku je izborna krađa velikih razmera. Slatkiši, Opo-Popo i čak SS zovu na ulične proteste već istog popodneva.

3A. Podvarijanta:

AV kao šef AV-a dobija prve rezultate već oko 22h. Gleda i sluša kako mu poltroni duvaju u uvo: „Šta ćemo sad, šefe? Pukli smo!“ On dubinski promišlja situvaciju, dubinskije nego promišljivači iz Peščanika ili NSPM-a. Posle pola sata promišljanja u tišini, jer je oterao iz sobe stranačke zunzure i sikofantske komarce, zove da svi uđu i kaže:

„Evo rezultata: moja AV grupacija ima 44,9%. Slatkiši su drugi sa 35.7%. Perverzna inverzija, a? SS dobijaju 4%, a još toliko i Ovi iz Opo-Popo. Objavite to u ponoć, neka se sutra i RIK složi. Narod je izabrao.  Narodu mojih ventikvatromilebaći, neka Milutin i Dragutin zaigraju pred Skupštinom, Ćacilend neka slavi i pušta vatromete do stratosfere. Srbija je pobedila! In hoc signo vinces!“

3B. U toj podvarijanti Slatkiši odbijaju da uđu u parlament, neće čak ni da zađu u krug dvojke. Ali to AV-ove brine oko 5 sekundi.

Glavni AV:

„Neće da uđu u Skupštinu, eto dokaza da su protiv narodne volje, da su izdajnici, plaćenici, kurtijevci, ustaše, i pročaja. Pokrenite odgovarajuću kampanju blaćenja ver. 4.2, kodno ime Konjska glava. Što se Skupštine tiče, važno je da imamo 126+ poslanika, krnja je ali ima većinu izabranih. Neka se zakunu na Knjigu, habemus ecclesiam. Legitimni smo.“

„A kako ćemo sa Vladom, šefe?“

„Kako kako? Vidi sa Satelitima i ovim Opo-Popo da formiramo zajedničku Vladu naci spasa, jer je Otadžbina u opasnosti, Slatkiši se pokvarili jer neće da se igraju parlamenta.“

Sateliti se iste večeri slažu, Opo-Popo se femkaju, zakeraju ovo i ono, neki tvrde pazar. Parlament se posle 10-15-20 dana sastaje u okrnjenom, ali ipak tesno većinskom broju, Vlada naci spasa se komponuje dok na ulicama protesti prerastaju takoreći u Treći srpski ustanak. Na vidiku je vanredno, ratno ili kakvo drugo stanje zvano Big Sranje. Evropa je zabrinuta. Kaja Kalas se „nežno ježi“ (kopirajt za izraz ima Danica Popović).

4. SS (Sateliti, Službine pomoćne stranke, kako bi se prikupili glasovi nezadovoljnih naprednih koji ipak neće ni SL) bivaju povlašćeni i u predizbornoj kampanji, u medijima režimlijama, ali i oni zavise od volje AV-a. Predstavnici su i Službe, i delova državnog aparata koji je spreman za preplivanje na neku drugu stranu, i tajkunskog biznisa kojem je najvažnije da sačuva pare. U izbornoj noći sva ta bulumenta je na iglama, iza scene je cenkanje, SMS-ovi lete na strane, Vajber i Telegram grupe se usijale. Razrađuju se brojne ako-onda varijante. Ne spava se, zora se beli a oni još ne znaju na čemu su. Iz AV-ovih krugova stižu i pretnje i umiljavanja, igra živaca je na usijanoj ringli gde se prokuvava novi, lažni, projektovani izborni rezultat. Zato već danas buškaju SL preko Opo-Popo i kroz Sjedinjene Medije. I dodaju svoje „savete“, „smatranja“, „upozorenja“. Doprinose, makar izokola, ukupnom sluđivanju, a onda i zatrašivanju pristalica SL-a.

Niko neće tim novim delom kolača biti zadovoljan. NI SS ni AV. Prvi žele više, drugi manje. Neki novi prolećni izbori na vidiku?

5. Od preterane krađe ga odvraćaju kako pametniji savetnici iz Bija-bije, tako i diplomatsko-mosadovski kor. Bija-bije se boji da u hiperboli krađe ne izgubi i ono malo što joj je ostalo (jer niko ne zna više šta joj to preostalo, čak ni Ona). A diplomatsko-mosadovski kor umilno i dalje veruje da se AV može, zapravo ne može smeniti izborima, jer ni Mosadu, ni Mercu, ni Makronu, ni drugima iz Ursuline ekipe ne ide u račun neka balkanska nova drama. Tim pre što AV ispunjava želje, šalje lepe pozdrave i oružje, poslušan je kao kolonijalni upravnik i „partner“ u ozbiljnim poslovnim nepočinstvima.

Trampisti u Vašingtonu ćute. Cilj da NIS crkne a sprski naftovod i gasovod priključe na ono što kontrolišu Ameri, takoreći je na dohvatu. Ursulina ekipa je već napravila spisak svojih potreba u Srbiji (resursi na prvom mestu), ali Vašington još ne svira penal za kraj. AV-ov AV tu jedva da bilo šta može.

Možda novi izbori? Izbori posle izbora?

5B varijanta. Od nje su ostale samo „ključne reči“ (simulacije atentata, Trampovo uvo umazano kečapom u Betel Parku, Pensilvanija 2024, Tuđman u Benkovcu 18. ožujka 1990. posle čega je ubrzo HDZ dobio izbore landslide; pokušaj proglašenja SL „terorističkom organizacijom“ kako bi se poništila njihova izborna lista; evroparlamentarci s leva i iz centra golim telima prave živi zid oko Ćacilenda da to spreče; ODIHR na PTSP terapiji). Brzo mi Čet dži-pi-ti, takoreći odmah, i s pravom, izbrisao taj deo košmara iz glave.

6. Da bi se sproveli ovi scenariji od 3 do 5, AV-ov AV mora da reši nekoliko krupnih teškoća.

Prvo, valja da pokrade 25-30% glasova. To nije baš lako, dosad je krao 10-15%, sada treba preći singularity tačku, duplirati lopovluk, a to ne otežava samo golema slonovska brojka, nego kontrolori koje su Slatkiši dobro uvežbali i postavili nad svakom izbornom kutijom.

Ali to je unutrašnji problem, nekako rešiv uz nabildovane mišiće vlastitih falangi, korumpiranog aparata i drečeće propagande.

Ima jednako važan spoljašnji problem. Hoće li tako pokradene izbore priznati Zapad? Rusi hoće, Kinezi hoće, možda i Ameri ako im se ponudi veliki kolač za Kušnera – „osim Đeneralštaba sve od Slavije do Bgd-na-H2O, pa ako treba i sam Bgd-H2O“ – ali EU je tu nekako podeljena. Pred izbore je AV ispitivao teren, slao masne ponude na više strana, preko Porfirija obećao čak kanonizaciju Ursuli, ali su odgovori bili nejasni, uvijeni, kajo-kalasti. AV-u je jasno: pustiće ga da se zaglavi u krađi, onda će podići cenu za onoliko koliko on digne lestvicu lopovluka.

„To je pošteno“, vapi AV sam sebi i prvoj podguznoj muvi prekoputa sebe. „I ja bih tako. Diži ponudu: Istok od Bora, Leskovca do Dimitrovgrada oduzećemo Kinezima, Jadar i stara Ercegovina i sve uz Drinu ide Ursuli & Co, Kušner neka dobije moravsku dolinu a Blek Rok celu Vojvodinu. Samo neka mi priznaju moju izbornu perverznu inverziju“.

„Ali šefe“, prošaputa podguzna muva broj 1, „šta ćemo sa ovom ruljom na ulicama? Ima ih već milion ispod prozora!“

To je još jedan problem, jedva rešiv. Da bi se izborna krađa tolikih razmera ozvaničila, treba izaći na kraj sa protestima na ulici. Da li AV ima na raspolaganju toliko represivne sile da suzbije, ako ne i razbije proteste koji će, u ovoj varijanti, biti masovni, milionski, svuda i na svakom mestu? Ima li toliko mišića da sprovede PI (Perveznu inverziju, Preokrenute izbore, Pizdariju krađe)?

8. Tim pre što iza zahteva plasiranih kroz Opo-Popo da se Slatkiši personalizuju mogu stajati i Duboke Glavonje, delovi režima i biznisa koji vide da sa AV-om, ako se i dalje stiskaju uz njega, idu u provaliju. A treba očuvati moć Službe, pare, milenijumski profit. Sa Opo-Popo se može pregovarati; ali Slatkiši to odbijaju, pa već vidljive pukotine u aparatima sile (Veseli protiv Kričkova je samo jedan od simptoma raspada) ne nude AV-u izglede da bi lako sproveo PI. Kome se obratiti za dogovor o novoj epizodi tranzicije – Srbija je u večitoj tranziciji, još od Nemanjića, u nizu epizoda, prava culebron serija – ako Slatkiši nemaju vidljive predstavnike i neće da se cenjkaju?

Jer se iz pojedinih ranijih izbornih epizoda može svašta naučiti. Ne da se istorija ponavlja, već da Veliki Scenarista Srpske Tranzicije ima ipak ograničenu maštu. Sloba je 2000. pao jer su delovi aparata videli da s njim nema budućnosti: em izgubio Kosovo, em i drugi ratovi nisu baš doneli pobede koje je obećavao. Izlaz je bio mitiljavi Koštunica, odmah okružen Službenicima u svom kabinetu.

Iz epizode pokradenih izbora 1996. takođe se vidi da kad je rezultatska pata karta, onda se traži EA. Tada je taj Evropski Arbitar bio Gonzales. Koji bi sada bio Evropski Arbitar? Ali ko god da bude, i tu je moguće više ishoda: a) da odbije AV-ovu PI i proglasi pobednicima Slatkiše (ne mnogo verovatno obzirom na interese Brisela); b) da posle mnogo pogađanja u briselskim, vašingtonskim i NATO kancelarijama, zatraži da se izbori s kraja jeseni 2026. ponište i raspišu novi za proleće.

9. U ovoj poslednjoj varijanti – AV dobija na vremenu, i to je srž svake njegove strategije – Slatkiši konačno pobeđuju na predsedničkim izborima i očekuje se da Đokica, njihov kandidat, raspusti krnji parlament, pa raspiše nove parlamentarne u sezoni kasno poleće rano leto 2027. Ali ne lezi vraže: suprotna strana sada tvdri da hoće sve lege artis i po Ustavu i da institucije rade: vodi se mutna rasprava o tome da li je Skupština formalno raspuštena ili nije, da li parlamentarne raspisuje predsednik Skupštine na predlog Vlade, a Predsednik samo overava, ili je obrnuto, pa predsednik/ca Skupštine, iako krnje, to umešno razvlači, a Vlada, ona naci spasa, vešto taktizira. Ustavni sud mudro ćuti.

U povoljnoj varijanti da na ponovljenim parlamentarnim izborima 2027. konačno Slatkiši overe svoju većinu, sledi jedno 2 godine elementarnog dovođenja u red zakona, biračkih spiskova, medija i pročaje, da bi tek tamo 2029. Srbija mogla imati nekakve izbore koji na nešto liče.

A tek onda sledi pakao svođenja računa, finalnih epizoda tranzicije iz Mafije u Državu, dovođenje ekonomije, energetike, saobraćaja, komunikacija svake vrste do nulte tačke normale, pa na izborima 2033. Srbija odmerava svoje političke opcije i staje na klecave noge. 2033. post a onda ante quem, kojekude.

Ovaj optimizam mi ozari lice i sam sebi u snu poslah ventikvatromilebaći.

10. Budim se iz košmara srpske futuristike sav u znoju i buncam da dođem do vazduha.

Neka nastave drugi. Ima suviše varijabli, košmar mi se raspade u froncle. Mogu da nastave Vidojković, Kulačin, Stojadinović. Draža, ako hoće, Mika i Laza. Neka pripreme se Slapšakova i Sofija Mandić. Šabić i Vukadinović, Čongradin, Lajtner et allia. Čemu kolumnisti ako ne sanjaju i najgore? A izborni stratezi neka se uozbilje. Ova humoreska je košmarnija nego što izgleda.

I tužna.

(Iliti što bi moja beznačajnost rekla kad je bila malim detetom: „Nije smejano.“)

Prema istraživanju političkog raspoloženja biračkog tela koje je Crta sprovela pre par sedmica u očekivanju novih izbora, dve meni, uz Milivojevićev DS, inače najbliže stranke, Pokret slobodnih građana i Zeleno-levi front imaju zajedno 1%. Tačnije, PSG je na 0,7% a ZLF na 0,3%. A u anketi NSPM ove stranke, ako bi bile u izbornim koalicijama, imaju veći procent – ali koalicijski, ne samostalno – pa bi njihovi predstavnici mogli, u manjem broju, preći izborni cenzus: PSG sa Đilasovom a onda i Ponoševom strankom (SSP, odnosno SRCE) dogurali bi do 4,2%, a ZLF, u kombinaciji sa Narodnim pokretom Srbije, Novim licem Srbije, Ekološkim ustankom i Pokretom za decentralizaciju, čak zajedno do 5,6%.

Mogućno je da smo kao glasači i pristalice PSG-a, kao i ZLF-a, vrlo samozatajni i preziremo ispitivanja pa se iza ovih 0,7 i 0,3 procenata kriju neke veće brojke. Mogućno, ali manje verovatno.

Nije da PSG niti ZLF nisu glasni. U čaršijskom listu Danas objavljena su, na primer, dva priloga: jedan je iz pera Arisa Movsesijana, u svojstvu potpredsednika PSG-a, inače stomatologa, muzičara, pisca kratkih priča, filmadžije, kako navodi PSG sajt. Bio je u Novoj stranci, čak jedno vreme njen predsednik, a onda prešao u PSG.

Movsesijanov tekst u Danasu naslovljen je „Lični stav Arisa Movsesijana: Generacije koje čekaju neku drugu generaciju“. Prvi deo naslova je verovatno redakcijski – beogradska odštampotina time hoće da kaže kako je na distanci od vlastite objavljotine – a drugi, glavni deo tiče se osnovne teze teksta, izrečene odmah u nečemu što je antrfile:

„Postoji jedna osobina koja povezuje gotovo sve generacije u Srbiji od raspada Jugoslavije do danas – nijedna nije imala dovoljno hrabrosti da preuzme odgovornost za vreme u kojem je živela. Svaka je, na svoj način, probleme ostavljala nekoj budućoj, zamišljenoj generaciji. Kao da će se jednom pojaviti ljudi neopterećeni našim greškama, koji će, bez ikakvog napora, razmrsiti čvor koji smo decenijama strpljivo vezivali. To nije odgovornost. To je odricanje od odgovornosti.“

Dobro. Iako nije dobro: generalizacije tipa „svaka“ ili „gotovo svaka“ generacija tako su obimne da postaju značenjski šuplje. Pri čemu, nije jasno da li se pojam „generacije“ u ovom tekstu odnosi na čitava pokolenja (svih građana, birača, glasača, kompletno političko telo kroz decenije) ili na tzv. političku klasu (aktiviste, članove stranaka, stranačke aparate, ideologe).

Movsesijan koristi takođe generalno, „majestetično“ MI – ono bi u kontekstu osnovne teze o izostanku odgovornosti multingeneracijskog tipa trebalo da sugeriše skromnost autora: eto, i ja pripadam vama koje grdim – ali to ne čini jasnijim njegovu preopširnu kvalifikaciju, niti osnovnoj tezi o neodgovornosti populacije u Srbiji doprinosi da bude izoštrenija. Autor pokušava da svoju tezu obrazloži raznim drugim opštim mestima – od toga da je za raspad Jugoslavije kriv Milošević, do toga se u Srbiji stanovništvo još rukovodi mitovima („živimo u zemlji u kojoj se istorija koristi kao zamena za strategiju razvoja“). Pokušava, doduše, da svoju tezu o generacijskoj neodgovornosti donekle specifikuje time što je usmerava na „elitu“, tj. na intelektualce: „Ne govorim o privilegovanoj klasi. Govorim o elitama znanja, odgovornosti, stvaralaštva i integriteta. O ljudima koji svojim radom postavljaju standarde, koji društvu daju pravac i koji su spremni da javni interes stave ispred ličnog.“

I tu upada sam sebi u reč: elitu čine ličnosti, pojedinci koji oličavaju autoritet visokih vrednosti, ali taj autoritet (jer samo vrednosti imaju ili mogu imati autoritet, a ljudi u meri u kojoj ih neguju, razvijaju, zastupaju) Movsesijan odriče „vođama“, i prenosi ga na „institucije“. Lično se tako prenosi na bezlično. Savremene, a naročito srpske „elite mediokriteta“ gluposti su. Ako elite postoje, kad se već služimo tim izrazom, onda su one grupe čija je svrha da stvore najuzoritije, upravo predvodnike, da ne kažem „vođe”.

Ne bi li ojačao svoj stav ili pokrio ovu pukotinu između „elite“ i „institucija“, Movsesijan polazi od još jednog opšteg mesta: „moderna država postoji upravo zato da nijedan čovek, ma koliko bio sposoban ili nesposoban, ne bude važniji od institucija.“

Mnogo je spornog u ovom klišeu. Antička demokratije je kod starih Grka itekako bila posvećena onome što autor vezuje za naredno, moderno doba, a moderno doba i njegova država su u svojim liberalnim varijantama politike izrazito branili slobode i prava pojedinaca, individua, što je lako naći kod Benžamena Konstana, Džona Stjuarta Mila, sve do Isaije Berlina ili Remona Arona.

Izgleda da i Movsesijan kao i najveći broj domaćih političkih individua imaju teškoću da razumeju šta su to institucije. Tj. da lako i prebrzo pojam institucije zamenjuju pojmom zakona. Jeste da su Justinijanove Institutiones iz VI veka naše ere bile uvodni, udžbenički deo velike kodifikacije rimskog prava Corpus iuris civilis, ali „institucije“, po naški „ustanove“, već su u moderno doba dobile značenje šire od zakonodavnih regula. Hjum je, recimo, postavio pitanje da li se prakse – socijalne, političke, državne, pa i pravne – osnivaju na zakonima, ili je možda obrnuto – a ovo obrnuto je njegov stav – da je ono što ustanovu ustanovljava, pa onda legitimiše, daje joj pravo da polaže na opšte važenje, time i na zakon, ipak praksa. Za njega, a onda i za niz mislilaca posle njega ustanove su regulisane prakse, što će reći da su regule, ili skup regula, bile uspostavljene kao zakoni ili uzeti kao valjani običaji, pa žive ukoliko ima ljudi koji ih i slede i njima se rukovode. Samo svedene na zakone, institucije bez ljudi za koje su orijentiri, vrednosni markeri, ustanove postaju izrazi prinudnog aparata politike, najviše države, represivni instrumenti vlasti lišene moći koja bi im pridala svojstvo autonomnih putokaza za život.

Ova zabluda koja svodi institucije na zakone, na primenu zakona, kod nas je toliko česta da se onda smatra kako je dovoljno, u nekoj povoljnijoj budućnosti, imati dobre zakone (one „evropske“, zar ne), uz eventualne aparate prinude da se oni poštuju, pa će nam svanuti i sa slobodama, znanjima, a time i odgovornostima, stvaralaštvom, integritetom, što Movsesijan sve pominje. Ma neće. Parlament, čak i sa studentskom listom kao većinom, lako će prepisati ili naštancovati zakone; ali da li će ih ko, kako, koliko poštovati stvar je šira i važnija nego jedan saziv parlamenta. Zakonodavstvo je deo, vrlo važan deo državnog ustrojstva ali se ovo potonje ne svodi na njega, a još manje se svode na zakone distribucije i redistribucije moći u jednoj zajednici koja je demokratska. Važnija je nova politička kultura, a Studentski pokret je pokušaj nove političke kulture kod nas.

Ali da se pozabavimo onom „institucijom” koja Movsesijana najviše kopka, a zove se odgovornost.

Odgovornost je višestruka, polivalentna. Postoje lične i grupne odgovornosti, pravne i moralne, snošenje posledica pred zakonom ali i izvan toga, porodične, obrazovne, vaspitne, stručne, ekološke, medijske itd. To je čitava mreža odgovornosti koja se previše često redukuje na jednu pređu: na odgovornost kao na polaganje računa. U savremenom diskursu, pa i u našoj javnosti, to je ono što se na engleskom zove accountability, a što je, ako se uzme doslovnije, „polaganje računa”. (Izraz dolazi od latinskog accomptare, „staviti na račun“, „obračunati“.)

Ali postoji odgovornost u širem i značajnijem smislu. To je na engleskom responsability, latinski responsabilitas, od glagola respondēre, „odgovarati“ u značenju „tražiti odgovor“. Tada nije ideja da se „obračunamo“, već je ideja da potražimo i nađemo odgovore na pitanja koja su nam zajednička. I koja će uvek iznova – ma kako valjane i primenljive odgovore našli za naše vreme – izlaziti pred nas.

Najkrupnija i najvažnija odgovornost odnosi se na pitanje smisla zašto smo zajedno, zašto smo deo ove a ne one zajednice, jer to pitanje obuhvata i značenja koja zajednicu drže na okupu kao zajednicu pojedinaca spremnih da se za zajednicu založe. To se odnosi kako na zajednicu u najširem značenju društva, naroda, nacije, tako i na političku užu zajednicu koja se zove stranka. A da bi se otkrio taj smisao nisu dovoljni samo ovi ili oni odgovori, već odgovornost i prema pitanjima. („I“ ovde znači „pre svega“.)

Na primer, voleo bih da verujem, kako glasi fraza, da su PSG i ZLF stranke koje nisu samo frakcije u borbi za vlast, ili deo državnog (parlamentarnog, medijskog, „institucionalnog“ itd.) kolača vlasti, već su i grupacije koja tragaju za pitanjima i o sebi i o društvu, iznalaze im oblike, formulacije, prioritete, pa onda predlažu i rešenja, bar za neko vreme. Ali to malo vidim. I PSG i ZLF su, kao i skoro sve naše stranke, pre svega ideološke, ili najviše ideološke, a manje i marginalno su političke tvorevine. One su ideološke jer imaju ideje – najčešće su to uvezene ideje, opšte klase, iz publicistike koja kola okolo i dolazi kod nas – kao recepte za probleme, a političke su sekundarno, jer je politika praksa i najviše praksa. Lako je napraviti stranački program, smestiti se na neku ideološku „levu“ ili „liberalnu“ ili drugačiju „poziciju“ – AI može takve programe napisati ako joj se zadaju poželjne keywords dok si rekao „prompt“ – ali je mnogo teže, napornije, a važnije političku praksu okupljanja, motivisanja, mobilisanja ljudi, „rada na terenu“, izvesti iz uskog grla političke komunikacije, saopštenja, PR manifestovanja, sa nizom opštih mesta od kojih nikoga ne boli glava a čemu ne pomažu ni manekenske poze koje naši političari redovno zauzimaju na slikanju za kamere, televizijske ili reporterske. Ukratko, kao „institucije“ partije valja da su manje „zakoni“ (ideja kao opštih mesta), a više delovanja, prakse, rada.

Nevolja s domaćim strankama i njihovim glasnogovornicima – pa i Movsesijanovim tekstom pisanim iz pozicije potpredsednika PSG-a, jer je tom tekstu malo „ličnog“ a mnogo opšteg – i jeste njihova preterana ideološka težina. Ideologije su skupovi zamisli i ono što je u njima problematično upravo se odnosi na odgovornost. Ideologije imaju unapred spremljene odgovore i teže da ih nature praksi dotle da, ako se ne uklopiš u vizuru određene ideologije, jao tebi.

To je još vidljivije u slučaju još jednog teksta iz današnjeg Danasa, izveštaja sa konferencije za štampu drugog mog političkog miljenika, Zeleno-levog fronta. Naslov glasi: „ZLF ponovio: Podržaćemo studentsku listu na izborima“. Lepo. SL (studentska lista) imaće dakle dodatnih 0,3%, ako sledimo pomenutu anketu Crte. Ali radost ponovljene podrške studentima brzo kvari ono što su čelnici ZLF-a tu rekli, a oni su izneli niz „očekivanja“, „nadanja“, „uverenja“ i „zalaganja“, sve skupa uslova svoje ponovljene podrške. To ima malo veze sa studentima, a mnogo sa internim raspravama o tome da li i kako usloviti podršku (vremenski, programski, kadrovski) i sa domaćom čaršijskom levicom koja zakera i za glasine. Prilično je dug taj spisak za 0,3%, ali dobro, svaki promil je doprinos: daj šta daš. Očekivanja su uglavnom opšte naravi, mnoga su ionako u studentskom političkom rancu. Mada ne sva, i ne ovako, prilično oštro formulisana od strane zeleno-leve frontaške vrhuške. Recimo, ovaj rezolutni spisak dobrih namera i lepih želja prepun fraza ističe „da je široko okupljanje oko studentskog pokreta trenutno najbolji način da dođe do smene vlasti i otvaranja puta za obnovu demokratije, vladavine prava i evropsku budućnost Srbije“. Ostalo bi to u registru to state the obvious, da nije frazerski i da ne zaobilazi stvarnost. Jer koja „obnova demokratije“? Kad je to ovde bilo demokratije pa je treba „obnoviti“? Ili kakva „vladavina prava“? Zakona i „institucija“ u čaršijskom ključu naše političke klase? Zašto ne pre „vladavina pravde“? I šta još znači „evropska budućnost Srbije“ ako je to budućnost ulaska u EU na toliko dugom štapu da dotle ne doseže ni pogled kroz najsnažniji durbin.

Stoga, sve ovo dobro zvuči ali ništa ne znači, ali daje ideološke odgovore i nameće obaveze studentima a da se ne postavljaju ključna politička pitanja, pitanja prakse, pitanja koja su za studente u njihovom pohodu po Srbiji „do svakog sela“ svakodnevna: kako da se zaštitimo od nasilja kojem smo izloženi, kako da izmaknemo trućanjima stranačkih i drugih „influensera“, kako i čime da predstavimo naše zamisli o promeni vlasti i da u to ubedimo bake i deke, siromašne i ojađene, uplašene i ponižene, zaboravljene i malo upućene, one koji ne čitaju ideologe poput Šantal Muf ili Slavoja Žižeka, koje muče drugačije brige od ideoloških, i kako da im naglasimo da je odgovornost i naša i njihova u tome da nađemo odgovore, pre svega praktične, bar na neko vreme, za godinu, dve, makar toliko, da naša parola „Studenti pobeđuju“ ima smisla kao resetovanje politike koja je zaglavila u kriminal.

U protivnom, ideološke „platforme“ PSG-a ili ZLF-a ostaju ono što su najčešće bile: „živ mi Todor da se čini govor“. Dobronamerne svakako, ali sa 0,7 + 0.3 = 0 (ili tu negde) učinka.

Zato je ipak najjasniji Milivojevićev DS. Ne postavlja uslove, jer je parolu „Studenti pobeđuju“ uzeo u njenom najvažnijem vidu: „Srbija ili mafija“.

Homer / Holivud.

Gledao sam sinoć u supetarskom kinu pod vedrim nebom Odiseju Kristofera Nolana. Naseo na marketing, šta mogu.

Tri sata (ili nekoliko minuta manje od 3 sata) holivudske kaubojštine prerušene u antičke kostime. A čak ni to nije kako valja. Odisej – igra ga Mat Dejmon – obučen je u oklop i u tamne maskirne pantalone (stari Grci nisu nosili pantalone), kao pre-verzija nekog ICE patroldžije i pucača na prvi šušanj nesrećnog emigranta.

Nolan je smućkao više mitova, uzeo i od Homera i od Vergilija, u svojoj „pesničkoj slobodi“ menjao kako mu je palo na pamet i njegova Odiseja više liči na ratničku Ilijadu, nego na priču o povratku junaka kući posle rata koji je hteo da izbegne. Nolanova licentia poetica je arbitrarna sloboda, pod diktatom blokbaster žanra. Nasilje, krv, u tehnici širokog platna, snimano monstr IMAX 70mm kamerom. Rep podmetnut umesto heksametra.

Amerikanizacija Homera – ili nekakve „homerštine“ pošto se od starog Homera stalno odstupa – trebalo je i da bude blago „kritička“ prema samoj Americi: tako, trojanski rat je zbog kontrole pomorskih trgovačkih komunikacija (ono zbog čega Ameri prevashodno ratuju diljem planete), a samom Odiseju je pripisana griža savesti jer je, svojom novom tehnologijom tzv. trojanskog konja, pomogao da se Troja sravni za zemljom.

Nolanov Odisej inače više liči na nekakvog Mojsija duge sede brade, a čitav spektakl je upakovan u judeohrišćansku oblandu. Motiv griže savesti je judeohrišćanski: antički Grci nisu imali koncept grizodušja – pisao je o tome Niče, a Sloterdajk objavio čitavu knjigu – već je njihova ideja empatije bila drugačija od kasnije mizerikordije. Jer za antičkog Helena ako čovek učini zlo, sa njim možemo saosećati pošto će ga kazniti bogovi, ali njegov hibris nije kuknjava i udaranje u grudi, posipanje pepelom i šibanje po leđima, kao kasnije, pošto on, za razliku od hrišćanina, ne gubi „onaj svet“, već je svoj život učinio nesnosnim i stradaće u njemu.

Nolanova Odiseja za mene pada naročito usled dva motiva. Jelenu i Klitemnestru igra crna glumica, pa čovek prvo pomisli da je to zbog nekakvog „rasnog ključa“ holivudskog političkog licemerja (ili rasne „političke korektnosti“), ali kako je Jelena u filmu povod ratu i sikće na Menelaja, a Klitemnestra kolje Agamemnona po njegovom povratku, likovi crne glumice likovi su zla, što mi liči i na podmukli rasizam i na mizoginiju. Možda je Nolan hteo obrnuto, ali je dobio u svojoj preradi Homera ono što voli MAGA rulja.

Tu je i motiv, vrlo važan za Nolanovu verziju, Zevsovog gostoprimstva. Naime, po filmu ne sme se naškoditi stranom gostu jer je možda gost prerušeno božanstvo, a uvreda božanstva donosi čoveku nesreću. Dakle, treba biti gostoljubiv. To bi bila kopča Nolanove antike i današnjeg migrantskog problema. Na prvi pogled je sve u redu. Ali kako u ključnim i ponavljanim momentima Nolanove priče o Odiseju on i njegova družina upadaju u kršenje Zevsovog zaveta – njega se jedino drži Penelopa – ispada da je uopšte gostovanje stranca izvor nevolja, i da bogovi, pa čak ni Zevs, ne haju mnogo za pravilo koje su uspostavili. Ubijanje Penelopinih prosaca, gostiju na itačkom dvoru, kad se Odisej vrati i sam prerušen, finale je puno krvi, kao da ga je snimao Tarantino.

Holivud inače proizvodi slike nasilja u količinama koje su odavno postale nesnosne. Većina njegovih blokbastera su spektakli mlaćevina, razbijanja noseva i glava, upucavanja spreda i otpozadi, uz razne gadosti koje producenti, scenaristi i reditelji smišljaju kako bi nasilje prodali kao robu koju će, uz pivo i čips, gutati debeli konzumenti izvaljeni ispred ekrana.

Holivudski filmski proizvodi su producentski film, pa je lažan marketinški hajp kako je Nolan nekakav „autor“. On je samo vešt tehničar, u tome su Ameri bez sumnje uspešni. Ali kad god mu pogledamo Odiseju iz „autorskog“ ugla – iz ugla izbora motiva, vođenja priče, načina glume, kadriranja, scenografije ili svetla – ona je falična. Ona uspeva – i uspeće – samo kao producentski film napravljen da zgrne što više love i proda „Homera“ na utaban holivudski način. Tokom ovog vikenda očekuje se punih 120 miliona dolara.

Nagledao sam se u životu domaćeg nasilja, i ratnog i mirnodopskog. Holivudsko mi je odbojno. Ali ko voli spektakl, površnu obradu starog pesnika i „zabavu“ od skoro tri sata punu krvi, ponegde razvučenu, kako bi potom nasilje udarilo jače u glavu, uz sentimentalnu bozu o Odiseju i Penelopi, slobodan je da gleda.

Not my cup of tea.

PS (nekoliko dana kasnije): Dođe mi da svako zakeranje na račun Nolanove Odiseje (jer je taj naslov identičan Homerovom ono što je najveća pogreška: da je stavio „Odisej“, „Ulis“ ili slično, mogao je slobodno da fantazira i menja šta hoće) stavim na stranu kad sam pročitao da Ilon Mask najavljuje da će, uz pomoć svoje AI alatke zvane Grok, do kraja godine načiniti film po Homeru veran starom epu do valjda poslednje tačke (tačke, naravno, nije bilo kod starih Grka). „Do kraja 2026. godine, Grok Imagine će napraviti dugometražni film ‘Odiseja’ koji će biti istorijski tačan i veran Homerovom delu“, napisao je na mreži X gigamegabogataš Mask.

Zevse, Zevse, sačuvaj i sakloni.

Izraz „nepolitička politika“ upotrebio je Ivan Milenković u svom tekstu objavljenom ovih dana u Vremenu („Opoziciona posla“): „Paradoks nepolitičke politike konstitutivan je za studentski pokret“.

Upotrebljen je i odmah naznačen kao „paradoks“, jer se sam Studentski pokret na početku predstavio kao „nepolitički“, između ostalog iz taktičkog razloga. Naime, Zakonom o visokom školstvu Republike Srbije izričito je „zabranjeno političko, stranačko i versko organizovanje“, što u prvi mah zvuči logično – univerziteti i fakulteti nisu mesta političkog, već naučno-nastavnog i istraživačkog organizovanja – da nije formulacija preširoka, utoliko ne baš jasna, i da u praksi ta zabrana nije zaobilažena, pa su, recimo, studentski „parlamenti“, organi na fakultetima koji brinu u studentskim specifičnim interesima, i onim nastavnim i onim širim od nastave (poput cena studija ili aktivnosti mimo kurikuluma), ne retko bili pod manjim ili većim uticajima stranaka, naročito vladajućih, ili pod uplivom fakultetskih uprava koje su, sa svoje strane, takođe ponegde stranački povezane sa vlastima. Primer su događaji ovog proleća na Medicinskom fakultetu u Beogradu, gde su autentični kandidati studenata za svoj parlament bili grubo odbačeni od strane trenutne „ćacijevske“, režimski obojene vlasti na tom fakultetu.

I nije samo ovaj taktički razlog bio posredi da studenti na početku o svom pokretu govore kao o „nepolitičkom“. Njihovi zahtevi su bili, kako Milenković podseća, „civilizacijski: utvrditi odgovornost za pad nadstrešnice u Novom Sadu (dakle, okončati korupciju), uspostaviti vladavinu prava, osloboditi javni prostor“. Paradoks „nepolitičke politike“ je utoliko bio neizbežan, kaže autor: „paradoks javnog okupljanja: naime svako je javno grupisanje političko čak i kada se grupišemo oko ideje nepolitike“.

Paradoks je tim pre nastao što su se kod nas, a toga ima i u razvijenijim zemljama, politička akcija, grupisanje ljudi, njihovo organizovanje, politika sama dakle, izjednačili sa stranačkim delovanjem. Vladajuće grupacije time nastoje da političko delovanje prigrabe za sebe i svoje stranke na ekskluzivan način, da isključe, demotivišu i demobilišu svakoga ko nije u nekoj stranci ili hoće da deluje u zajednici mimo postojećih stranačkih mehanizama. Nevolja je što mnogi građani prihvataju takvo ekskluzivističko tumačenje političkog kao stranačkog, te pristaju da budu aktivno isključeni („ma, neću da se bavim politikom!“), svodeći sebe na predmet ili objekt politike (mada ih takva pasivnost neće sačuvati od uticaja, pritisaka, delovanja političkih aktera).

Stoga je „nepolitika“, isključivanje iz aktivne politike, po pravilu stranačke, deo politike kao ukupne igre vladanja, njene kodifikacije, toka i razmera delovanja. Hteli bismo da, oslanjajući se na teoriju i istoriju, bacimo nešto svetla na ovaj „paradoks nepolitičke politike“, političkog in & out, kao mehanizma prakse, naročito u slučaju studenata u Srbiji.

I naš domaći „nepolitičko-politički“ (= „nestranačko-politički“) pokret studenata i građana – jer ne treba zaboraviti ni građane – deo je pojave koja se već duže vremena odvija u svetu, a najčešće se označava kao „antisistemska politika“. Tu je pojavu naročito umela da eksploatiše desnica, ona tvrđa, ali je i levica koristila ponekad resurse antisistemske pobune. Šta je antisistemsko u ovom slučaju? To je upravo sistem koji sebe i dalje predstavlja kao demokratski ali je eksluzivistički i u odnosu na demokratiju i u odnosu na građane.

Reč je o tome da je demokratija suštinski inkluzivna – kao veliki sistem odlučivanja neke zajednice o sebi na osnovu jednakih političkih prava i statusa svih, otvorene javnosti, institucionalizovane odgovornosti, smene ljudi koji od zajednice dobijaju ovlašćenja pa su neko, propisano vreme „na vlasti“, uz grupne i pojedinačne slobode kontrolisane zakonima i pravilima ponašanja što važi za sve – ali da se ona vremenom do te mere redukovala, okrnjila, izvitoperila, da je češće postala demagoška, populistička i autoritarna, da su se u „njeno ime“ pojavili toliki predstavnici koji uzurpiraju ovlašćenja ne samo „u ime“ demokratije kao političkog poretka nego nastupaju „u ime“ naroda ili aktivnih delova zajednice, a na račun, uštrb i onda na štetu te zajednice.

Manevar ili prevara da se oni, eto, bave „politikom“ iz neke opšte nužde, a ta je „nužda“ svakako prljav posao, kako bi sami podneli „žrtvu“ e da ostali građani ne bi morali da „prljaju ruke“, deo je ovog krnjenja demokratije, redukcije politike na svoju tehniku.

Jer je i politika – izraz koji je došao od grčkog polis (πόλις), grada-države, zajedno sa izrazom politeja (πολιτεία), što upućuje na uređenost zajednice, ljudi koji žive zajedno i odlučuju o sebi, a oba ta izraza imaju koren u onom poli, što znači „više“, „višestruko“, kao u rečima politehnika, polivalencija, politeizam i slično – reč sa više opsega. Ona se odnosi na svaku delatnost koja je od značaja za zajednicu. Tada se i kaže da je politika „sve“.

Međutim, ipak politika nije „sve“, jer postoji njeno usko, unekoliko tehničko značenje, i to je značenje jezgro politike u strogom smislu: da je ona, politika, tačka, crta ili ravan na kojoj moć u nekoj zajednici prelazi, preobražava se i zaustavlja kroz odlučivanje u instancu koja se zove vlast. Moć u zajednici je dinamička, ona je stalno u kretanju, raspodeli i preraspodeli. Ali kad se ona zaustavi na nekom činiocu, na nekom subjektu, koji dobija ili sebi prigrabi ovlašćenja da upravlja zajednicom u manjem ili većem obimu, tada je reč o moći koja je postala vlast (kroz osvajanje i održavanje na vlasti). I dok se onda šire značenje politike odnosi na svaku vrstu raspodele i dinamike moći u zajednici, usko značenje politike se odnosi na vlast, od toga kako se konstituiše do toga kako se koristi.

Između ovih značenja – prvog najšireg i ovog potonjeg, užeg – postoje prelazi, slojevi ili ravni. U njima se političko delovanje razvrstava ili razlistava na više načina. Antičko doba atinske, pre svega, demokratije doba je svačijeg učešća, direktno i indirektno, na više od jednog načina i u više od jedne sfere. Ono je tip horizontalnog razvrstavanja, za razliku od kasnijeg vertikalnog ili hijerarhijskog.

U moderno doba je mehanizam politike ustrojen kao mehanizam predstavljanja, posredovanja, zastupanja. Potom i kao tzv. podela vlasti na „grane“ (zakonodavnu u parlamentu, izvršnu u vladi predsednika ili ministara, pravosudnu u tužiocima, odbrani i sudovima). Moderna demokratija je, u svom nastanku u severnoj Americi, a onda i u Engleskoj, Francuskoj i drugde, uvela pravilo cheks & balances, „proveru i ravnotežu“ ovih „grana“ vladanja, njihovu uzajamnu kontrolu, i ono još uvek važi, ali sve više na papiru. Praksa pokazuje, naročito tokom XX veka, nakon velikih ratova, da se „provera i ravnoteža“ izgubila u korist izvršne vlasti: danas je vlada ta koja parlamentima određuje „agendu“, parlamenti su samo „overivači“ volje vlade, tzv. rubber stamp većine, „pečata“ ili „pečatiranja“, formalne overe vrhuške na vlasti.

To je još jedan vid krnjenja demokratije. I tome su se parlamenti uglavnom pokorili, parlamenti koji su najpre, u istoriji, bili ili sudska veća da donose presude aristokratama bez uticaja apsolutnog vladara, kao što je bio prvobitni Pariski parlament, ili su, u proširenoj funkciji, postali „pregovarališta“ (što je izraz najviše značio) raznih političkih struja, opet kako bi se ograničila apsolutna vlast monarha, odnosno vrha, kao u Engleskoj između XVII i XIX veka, a onda u njih su prispeli i oni commons, „obični“, ograničavajući vlast i aristokratskog staleža.

Iza svega je stajao u moderno doba, veliki i ključni, hijerarhijski mehanizam političkog zastupanja, predstavljanja, reprezentovanja. On se realizovao kroz stvaranje stranaka. U staroj, antičkoj demokratiji stranaka nije bilo. Samim tim nisu postojale stranačke vrhuške, „vođe“, „lideri“, iako je bilo uticajnijih pojedinaca, pa i političkog grupisanja, ali su te pojave bile izmenljive, prema prilici i nikako nisu mogle biti trajne. Atinska demokratija je sebe određivala kao isonomiju, a ἰσονομία je doslovno jednakost zakona i običaja, to da pravila jednako važe za sve; ne samo ravnopravnost u modernom značenju (okrnjena na formalno važenje, u stvarnosti izvitoperena), već jednakopravnost kao položaj svakoga u zajednici kad ona odlučuje o sebi, jednak politički status svakog subjekta.

Izostanak stranaka u antičkoj demokratiji imao je dva važna učinka. Svako je mogao da učestvuje u procesu donošenja odluka na skupštini i potom, ako je nasumično izabran, da odluke sprovodi, i svako je bio smenljiv, i to relativno brzo, posle mesec dana, dva meseca ili šest meseci. Ovo opšte učešće svakoga i smenljivost na vlasti (na ovlašćenjima) crte su onoga što je staru demokratiju činilo direktnom. Ali će moderna demokratija, koja je nastala iz populističkih razloga da elita vlada masama, postati indirektna, predstavnička, što je rešilo nevolju masovnosti populacije i veličine državne teritorije, ali je uvelo niz drugih nevolja, najviše onu da su stranke postale ne samo predstavnici masa nego i zastupnici samih elita na vlasti.

To modernu demokratiju korenito odvaja od stare, antičke, i usmerava politiku pre svega na osvajanje vlasti. Ako je neki senator u Americi, ili član parlamenta u Britaniji, na tom položaju u više mandata, ponekad decenijama, od politike kao dinamike moći nema ničeg. Ona onda ostaje kao ravan odlučivanje u uskom krugu moćnika, ma kako se oni izmenjivali među sobom i imali konkurentne zamisli.

Dosta sa tom teorijom i istorijom, kazaće neki. Ne, uopšte nije dosta! I politička teorija i politička istorija je svakom dostupna, ima je u knjigama, i za razliku od naše (a i izvan nije situacija bitno bolja) nepismene političke javnosti – podložne onda manipulacijama političara i medija – a i prilične političke nepismenosti samih aktera politike u našim strankama, kod novinara i kod aktivista raznih vrsta – i politička teorija (kao raščišćavanje u glavi osnova politike) i politička istorija (koja nudi primere stvarne politike kroz vreme) nije tako i toliko obimna da joj treba posvetiti godine izučavanja. Dovoljno je pročitati, čak ne uvek kompletno već makar se upoznati prelistavanjem, osnovna politička dela, Herodota, Platona, nešto Aristotela, Cicerona, Svetog Avgustina, Makijavelija, Hobsa, Loka, Rusoa, Tokvila, Džona Stjuarta Mila, Benžamena Konstana, neku nepristrasnu ili čak kritičku istoriju Francuske revolucije (preporučujem zabavnu braću Gonkur), na užarene ideološke rasprave gledati sa distance, ne zverati suviše ni levo ni desno, pa da se uputimo u osnovne kategorije politike i kao teorije i kao istorije (prakse).[1]

Tada ćemo, na primer, videti da su naši studenti započinjući svoju borbu posegli ne za modernim i krnjim modelima demokratije, jer se demokratija svela na floskule i alibije, bez stvarne sadržine, već za antičkom isonomijom i učešćem svakoga: plenum je oblik kolektivne rasprave i odlučivanja, pristupačan svakom ko dođe, a izostanak „vođa“ ili „lidera“ čini da je svako odgovoran za sprovođenje donetih odluka, da stoji iza njih, i da se samo povremeno, u načelu privremeno, može pojaviti neki pojedinac koji govori ili dela „u ime“ ostalih. Ta vrsta smenljivosti ovlašćenja, direktno učešće svakoga, deliberacija, konsultovanje raznih struja, heterogenost stavova, odgovornost svakoga, ne samo da ne pripada modernoj pseudodemokratiji odlučivanja u uskom krugu vrhuške, već je zaista „antisistemska“ u odnosu na izopačeni „sistem“ savremene politike.

Studentsko organizovanje i delovanje ove vrste zbunilo je i vlast, pa nisu znali kako da reaguju, i oficijelnu opoziciju, i nastavlja da ih zbunjuje, jer u svojoj uskoj političkoj optici, populističkoj i autoritarnoj, ruši samo njihovo funkcionisanje kroz stranačke hijerarhije. I dan danas će stranke, i na vlasti, i u opoziciji, tražiti da se studentski pokret „artikuliše“, odnosno da se „izjasni“ o svemu i svačemu – pri čemu to „sve i svašta“ tematski hoće da odrede te vrhuške shodno vlastitom interesu – i da se „personalizuju“, jer bi svaki od stranačkih „vođa“ hteo da preko puta njega sedi studentski predstavnik pa da ga maltretira svojim smatranjima, potpuno smetnivši s uma (jer im je sužen na stranački i lični interes) da legitimnost „lider“ ima samo unutar svoje stranke, van toga je običan balvan koji se trsi i liči na pajaca, u boljem slučaju na manekena upotrebljivog za medijsko poziranje sa ograničenim delokrugom svoje najčešće frazerske brbljarije.

Posežući za antičkim – a zapravo elementarnim, u antici realizovanim – resursima demokratije, studenti su u igru uveli nove načine praktikovanja politike. Iz ugla krnje demokratije, današnjeg populizma i autoritarizma (to dvoje uvek ide zajedno), tj. para- ili kvazidemokratije, sve to deluje tekućim političkim akterima nerazumljivo, „nepolitički“, pa posežu za nasiljem, fizičkim od strane vlasti, verbalnim ili simboličkim od strane opozicije, kako bi odstranili sa scene ove „antisistemske“ činioce, umanjili im značaj, podelili ih, rascepkali, izbacili upravo iz politike kao učešća svakog u zajedničkim poslovima odlučivanja i sprovođenja odluka. Nije Đilasu, sudeći po njegovom ponašanju i izjavama, ili Ponošu, ili Jovanoviću, pa čak ni zeleno-levim frontašima, manje nerazumljiva, pa onda i „nerazumna“ studentska politika „nepolitike“, nego samom Vučiću i njegovim avatarima, jer je sve to naviklo da se politikom bavi kroz stranke, kroz vrhurške, medije koji opslužuju te vrhuške, kampanje koje su uvek „liderske“, i koji dalje onepismenjuju mase.

Ovaj povratak studenata elementarnoj, a punoj u osnovama demokratiji ima već efekte u mobilizaciji građana kroz „zborove“, ad hoc grupe u protestima i zahtevima. Domaći Ustav, makar i nakaradan kakav je, poznaje zbor kao element političkog delovanja, iako je za njega zbor marginalan, savetodavan, pa ne obavezuje nosioce vlasti. Ali su i oni, zborovi, kao i studentski plenumi, činioci demokratske neposredne politike. Iako autor ovih redova nije siguran da puna demokratija zanima Srblje, jer ih je lako zadovoljiti pravdom, javnošću ili čim drugim iz sfere politike na kašičicu, vredno je podsetiti na načela demokratije kao poretka. Kod nas je svet navikao na stvarnu nepolitiku, prepustili su ljudi mozgove alavim političkim kabadahijama i medijskim polupismenjacima, a to znači manipulacijama i isključenjima iz politike. Mi smo ionako u modernim parademokratijama svedeni na 1/1460 sitnež političkog učešča kao glasači (jednog dana u 4 godine), i „subjekti“ smo politike samo kao podanici (engleska reč subject ili francuska sujet znači ne samo „subjekt“, aktivni učesnik, već i „podanik“, pasivni objekt).

Studentski pokret, ako bi osvojio većinu sa svojom listom, privremeni je fenomen. To mu je i potencijalna mana. Za reset ka punijoj demokratiji potrebni su pošteni i slobodni izbori – jednokratno bi pobeda studentske liste bila najviše na to usmerena – ali Srbiji treba više od toga. Radikalni rez – za koji ni Srbija niti drugi po svetu nisu spremni – bilo bi aktiviranje osnovnih postulata demokratije kao zajedničkog političkog poretka. Recimo, česta smena ljudi na mestima ovlašćenja, onih „na vlasti“. Nema ozbiljnog razloga da se ne ograniči pravo bilo koga da zauzima poziciju predsednika, ministra, poslanika, većnika ili odbornika duže od 2 godine; argument da je to kratko vreme da uopšte nauči šta mu je posao, slabo vredi, jer bi stranke, osim što su halapljive oko vlasti, mogle biti i grupacije koje pripremaju i uče svoje aktiviste za poslove vladanja, kao što bi mogle biti i poluge opšteg političkog opismenjavanja populacije. Navodna „stabilnost“ kao dugo trajanje ili istrajavanje u vladanju izgovor je vlasti i izmišljotina tajnih službi, „duboke države“ koja brine o navodnom „suverenitetu“ države, tj. o samoj sebi.

Česta smena vladajućih, rotacija koju je prvobitna demokratija ne samo poznavala nego stalno primenjivala, ojačala bi odgovornost, proširila polje javnosti, suzbila lične sujete, vodila ka pravoj jednakopravnosti a time i obavezujućoj, kontrolisanoj građanskoj slobodi, uz viši stupanj političkog učešća građana. Još je Makijaveli smatrao da je bolji oslonac svake vlasti ono što je zvao gobierno largo (široka baza vladanja, umesto gobierno stretto, uska vlast), baš da bi se predupredile pojave koje je otkrio u politici a koje su, naopako od strane jezuita, nazvane „makijavelizam“.

Nadajmo se da će od jednokratnosti ili privremenosti pokreta studenata preostati dovoljno energije da studenti, na ovaj ili način, postanu kontrolna snaga za srpsku politiku. Ali upravo to, ova kontrola politike, smeta našim vajnim „opozicionarima“, sudeći po pismu koje je pustila u opticaj glumica i producentkinja, osnivačica Hepi TV, B. Maljević. Ona je, navodno, po svom tvrđenju, bila isprva pozvana na bude na izbornoj listi studenata, ali je odustala – ili su od nje studenti odustali – pre nego što je lista uopšte objavljena i ozvaničena. Ali neki plenumi su izrazili rezerve („veto“) prema njoj kao kandidatkinji.

U njenom dugom pismu ima svega i svačega, galimatijasa fraza i moralisanja, i dobro se uklapa u kampanju koju protiv Studentskog pokreta trenutno vode „sjedinjeni“ nerežimski mediji (naravno, oni režimski nisu ni prestajali). Ključno je, izgleda, što Maljevićka ne prihvata da, ako bi bila izabrana, njen politički mandat bude kontrolisan od strane Studentskog pokreta: „to nije demokratski“, buni se ona, zanemarujući više stvari i pokazujući da se nije spremna na rizik direktne demokratije. Za nju je demokratija „upravo institucionalizovana vera da slobodan čovek može biti odgovoran“, a ne procedure, iako je stvar obrnuta: demokratija se sastoji od procedura, i tek one obezbeđuju odgovornost i slobodu (vera ili poverenje mogu doći posle, a studenti su poverenje stekli ne na reč već ranama od pešačenja Srbijom i modricama od režimskih batinaša). Inače, van ili bez procedura, šta se to i gde „institucionalizuje“?

Sve je u glumičnom pismu na adresu studenata prilično naopako. Recimo, ukoliko studentska lista pobedi mandat predstavnika jeste prelazni, ima samo određene zadatke i utoliko je „imperativan“. (Maljevićka bi, izgleda, da bude „slobodan strelac“, što u ovakvom tipu tranzicionog parlamenta ne bi bilo korisno.) Ona odbija da bude pod kontrolom onih koji bi je predložili, jer joj to liči na tekuće političko stanje stranačke politike (izgleda da je najveća teškoća domaće čaršije da razume razliku između hijerarhijskih stranaka i heterogenog političkog pokreta, naročito kad ovaj potonji mora da izgradi drugačije mehanizme za proveru onih koje predlaže). Takođe joj se ne dopada da svi plenumi, čitav Studentski pokret preko svojih glavnih organa, moraju da se slože sa kandidaturama na listi, jer je ta lista zajednička (iako izgleda da to shvata, ona hoće da to ne bude trajna mogućnost plenuma jer to vodi „mehanizmima koji ograničavaju slobodu mandata i uvode političku disciplinu“, što je već iz domena neznanja ili uobraženja ove glumice o mandatima i političkoj disciplini). Itd.

Pošto su „nezavisni“ mediji odmah preneli njeno povlačenje, eto još jednog beočuga u lancu njihove kampanje protiv Studentskog pokreta. U toj kampanji „nezavisnih“ su već iznete sumnje nije li Služba „probušila“ Studentski pokret. Možda je vreme okrenuti stvar i postaviti pitanje nije li Služba „probušila“ ove „sjedinjene medije“? Ili je duboko iza scene već neki element dogovora vrha režima i vrha novih vlasnika ovih medija pa se sad takav dogovor sprovodi? Ne znači da urednici i producenti „sjedinjenih medija“ rade po nalogu Službe, ali ne znači ni da ona, Služba, ne uspeva da „podmetne“ sporove ili da nema „sugestija“ slične vrste, samo da se umanji studentski izborni rejting.

Po meni, kako god bilo, znak je da je predizborna kampanja, uprkos tome što izbori još nisu zvanično raspisani, već počela.

---

[1] A ako je nekome ovo mnogo literature, mogu da ponudim parcijalnu i sažvakanu verziju u raspravi o razlikama drevne i moderne demokratije, sa posebnim osvrtom na Srbiju, čiji se elektronski oblik može podići ako se klikne ovde.

Izgleda kao da je u toplim letnjima danima antirežimskoj štampi, ili barem njenim delovima, naročito dnevniku Danas, a u toj novini posebno pojedinim urednicama (Čongradin, Lajtner, recimo), postalo gušt da se bave propustima i nevoljama Studentskog pokreta. U Danasu to traje već neko vreme, pa ostavlja utisak kampanje. Među prvima je đonom krenuo poslanik ZLF-a R. Dinić kad je ustao protiv „slepe podrške“ studentima, jer, eto, još nisu objavili svoju izbornu listu (ovi neprestani zahtevi da se Pokret ponaša kao stranka, sa svojim predstavnicima, vrhuškom i tipom programa, ili dolazi usled neznanja ili je naprosto pokvareno). Vlastite frustracije valja istovariti po studentima, pa tako i povodom poslednje godišnjice i obeležavanja masovnog i genocidnog zločina u Srebrenici. Jer se studenti, odnosno njihov pokret, nije „izjasnio“ o tom događaju, a ni povodom batina koje je pisac Arsenijević dobio od profašističke falange kad je hteo da podseti na Srebrenicu od pre 31 godine.

Ima više razloga zašto se studenti ne izjašnjavaju o svemu i svačemu, pa ni o Srebrenici. Možda je najvažniji taj što u to vreme nisu bili ni rođeni, pa ni događaj zločina ne mogu doživeti drugačije nego preko priča, propagande i interpretacija ove ili one vrste. Možda je takođe važan razlog što se inače sećanje na Srebrenicu pojavi jednom godišnje, oko 11. jula kad se u Potočarima obeležava događaj velikog streljanja ratnih zarobljenika. Ostatak godine je Srebrenica odsutna iz medija, pa i kod onih koji s ove strane Drine podržavaju usplamtelu retoriku bošnjačkih nacionalista. Tada se kuka kako se „ne sećamo“ tog događaja, iako ih se i sami „sećaju“ tek usred leta, ritualno i prigodno.

Bošnjačka nacionalistička interpretacija masakra u Srebrenici odavno je i sama ritualna – dodatno sahranjivanje ostataka žrtava pronađenih između dva leta – a kao takva je prepuštena islamskim običajima. Ceo je događaj državno i medijski orkestriran tako da maksimizuje politički profit u korist nacionalista iz SDA. Izoštravanje tog događaja na samo nedelju-dve iz sredine jula 1995. godine, njegova dekontekstualizacija iz onog što je prethodilo masakru bošnjačkih muškaraca od strane ubilačkih odreda pod komandom Ratka Mladića, ide zajedno sa apsolutizacijom koja nalazi osnovu u teologiji žrtve kao potpuno nevine. Pa tako makar i blaže ukazivanje na kontekst – da su iz Srebrenice kao safe zone, predviđene da bude demilitarizovana, što se nije desilo, godinama bojovnici Nasera Orlića upadali u okolne srpske zajednice i ubijali koga su stigli, naročito civile – biva brzo, iz ugla apsolutizacije, proglašavano za „relativizaciju“. Takođe, ako se ukaže na politički i ideološki transfer ove teologije nevinosti – da je Srebrenica metafora ili metonimija za čitavu Bosnu, naročito za njen muslimanski deo kao nevin u ratu – pa se onda srpski „entitet“, Republika Srpska, proglašava za „genocidnu tvorevinu“ kako bi joj se osporila legitimnost, ideološka retorika, jednostrana i propagandistička, prikriva samu sebe u ime vlastite „istine“. I još jednom, usput, osudila Srbija, kriva ionako za mnogo šta, pa i za to što „Srbija većinski nikada nije prihvatila odgovornost za taj zločin“, kako veli, možda tačno, još jedan sagovornik Danasa na istu temu. Ne usuđujem se da pitam, posle svih ovih pitanja, zašto. Ipak, preuzimam odgovornost za pitanja, ne i za tuđe odgovore.

Iako odavno nije sporno šta se dogodilo sredinom jula u Srebrenici pre tri decenije, jer o tome postoje svedočenja, dokumenti i uglavnom potvrđene činjenice, Srebrenica je ostala sporna jer je sporna njena ideološka interpretacija kao „sprskog zločina“. Ona je sporna jer perpetuira mržnju. Samo sećanje na zločine obavijeno je „kulturom sećanja“ (iako sećanje može postati kultura samo kad se liši političkih i nacionalističkih resantimana, kad pamćenje izluči iz sebe zlopamćenje), a događaj vezan tumačenjem do te mere da se čini, recimo, ako neko ne upotrebi termin „genocid“ već govori samo o masovnom zločinu, bošnjački ultranacionalisti bivaju spremni da povedu novi rat oko tog izraza, a za deo političke i medijske čaršije u Beogradu sam taj izraz je šibolet ideološke korektnosti i mera moralnog čistunstva. Da diskursivni sukob interpretacija može da dovede i do stvarnih, fizičkih sukoba, za to je dokaz upravo u sećanju na ono što je prethodilo balkanskim ratovima iz devedesetih prošlog veka, a žrtva toga je sada i pisac Arsenijević. (Usput nije li on zapljunuo Studentski pokret pre samo desetak dana, po meni neopravdano.)

Malo kome pada na pamet da makar predloži da bi se obeležavanja srebreničkog ogromnog zločina moglo drugačije organizovati, a ne kao verska muslimanska i bošnjačka jednonacionalna manifestacija, već da se, u cilju pomirenja, koje se inače isprazno priziva, obe strane, i bošnjačka i srpska, jednako i zajednički poklone žrtvama, i onim pokopanim u Potočarima i onim u Bratuncu. Iako to ne deluje u ovom času verovatno, jer bi takva manifestacija zajedničkog sećanja donela stvarnu „kulturu“ mira a ne ratnih odjeka neophodnih strankama na vlasti u Sarajevu i Banja Luci, pa i Beogradu, koje još eksploatišu rat za svoje ciljeve, čini se kao da je verovatnije da se po svetu zajedno Palestinci i Jevreji, ili njihove pristalice na obe strane, zajednički mole za mir, jer se to ponegde dešava, uprkos tome što su protiv takvog zajedništva mira i izraelski cionisti i njihovi zapadni saveznici u Nemačkoj, Britaniji, Americi, gde se i policija šalje da ovakve manifestacije spreči. U Jerusalimu, pak, tako nešto je nezamislivo.

Srebrenica tako ostaje sporna usled interpretacija, visoko emocionalizovanih, pa je racionalno izjašnjavanje uveliko onemogućeno. Studentski pokret ne želi, i to je mudro, da se uključi u raspravu koja ničemu korisnom ne vodi. Vitgenštajn je, ima tome čitavo stoleće, dao nekoliko diskursivnih maksima od kojih je najpoznatija ona prva (Wovon man nicht sprechen kann, darueber  muss man schweigen, „O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati“), jer se u galami ne čuje glas koji bi zaista govorio, ali je ovde uputna i ona poslednja (Was man nicht zeigen kann, darueber muss man sprechen, „Što se ne može pokazati, o tome treba kazati“), ako nam je stalo da sve što se sakrilo ispod jednostranih a oprečnih interpretacija ipak učinimo vidljivim u govoru. Ali ni prvo ni poslednje neće uspeti ukoliko ostanemo u orbiti jednostranosti, maksimizacije i ideološko-medijske zaslepljenosti. Sve dotle srebrenički slučaj, izolovan od istorije i predmet manipulacija, ostaje kontroverzan. Predmet cancel medijske „kulture“ ako se ne složimo do kraja sa njenim „mišljenjem“.

Kao i slučaj Kosova, o kojem studentsko podsećanje izgleda da je izazvalo gunđanje medijske čaršije koje se ne stišava. Da bi se ostalo u tzv. zoni komfora, Kosovo treba jednostrano otpisati. Nema veze što je sasvim legitiman interes Srbije zaštita opštih ljudskih prava njene tamošnje manjine i zaštita kulturne, istorijske i verske baštine. Nije razlog za poništavanje ovih interesa neprestana manipulacija tim problemima sa obe strane, kosovske i srbijanske, jer ti problemi ostaju i važniji su danas nego juče. Studenti su rekli šta misle, iskreno pa makar i trapavo, za razliku od opozicijskih grupa kojima Kosovo služi takođe za manipulaciju. I pitanja uzajamne sigurnosti, suzbijanja kriminala, šverca droge, da ne pominjemo saradnju u oblastima od obostranog interesa, ostaju van vidokruga obe strane. (A tek da ne pominjemo povratak Srba koji su tamo živeli. Ma ni slovca o sličnom povratku Srba etnički počišćenih u Hrvatskoj, to u rečniku kvazikosmopolitske domaće čaršije ne postoji.)

Šta je motiv ove letnje kampanje antirežimske štampe protiv Studentskog pokreta, gde su i Srebrenica, i „kosovski“ memorandum, i hipotetičko kandidovanje Lompara i njegovo povlačenje za uši, i pojedinačni inače ogavni ispadi režimskog nasilja tek povodi? Verovatno predstojeći jesenji izbori u Srbiji, kako bi se umanjio uticaj studenata na ishod tih izbora i sačuvao vlastiti čaršijski uticaj, odavno isprazan i priglup. Kad dramski pisac, i izvršni direktor Mikser festivala, I. Lalić kaže: „Ali gde su naša deca? Studenti? Niko juče da se oglasi. Alibi da ‘catch all’ filozofija isključuje bilo kakvo kooptiranje sa građanskim vrednostima“, pa onda još istakne, kaže tekst u Danasu, „da će studenti od ‘catch all’ pre doći do ‘lose all’ filozofije“, ova novinarska dosetka o navodnoj i pripisanoj catch all izbornoj strategiji ovde je uparena sa jednom od krupnijih domaćih gluposti na temu filozofije („nemoj tu da mi filozofiraš!“), sve u ime dušebrižništva za studente.

U sličnom tonu nastavljaju da duvaju i kasniji sagovornici Danasa. Reditelj i nastavnik režije J. Baljak kaže: „Hajde da probamo da u ime opšteg dobra otvorimo jednu dobru raspravu. Ne koja će nas podeliti, nego nas dovesti do zajedničkog cilja“, gde ove fraze o „opštem dobru“ (čiji će ego odrediti to „opšte dobro“? ili „jednu dobru raspravu“?) nikako ne vode „zajedničkom cilju“ ukoliko služe da upravo podele a ne spoje. I njegov kolega, S. Filipović, „konstatuje da se vrtimo u krug, a niko ne priča istinu“ a on će nam, na stranici Danasa, obelodaniti („pojasniti“ u rečniku dnevnog lista) tu „istinu“ kako „su studenti pod navodnicima, jer, kako kaže, ta grupna etiketa znači i sve i ništa, a svakako ne podrazumeva realne studente koji su započeli proteste, od kojih je sad samo zanemarljiv broj prisutan u telima koja kroje političke odluke pokreta“, pa izostaje „prvoboračka“ energija, iako nedavni skup na Slaviji demantuje reditelja.

Kako god okrenuli letnja medijska kampanja svakako ne čini uslugu Studenskom pokretu, odnosno „zajedničkom cilju“ smene režima na vlasti. Kad D. Đilas na N1 podvikne kako su i režim i studenti protiv „Evrope“, i da će jedino njegova koaliciona lista biti „’ne‘ Vučić i ‘da‘ Evropa“, reč je o fragmentaciji biračkog tela, o tome da se ućari za sebe koji mandat, privilegija da se mulja i brblja, pa ovo mirne duše možemo razumeti kao „Hej, EU! Evo ja ću vam biti pristojniji kolonijalni upravnik nego ovaj sada na vlasti“.

Razbijmo, rascepkajmo, rasparčajmo celovitost antirežimskog fronta, kao da poručuju iz dana u dan raniji „Objedinjeni mediji“ (United Media), kako bi se sačuvala lična novinarska prćija a koju Vučić ipak ne dira, već im brbrljarije i odštampotine „legitimiše“ napadima iz svojih medija. Pojačajmo neizvesnost, obeshrabrimo opredeljene, omasovimo neopredeljene, ohrabrimo apstinente, vratimo se ideji „belih listića“ i bačenih glasova. Kancelujmo ih sve, te koji ne misle kao mi iz medijskih osmatračnica. Dotle, producentima N1 nikako da padne na pamet da barem malo stišaju zvučne bombe svojih breaking news, kao što ni urednicima Danasa ne smeta što su novine pretvorili u kupusaru, naročito u rubrikama „kulture“ (gde je sve više vesti iz zabave i spektakla), a Nova se drži svog tabloidnog smera jer tako valjda „narod hoće“. Srpska medijska čaršija nije manje populistička od one režimske, pa se studenti radije obaveštavaju na tzv. društvenim mrežama, svesniji da objave na Instagramu ili Fejsbuku koje bi se „izjašnjavale“ o ovom ili onom malo znače osim kad su poziv na konkretnu akciju.

I tako nam prolaze letnje vreline u očekivanju verovatnih jesenjih izbora, barem sudeći po Vučićevoj najavi isplate penzionerskih „dodataka“ sredinom septembra. Verovatno da i on i njegovi savetnici trljaju ruke od sreće gledajući kako „korisni idioti“ s druge strane podrivaju Studentski pokret i razvlače ga zbog „neizjašnjavanja“. Dotle njegove falange prebijaju ljude, što su uvežbali još prošlog leta upravo na studentima. Oficijelna opozicija je tek skoro uočila profašistički profil vlasti, ali to ne smeta čak ni ekipi oko P. Grbovića da glasa u Skupštini za zakon Milice Zavetnice. Gde će se jače susresti „građansko“ i „nacionalno“ nego na ovom primeru? Jer skupštinskoj većini ne treba glas PSG-a kako bi sprovela naumljeno, a PSG-u valjda treba da ih ipak pomenu režimski mediji u svojim izveštajima. Makar i usput. Makar i u pola zareza.

I zar onda čudi da distanca Studentskog pokreta od oficijelne opozicije ostaje da važi i da razlikuje elementarne stavove od izvikanih čaršijskih?

„Tačka naopačka“ je dečiji izraz i ona postoji samo u jeziku kao rima, vrsta onomatopeje. Doduše, svaka je tačka „naopačka“ gleda li se odozdo ili odozgo, pa je to i svet, već duže vremena okrenut naglavce.

Srbija je, međutim, jedna izrazita „tačka naopačka“. Kod nas država, pre svega, visi naglavce i nema nameru da se uspravi. Da je Vučićev režim nešto naopako, to dokazuje sam taj režim. Njegovi kapaciteti da sve izvrne u svoju suprotnost kolosalni su, jer mu je u središtu praznina. Identifikuju ga kao kriminalnu, pljačkašku, uzurpatorsku vlast, što je tačan opis po delima, ali te identifikacije prikrivaju više nego što otkrivaju da je u stvari bez identiteta: zato se ideološki sam identifikuje sa onim što je od njega suprotno, sa svojom naopakom prirodom.

Teško je naći, čak i u šarolikoj političkoj istoriji sveta, pojavu koja je uvek iznova kopija, simulacija, preokrenut i perverzni otisak suprotnosti. Doduše, postojali su slični režimi, vezani za tzv. totalitarne vladavine. Musolinijev fašizam je glumatao da brine o masama, ali je bio eksluzivna vlast u rukama jednog diktatora i njegove posluge. Hitlerov nacizam je lagao da je za mir, a sve vreme pripremao rat. Lenjinovi boljševici su – to je brzo pokazao Staljin – vladao u ime proletarijata, ali se nikad nije proletarijat više eksploatisao i onda tamanio nego pod njima. Da trenutni režim u Srbiji pokazuje profašističke, totalitarne namere dokazuje opet on sam, jer ne želi da ispusti iz ruku nijednu, makar i marginalnu opštinu, nijedan odbor, nijednu poru društva.

Teško je boriti se protiv simulakruma, jer je simulakrum avet, sablast, vampir, ni tamo ni ovamo, i živ i mrtav, i stvaran i nestvaran. Njegova jedina ideja je da opstane na vlasti isisivajući krv iz svih socijalnih vena. Vrhunac je redovno kopiranje studentskih akcija: ako oni zakažu i održe miting, to onda mora i režim; ako krenu po Srbiji u svaki gradić i selo, eto onda po Srbiji ministara, Brnabićke, pa i samog Vučića; ako načine nalepnice „studenti pobeđuju“, eto oblepljenih ulica parolom „Srbija pobeđuje“. Vlast glumi državu (a od nje uzima samo silu i pare), država glumi društvo, pa se otuda vođa i njegov režim izjednačuju sa samom Srbijom.

Izgleda da se ova opšta logika simulacije primila, i ne samo kod onih kojima razni „informeri“ peru mozak 24/7 i mržnju na sve druge direktno ubrizgavaju u vene, vampirski onda sisajući krv za održavanje aveti na vlasti, nego se primila ili prima i kod suprotne strane. Ako su „beli listići“ pomogli, makar sa ruba, rušenju koliko-toliko začetaka demokratije u Srbiji 2012. godine, dovođenjem Tome iz Bajčetine na vlast, a onda i samog Vučića, oni se opet javljaju u gunđanjima domaće političke čaršije protiv najozbiljnijeg protivnika režima, protiv Studentskog pokreta. Jedinog koji bi mogao da pobedi na izborima.

Juče ili prekjuče je tako jedan prerano izvikani pisac, još ljut što su mu sklonili ukrajinsku i palestinsku zastavu sa jedne šetnje studenata – jer je promašio mesto i skup za takve zastave – iz svog zlopamćenja ocenio kako je Studentski pokret načinio „oštar zaokret udesno“, stao na „antievropsku stranu“, čime je taj Pokret sebe izjednačio sa režimom. Medijska čaršija je odmah to radosno prenela. Ali je i Evropa nešto vrlo različito, pa teško da je EU, ako je na to mislio, a mislio je, levičarska, dokle god desničarka Ursula fon der Lajen predvodi EU vlasti podrškom takođe desničarske političke grupacije u EU parlamentu, grupacije stranaka među kojima je i Vučićeva stranka i koji su još uvek njegovi zaštitnici, ne iz interesa demokratije u Srbiji, već iz kolonijalnih interesa krupnog kapitala što je danas, na žalost, još uvek EU.

A zlopamćenje tog pisca je samo jedan od sličnih glasova, novih „belih listića“. I oni su kopija „belih listića“ iz 2012. godine, već tada „tačke naopačke“ domaće uvrnute politike. Kad neki čaršijski „influenser“, uvek na spid dajalu producenata vesti „objektivnog“ novinarstva, zagrmi protiv ovog ili onog govornika sa studentskog skupa, iza toga stoji gromada taštine (stoga i praznine) koja zapravo kaže: „Što on? Ili ona? Što ne ja?“

Pa se onda izvlače, iz heterogenosti Studentskog pokreta, ove ili one reči. Možemo se donekle složiti da studentski „Memorandum o Kosovu“ nije valjano sročen – naglasak je trebalo staviti na univerzalna ljudska prava sistematski i ozbiljno kršena u slučaju tamošnjih Srba, i to svakodnevno, više nego na tzv. identitetska pitanja i istorijska prava – ili da je loše naslovljen – podseća na tzv. Memorandum SANU, tzv. jer je SANU nije bila autor tog nedovršenog spisa iz pera šačice tadašnjih svojih članova – a zaboravljaju se ne samo opšti zahtevi Studentskog pokreta – zakonitost u radu države, javnost tog rada, odgovornost za postupke, jednakopravnost svih, što čini srž svake demokratije – već i konkretna izjašnjavanja o recimo radničkom zakonodavstvu, zdravstvenom urušenom sistemu, pravednijoj raspodeli društvenog bogatstva, solidarnosti sa siromašnima i obezvređenima, uništenoj kulturi – što sve pripada, ako se gleda iz tradicionalne ideološke podele, levom spektru ideja i vrednosti.

Zamerao se navodni nedostatak političke „artikulacije“ kod studenata. To ne samo da nije tačno – prvi i rani zahtevi Pokreta bili su već dovoljno jasni i glasni da pokrenu masovne proteste – nego se smelo s uma da Pokret nije stranka, da nije partijski homogen već heterogen, da povezuje različite struje, ideje i energije, i da to nije zarad neke catch all strategije, već zarad održanja samog Pokreta kao ideološki, politički i akciono heterogenog. Pa se onda zameralo da nije unapred objavio svoje kandidate za izbore – što su, je li, svi ostali već objavili, zvanična opozicija kao i sam režim. Navodno bi time trebalo „personalizovati“ Pokret. Razlog da još nije vreme i da bi se time samo budući kandidati izložili medijskom linču režima ne uzima se u obzir, kao i da nije ključna „personalizacija“ – nove „vođe“, „lideri“, politički „baroni“ – već da Studentski pokret hoće institucionalnu promenu države, veliki zaokret u shvatanju i načinu vođenja politike, čemu je preduslov skidanje Vučićevog režima sa vlasti.

Reč je o maratonu, a ne sprintu. Prebrza „rešenja“, razne „prečice“ i „lomljenje preko kolena“ upravo su doveli Srbiju do stanja jedne „tačke naopačke“. Za razliku od političke čaršije, naročito one po raznim opozicionim strankama, studenti su naučili lekcije koje ta čaršija nikad nije savladala: da sa političkim izbornim telom kakvo je danas u Srbiji – sa uplašenima, rezervisanima, marginalizovanima, opreznima i sklonim konzervativizmu, što je većina glasača – valja postupati oprezno. Đinđić je to umeo. Ne samo da treba izbeći svako nasilje – a nasilje studenti trpe na svakom koraku – već valja u svakom koraku biti strpljiv. Politička ponuda se, po strani od catch all slogana, brzopleto i glupavo pripisanog studentima od strane malo pismenih novinara, mora izneti stvarnom a ne izmaštanom glasačkom tržištu. Jedino se tako može pridobiti izborna većina. I jedino tako se onda može doći do prvih pravih izbora, gde bi i luzeri iz opozicija možda imali neke šanse.

Sve drugo su privatne fantazije ostrašćenih kibicera, ma sa koje strane dolazili.

Poslednjih nedelja učestale su kritičke primedbe upućene Studentskom pokretu, izrečene od strane raznih političkih „influensera“ iz domaće čaršije. Ne mislim na napade režima i režimskih medija, već na pojedine funkcionere domaće opozicije, na kolumniste Danasa ili Peščanika, na one koji bi inače, da nije ideološkog slepila i naročito visoko dignutih obrva, tj. sujete, bili saveznici Pokreta. Oglasio se čak i albanski lobista Malići, i on nezadovoljan „kosovskim“ stavovima studenata.

Te su primedbe razne i ima ih po takozvanim slobodnim medijima kao i na još takozvanijim društvenim mrežama. Kakve god da su, one u najvećem broju slučajeva stavljaju na stranu ono što je ključno za Studentski pokret.

Najpre, to je zaista pokret, a ne stranka niti kafanska družina političkih kibicera. Šta se zaboravilo u ovim primedbama?

1. Zaboravilo se da je Studentski pokret prvenstveno nenasilan.

A to reći da je to politička ogromna grupacija mladih ljudi koja želi da prekine sa svakom vrstom političkog nasilja, tj. sa praksom sile koja karakteriše politiku Srbije (a onda Balkana)  već barem tri i po decenije (a zapravo mnogo duže). Ne samo spoljašnjeg nasilja, u vidu ratova, pretnji i mržnje, već unutrašnjeg nasilja koje se, na razne načine, „normalizovalo“ kao državno nasilje.

Nasuprot tome, studenti ističu načelo zakonitosti. Sila, državna ili paradržavna, mora biti suzbijana zakonom. Zakoni i aparati koji služe zakonitosti čine ono što se naziva „institucijama“. Te su institucije danas otete od građana.

2. Zaboravilo se da je Studentski pokret suštinski antiautoritaran.

Zato on nema druge autoritete osim pameti i promišljenih akcija. Nema vođa, „lidera“, nema stranačke vrhuške koja određuje sadržinu i metode delovanja. Nije reč tek o ozbiljnom odmaku od državnog autoritarizma, tako duboko usađenog u tkivo Srbije, već i onog društvenog, u ekonomiji („gazde“), u medijima („urednici“, „opinion-mejkeri“), u samoj prosveti (uobraženih profana koji svoju nastavnu prćiju smatraju središtem vaseljene).

Prevideti ovaj antiautoritarni karakter Pokreta znači promašiti epohalni smisao raspoloženja mladih ljudi.

3. Zaboravilo se da je Studentski pokret dubinski demokratski, pluralistički.

Iz tog pluralizma prostiče njegova heterogenost, pa kad se primedbe stavljaju na račun ovog ili onog stava u Pokretu previđa se da među studentima ima raznih gledišta, te je stoga i pogrešno prosuđivati o njima iz ugla ove ili one ideologije, bilo „leve“ bilo „desne“  – te su etikete inače nesigurne u jednoj uskomešanoj sredini kakva je ova domaća.

Važnije je od tih etiketa da je Pokret izvorno demokratski. Na samom početku su studenti posegli za modelom „plenuma“, tj. učešća svih ili barem većine. Ako je na početku bilo ekskluzivizma, inkluzija je vremenom preovladala. Posežući za izvornom demokratijom učešća svih ili barem većine studenti su se izložili svemu onom što se inače prebacuje demokratiji (da je traži vreme, da je ponekad naporna i dugotrajna u raspravama, da je „spora“, da kao deliberativna naginje kompromisima, pa nije „odsečna“, ne nalaže brza i nagla „rešenja“ itd.)

Pokret demokratijom takoreći počinje iz početka, jer demokratije – izvorne, one koja počiva na smenljivosti a ne pukim izborima, na odgovornosti a ne na prevari, lopovluku, kriminalu, na javnosti a ne na izgovorima i propagandi, na jednakopravnosti kao suštinskom činiocu svake demokratije – takve demokratije je bilo vrlo malo, ako je ikad i bilo, u državi Srbiji.

Studentski pokret i tu pokušava da donese epohalni obrt.

4. Zaboravilo se da je Pokret, nizom akcija, uspeo da protrese celu Srbiju. Da dođe do svih, ili barem do onih koji imaju oči, uši i nešto pameti da se njome sami služe.

On se nije ograničio samo na prestonicu i par većih gradova. Veliki deo Srbije je politički zaboravljen, potisnut, gurnut iza ruba. Studenti su i tu uneli promenu. Ne kod baš svakoga – jedna trećina Srbije je dalje autoritarna, sluša kao sluga svog „gospodara“ i njegove čauše, jedna je još uplašena i rezervisana, ali ona trećina koja je razbuđena danas živi ne samo u nadi da su ozbiljne državne i društvene promene mogućne već i da do njih mora doći, pre ili kasnije. Ta trećina čini građanske i nacionalne saveznike Pokreta.

Ako se ima u vidu i ne stavlja u stranu ovaj temeljni okvir Studentskog pokreta onda sve trenutne primedbe na njegov račun nisu ništa drgo do sitničarenja sujetnih glava i ličnih ambicija inače već isprazne i neproduktive zvanične političke opozicije.

Novica Milić

Od više crta autoritarnog populizma (kolektivizam sa vođom, mitologizacija prošlosti, prezir prema institucijama i sl.) na fašizam se prelazi kad se u politiku uvede nasilje i kad vlast hoće sve ili ništa. Srbija je sada na toj crti. Režim ne dopušta ni pukotinu, čak hoće vlast nad studentskim parlamentima. Pri čemu tendencija totalitarizma ima na raspolaganju nova sredstva: medije koji ubrizgavaju mržnju prema „neprijateljima“ direktno u vene.

Kako je Srbija došla do ove tačke? Kad je tako duboko potonula u mulj, zašto je sebi iskopala jamu? Da li su to poslednji ratovi, finale protiv najsnažnije sile sveta, NATO pakta, ratom unapred izgubljenim, a vodile su ga iste ove vlasti koje nam rade o glavi i danas? Ili je to bilo ranije, možda na početku nje kao države modernog doba?

 U Kritici srpskog uma, knjizi o prosvetiteljstvu (Evropi) i nama, pre nekoliko godina (2023) pitao sam se zašto je i kako Srbija već na početku XIX veka zaboravila na Božu Grujovića (Teodora Filipovića, 1778-1807), doktora nauka i profesora evropskog prava u Harkovu, prvog sekretara Praviteljstvujušćeg sovjeta, kad se vratio u Beograd da pomogne ustanicima. Boža je spremio jedan govor za osnivačku skupštinu Sovjeta: „Zakon je volja vilajetska“ (vilajet je bilo zvanično ime Porte za pokrajinu Srbiju). „Prvi dakle gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari, poglavari i sovjet praviteljstvujušči (obšča kancelarija) i svjaščenstvo, i voinstvo, i sav narod biti; i to pod jednim i tim istim zakonom“.

°

° °

Tog zakona nije bilo u Srbiji ni na početku, a nema ga, eto, ni danas, na kraju. Zakona ne ovog ili onog, već zakona kao principa zakonitosti, jednakopravnosti za sve.

I dalje mi promiče u sećanju Boža Grujović, tužni slučaj države Srbije.

Srbija na svom novom početku nije prihvatila načelo zakonitosti Bože Grujovića. Iako su ga štitili prota Mateja i Dositej, Boža nije pred Sovjetom izrekao svoj govor. Karađorđu nije padalo na pamet da sebe podvrgne zakonu, a ni drugim „gospodarima“. Neće to pasti na pamet ni Milošu posle Karađorđa. Vuk Karadžić će, u svom „zemunskom pismu“ Knjazu iz 1832, prvoj našoj liberalnoj kritici režima, jetko konstatovati: „Danas u Srbiji praviteljstva, u pravome smislu te reči, nema nikakvoga, nego ste celo praviteljstvo vi sami“. I predlaže opet, poput Bože: „Valjalo bi dati narodu pravicu, ili, kao što se danas u Evropi obično govori, konštituciju. Ja ovde ne mislim konštituciju francusku, ili anglijsku, ili novu grčku; nego, od prilike, da se odredi način praviteljstva i praviteljstvo da se postavi… da se svakom čoveku osigura život, imanje i čest, da svak svoj posao koji nikog nije na štetu, može raditi po svojoj volji i po svojoj volji živeti“.

Kao ni starog, tako ni novog vožda to nije kosnulo. Doduše, Srbija će imati 1835. Sretenjski ustav Dimitrija Davidovića, ali će će on biti ukinut posle manje od dva meseca. Navodno su to tražile strane sile – ah, te strane sile! – ali je istina da se Srbi nisu pretrgli da taj, moderan za to vreme Ustav – koji je „ustavljao“ državnu moć, uveo podelu vlasti, odgovornost kao deo zakonitosti, prosvećivanje – održe, a kamoli primene.

°

° °

Stojim pred bistom Dimitrija Davidovića na zemunskom keju. Tu je bistu podigao svojim naporima jedan od mojih izdavača, Dragan Stojković. On je 2013. ponovo štampao neodržani govor Bože Grujovića. Sačuvan u papirima prote Mateje, prvi put je objavljen u Protinim Memoarima. Ostalo mi je da u Uvodu u demokratiju (2024) prenesem podatke:

„Ali samo u prvom izdanju iz 1867. godine; tih stranica neće biti ni u jednom izdanju nakon toga, ni u preštampanoj knjizi 1893. Srpske književne zadruge, niti u kasnijem izdanju Gece Kona iz 1926, ni u izdanju Jugoslovenske knjige iz 1951, Dečije knjige 1954, niti u izdanjima Prosvete 1947, 1963, 1965, 1966. i 1971, odnosno Matice srpske 1957, Nolita 1966, čak ni SANU 1988, pa ni u Besedama znamenitih Srba iz 2005. godine. Ustanove koje sebe rado nazivaju ’nacionalnim’ i diče se kao ’čuvari’ i ’stubovi’ srpske tradicije, državnosti i kulture, zaboravile su ovaj prvi predlog ustavnosti i zakonitosti Srbije Bože Grujovića.

Država nije osnovana za zakonitosti. Kad su zakoni donošeni bili su odraz političke volje i snage onih koji su držali vlast, a očito ni kultura nije hajala za Grujovićev nacrt. Ona je ubrzo krenula sasvim drugačijim smerom, sudarajući se sa prosvetiteljstvom novog tipa, predajući se romantizmu nacionalnog karaktera.“

°

° °

Srbija će, kao država, ostati tako u rukama domaćih silnika, dvorskih kamarila, stranačkih vrhuški, desnih i levih, bez toga da sebe, u prvom redu, potčini zakonitosti. Vazda nedovršena, ratni resurs za oslobađanje „braće“, hteli to oni ili ne, ekonomski resurs za pljačku, kolonizovana iznutra i spolja, sve do danas.

Zaboraviće na Božu, Dositeja, Dimitrija, Vukovo zemunsko pismo. Predaće se „odisajima naroda“ kao pod Pašićem 1887. Srpski liberal i političar, evropski obrazovan i svakako prosvećen, Milan Piroćanac, čija je kuća u Francuskoj 7 odavno poznata samo kao podrumska kafana, zabeležio је a publicista Momčilo Đorgović u dragocenoj Tragediji jednog naroda preneo:

„Počelo je u Beogradu napadom na kuće Milana Piroćanca i Milutina Garašanina, i nastavilo se u celoj zemlji ubijanjem, pljačkanjem, paljenjem kuća, jahanjem ljudi. Svaki takav slučaj Piroćanac je objavljivao u svojim novinama Videlu, i beležio u dnevniku. Ocenio je da se tada naš narod pokazao kao najdivljačniji narod u Evropi. Evo samo dva primera:

Obren Rosić, penzionisani učitelj iz Tropolja, ubijen je nožem, svučen go, nataknut na raonik i tako bačen na drum.

Ubistvo Jovana Živkovića u Čigoti ovako je izvršeno. Dok su ga tukli u mehani gomila je vodila kolo. I kada je Jovan počeo obamirati onda su ga izneli, bacili pred mehanu, polili vodom i povratili u život. I tu je igralo kolo. Zatim su ga uneli ponovo u kafanu i ponovo tukli uz svirku i igru. Ovo se ponavljalo više puta. Kad je Jovan umro odsekli su mu uši i nos i razvalili donju vilicu a zatim ga bacili na drum.“

°

° °

Utorak je dan kad držim „Otvoreni seminar“ FMK-a. U ovom semestru je opšta tema „Makijaveli i demokratija“, tj. makijavelizam, bezobzirna politika vladanja nasiljem i prevarom. Otkriće Makijavelija nazvano je po njemu, iako sam „makijavelista“ nije bio.

Danas su makijavelisti na sve strane, od Amerike, Rusije, Izraela, Irana do naših vladara. U on-line razgovorima na koje uvek podstičem prisutne, ispitujemo stanje sveta danas, sa distance, jer mi smo svi, ljudi, „od juče“ – tehnološki nalet nas prestiže i odmiče nam istoriju u kojoj smo zaglavljeni.

Kasno uveče čitam Crnjanskog. Prepisujem beleške o njemu, neke stare decenijama, sklapam knjigu.

°

° °

Trenutno mi je opsesija Crnjanski. I to baš onaj politički.

Ne Crnjanski tridesetih godina, kad je, poput drugih najvećih pisaca tog doba (Malaparte, Hamsun, Selin, Paund, T. S. Eliot), pokazao sklonost za desničarske ekstreme, sve do fašizma. Ne taj Crnjanski publicistike i novina, dopisnik iz Italije, Španije, Nemačke, „pres-ataše“ kod Stojadinovića. Ne Crnjanski koji se isvađao sa pola Beograda, otišao u Evropu, a onda spor sa domaćom salonskom levicom platio četvrtvekovnim izgnanstvom u Londonu.

To je dnevno-politički Crnjanski koji me malo zanima. Prepuštam ga novim ideolozima i akribiji istoričara. Ako se klone banalizacije i svođenja velikog pesnika na novinara iz tridesetih, možda bude neke koristi.

Mene zanima Crnjanski jedne duboke političke istorije, i evropske i srpske, koja je u dnu njegovih ranih pesama i potonjih romana. Bez Velikog rata i sudbine pesnika u njemu ne bi bilo Lirike Itake ni Dnevnika o Čarnojeviću. Bez sudbine Srbalja u XVIII ne bi bilo Seoba, ni prvih ni drugih. Bez migranata ne bi bilo Rjepnina iz Romana u Londonu. A migracija je i danas, kad se svake godine iz Srbije odseli jedan osrednji grad. A ratova je i danas, kad se u Donbasu između sebe još tuku i potomci Srba, jedni sada Ukrajinci, drugi Rusi.

Kao što su se nekad tukli za tuđa carstva i selili.

Kao što ni dan danas ne umeju da urede svoj „vrt“, odnosno državu.

°

° °

Od Miloša, preko Pašića do Vučića, od „odisaja naroda“ pre 150 godina do današnjih batinaša režimlija, država Srbija se vrti u krugu nasilja, povremeno pritajenog, a onda očitog. Žao mi je naše mladosti, svih nas. Kako onda ne ponoviti sa Crnjanskim: „Što ti je žao našeg pokolenja? / Zar to nije vesela maskarada: / Danas je ukus car a sutra barikada, / Hristos, pa Neron, pa – Lenjin. / Ukus se menja, ukus se menja. / Samo su hulje sve isti: / Hiljadu godina vuku nas za nos / Pesnici, mesije, carevi i komunisti.“

Mogao je dodati nacionaliste, da pojača rimu.

Ti stihovi su iz pesme koja se zove – „Kuga“. Napisana je 1919.

I Crnjanski se bunio. U lirici, u prozi, pa kao student i na ulici. Nije priznavao ni književne, ni ostale autoritete. Onda je prihvatio ostale autoritete, a pobunu zadržao za literaturu.

°

° °

Tekuća studentska pobuna nije samo politička u užem značenju smene vlasti i obnove zakonitosti, već je antiautoritarna po dubini jedne mladosti kojoj je dosta popovanja sa katedri, u medijima, u svakoj politici. Što iz sujete, što iz neznanja, česta je naša sklonost autoritarizmu. Pa je i opozicija sklona da svoju manjkavost „nadoknadi“ sujetama. Većina njih bi da studente „artikulišu“, da im izdaju naredbe, smernice, „pouke“.

Pobeda Mađara nad Orbanom donela je drugačiju pouku. Da u borbi protiv korumpiranih režima i osionih autokrata valja stati iza najizglednijeg, a to je sada studentski pokret kod nas.

Profesor sam više od četvrt veka. Studenti nisu deca, naši sujetni profesori greše kad ih paternalizuju. Pošto sam bio dovoljno mator kad sam otišao u profesuru, nastojao sam da, kad god i gde mogu, negujem dijalošku, a ne monološku nastavu. Dijalog postoji kad ljudi ne misle isto, razgovor istomišljenika je monolog u grupi. I literatura i filozofija čime se bavim dovoljno su široke da uvek ima novi ugao, drugačija perspektiva, život za invenciju.

°

° °

Mi nemamo javnost. Književnu ili kulturnu ponajmanje.

Sećam se poslednjeg razgovora sa Rašom Todosijevićem. Ovaj svetski poznati konceptualni umetnik često je kukao kako su mu radovi u najvećim muzejima i galerijama, u Njujorku, Londonu, Parizu, Beču, a ovde ga niko ne ferma. Ali zašto, Rašo, bunio sam se, zašto očekuješ priznanje od domaće sredine koja je bila, i ostala, čaršijska? Šta bi to priznanje uopšte moglo značiti, ovde, gde skoro svako mrzi svakoga i gde je intriga „hleb nasušni“, kamen kojim će gađati onog ko izdigne glavu nad prosekom?

Da je Konstantinović napisao „Filosofiju čaršije“, oslonio se više na Andrića nego na Hegela i Marksa, mogao je bolje da počne: „Iskustvo nam je čaršijsko“. I još bolje da završi: „Čaršija nije u svetu, ona je u duhu“. U „palankama“, pak, stvarala se nemačka klasična filozofija, čiji je i Konstantinović bio učenik, a u onim ranijim, renesansnim, nova umetnost, nov način života i moderni svet. Ne, dakle, „palanka“, nego čaršija, onako kako je Andrić opisuje: potmula, puna mržnje, surova, ukočena u vremenu, neplodna, resantimanska, podmukla.

Sa takvim bi se uvidom onda mogao i pesnik Crnjanski složiti.

Naša politika, leva ili desna, a često je i jedno i drugo, takođe je čaršijska. Takvi su nam i mediji, njihovi kolumnisti, reklameri ovoga i onoga. Takvi su nam i intelektualci, koji umeju da počnu odlično a završe tužno.

Juče je Nikola Milošević, moj veliki profesor, završio u prvim redovima Koštuničine Skupštine. A prekjuče je Slobodan Jovanović, jedan od najvećih, postao predsednik Vlade u izgnanstvu, baveći se pitanjem ženidbe jednog nezrelog kralja. A pre toga su se razne vrhuške, koje je Jovanović briljantno opisivao, otimale o prevlast, smenjivale dinastije, klele se u „srpstvo“, iza čega je uvek bila neka pljačka.

„Ukus se menja, ukus se menja.“ Kad pamet popusti, nastupaju hulje. A uz hulje uvek idu rulje. Istorija se guši u toj rimi.

Čak je Konstantinović u prvi mah pozdravio Miloševićevu „antibirokratsku revoluciju“.

„Čaršija nije u svetu, ona je u duhu“.

A svet je danas postao velika čaršija, gde su algoritmi gazde, a „državnici“ krvavi klovnovi i raspamećeni manekeni. Umesto intelektualaca dobili smo „influensere“, javnost je potopljena tzv. socijalnim mrežama, bauljamo kroz „post-istine“ jedne globalizovane čaršije.

Žena mi dobacuje da živimo u „post-razumu“. Sasvim je u pravu.

°

° °

Mi pišemo, slikamo, stvaramo, izmišljamo, mislimo „u pustinji“.  A ta „pustinja raste“.

Umetnosti su ionako odavno smenjene „industrijom zabave“, zanati zamenjeni serijskom produkcijom. Svet danas je takav da smo mi, ljudi, „od juče“. To ne znači da kao marginalni kulturnjaci treba da prestanemo s onim čime inače ne možemo, sve i da hoćemo, prestati. Na nama je da i dalje pišemo, slikamo i mislimo, makar „u pustinji“. Ali ne treba da imamo iluziju „priznanja“, „uspeha“, „slave“. Ne da je prolazna, nego je lažna.

Lična sećanja su od male važnosti (osim ako se od njih prave stihovi ili proza). Valja se sećati drugih, mnogih, istorije koja nije lična. Crnjanski je od ličnih sećanja sačinio Čarnojevića, a od sećanja na druge, na ostale, Seobe. Dok se sećamo drugih zajedno smo živi.

Danas me jedino takvo sećanje zanima.

(Danas, 25-26. IV 2026, str. x-xi)