Libretto

Neko je rekao juče ili prekjuče – teško je već pohvatati ko, šta, gde i kada, svaki pa i naš trenutni interregnum je kakofonija glasova – kako su naprednjački redovi ovih dana u stanju košmara: sve što se događa za njih je „ružan san“ i uzdaju se da će im njihov Vožd, Hulja glavom, pronaći neko genijalno rešenje pa će se probuditi kao da se izbori 25. oktobra nisu nikad dogodili i oni će moći da nastave svoje bahato i kriminalno jahanje Srbije.

Ukratko, zubima se još drže o gaće „Ace Srbina“ koje se tresu od straha dotle da dreči kako je postepena primena zakona na njega i njegove „teror“, i u vlastitoj „perverznoj inverziji“ (izraz koji mu je svojevremeno verovatno došapnula Suzi, sada zauzeta menjanjem njegovih pampersa) hoće da buduću poslaničku opozicionu SNS grupu u Skupštini nazove „Srbija protiv terora“, što je kopija nekadašnjeg protestnog pokreta i slogana „Srbija protiv nasilja“. Pošto napredne snage nemaju nikakvu svoju ideju nego samo da lažu i kradu, oni i ovoga puta hoće da pokradu zamisli druge strane i lažu u svom strahu kako ih zakon „teroriše“. (Lično jesam, recimo, da ih zakon „teroriše“, odnosno da zbog smrti ljudi, od Savamale, preko Helihoptera, Ribnikara, do Dubone i Nadstrešnice zaglave debele robije; to je „revanš“ Zakona, a Hulji treba suditi i zbog raznih nasilnih udara na ustavni poredak prekoračenjem ovlašćenja, suspenzijama parlamenta na početku kovid pandemije, formiranja paramilitarnog i kriminalnog Ćacilenda, spisak je dugačak i lako ga je dopuniti gledajući samo Istinomer.)

U međuvremenu, na Studentski pokret se i dalje gleda kao na „švedski sto“; ovoga puta novi kelneri tamo ređaju smradna jastija iz svoje mašte.

Njujork tajms je, pošto je konstatovao poraz Vučića, odmah dometnuo, u svojoj bezgraničnoj mudrosti imperijalnog medija, tešku budalaštinu kako „između njega [Vučića] i pobedničke studentske liste nema velikih razlika kada je reč o mnogim spornim pitanjima, poput statusa Kosova ili odnosa sa Rusijom i Evropskom unijom.“ Valjda im je to dojavio obaveštajno-diplomatski ološ iz Usine ambasade na Dedinju. Da bi dan kasnije isti taj list koji nema druga posla u svom dvorištu Trampove vukodžebine nego da se projektuje na daleku zemlju Srbiju za koju njegovi čitaoci ne znaju ni gde je, napisao kako su oni, Ameri, preko Orbana, naredili Vučiću da prizna pobedu studenata i odstupi s vlasti (navodno je tu američku naredbu srušeni mađarski autokrata saopštio Hulji telefonom pa ovaj, pošto mu je Suzi promenila pampers, olakšan izašao pred kamere da kapitulira).

Pa je juče počeo famoznim „mrežama“ da kruži čitav scenario, kao iz neke Netfliksove kaubojske serije ili domaćeg „kreativnog portfolija“ botovske produkcije ludila. Evo verzije koja je stigla do mene, a verovatno i do vas:

Dovoljno je reći, moji studentski izvori potvrđuju, da studenti nisu znali ono pod početnom tačkom 1. ove botovštine kako su „u 20:00 poslali tačan rezultat izbora sa svih 8.500 mesta svim ambasadama“. Niti su to znali, niti mogli, niti oni izveštavaju ambasade. Ovu botovštinu je smislio neki „analitički“ panaroični mozak iz Bije ili Voje, „srca tame“ države Srbije, a onda to počeli da šire naprednjačke botine njima na usluzi, jer time hoće da kažu: ne bi naš genijalni i hrabri Vožd priznao te izbore niti poraz da nije Više sile, tih svemoćnih Amera!

Bija i Voja danonoćno seju ovakve gluposti dok udarnički spaljuju dokumenta, peru krvave tragove iza i oko sebe i pune vlastite pamperse. Čini to i VJT pod još uvek na slobodi dirigentom Stefanovićem, čije su nepodopštine (blaga reč) za udžbenike istorije beščašća srbijanskog tužilaštva pod Huljom. (Usput, slobodan sam da predložim Bijinim „drugovima“, kako me je jedan nazvao u pretećem anonimnom mejlu pre oko mesec dana dopisavši „zanimljiv si ti, druže Miliću“, da se igraju promptom Antropikovog Kloda i da im Klod napiše sada scenario na osnovu najnovije izjave Janeza Janše kako su u Srbiji pobedili studenti „četnici“. Jer Janša zna znanje i sam u strahu da mu tamošnji fantje i deklice ne zaigraju pod prozorom. Ološ se prepoznaje u ološu i uzajamno pomaže.)

Jer, eto, ne bismo mi, da nam nisu strani premoćni faktori to naredili. To što i time kažemo da smo obične sluge, i Vučiću i omraženoj Ciji, nema veze. Važno da se kao pacovi sad posklanjamo u rupe i nekako preguramo „teror“ Zakona. Taj dura Lex, sed Lex je mora biti neka izmišljotina ovih sa Studentske liste, nismo mi to ranije praktikovali, juče je i Zaga Dolovac čula za taj „teroristički“ jao-li-ga-nama! Lex.

Ne iznenađuje me to, ni najmanje. Ali me iznenađuje poznanik, inače učena glava i miran čovek, kad me pre tri dana pita „ko stoji iza studenata“. Pitao me isto pre 3 meseca i pre 12 meseci.

Izgleda da su i obrazovaniji Srbi bili i ostali politički nepismeni. Njima još ne ide u glavu da iza Studentskog pokreta (tih „balavaca“ kako reče moj poznanik da valjda ojača svoju sumnju) nije morala da stoji nijedna „viša sila“, ni Cija, ni Emajfajv ili siks, ni Kagebe ni Vatikan, ni Beende ni pekinška patka, već samo ona Najviša sila neizdržive nepravde i osećanja lične odgovornosti koja je izbila kao vulkan, pa su studenti pošli u svoje istorijske proteste, satima i danima debatujući u plenumima, planirali svoje akcije do u tančina, hodali po snegu i ledu, potom žegi i jari širom zemlje Srbije, trpeli batine, gaženja kolima, razne kričke i batinaše, a onda, u finalu, opet obilazeći Srbiju od vrata do vrata, u selima i zaseocima, uspeli da ubede uplašenu Srbiju da ipak podigne glas, i da taj glas bude izborni glas. Pobedivši sa pola miliona razlike, što domaćim i stranim majmunima nikako ne ide u glavu.

Naviklim na piramidalne vrhuške i vlasti i stranaka ni pojedinim inače obrazovanim analitičarima ne ide u glavu da je Pokret mogao da bez vođa, horizontalnim i rizomskim širenjem (čita li neko Deleza ovde, bre, a?), sa svega 250.000 evra iz donacija građana, pobedi Hulju i njegove aparate moći, desetak straćenih miliona naših evra, i da preokrene istoriju?

Eto, to je još jedna projekcija od Njujork tajmsa do botova s mreža kod nas na Studentski pokret kao na „švedski sto“, podmetanjem mućkova za doručak onih koji su bili i ostali moroni medija i političke nepismenosti.

Dosta za ovo jutro. Smorih.

Ne ponašaju se samo strani “ljudožderi” prema Studentskom pokretu kao prema „švedskom stolu“. Ima i domaćih „kuvara“ koji bi da se omaste i oslaste.

Prvi takav je ovih dana Jovo Bakić, sociolog, čije se ime našlo, uprkos protivljenjima pojedinih plenuma, kompromisom (ah, taj kompromis, dobar kad je neophodan, loš kad je iz popuštanja), na spisku Studentske liste.

Jovo već danima, nakon pobede studenata na izborima, sebe uporno, bez stida i arogantno kandiduje za budućeg ministra policije. Nadam se da to toga neće doći, a evo zašto. (Ja sam, recimo, doktor književnih nauka i rado bih bio guverner, uživam da brojim parice, ali tu želju poveravam ovako vama stidljivo između zagrada, jer od te infantilne fantazme neće, naravno, biti ništa).

Za mesto budućeg ministra policije potreban je čovek koji poznaje iznutra tu ustanovu, zakone i pravilnike za njeno ustrojstvo i rad, verovatno neki vispreni pravnik, naročito kad je reč o tajnim službama, „srcu tame“ države Srbije već odavno, ako ne od početka njenog modernog postojanja. Potrebna je stručnost, sociologija to ne pruža niti jemči. Ako studenti samo posegnu za argumentom stručnosti, što su uvek naglašavali, Jovo odmah otpada.

Takođe je potreban neko s puno takta, jer je demontaža postojećeg MUP-a ravna zahvatu deminera. Jovo je dokazano netaktičan, nabusit, impulsivan, bahat. On se raščuo kao neko ko je zagovarao „jahanje“, „prženje“, „distanje“ političkih protivnika, što je u redu za kafansko ćaskanje kad se opuštamo uz pivo i izduvavamo emocije, ali je loše u javnom nastupu. Da li je Jovo bio svestan da takvim nebulozama tokom protesta može samo provocirati drugu stranu i ugroziti ionako ugrožene studente? Ili mu je to bila poslednja rupa na njegovoj raštimovanoj svirali?

Biće da Jovo ovim samokandidovanjem hoće da iskakne sebe, da namiri dugove svojoj vidljivoj sujeti, da svoj „radikalizam“ navodnog levičarenja (prema navodima sajta Istinomer, Jovo je u nekoliko navrata, inače nekadašnji član Saveza komunista, pokušavao da osniva neke leve partije, ali izgleda da od toga nije bilo ništa). To da on svojim tekućim istupima samo upozorava ne stoji; svesni smo nužnosti, važnosti i prešnosti ozbiljne, temeljne, sveobuhvatne reforme tzv. sektora bezbednosti i bez Jova.

Ne ide nimalo u korist ni Studenstkom pokretu ni Studentskoj listi što se autoritarac Jovo sad bahati i hrani senzacionalizam našeg inače ne naročito dobrog, čaršijskog novinarstva.

Ipak nisu studenti „švedski sto“, čak ni za „kuvare“.

„Švedski sto“ je metafora za jelo koje stoji na stolu i svako može da uzme šta mu se sviđa.

Izgleda da su na Srbiju pod Vučićem strani faktori – politički, ekonomski, medijski – gledali kao na švedski sto, pa je Hulja namirivala što god su mu tražili: EU gazde resurse i niske cene radne snage, Putin držanje NIS-a u daljem vlasništvu ruske države, puštanje da njegove službe vršljaju kako hoće i ovde prave svoje baze za nadzor okolnih zemalja i Evrope, Kina da bezočno eksploatiše rude i zagađuje okolinu do mile volje. Srbija je temeljno kolonizovana i premrežena stranim kapitalom i uticajima.

Sada se strane sile i dalje ponašaju kao da je Srbija švedski sto ali ovoga puta je to prema Studentskom pokretu i pobedničkoj Studentskoj listi, unapred ispostavljajući svoje naloge.

To ide dotle da se iz Brisela traži brzo uvođenje sankcija Putinu (frustracije baltičke Estonke Kaje Kalas nisu baš jednake našima), neki iz NATO krugova i priznanje Kosova kako bi završili sa opravdanjem (neopravdanog) bombardovanja Srbije 1999. godine; pojedine diplomate „očekuju“ da imaju uticaja na izbor pojedinih budućih ministara (to bile „garancije“ da će Srbija i nadalje da se „priključuje“ evrointegracijama bla bla), Hrvatska bi da priznamo legitimnost Oluje i sličnih nepodopština, čak se i Janša oglasio tražeći arhive SFRJ od pre skoro 40 godina.

Valja imati u vidu barem dve stvari:

1. Novoj domaćoj vlasti je svakako potrebna spoljašnja potvrda famozne suverenosti Srbije.

2. Ekonomski, finansijski, energetski Srbija je dovedena u visoku zavisnost od stranih država, do kolonijalnog statusa teritorije za crpljenje resursa i odlaganja evropskog otpada.

Uz to, nije na odmet pomenuti i inerciju stranih politika i medijske slike Srba kao đežurnih krivaca za sve i svašta u prošlosti kad sadašnja pobednička generacija nije bila ni rođena, to da su ovde trećerazredne diplomate birokrate, da je EU postala sklepotina krupnog kapitala i održava se još najviše potrebama za zajedničkim tržištem, da je sama država Srbija ruševina i da njene ustanove treba izgraditi takoreći iz početka, odnosno da su interni problemi toliki da je posao nove vlasti bez presedana u novijoj istoriji.

Ne vidim zašto bi Studentski pokret morao da se na početku dodatno opterećuje željama stranaca koji su najvećim delom institucionalno ćutali na nasilje i sumanute poteze bivšeg režima, bez stvarne podrške studentima i građanima u pobuni, sve do nedavno faktički podržavajući Vučićevu autoritarnu i profašističku vlast. Francuzi, a i Nemci, recimo, tri dana su čekali da se oglase i stidljivo čestitaju studentima pobedu na izborima, istovremeno ispostavljajući svoja „očekivanja“, odnosno plasirajući kroz uvijene čestitke svoje interese. Pošto je i Makronu, „malom“ arogantnom „Napoleonu“ zaigrala „mečka“ mladosti pod prozorima, svakako da mu nije baš milo da gleda kako je ovde mlada generacija vlastitim snagama i organizovanjem oduvala s vlasti njegovog prijatelje Vučića s kojim se do juče javno grlio, prodavao mu nama nepotrene „Rafale“ i njupao svoje parče kolonijalnog kolača. Slika proslava zbog pada Vučićevog režima svakako nije mila ni Đorđi Meloni, ni Mercu, ni Rami, niti bilo kom od „lidera“ Evrope skliznulih u autoritarnost pod „demokratskim“ oblandama.

Lično bih savetovao veliki oprez. Tzv. integracije u EU postoje najviše zbog EU interesa, odnosno kapitala, kao i u slučaju Rusije, Kine, Amerike, a Srbija kao mala zemlja mora da te interese uzima u obzir i poštuje, ali mora da poštuje i sebe. Šta će biti sa EU ako u Francuskoj pobedi Lepenka, u Nemačkoj AfD, u Španiji padne Pedro Sančes, to ostaje tek da se vidi. Po svoj prilici opstaće zbog krupnog kapitala i zajedničkog ogromnog tržišta, ali iznutra će biti još veća ruina. Niko još ne zna kako će nova osovina Tramp-Putin-Si podeliti „interesne zone“ sveta. Sve to stavlja Srbiju u opasnu situaciju da se priključuje nečemu neizvesnom i izrazito upitnom. Svakako da će nove vlasti pod kontrolom Studentskog pokreta slediti važne i ključne standarde EU – vladavinu prava, demokratske obnove, medijske i druge slobode – ali ako su nas držali do sada na političkoj margini i ekonomski izrabljivali, pokušaće da to čine i nadalje. Pri čemu EU nije Srbiji prioritet u narednih par godina, ma kako gledali na stvari, jer prioriteti dolazi iz potreba za unutrašnjim sređivanjem države i društva.

To znači da treba iznova uspostaviti i domaću diplomatiju, skoro u celini, shodno novom spoljnopolitičkom programu države Srbije. Stari strani pritisci će biti enormni, a naša snaga da im odolimo biće ograničena pomenutim kolonijalnim prustupom i interesima. Moraće se iznova pregovarati o mnogo čemu, od približavanja EU, garancijama za mir sa susedima i NATO paktom, ekonomske nestabilnosti, pre nego stabilnosti, energetike, prodora stranog kapitala u medije, zakonodavnih rešenja iz tzv. međunarodnog prava, odnosima sa Kosovom, Bosnom i Hercegovinom, položaju Srba u Hrvatskoj, skoro o svemu što je Vučićev bivši režim zapustio i samo koristio za vlastito jačanje.

A u prvom redu valja ljubazno ali ipak odlučno staviti stranim faktorima na znanje a i ravnanje da Srbija nema nameru da bude švedski sto i da očekuje nešto pravedniji odnos nego do sada.

1.

Juče je, 25. oktobra, glasanjem na izborima (nepoštenim, na razne načine pokradenim,  medijski nameštenim) većina birača izabrala Studentsku listu kao nosioca buduće vlasti u državi. Studentska lista je dobila oko 53%, a šešeljevska SNS oko 39% glasova od izašlih na izbore oko 70%; ostalih 8-9% pripalo je strankama nacionalnih manjina. I ovi procenti nisu baš tačni, budući da su izračunati u odnosu na fiktivan broj birača veći od broja stanovnika.

Srbija je, mirnim preokretim, nenasilnom revolucijom, uspela ono što je retko bilo u istoriji, ako je i bilo: da smeni na izborima, kakvim takvim, i vlast i opoziciju: nije samo srušen profašistički SNS režim A. Vučića, zajedno sa „večitim“ SPS, već i kvaziopozicioni „lideri“ poput Đilasa, Ponoša, nacionaliste Jovanovića, monarhista, debeovskih parastranaka  i sličnih. Novi saziv republičke Skupštine biće u načelu dvostranački, barem na početku.

Politički pejzaž Srbije je potpuno promenjen, nov, donekle nepoznat.

Sinoć je, do kasno posle ponoći, bilo slavlje i pijanstvo emocija. Ranjeni Novi Sad je slavio na Trgu slobode, ali nije zaboravio 16 žrtava nadstrešnice i održao im pomen ćutanjem. Niš je slavio, Kragujevac je slavio, Čačak, Valjevo. Beograd je tutnjao i bubnjao.

Jutros se budimo u mamurluku ruševina koju su Vučićevi šešeljevski profašisti ostavili iza sebe.

3.

Dugačak je spisak tih ruševina: korumpirane i kriminalizovane ustanove poput policije u službi mafije, tajnih službi u službi jedne lopovske vrhuške; poltronska tužilaštva i sudovi – od Vrhovnog i Ustavnog suda pa na niže – koji su poslednjih godina podivljali u služenju vlastima; mediji koji su više od poltronskih, već su bili truba vučićevske propagande; srušena kultura, skoro zatrvena; ekonomija u rukama nove tajkunske klase; finansije u rupi; međunarodni ugovori skriveni od građana i na štetu svih osim dojučerašnjih režimlija; izranavljena, inače bolesna prosveta; zdravstvo posustalo od mrcvarenja; politički „sistem“ naopačke postavljen; Ustav sa svojom somnabulnom preambulom; diplomatija kurvi i švercera; ruske agenture na sve strane; evropske magle (osim Petera Mađara niko iz dične Evrope nije čestitao Studentskom pokretu, ako izuzmemo birokratkinju Kos); međunarodno bunilo u kojem je Srbija „slamka među vihorove“. Itd. Itd.

Studentskom pokretu i njihovim predstavnicima sa Studentske liste je bačen teret kakav nijedna politička grupacija nije ponela u modernoj istoriji Srbije. Teret autoritarne ruševine u državi od koje treba da umese kakvu takvu demokratiju.

Gde početi? Kuda krenuti? Čemu se nadati?

Moj savet: od početka, skoro od nule. Najpre „skenirati“ ključne ustanove, posmenjivati tužilaštvo, sudstvo, policijske i parapolicijske kabadahije. Nije dovoljno samo srušiti šatore u Ćacilendu i osloboditi Pionirski park, već vratiti njegove ranije „stanovnike“ u zatvore; pohapsiti i egzemplarno kazniti sve koji su tukli studente i građane; pohapsiti i strpati u bajboke na duže vreme čitavu režimsku nomenklaturu – ako Srbija sada ne načini ozbiljan rez, ako ne primeni zakonski, pravni „teror“ nad onima koji su tukli, krali, lagali i falsifikovali stvarnost, već u ime „nacionalnog pomirenja“ ili „pružanja ruke drugoj strani“ potone u zaista trule kompromise, ništa od promene istorije – a onda početi, iz početka, izgradnjom novih ustanova države i politike, što skorijim raspuštanjem opštinskih vlasti i izborima na lokalnom nivou. A sve to će biti na razne načine ometano, od strane ostataka režima duboko usađenih u ustanove, pa i od tzv. opozicione čaršije.

Studentski pokret ne sme stati kod izborne pobede. Na sreću, među do juče nepoznatim predstavnicima sa Studentske liste ima mnogo stručnih, pametnih i poštenih ljudi koji bi to mogli da urade. Očekivanja su velika, posao jedva saglediv.

4.

Promenjen je ceo politički pejzaž.

Studenti su pobedili na izborima, na Srbiji je da počne da se dovodi u red.

Промаши боље

Ваша последња књига „Proyce & Joust“ је о двојици књижевних великана. Откуд Пруст и Џојс у једној књизи? И зашто су вас, како сте једном казали, „прогањала читања Џојса и Пруста“? Зашто данас треба читати Џојса и Пруста? Поменуту двојицу, уз Кафку, Бекета и Борхеса, сматрате најважнијом литературом XX века, која је „написана како би се завршило с литературом“.

„Proyce & Joust“ је наслов узет из једног Џојсовог писма, речи у којима је измешао своје и Прустово име. То су мени веома драги писци, иако не и најдражи (обожавам Хомера, Дантеа, Шекспира). У питању је играрија – моја књига, уосталом, и технички има две обрнуте стране, може се читати из два почетка, како ко жели; ту би била девиза „слобода читаоцу, доле диктатор писац“. Ако ме је нешто прогањало, то је тема „краја“. Реч „крај“ има више значења: постоји крај као завичај или предео, крај као завршетак, крај као руб, крај као близина (седимо крај мора, на пример). Како с том вишезначношћу краја излази накрај уметност вишезначности која се зове литература?

„Уликс“ је књижевно ремек-дело, али многи ће рећи да је и једна од тежих књига за читање, неки чак кажу и – досадна. Шта ви одговарате?

Џојсов „Уликс“ је све то: ремек-дело, некима тешко, некима досадно. Ми читаоци смо различити и по очекивањима и по навикама. Као књижевни крај-пејзаж некоме није баш „завичајна проза“. Џојсу је била, кад је неких 16 сати даблинског живота исписао на око 700 страница. Пруст са својих 3000 страница такође је многима напоран. Већ то наговештава да је та врста њихових прозних „предела“ нека врста руба, ивице, конца литературе. Да се тим путем тешко може даље ићи. Посебно последње Џојсово дело, „Бдење Финегана“ („Finnegans Wake“ jе код нас Синиша Стојаковић превео као „Финегана буђење“), за шта су многи тврдили – чак и Данило Киш, а он је код мене нит која спаја обе стране књиге – како је посреди ћорсокак књижевности. Јер је то „Бдење“ роман из сна, а као проза се тај роман буди кроз двадесетак језика; енглески је само потка. Зато у мојој књизи један од „гласова“ каже да су то дела на крају, „написана како би се завршило са литературом“. А такав „крај“ не треба наравно узети дословно. То су дела с руба, а романи и приче се још пишу и писаће се. На вољу једнима, на невољу другима.

Произлази закључак да је ово сада време након „краја литературе“, да су сва велика дела написана, иако се, парадоксално, штампа никад више књига…
Ових дана сам прочитао чланак о томе шта ради компанија Антропик, једна од три водеће у развоју тзв. АИ („артифицијелне интелигенције“, ја је зовем „алгоритамска интелигенција“, мислим да је то тачније). За развој своје АИ, тог „великог језичког модела“ („large language model“) компанија откупљује милионе и милионе књига, скенира их, компјутерски ишчитава, убацује у свој „модел“ као грађу и онда све те тако текстуално „исисане“ књиге дословно уништава као надаље непотребне. У интерном документу Антропик наводи како планира да „деструктивно скенира све књиге на свету“. Ето стварног, физичког краја књижевности, не само оне „лепе“, већ свега што је књига, што се стави као спис међу корице. А књижевност је „исцрпљена“ и својом „инфлацијом“. Не само да „никад више књига“, како кажете, већ је, на пример, причање сада свуда, у ТВ серијама, филмовима, на мрежама, по медијима, у политици кроз фамозне „наративе“. Све је то опет књижевност, не међу корицама, већ као паралитература која је ранију, „високу“, „уметничку“ књижевност, тзв. белетристику, много јаче одгурнула на руб. Пруст и Џојс су још више руб, поменути дубљи „ћорсокак“ него што су били кад су се њихова дела појавила пре око 100 година. Та уистину ремек-дела књижевне уметности с почетка XX века у XXI веку, веку АИ, такорећи су сувишна. Пруст је, рецимо, описао и крај једне социјалне класе, француске аристократије, а та је класа била и чувар високе културе свог доба. Наше доба није нашло нове чуваре културних главних вредности. Интелектуалци као „аристократија духа“ ретко су успели да буду такав заштитник. Познат је Кишов савет младом песнику: „Сумњај у владајуће идеологије и принчеве“. Али интелектуалци су пречесто постајали идеолози, а ако не „принчеви“ онда су радо били саветници „принчева“. Култура се као скуп вредносних оријентира за живот расула. Данас се „забављамо до смрти“, како гласи познати наслов Постманове књиге из 1985, или касније једне песме Роџера Вотерса, некад Пинк Флојд басисте. Наша култура је забава, али забава једва да је култура. Зато су некима Пруст и Џојс досадни. Култура је захтевна, данашња забава не тражи употребу мозга, већ само једно или два чула. Мозак је ту сувишан. Непотребан. Заменљив.

Занимљиво, у ову петорку сте убројили Бекета, који је био повезан с Џојсом и Прустом, а и сам је говорио да његови први радови “смрде на Џојса”. Шта налазите код Бекета, зашто њега треба читати?

Бекет је пустиња књижевности, пустиња живота. Његови ликови су ликови с руба, клошари, богаљи, муцавци. Естрагон и Владимир из „Годоа“ су филозофи празнине егзистенције. А зашто га треба читати? Па, мислим да је, упркос свој данашњој посвемашњој забави музике и Нетфликса, мука огромног броја људи што слуте празнину око себе, па и у себи. Што сви чекамо „Годоа“, смисао који никако да дође. „Мораш даље. Не могу даље. Ићи ћу даље“, пише на крају Бекетове прозе „Немушто“. Или: „Покушај опет. Промаши опет. Промаши боље“. То важи за сваког од нас.

Борхес, који је успевао да „види свет у зрну песка”, мешао је стварно и фантастично. Колико је то добитна комбинација у књижевности?

Борхес сањари у библиотеци. Свет је за њега огромна, али не александријска већ вавилонска библиотека где једне књиге поричу друге, боре се између себе својим визијама, неке једва разумљиве, друге у тајним шифрама. Његове приче су и есеји, нарација је медитација. То је пејзаж где се мешају ствари и фантазме. Такође свет са безброј димензија, где је све онкрај свега другога. Зато се код њега преплиће стварно и фантастично. Борхесова машта је ненадмашна, иако прецизна, попут ове данашње АИ која повремено „халуцинира“, али на тупав начин.

Шта нам у данашњем свету открива Кафка? У коликој мери можемо себе препознати, али и наћи неке одговоре, и у “Замку” и у “Процесу”?

Узалудност трагања за правдом у „Процесу“, неприступачност средишта поретка у „Замку“, то је Кафка. Има једна његова кратка прича коју много волим, зове се „Жеља да постанеш Индијанац“. Пазите, „Индијанац“ је измишљотина белих колонизатора, „Индијанац“ није ни Индијац нити је икоји амерички староседелац. То је име чиста фантазија. А свако од нас повремено има „жељу да постане Индијанац“, да побегне од света на крај света, да себе изнова измисли, да сачини властиту малу колонију од себе и својих вољених негде на тзв. пустом острву, на рубу свега. У пејзажу нечег новог, непознатог, у близини (онкрај) сна. Кад је избио Први светски рат, Кафка је, гледајући покољ око себе, у свом „Дневнику“ записао: „Књижевници говоре смрад“. Јер су велике силе, свака вођена својом причом, митом о себи, говориле смрад, побркале причу и живот, историју и књижевност, постале „књижевници“. Зато је Кафка опомена на још један крај: на крај који свет, човечанство, може лако доживети настави ли да све јаче заудара на ратове, геноциде, мржње, да мучи планету која нас може збацити са себе као какву гамад наставимо ли да је овако уништавамо. Смак је данас замисливији него икад раније.

Приметио бих да међу оне који су у XX веку створили најважнију литературу не убрајате ниједну жену…

Присталица сам феминизма кад је реч о правима жена због тога што су жене бољи, паметнији, животнији део човечанства. Можда зато што рађају и чувају, колико могу, живот од нас дечака агресиваца, не иду до тог руба или ћорсокака света куд су се упутили ови моји „најважнији“. Има грандиозних књижевница међу женама, али крај света, па и литературе, радије чачкају мушкарци. Иако, иако код Џојса је крај „Уликса“ скроз у знаку жене, јунакиње Моли, чак је и стил без интерпункције Џојс украо од своје супруге Норе. А Пруст је, опет, носио у себи много женског, уосталом био је геј. Јако је релативна супротност мушко – женско, у литератури нарочито.

Читање сматрате радом на себи. Да ли је свако читање добро или ипак треба посебно пажљиво бирати књиге?

Колико видим око себе, сви нешто читају, али највише на мобилном. А ту алгоритми управљају пажњом, одређују садржај и ритам, намећу опсесије. Корпорацијски, маркетиншки алгоритми. Тако да ту човек не ради на себи, на њему раде алгоритми, „раде“ га корпорације. Према једном скорашњем истраживању на елитним америчким колеџима 80 одсто младих није више способно да иоле савлада – преприча – књижевни текст, дужу причу, роман. Не налазе да им је књижевност, она уметничка, уопште потребна. То је такође показатељ да је књижевност на рубу културе, живота, света. Пруст, Џојс, Кафка, Бекет, Борхес у прози, Т. С. Елиот или Езра Паунд у поезији, то су наслутили још пре једног века. Данашњим генерацијама се смеши АИ, свакако немаштовит тип интелигенције, самим тим и хипералгоритмизација живота. Ту има све мање места за уметност књижевности, уметност књига, уметност читања као „рада на себи“.

Демократија је једна од ваших константних тема. У књизи „Увод у демократију” констатујете: „Демократије у модерним временима код Срба никад није било, ни у једном периоду, упркос вредним покушајима појединаца и значајним напорима одређених политичких група.” Укратко, зашто ми кроз историју имамо проблем – да не кажем сукоб – с демократијом?

Ми имамо ужасно тешку историју. На пример, у балканским ратовима 1912-13. изгинуло је скоро пола наше војске. Одмах после у Великом рату 1914-18. умало пола народа. И у Другом светском рату платили смо превелику цену. Велика идеја Југославије је била најпре јужнословенски, „илирски“ пројект културне елите, а потом, кад је направљен, све више само српска ствар. На крају су од нас Срба побегли сви који су могли. Државу никако да склепамо како ваља, а тек политички поредак који се зове демократија! То је понешто захтеван поредак, а ми смо сувише склони историјским пречицама, инаћењима, одлукама „преко колена“. Данас је демократија свуда у свету посустала, пре је парадемократија него демократија какву су некад смислили и осмислили стари Грци као поредак једнакоправних грађана, сменљиве власти, одговорне јавности. Наш сукоб је са нама самима и светом око нас, па тек онда са идејом демократије.

Докле сте стигли с књигом о Зорану Ђинђићу као филозофу политике, коју годинама пишете? О Ђинђићу политичару људи знају (скоро) све, али о Ђинђићу филозофу доста мање – какав је био филозоф? Ви сте, иначе, приредили и књигу његових филозофских списа…

Ја сам га упознао као филозофа, било је нешто старији, тако смо се знали кад смо били млади. Имао је политичку филозофију у прстима, све од Платона и Аристотела преко Канта и Хегела до Хабермаса и Никласа Лумана. Али та огромна традиција политичке филозофије била је за њега само пословична „одскочна даска“, јер је као изразито даровит филозоф о политици размишљао даље од савладаних теорија. Његова књига „Југославија као недовршена држава“ је ремек-дело које и данас важи, не више за пропалу Југославију, већ сада за Србију која и даље пропада. Хтео сам најпре да пишем једну озбиљну биографију, али код нас то, из више разлога, највише услед недоступности архива и непоузданости сведочанства, није могуће. Ако успем да осветлим Ђинђића као филозофа политике – не као политичара – онда би то било у књизи сасвим другачије врсте. Он је јако ценио тзв. контрахенте – саговорнике који мисле различито и спремни су да расправљају без обзира куда их водила расправа. Таквог сам га упознао и запамтио. „Ма пусти ти те твоје Французе“, шалио се. „Пусти ти твоје Немце“, узвраћао сам. Наравно, нити су „ти Французи“ (Фуко или Дерида) моји, нити су „ти Немци“ (Хабермас, рецимо, с којим се иначе већ разишао) његови. А у разговорима смо се најчешће враћали на Аристотела и Хобса. Таквог Ђинђића бих покушао да представим: страсног мислиоца света, историје и самог мишљења. Хоћу ли успети, не знам. За ову зиму прерађујем књигу о Прусту и Џојсу, уклањам сувишно теоретисање, додајем доста управо о Кафки, Бекету, Борхесу. Све мање ми се свиђа објављена верзија, па правим нову.

Ђинђић је, нажалост, животом платио бављење политиком. Да ли би српско – и не само српско – друштво више добило да се посветио искључиво филозофији?

Ђинђића је убила држава којој је био кратко време премијер. Увек је, чак као дете, потцењивао опасности. Није веровао да се завршне претње по живот могу остварити. У томе је био филозоф налик на Сократа. Ништа ново нећу рећи ако подсетим да је у Србији одувек било опасно бавити се политиком. Филозофија би добила да се искључиво њој посветио, али он није био катедарски мислилац, њему је филозофија била модус егзистенције, чак врста личне политике живљења, жар укрштања стварног живота и филозофске стваралачке рефлексије. Јединствена личност, у европским, не само у нашим размерама.

(Разговор водио Бобан Каровић, НИН, бр. 3949, 3. септембар 2026, стр. 46-49.)

Levo-liberalna platforma

(utopijske kontroverze i problematski predlozi za razmišljanje)

Politički okvir („sistem“) zahteva ozbiljnu reorganizaciju u smeru snažne decentralizacije vlasti i značajnog jačanja lokalnih zajednica i njihovih autonomija. Lokalna zajednica (oko 5000 ljudi) je osnovna jedinica društvenog organizovanja. Lokalna zajednica se udružuje, shodno svojim interesima, sa drugim takvim zajednicama u opštine. Opštine (oko 50,000 ljudi) mogu se udruživati u gradove i okruge (oko 500,000 stanovnika). Lokalne zajednice imaju prednost u odlučivanju o sebi u odnosu na više vlasti. Njihovi organi imaju šestomesečne sastave a skupština svih građana lokalne zajednice je mesto donošenja odluka u čestom zasedanju. Na nivou lokalnih zajednica, opština i gradova nije dopušteno stranačko delovanje. Taj nivo čini lokalnu samoupravu građanskih zborova i skupština. (Ona ima, kao grassroots i participacijska demokratija, radnu prednost nad vlašću „odozgo“, oktroisanu s vrha.)

Država je savez svojih opština, a na saveznom i okružnom nivou deluju političke stranke i organizacije. Država je horizontalna zajednica jednakopravnih, a ne hijerarhijska, piramidalna struktura vladanja (sklona autoritarizmu i populizmu). Registrovanih stranaka ima do 10. Svaka stranka koja, na bilo koji način, zagovara nasilje i diskriminaciju građana po bilo kojoj osnovi, može biti suspendovana od strane državnog veća na 3, 6 ili 12 meseci, odnosno trajno. Državno veće – birano od strane opštinskih veća većinom – nadležno je za nadzor stranaka. Stranke učestvuju na izborima za državni parlament i skupštine okruga; svaki građanin ima pravo da bira i bude biran, a mandat poslanika, kao i svih nosilaca državnih ovlašćenja traje do 2 godine, najviše 2 puta. Umesto savremenih „ministarstava“ obrazuje se mreža stručnih timova kojom upravljaju parlamentarni i skupštinski odbori i sekretari. Smenjivanje nosilaca ovlašćenja može inicirati lokalna samouprava, opštinsko veće, grad ili okrug, kao i stranke u parlamentu. Parlament kao državna zakonodavna vlast bira izvršnu vlast (vladu i predsednika države), potvrđuje izbor savetnika i upravnika administracije, i predstavlja telo permanentne kontrole rada nosilaca ovlašćenja. Parlament može samo u izuzetnim okolnostima promeniti odluke lokalnih samouprava. Državni organi su u načelu pod nadzorom zajednice od koje dobijaju ovlašćenja i delokrug rada. U donošenju odluka polaže se na stručnost i odgovornost. Prekršajne kazne za ovlašćene se naplaćuju iz privatnih izvora nosilaca ovlašćenja. Ukidaju se imuniteti, privilegije i zaštite za sve funkcionere.

U zakonodavnoj oblasti sudije su nezavisne u radu, ali podležu izborima kao i svi nosioci ovlašćenja. Njihov mandat traje od 6 do 8 godina. Postoje opštinski, okružni i savezni sudovi sa ovlašćenjima u raznim sferama. Njihov rad je javan i podležu kontroli javnosti u svakom segmentu (kako bi se naglasila pravda, tj. izbegle pravne kazuistike i formalističko sholastičarenje, odnosno preteglo ad meritum načelo nad proceduralnošću „u ime naroda“). Tužilaštva su profesionalna, nezavisna u postupanju,  ali takođe podležu kontroli javnosti, a mandat tužilaca – opštinskih, okružnih, saveznih – takođe je na 6 ili 8 godina. Postoje tužioci za specifične oblasti (krivičari, finansije, rad uprave, privreda, ekologija, zaštita ljudskih prava i sl.) Advokatura je nezavisna. Pozitivni zakoni i propisi moraju biti svima razumljivi i bez praznina a podležu redovnoj periodičnoj reviziji i proveri od strane stručnjaka, ovlašćenih predlagača i javnosti.

Bezbednost se u prvom redu odnosi na bezbednost građana i zaštitu njihovih prava i sloboda. Agencije koje brinu o tzv. državnoj – opštoj – bezbednosti pod stalnom su kontrolom parlamentarnih tela i specifičnih, u tu svrhu određenih organa lokalnih samouprava. Operativni rad ovih agencija može biti skriven od javnosti najviše do godinu dana. Privatnost pojedinaca i njihove komunikacije je nepovrediva. Redovna policija je pod kontrolom i državnih i lokalnih tela. Njihovi rukovodioci takođe podležu izborima na 6 ili 8 godina. Pripadnici policije i profesionalne vojske ne smeju biti članovi stranaka i nemaju, dok su u poslu bezbednosti, glasačka prava.

Naglasak u ekonomiji kapitala je na privatnom preduzetništvu i regulisanom tržištu, naročito kod zaštite malih i srednjih preduzeća, a svi javni ili privatno-javni činioci, kompanije i firme koje imaju ma kakav udeo u raspodeli budžeta i zajedničkog novca dužne su da obezbede potpunu finansijsku transparentnost. Od javnosti mogu biti skriveni samo tehnološki i razvojni podaci, ali i u njih mogu imati uvid okružna i državna ekonomska veća. Radno zakonodavstvo ima prednost nad profitnim interesom. Raspon plata u javnom sektoru ide do srazmere 1:5. Oporezivanje je progresivno a državna i okružna ekonomska veća mogu umanjiti porez inkluzivnom i inovativnom kapitalu. Monopoli i kartelizacije nisu dozvoljeni. Luksuz i estrada, tabloidni mediji i sportski spektakli se dodatno oporezuju. Profitni viškovi koje utvrđuju ekonomska savezna i okružna veća, naročito ekstra-profiti stečeni privatnom upotrebom javnih resursa, usmeravaju se u fondove opšte solidarnosti za siromašne, nezaposlene i socijalno ugrožene građane. Strani biznis podleže isključivo domaćem zakonodavstvu. Veroispovest je slobodna a religijske organizacije su poslovno integrisane u finansijski sistem. Javni saobraćaj – drumski, železnički, rečni, dostavni i prevozni – ima prednost nad privatnim. Finansijske provere su obavezne i stalne za sve korisnike budžetskih sredstava.

Država sklapa mirovne i bezbednosne ugovore sa susednim državama i njihovim organizacijama. Vojska države ne učestvuje u stranim sukobima, kao što ni strane vojske ne mogu imati baze ili angažmane na domaćem tlu. Sa evropskim organizacijama država sklapa razne ugovore o saradnji, ekonomskoj, finansijskoj, kulturnoj, graničnoj. Diplomatiju vode stručne službe i kadrovi, i pod kontrolom su parlamenta i okruga.

Zdravstvo je pre svega usmereno na prevenciju bolesti. Obezbeđuju se redovni besplatni pregledi i dijagnostika. Savezne službe i lokalne samouprave imaju uticaj na stručna tela u davanju pristanka (licence) za rad lekara, a specijalistički i klinički centri su pod kontrolom saveznih i okružnih organa. Lekovi su dostupni svima uz minimalnu nadoknadu. Ulaganje u zdravstvo i ekologiju ima prednost nad drugim ulaganjima. Zelene površine i ekološki urbanizam, zaštita prirode, vode, vazduha i drugih primarnih životnih resursa imaju takođe prednost nad ekonomskom upotrebom tih resursa i o tome naročito brinu savezne i lokalne vlasti.

I ulaganje u obrazovanje ima prednost nad drugim ulaganjima. Osnovno i srednje obavezno školstvo je rasterećeno po sadržini i metodima; umesto memorijskog balasta i učenja podstiče se inovativno i kritičko razmišljanje, usmereno na životne događaje pre nego na tradicionalna nastavna polja. Takođe je obavezno uvođenje jednog zanata kao rezervnog poziva. U nastavu se uvode vaspitavanje za demokratiju, ekonomsko elementarno obrazovanje, ekološka svest i kultura na osnovama svetske i nacionalne baštine. Primanja nastavnika viša su barem dvostruko od medijalnih plata u državi. Obrazovne ustanove su autonomne u radu po svojim metodama a nastavne sadržine usaglašavaju kroz autonomna lokalna i savezna veća. Naučne ustanove su takođe autonomne u istraživanju i razvoju znanja.

Kulturne ustanove su autonomne i nezavisne jedinice stvaralaštva. Umesto tzv. industrije kulture podstiče se i pomaže individualno stvaralaštvo. U središtu brige za kulture stoje umetnosti. Savezna i lokalna veća finansijski i organizaciono pomažu umetničko stvaralaštvo, i mogu umanjiti poreska opterećenja za zahtevnije kreativne projekte. Kulturno nasleđe je zaštićeno od strane stručnih saveznih veća i čuva se kao jedan od opštih prioriteta. Kao skup opštih vrednosti kultura čuva zajedništvo individua, i sprečava svaku represiju po etničkoj, verskoj, obrazovnoj, jezičkoj, seksualnoj osnovi (bračne zajednice su slobodne od države i zavise od pojedinačne volje partnera, a deca su zaštićena od svakog nasilja i pritiska). Budžeti za kulturu, nauku, obrazovanje i zdravstvo ne mogu biti manji od budžeta za odbranu ili bezbednost.

Javnost je slobodna, mediji mogu biti savezni i lokalni. Mediji su dužni da plasiraju sve informacije od interesa za građane, bez cenzure ali sa proverom tačnosti. Njihova je dužnost da neguju i podstiču diskusije o svim društvenim problemima. Stranački nastoje da budu neutralne, ali savezna i lokalna veća za medije mogu suspendovati rad medija na kraći period ukoliko mediji pokažu pristrasnost, nepismenost, propagandni ili senzacionalistički interes. Sprečava se vlasnička koncentracija u medijima, privatni mediji su pod nadzorom javnosti. Podjednako u medijskim sadržajima moraju biti zastupljeni kultura, nauka, stvaralaštvo, umetnost, zdravstvo, ekologija, obrazovanje kao politika. Kazna za podsticanje nasilja je ukidanje medija. Javnost ima prednost u svim slučajevima nad biznisom, državnom bezbednošću, stranačkim aktivnostima a dužna je da štiti privatnost i dostojanstvo građana. Mediji su obavezni da podstiču socijalnu solidarnost i odgovornost za pravdu.

Itd.

Sloboda kao klasični postulat ili „aksiom“ demokratije cilj je, svrha, telos ovog tipa političkog poretka. Ali ta je teleologija vezana za niz drugih uslova, za klasične postulate odgovornosti, smenljivosti, javnosti i jednakopravnosti, o čemu smo pisali u ovoj mini seriji libretarija.

Sloboda je jedna od najdiskutabilnijih i samim tim najviše diskutovanih vrednosti, polivalentna i utoliko sporna. Pitanje je na kojem ćemo nivou i u kojoj mreži razloga postaviti taj spor.

Platon je slobodu razmatrao u odnosu na atinsku demokratiju o kojoj je imao loše mišljenje, jer je posmatrao kao demagogiju a građane kao neuku, povodljivu masu, gde demokratija „usađujući u duše izmenljive i nepouzdane običaje [nomoi, zakone] polis čini promenljivim i neprijateljskim prema sebi i drugim ljudima“, kaže u Zakonima. A u Gorgiji se slobode i oni koji ih zastupaju uzimaju za izvore zla: „Za njih [političare predvodnike u „zlatno doba“ Atine] kaže se da su polis učinili velikim; ali ne opažaju da su ti stari doveli do toga da je polis podbuo i iznutra truo, jer su bez razboritosti i pravednosti polis ispunili lukama, brodogradilištima, zidinama i svakojakim takvim ludorijama, pa kad bolest izbije onda će kriviti današnje savetodavce, a Temistokla, Perikla i Kimona, te uzroke zala, hvaliće na sav glas.“ Država, pak, izričito ustima Sokrata kaže: „Tiranija ne nastaje iz drugog državnog uređenja nego iz demokratije – iz razobručene slobode [ἐξ ἀκροτάτης ἐλευθερίας]“.

„Razboritost i pravednost“ na koje se Platon poziva kao na osnovu svog argumenta ovde je njegova, filozofska, metafizička idiosinkrazija („O pravednosti“ je podnaslov Države). Ništa lakše nego prezreti slobodu čim se zamisli kao „razobručena“ ili „neograničena“, naročito ako si ušuškani atinski aristokrata, ili, nedavno, prominentni univerzitetski jurista pod nacistima. „Ovo su dve kategorije: svoje i srodno [τὸ οἰκεῖον καὶ συγγενές], i drugo i strano [τὸ ἀλλότριον καὶ ὄθνειον]“, piše opet Platon u Državi i nalaže njenim „čuvarima“ (vojnicima) da razlikuju svoje (οἱ οἰκεῖοι) od neprijatelja (οἱ πολέμιοι). Protiv ovih potonjih neumoljivo sledi rat (πόλεμος). A Karl Šmit, taj jurist pod nacistima, vratiće se na kategoriju političkog neprijatelja kao temeljnu, konstitutivnu, pa će osporiti demokratiju kao „neutralizaciju“ neprijatelja i „depolitizaciju“ države (Der Begriff des Politischen, 1932).

Za klasičnu, antičku demokratiju sloboda je vezana za postulate demokratije (jednakopravnost, smenljivost, odgovornost, javnost). Kakva je ta veza, koje vrste uslovnosti su bile na delu? Herodot, „otac“ istoriografije, u III knjizi svojih Istorija, piše o izvesnom Otanu (takođe znači „otac“) koji je prvi predlagao Persijancima, nakon ustanka protiv krvoličnih „maga i satrapa“, demokratiju. Na zasedanju vođa ustanika njegov predlog biva odbačen u ime monarhije. On, Otan, tada ustane i kaže:

„Drugovi zaverenici, jasno je da jedan od nas treba da bude kralj, bilo da bude kockom izabran ili da se obratimo persijskoj javnosti da ga ona izabere većinom glasova, ili, najzad, na neki drugi način. Ja se, naime, neću sa vama takmičiti za vlast, jer niti hoću da vladam nad nekim, niti da neko nada mnom vlada, i ja se odričem vlasti, pod uslovom da nikada ne dođem pod vlast nijednog od vas, niti ja niti moji potomci. – Kad je ovaj to izjavio, ostala šestorica pristanu na njegov uslov. On se, dakle, jedini od njih nije otimao za vlast, nego je napustio njihovo društvo. Ista ta kuća je i dan-danas jedina u Persiji koja uživa potpunu slobodu i živi po svom nahođenju, ali ne radi ništa što bi bilo protivno persijskim običajima i zakonima.”

Ovde sloboda znači „živeti po svome“, ali ne „protivno zakonima (i običajima, nomoi).“ Sloboda ostaje u rezervi, i ako nema demokratije. Zapravo, ona je sama rezerva, što će reći opcija, alternativa, mogućnost. Ako nije „neprijatelj“ zakonima i običajima, i ako oni nisu njoj neprijatelji, onda je ona svrha demokratije. Sloboda ako je odgovorna ume da bude napor i ne retko je ljudi odbacuju u svom „bekstvu od slobode“, kako glasi naslov slavne knjige Eriha Froma.

Herodotov prijatelj, onaj koga je Platonov Sokrat označio kao „uzrok zla“, Perikle, u svojoj čuvenoj pohvali braniocima atinske demokratske slobode, rekao je: „Mi vodimo svoje javne poslove na slobodan način. Što se tiče gledanja jednih na druge u svakodnevici, ne ljutimo se na suseda jer čini što on želi, niti na njega gledamo s prekorom koji, iako ne nanosi zlo, ipak može boleti. U svojim pojedinačnim životima živimo zajedno podnoseći jedni druge, dok u javnim stvarima ne pre­ko­rač­ujemo zakon”.

Ta je odgovorna, uokvirena klasičnim postulatima demokratije sloboda pala u hijerarhijama rimske republike, a onda i u modernim republikanskim, predstavničkim, posredničkim demokratijama i parademokratijama. Već će sv. Avgustin uhvatio slobodu u makaze teološke hijerarhije kad je vezao za volju (volju da se skrene u greh). I novo doba će drugačije misliti o slobodama. Benžamen Konstan će početkom XIX veka naglašavati modernu slobodu kao pojedinačnu za razliku od stare antičke kao kolektivne (delimično je to ispravno), a Džon Stjuart Mil će slobode razumeti i politički (kroz slobode od stranog vladanja, slobode zajednice da sebi ustanovi ustavni poredak, slobodu mišljenja, iznošenja stava i udruživanja), pa i ekstrapolitički (slobodu od većinskog nametanja obrazaca mišljenja i ponašanja). Isaija Berlin će povući razliku između tzv. pozitivne slobode (ili slobode za nešto) i negativne (slobode od nečega, od nekog ometanja ili ograničenja), primećujući da je prvu teško specifikovati jer brzo nameće normativizam.

U tzv. liberalnim teorijama – a stanovište liberalizma se pre svega određuje kao slobodarsko stanovište – razvilo se tušta i tma varijanti. Najkrupnija je ona koja razlikuje liberalnu politiku od liberalne ekonomije. U prvoj opasnost po slobode dolazi najviše od države kao resursa prinude i sile, pa liberalni stav najpre znači da državu valja držati na uzdi, odnosno nadzirati je kako ne bi prešla iz oruđa zajednice u silu nadzora nad zajednicom. U drugoj, opet kroz više varijanti, ekonomska delatnost treba da je slobodna, što će reći da je svaki njen činilac ili akter slobodan da nastupa po svojoj volji, a tzv. slobodno tržište će biti radni i krajnji arbitar. Mnoge su bile primedbe i prvom i drugom stavu. Onom političkom da država nije samo opasnost po slobode, već da je i njihov zaštitnik, čuvar, tutor – ona sistemom zakona daje pa i oduzima slobodu – i da ne mora biti tzv. „hladno čudovište”, što onda zagovornike države kao čuvara sloboda lako odvede u etatizam sa šansom da skliznu u autoritarizam. A ekonomskom liberalizmu primedbe su da je i tzv. slobodno tržište uvek ovako ili onako uređeno, regulisano, dakle uslovno slobodno, sve do toga da ako nema ekonomskih sloboda onda nema ni političkih (što jedne odvodi ili do apologetike tzv. neoliberalizma, ili kod drugih se u ime fikcije ekonomskog egalitarizma faktički mogu poništiti i političke slobode, što je slučaj marksista, naročito boljševika). Ove rasprave, oko političke a onda ekonomske slobode, čine liberalizam šarenolikim skupom stanovišta i teorija, a spadaju, ako se uzmu u svojoj raznovrsnosti i pluralizmu, među najbogatije rasprave političkog nasleđa naše modernosti. Od takvih rasprava u velikoj meri onda zavisi i razumevanje slobode kao mere moderne demokratije.

I kad se sloboda odvoji od demokratskih, naročito klasičnih postulata, ona se pretvara u neprijatelja slobodama drugih, u ratničko, nasilno, bahato sredstvo vladanja ili podrške vladanju, kako je bio slučaj mnogo puta u istoriji, kakav je slučaj danas u Srbiji. Tada sloboda postaje kvazisloboda, prelazi u nasilje. Pišem ovde redove na dan kad Valjevo beleži godišnjicu policijskog besramnog nasilja nad protestantima, mladima, ženama, decom. „Sloboda“ batine, pendreka (službene batine), razbijenih vilica i čela, svakako nije sloboda. Ali to ne treba ni dokazivati.

Živelo Valjevo!

(Izvor fotografije: Nova.rs, 14. VIII 2026.)

Čemu ili kojem redu – „redu veličine“, kako bi rekli inženjeri – pripada politički pojam jednakosti? To je normativni pojam sa više značenja, pravnim, političkim u užem značenju, ekonomskim, etničkim itd. Pošto su sve stvari, pa i ljudi, na ovom svetu jedinstvene pojave, singularije, pa otuda načelno različiti, normu jednakosti neki vide kao vrstu fikcije, kao još jednu legal fiction ugrađenu i u politiku. Za poznavaoce speech act teorije to nije konstativna već performativna veličina (ne upućuje na merilo istine i neistine, kao konstativi ili konstatacije činjenica, već pripada govornim činovima koji se mere uspehom ili neuspehom zavisno od ispunjenja uslova). A za ideologe raznih vrsta jednakost ima vrhunac u egalitarizmu, kojem su jedni skloni, a drugi ga otklanjaju kao opasnost istorije.

Za klasičnu, antičku, starogrčku demokratiju politička jednakost, i samo ona, bila je od ključnog značaja. Poznata je pod imenom isonomije (ἰσονομία), koju prenosimo kao jednakopravnost. Dolazi od iso- (ili isos-, ἴσος), jednako, isto, i onda pripaja sebi nomos (νόμος), što je zakon, ali i običaj (i norma dolazi iz istog korena). Nomia (νομία) upućuje na glagol νέμειν, na podeliti, dodeliti, raspodeliti, pa i upravljati. Ukratko, isonomija kao ravnopravnost je politička distribucija norme da su svi jednakog statusa kao građani, a zapravo su to bili, u staroj Atini, autohtoni punoletni muškarci.

I ako biste ovih dana na Zelenjaku ili Kaleniću sreli nekog starog Atinjanina iz V ili IV veka pre tzv. naše ere, kako prebira po smokvama i traga za bobom, pa ga zapitali živi li još u poretku koji se zove demokratija, po svoj prilici bi žmirkajući odgovorio: „Da, živimo u isonomiji“. Isonomija je bila češće ime stare demokratije, jer se nad ovom potonjom već nadvijala njena senka demagogija.

Dakle, reč je o političkoj jednakosti u klasičnoj demokratiji. Isonomija nije ulazila u ekonomsku ili socijalnu jednakost, to će postati problem sa rimskom državom, hijerarhizovanom republikom gde veća prava imaju imućniji, naročito patriciji, aristokrate, pa vlast drže i formalno kroz oligarhijski Senat. A kako se moderne demokratije ugledaju na rimsku republiku, a ne na atinski polis, i kako moderna republikanska predstavnička demokratija reprodukuje socijalne hijerarhije, naročito one došle iz ekonomske sfere, jednakost je, ona politička, ostala pravna fikcija, i ispod sebe drži, maskira ili ne retko skriva stvarnu nejednakost. Kao što je poznato, mi smo aktivni kao demokratski subjekti samo jednom u četiri ili pet godina kad izlazimo na glasanje. Između toga, u ostalih 1460 ili 1825 dana mi smo objekti političke hijerarhije i hegemonije. Između dva glasanja možemo biti politički „subjekti“ kao kafanska ili medijska gunđala, ići u protestne rulje protiv Hulje, lepiti plakate, žvrljati grafite i igrati se „aktivista“, drmati kaveze vlasti, ali sve te nužne i opštekorisne, humanističke pa i bogougodne radnje staju na granici odlučivanja – iz tog polja smo isključeni.

Zato su neki „jednakiji“ od drugih, iako smo u načelu, po fikciji ili normi bez primene, svi jednaki. Orvel se poigrao rečima, pa u Životinjskoj farmi (1945), prasac Napoleon čim zadobije vlast menja prvobitni sedmi član životinjskog ustava, i početnu normu „all animals are equal“, „sve životinje su jednake“, u član „all animals are equal, but some animals are more equal than others“, „sve su životinje jednake, ali su neke životinje jednakije od drugih“. U anglosaksonskim zemljama Životinjska farma je bila obavezna lektira, negde je to još i sad, a tumačena je od revnosnih učitelja kao alegorija sovjetskog, boljševičkog sistema, pa se za svinju Napoleona tvrdilo da je Staljin. Ali je Orvelova ironija daleko šira, i nije se ograničavala na boljševike, već se ticala i zapadne demokratije, prerasle u parademokratiju, gde su „neke životinje jednakije od drugih.“ Zar od Orvela, a naročito danas, ne vladaju uglavnom razni „državnički“ veprovi, nerasti i druga stoka „napoleonovske“ provenijencije?

To se odnosi, makar prikriveno, i na staro određenje političkog subjekta kao „političke životinje“. Kod Aristotela je zoon politikon ime za čoveka politike, ali je zapravo ζῷον πολιτιϰόν više politička „živuljka“, živi stvor, nego životinja u kasnijem značenju animalnog soja bića. Iz ovakvog shvatanja političkog subjekta stvoriće se teorija tzv. prirodnih, kasnije univerzalnih prava, gde je jednakost vrednost koju nosi ili treba da nosi svaki pojedinac već po prirodi, odnosno univerzumu. Takav pojedinac je kao apstraktna osoba upućen na racionalost određene vrste, a tu racionalnost bi izražavao zakon kao skup pravnih normi. Tako uspostavljena kategorija može onda da raskine čvršće veze sa stvarnim istorijskim odlikama ljudi, da se sa zemlje preseli u normativna nebesa, ugradi u ustave i proda građanima kroz tvrdnju da su oni, građani, nosioci („hipokeimenoni“, „subjekti“) političkog suvereniteta. Što će reći da su osnova, apstraktni i odvojeni od tvrde, zemaljske istorije, političke moderne demokratije. A kako je suverenost od latinskog superanus, u značenju najveće moći, dovoljno je podeliti ovu reč crtom po sredini, pa tu fikciju vratiti na zadnjicu njenog značenja. Performativna uloga suverenosti je takođe normativna fikcija, fiktivnija ili „jednakija“ po svojoj fikcionalnosti, nego jednakost u modernoj interpretaciji.

All men are created equal, „svi su ljudi stvoreni jednakima“, kaže američka (ustavna) Deklaracija o nezavisnosti iz 1776. Tu su, na početku Deklaracije, „izvesna neotuđiva prava“, certain unalienable Rights, „među kojima su Život, Sloboda i potraga za Srećom“, Life, Liberty and the pursuit of Happiness. Ove normativne fikcije jednakosti i neotuđivosti su u stvarnosti rane američke Republike maska za nejednakost i otuđivost do uništenja. Život domorodačkog stanovništva („Indijanaca“) u ime „potrage za Srećom“ vredeo je koliko ispušena lula duvana, jer je ta „potraga“ ponudila „Sreću“ belim kolonizatorima da osvajaju, grabe zemlju, proganjaju i uništavaju domorodačka plemena. Od populacije od oko 5 miliona pre kolonizacije, tokom „potrage za Srećom“ biće ih uništeno oko 90%.

To secure these rights, Governments are instituted among Men, nastavlja da glagolji Deklaracija: „da se obezbede ova prava ustanovljuju se Vlasti među Ljudima“. Možda ono Men treba ipak uzeti kao muškarce, jer je nova američka Republika, po uzoru na onu starorimsku, u izvoru ratna, osvajačka, ekspanzionistička, kolonijalna. „Vlasti“ daljom razradom u Ustavu (1877-8), postaju podeljene na „grane“, shodno Monteskjeu iz Duha zakona (1748): izvršna (Predsednik i njegove „administracije“, tj. Vlada), zakonodavna (Kongres podeljen na Senat i Predstavnički dom) i pravosudna. U početku se naglašava zakonodavna vlast kao ustanova koja čuva jednakost prava, ali u praksi lagano preovlađuje izvršna, hijerarhizovana, gde se u ime efikasnosti, bezbednosti, upravljanja, nejednakosti u političkom statusu sve više uzimaju za normalne. Egzekutiva pod svoje preuzima legislativu a onda i juridičke aparate.

To će biti obrazac za sve moderne republike, njihove predstavničke demokratije, normativna jednakost i nejednakosti u praksi. Država kao republika čuva normativne fikcije pravne jednakosti kako bi reprodukovala političke, socijalne i naročito ekonomske nejednakosti ispod tih fikcija.

Po svoj prilici je to bio uslov ili cena zajedništva. Jednakost kao primarna politička fikcija, nužna norma i forma politike nekako drži ljude zajedno. Stvarnost je pod stegom razlike, jednakost je uslov da zajednica stupi u kakav takav poredak. Klasična jednakopravnost, isonomija, distribucija je, redistribucija i jednako upravljanje onim što je različito. Moderna jednakost pred zakonom, naglašenije performativna i normativna, i zajedništvo projektuje kao fikciju, jer stvarne razlike zajednicu raslojavaju, drže je pod centrifugalnim vektorima, u razmicanju. Država onda stupa na scenu kao faktor objedinjavanja, a ona je kao veberovski „monopol sile“ (das staatliche Gewaltmonopol, odnosno das Monopol legitimer physischer Gewaltsamkeit, „državni monopol prisile“, „monopol ozakonjene fizičke prisilnosti“) zainteresovana da silu primeni jednako na one koji bi joj se oduprli. Čak ne ni to: prinuda da smo jednaki reprodukuje nasilje da su „neke životinje jednakije“. Jer među „jednakima“ i „jednakijima” mesto „najjednakijeg“ mora se očuvati za državu i one koji su joj na čelu.

Treba li uopšte pisati o Srbiji iz ugla klasičnog postulata demokratske jednakopravnosti? Iskreno, mrzi me, toliko su stvari očigledne. Zato samo par reči:

Studentsko-građanski pokret 2025-26. svakako je buđenje ideje jednakopravnosti, dublje, rekao bih, od formalističke fikcije jednakosti. Šta će biti niko ne zna. Srbija nema centriste niti levičare poput mađarskih Demokratikus Koalíció, Magyar Szocialista Párt, Párbeszéd – A Zöldek Pártja ili Baloldali Szövetség pa da se svi povuku pred važnijim ciljem – smenom autokratskog Orbana makar i desničarem Peterom Mađarom, ne bi li se potom uspostavila elementarna ravnopravnost stranačkih učesnika na narednim izborima. Slično su prethodno učinili u Crnoj Gori, povezujući kuso i repato, građansku Uru i litijaške Srbende, ne bi li prekinuli Mila u pohodu na večnost. Mi smo još uvek sui generis socijalna banda razbijena po najraznijim osnovama. Zajedništvo, ono koje nije prvenstveno državni obruč „monopola sile“, već je iznalažanje smisla-da-se-živi-zajedno, daleko je ispred nas.

1. Tajne

Može izgledati neobično da zapis o javnosti kao klasičnom postulatu demokratije počinjemo iz po mnogo čemu suprotnog ugla, iz ugla tajnosti. Ali tako je samo na prvi pogled. Tajnost i tajne omeđavaju javnost, spolja koliko iznutra.

U klasičnoj (starogrčkoj, atinskoj) demokratiji javnost se oslanjala na dve pomoćne vrednosti. Jedna je bila paresija (παρρησία), što je obeležavalo otvoren, iskren, hrabar govor.[1] To je povezivalo istupanja pojedinca i očekivanja slušalaca, naročito u raspravama na opštoj, svima dostupnoj Skupštini. Druga vrednost je bila isegorija (ἰσηγορία), povezana sa isonomijom, političkom jednakopravnošću: jednako pravo ili ista sloboda građana da istupaju u javnosti, odnosno obrate se i govore u zajednici. I dok je prva način govora ugrađen u običaje i karakter ljudi, druga je uže politička utoliko što se odnosi na istupanja pred polisom i za polis.

Ovo poslednje nije što i imunitet u modernoj parademokratiji, zaštita od posledica za reč u parlamentarnoj debati.[2] Koren munus je zajednički imunitetu i komunikaciji: imunitet je rez ili prekid komunikacije (kao zaštita da se ne preispituje i ne obaveže zaštićene od posledica za svoje činove). To je odsustvo komunikacije vlasti, odnosno države prema zajednici, a ako ne onda njeno skretanje u poželjnom pravcu. Ono što imuniteti štite jeste tajnost političkog delovanja (odlučivanja, kao i sprovođenja odluka), tajne politike kao arcana imprerii, kako je još rimski istoričar Tacit govorio.

Šta je arcana imperii?[3] To je skup razloga vladanja, u prvom redu razloga države. Postoji u tom skupu element koji se čini javnim i obrazlaže kao javno dobro, salus publica: ratio status je državni razlog, razlog što država postoji, i odnosi se najviše na ono što je u interesu države da opstane kao takva. To je kasniji, moderni raison d’état, uz aparate koji taj „razlog“, „racio“ ili „zakon“ čuvaju i obezbeđuju. Ona je poput „zagonetke umotane u misteriju enigme“ (Čerčil). Država se tim „razlogom“ opravdava ili legitimiše. Mnoge teorije o poreklu i smislu države odnose se najviše, makar ne uvek izričito, na ovaj „razlog“: od toga da su države nastale kao nastavak ratničkih skupina do tzv. društvenog ugovora, kad građani među sobom sklope pakt, formiraju instancu koja se zove država i na nju prenesu svoju moć u zamenu za bezbednost (Hobsova varijanta), odnosno brigu o tzv. javnom dobru (Rusoova modifikacija). Bezbednost je u srcu tog „razloga“, a njegovi čuvari su čuvari državne tajne.

Za razliku od atinskog polisa, gde se javno na skupštini raspravljalo i o ratovima, rimska res publica je kao ratnička država u stalnoj ekspanziji izgradila teoriju državnog prava shodno svom ratio status.[4] Već je Platon, u Zakonima, imao zamisao „tajnog veća“, grupe mudraca koji bi se sastajali kasno noću, pred zoru, i donosili najvažnije odluke za polis – praksa koju je atinska demokratija odbijala. Stari Rim je imao prve vojne obaveštajne i kontraobaveštajne službe, a pozni vladari su im delokrug proširili i na praćenje civilne populacije, naročito uticajnijih pojedinaca. Republika je porodila tajne službe kao aparate svoje arcana imperii. I taj model će države modernog doba preuzeti od Rima inspirisane njegovom republikom. Prvi predsednik Sjedinjenih država, Džordž Vašington, formira odmah po proglašenju nezavisnosti dve službe: Culper Ring, agenciju za skupljanje informacija, i Knowlton’s Rangers, obaveštajce sa posebnim, ne retko ubilačkim zadacima. Danas SAD imaju barem dva tuceta takvih agencija, uz razne dodatne službe za specifična područja, i dalje pod kontrolom Predsednika.

Sve ovo upućuje na genezu države iz rata, da je ona, kao organ ili skup organa, „rat vođen drugim sredstvima“, kako je već Aron preokrenuo formulu Klauzevica „rat je politika vođenja drugim sredstvima“. Razume se, taj je „rat“ pre svega u mirnodopskim uslovima, ali je ne manje od stvarnog rata politika tajne, skrivenih operacija sve do ciljanih eliminacija „neprijatelja“.

Državne tajne službe su ne samo produžena ruka prikrivene politike kao rata (protiv tzv. spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja), već su njeni ključni aparati i epistemička (saznajna) oruđa. One prikupljaju, analiziraju i arhiviraju ogromne količine podataka, znanje su u službi države, znanje nedostupno javnosti. U doba digitalne informatike one su agenti nadzora i kontrole, vredno prikupljaju i danas jeftino skladište bilione i bilione data, praktično sve što uradimo ili napišemo, pogledamo ili na drugi način digitalno taknemo.

2. srBIA

Kako stoji stvar kod nas sa domaćim tajnim službama?

Setimo se: prvo što je uradio naš Apsolutni Vladar bilo je da zasedne na čelo tzv. Biroa za koordinaciju bezbednosnih službi, čim je Toma iz Bajčetine preuzeo funkciju predsednika Republike. Tako je pod sobom imao čitav aparat tzv. bezbednjaka, pa je mogao da kroji, uz pomoć arhivskih dosijea, informacija i specijalnih operativnih radnji, sve što nas nadzire i kontroliše, kako bi čitavu državu a onda i društvo sapeo u svoje vlastodržačke dizgine.

Valja uvek imati na umu da tajne službe nikad nisu do kraja tajne. Ne samo da ostavljaju, htele ili ne, tragove u javnosti, već povremeno imaju manifestacije sasvim javnog tipa kako bi naglasile i overile vlastitu moć i prisustvo. Nedavno je BIA (a uporedo s njom postoje i VOA i VBA, vojne službe) zakonski preuzela da proverava zaposlene u poreskoj službi, kako bi imala kontrolu nad finansijama u Srbiji, a kako su finansije, naročito državne, pod visokim indeksom korupcije, one prelaze kroz nadležnost tajne službe još više u tajne, sve u ime zaštite bezbednosti države i njenog „ustavno-pravnog poretka“. Ionako naopakog već odavno.

Ali to je samo poslednja vest. Odavno je domaća tajna služba ona koja može presudno da utiče na sudove, tužilaštva, deo advokature, diplomate, raznovrsnu javnu upravu, državni i privatni biznis, ima takođe pod sobom tzv. civilnu policiju i njene snage, istražne i druge organe, kriminalni „milje“ sa kojim je, tvrde zli jezici, verovatno jako srasla, huliganske i slične odrede batinaša i, nije teško naslutiti, uz dosijea ako ne direktno, pojedince i pojedinke iz vladajućih i opozicionih stranaka, sve do tajnog snimanja seksualnih praksi ili prisluškivanja privatnog života kako bi se kompromitovali aktivisti ili stavili u vlastitu orbitu oni „problematični“. Njena mreža je postala sveobuhvatna, zadire u sve socijalne strate i segmente; ona je uistinu „kapilarna“. Čak i za umetnost: važne kulturne ustanove su praktično ukinute, umetnost kao u slučaju snimanja filmova nadziru „službenici“.[5] Raspoređivanjem „lojalista“ – lojalnih Vođi, a ne zakonu – ostvaruje se nadzor i ispunjava volja Vrhovnika.

Nikad reformisana niti podrvrgnuta ozbiljnijoj kontroli, Služba je preživela ratove 1990-ih kojima je značajno upravljala, prevrat Petog oktobra kad je spaljivala deo svojih arhiva kako ne bi pao u ruke promenjenih vlasti, omogućila razne nezakonite a krupne radnje (Savamala, Jovanjica, kontroverzni infrasonični „top“), a njeni su prsti vidljivi i u ubistvu Zorana Đinđića kao premijera Srbije.[6]

A to je samo deo. Za našu temu je od značaja što je ova tajna služba, kao stecište i skladište informacija,[7] od ogromnog uticaja na javnost, ili na ono što zastupa javnost, što će reći na tzv. medije, štampu, televiziju, botovski deo po mrežama. Povremeni, za sada još maskirani „načelima“, napadi na Studentski pokret i u tzv. nezavisnim medijima, liče na ono što Služba, preko svojih kontakata, plasira pred početak izborne kampanje. Pri čemu je smer njenog delovanja na javnost barem dvostruk. S jedne strane pomaže da se režim održi na vlasti, podstičući propagandu njemu u korist. S druge strane, deluje protiv protivnika režima, sada najviše protiv Studentskog pokreta, plasiranjem dezinformacija i „sumnji“ preko svojih odabranih saradnika.

A postoji i treći smer delovanja. Dezinformacije i spinovanja služe da se javni prostor zasiti i da se više ne razlikuje prava od lažne vesti, da se informacijski mulja i zbunjuje ionako dosta sluđen srpski populus. Time Služba kreira lažnu javnost, i kao u svakom mulju onda se politički akteri, učesnici i posmatrači jedva kreću, loše orijentišu i demobilišu kao energija promene. Ova para ili kvazi-javnost potiskuje onda i ono malo što je ostalo od upućene javnosti, odnosno sprečava mogućnosti za iole izgledniju raspravu, što bi bila najvažnija funkcija javnosti.

Pre neki dan je jedan od očito upućenijih poznavalaca rada „naših“ Službi, N. Lunić, objavio „mini-feljton“, gde je iz pravničkog ugla bacio nešto svetla na Službe. On počinje konstatacijom: „U praksi, decenijama unazad bezbednosne službe Srbije nisu struktuirane da odgovaraju na pitanje ’ko nam preti spolja’, već na pitanje ’ko nam je unutrašnji politički neprijatelj’.“ Dijagnoza je porazna po građanstvo: „Srbija ima bezbednosni sektor koji pokušava da radi sve i upravo zato ne radi ništa kako treba. Zamislite kompaniju u kojoj isti radnici istovremeno vode računovodstvo, pravnu službu i marketing – bez jasnog opisa posla, bez jasne odgovornosti i bez jasnog nadređenog kome duguju izveštaj. Kada nešto pođe naopako, niko nije kriv. Ali kada nešto uspe, svi prisvajaju zasluge. Bezbednosni sektor Srbije funkcioniše upravo po toj logici već decenijama i dok god funkcioniše tako, ne štiti državu već sebe.“

Autor analize predlaže da se, u promenjenim okolnostima pada režima, Službe stave pod kontrolu pre svega parlamentarnih vlasti, za šta postoji – uprkos tome što je minimalan, nerazrađen i malo delotvoran – zakonski okvir. Međutim, potreban je dublji zahvat. Za podvrgavanje Službi zakonu a ne autoritetu političara valja promeniti same zakone, učiniti ih strožim, užim, restriktivnijim. Ostaviti ih da same upravljaju sobom, ili da se oslanjaju na pravosudne instance koje su inače pod njihovom kontrolom, kako je sada situacija, ne menja mnogo na stvari. A ta je stvar zaštita same zakonitosti kao prvi posao nad kojim imaju da bdiju.

Verovatno su nerealni zahtevi koji se povremeno čuju – da se postupi kako je navodno Đinđić predložio posle Petog oktobra: raspuštanje Službe uz istovremeno raspisivanje konkursa za upošljavanje onih „neuprljanih“; a to je predlagao i za informativu državne televizije – jer Služba će štititi sebe raznim sredstvima, uključujući ucene i nuđenje usluga novim vlastima. Srbija je izgleda jedina država bivšeg socijalističkog poretka koja je izbegla ne samo ozbiljniju lustraciju (čišćenje) „službenika“, već i otvaranje tajnih arhiva. To ni drugde nije išlo lako, ali zadržavanje tog epistemičkog materijala u tajnosti simptom je arcana imperii, onoga što sa demokratijom ima malo, tačnije nimalo nema veze.

Lično sam pristalica „naivnog“ a korenitog rešenja: stavljanje takvih skužbi pod građansku a ne samo stranačko-parlamentarnu kontrolu, minimizacija „dragocenosti vlasti“, eventualno uskraćivanje uvida javnosti samo za kraći operativni rad (ako neka agencija za 6 do 12 meseci ne obavi konkretan posao, taj posao nije za nju ili ona nije za taj posao), i uopšte temeljno pretresanje svega što se poziva na raison d’état, a ne pripada stvarnom demokratskom poretku. Svestan nerealnosti takvog rešenja, prihvatio bih barem ozbiljnu kontrolu od strane zajednice, nakon lustracije i otvaranja arhiva.

Jer je javnost ne samo ono što predstavljaju njeni zastupnici – mediji ove ili one vrste – već je javnost u demokratiji njen konstitituvni postulat. Ona nije samo komunikacija informacija, već polje u kojem informacije kruže kako bi zajednica raspravljala o sebi, kvalifikovano odlučivala i još kvalifikovanije sprovodila odluke. Mediji su samo deo. Inače je tajnost moguća i dalje, čak i kroz nezavisne medije, selekcijom, filtriranjem ili rekontekstualizacijom. Tajna javnosti je zajednica, a ne država.

Ponovimo: klasična demokratija nije znala za tajne. Moderna živi od njih, brani ih ne samo kao raison d’état kao svoj raison d’être.

---

[1] O paresiji postoje predavanja Mišela Fukoa sa seminara na Kolež d’Fransu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Fuko je paresiju analizirao iz etičkog i epistemološkog stanovišta (éthique de la vérité), ali je ona pre svega politička vrednost jer je reč o istupanju u javnosti, o otvorenosti da se neguje ili podstakne rasprava o zajednici. V. Michel Foucault: Discours et vérité. Précédé de La parrêsia (2016), uz ostalo.

[2] Imunitet dolazi iz latinskog immunitas, složenica od in– („ne“) i –munus (obaveza, služba, razmena). Moderno značenje, došlo u XIV-XV veku, vezano je za slobodu od plaćanja poreza, a onda i od obaveza druge vrste, da bi kasnije reč ušla u medicinu kao zaštita od bolesti, naročito zaraza. Politički imunitet, pak, nije samo zaštita od posledica za izgovoreno u parlamentu, već za niz privilegija koje su se širile na državne poslenike, ministre, vlast, upravu, vojsku, policiju.

[3] Arcana su tajne (od arcanum, tajna), ono skriveno i prećutano. Ali u izrazu arcana imprerii, što su najprostije „tajne vladanja“, arcana su više od obične tajne. Dolazeći od arca, a ovo možda kao kalk iz grčkog άγαλμα, upućivalo je u korenu na kutiju u kojoj se drže dragocenosti. Pa su tako ove „tajne vladanja“ ono što je najdragocenije za državu, znanje koje ona poseduje i ne želi da podeli sa onima u čije ime vlada.

[4] Ciceron još ne koristi ovaj izraz, on pominje salus publicae (njegova je izreka Salus populi suprema lex esto, „dobro naroda je najviši zakon“), već njemu blisko načelo status regis, što će preuzeti pozno srednjevekovlje, a onda moderno doba. Jon Brancije (Johhanes Brantius, očuh slikara Rubensa) početkom XVII veka je napisao Ciceronovsku hvalu (Elogia Ciceroniana, 1612), i Senatora (Senator sive de perfecti et veri senatorus officio, 1633), gde se, u Antverpenu, tada pod habsburškom vlašću, ističe posao „sekretara“ („tajnika“), savetnika vlasti koji ne deluje javno već je obavezan samo svojim „glavarima“. To će započeti tradiciju nemačkih Geheimrat veća (privy councillor u aglosaksonskim državama), što se, uz varijacije i drugačije nazive, održalo do danas.

[5] CIA je pedesetih i šezdesetih imala poseban program za diseminaciju američko-liberalnih ideja kroz kulturu. To je bio odgovor na rad istočnih službi gde su naročito pisci i filmadžije bili pod nadzorom još od Oktobarske revolucije. Rumunska autorka Kristina Vatulesku je istražila istoriju uticaja KGB-a kod Sovjeta i Sekuritatea u svojoj domovini u odličnoj Policijskoj estetici – Literatura, film, i tajna policija u sovjetsko doba (Literature, Film, and the Secret Police in Soviet Times, 2010). Na domaćem terenu je najpoznatiji slučaj visokog udbaša Ratka Draževića koji se hvalio da je ubio dve hiljade „narodnih neprijatelja“ i spavao sa još više žena. Tito mu je dao da osnuje i upravlja Avala filmom, kako bi se u Košutnjaku napravio domaći „holivud“. Dražević je kao producent imao velikog uspeha – remek-delo Saše Petrovića Skupljači perja je snimljeno pod njim – a pružao je zaštitu i pojedinim autorima tzv. crnog talasa. Što baca neobično svetlo na titoizam: bio je to uvrnut sistem, i tiranski i liberalan, i zatvoren i otvoren, i večan i lomljiv. O kulturi pod real-komunistima v. upečatljivu raspravu Alekseja Jurčaka – Alexei Yurchak: Everything Was Forever, Until It Was No More – The Last Soviet Generation (2006). Jurčak je bio član grupe i teatra AVIA, ruske varijante Lajbaha.

[6] Počinioci atentata su bili jedan pukovnik i jedan potpukovnik Resora državne bezbednosti, uz neposrednu logistiku tzv. Zemunskog klana čije su vođe stradale u akciji hapšenja i sa sobom u smrt odneli dragocene podatke o tom atentatu. Optužnica je potom sročena tako da se ograniči samo na izvršioce i ovo direktno okruženje, pa je to odredilo obim sudskog procesa. Ostala je nerazjašnjena tzv. politička (stranačka zapravo) pozadina, pod zaštitom ondašnjeg predsednika države i „službenika“ iz njegovog kabineta. Ali je teško zamisliti takvu operaciju ubistva predsednika Vlada pred vratima zgrade Vlade bez obiljnije logistike „tajnih službenika“, što nije ispitano (osim možda u jednom tajnom izveštaju nedostupnom i danas), iako su simptomatične izjave političara na tzv. oproštajnom mitingu radikala pred Šešeljev odlazak u Hag, napisi visoko pozicioniranih novinara uoči atentata, kasnija predaja Legije, postupci prema Đinđićevoj sestri i sl. Ubistvo premijera jedne države, makar i tadašnje Srbije u fronclama, spada svakako u arcana imperii radnju. Simptomatično je da je poternica sa likovima optuženih objavljena na svim televizijama samo nekoliko sati posle atentata; ako su ih već znali, zašto ih nisu sprečili? Ali „službina“ službena verzija će opstati sudski overena, pa će je ponavljati, o godišnjicama ubistva, novinari, navodni dokumentaristi, čak i pojedini pisci apologete.

[7] Liči da je ona sama u sadejstvu, u pojedinim poslovima, sa nizom sličnih inostranih službi. BIA, recimo, koristi razni izraelski softver – Cellebrite forenzičku opremu za otključavanje, premošćavanje i izvlačenja podataka iz mobilnih telefona, NoviSpy kao „trojance“, uz Pegasus i Predator, za infiltraciju u digitalne aparate, FindFace i biometriju za prepoznavanje lica, mapiranje kontakata, iščitavanje registarskih tablica – za šta je teško verovati da Mosad nema „duple ključeve“. To je poznato iz nabavki, ali je ostalo uglavnom skriveno šta je sve od opreme i direktnije infiltracije došlo iz drugih stranih, zapadnih i istočnih agencija.

  „Ako se paralele ne sreću, nije otuda što ne mogu, već zato što imaju drugog posla“. – Vladimir Nabokov

U libretariji smo pretprošli put pisali o odgovornosti u demokratiji, povodom istupa Movsesijana iz PSG-a i uslovne podrške studentskom pokretu ZLF-a. Odgovornost je, zajedno sa javnošću, jednakopravnošću, slobodom i smenljivošću jedan od velikih 5 postulata („aksioma“)[1] prvobitne, klasične, starogrčke, najviše atinske demokratije, kako smo tvrdili još u Političkoj naratologiji a potom u Uvodu u demokratiju.

Današnja libretarija je pod znakom epigrafa iz Nabokova navedenog na vrhu. Primenjen na našu tekuću situaciju: ako se stranke koje, manje ili više, pripadaju demokratskoj opoziciji, i studentski pokret ne sreću, ne ukrštaju, a na paralelnim su zadacima, nije otuda što ne mogu, već što svaka strana ima svoj posao.

Pogledajmo te paralele iz ugla postulata smenljivosti.

Moderne demokratije, od kraja XVIII veka do danas, bivale su ustrojene po modelu rimske republike, pre nego atinskog demokratskog polisa. Već u starom Rimu država preteže nad zajednicom, a za poslednjih dvestotinak godina demokratija kao unutrašnji poredak  sve više gubi dinamiku klasične demokratije, i prelazi u političku statiku. Ona je u celini posredna, predstavnička, „parlamentarna“, a tokom XX veka može se zapaziti spor ali istrajan proces njene dalje i sve jače petrifikacije: izvršna vlast, vlada, predsednik, dobijaju premoć nad parlamentom, egzekutiva nadređuje legislativu, pa su parlamenti, kroz svoje većine, najčešće rubber-stamp, „pečatiranje“ volje i odluka izvršne, vladajuće ili partijske (makar i koalicione) vrhuške.

I to je bolest današnjih demokratija, koje se tako još samo zovu, ali gde od političkog aktivnog učešća građana skoro da nema ništa (osim na periodičnim izborima svake četvrte ili pete godine, kad birači postaju tek glasači). Demokratija postaje pokriće, a ne poredak jednakopravnosti, odgovornosti, pune javnosti, smenljivosti. Senatori su u američkom Senatu decenijama u foteljama, a stranke, najpre federalisti i republikanci, a onda republikanci i demokrate, smenjuju se kao vrhuške usporavajući tempo smenljivosti. Slično je u Britaniji sa vigovcima i torijevcima, kasnije torijevcima i laburistima, a današnje opšte nepoverenje u tzv. tradicionalne partije stvorilo je nove vrhuške, ali nije uticalo na promenu političke statike petrifikovane u predstavnički poredak. To da su stranke samo instrumenti iz velikog mehanizma modernog poličkog reprezentovanja izgubilo se iz vida i „naturalizovalo“ kroz tvrdnje, prisutne i kod nas, da je demokratija = višestranačje. Ne, višestranačje je samo vidljiv deo demokratije, ako je i kad je ima. A danas je svuda ima malo, prešla je u parademokratiju, sa populizmom (demagogijom) i autoritarizmom „liderskog“ poretka.

Ako se bliže pogledaju „aksiomi“ klasične demokratije – jednakopravnost, smenljivost, javnost, odgovornost, slobode – ističe se upravo smenljivost kao nosilac demokratske dinamike. Neotežano, redovno ili vanredno, normalno i predviđeno smenjivanje ljudi sa ovlašćenjima, onih „na vlasti“, svakako pokazuje i viši stupanj jednakopravnosti, odgovornosti, javnosti, pa i slobode političkog učešća svih u zajednici.

Iz ugla indeksa smenljivosti – na skali od lake pa do teške – situacija naše „demokratije“ izgleda više nego problematična. Uperimo li taj indeks (pokazatelj) na tekuće političke igrače, stranke koje se takmiče za vlast, lako ćemo videti da su stvari stigle na rub katastrofe. Režimske stranke, SNS i SPS, kao i par njihovih satelita, ne znaju ni za kakvu smenljivost. „Ne dam Gašića“ je njihov opšti i stalni slogan. Nema tog nepočinstva koje je izbilo i u javnost a da je dovelo do neke stvarne, odgovorne smene. Ako je i ima, onda je ona sa razloga lojalnosti partiji ili još više šefu stranke.[2]

Nevolja nije samo nesmenljivost, pa time i neodgovornost vladajućih stranaka, iako ona bode oči. Nizak je nivo smenljivosti i u većini stranaka političke opozicije, onim iz „demokratskog“ spektra (sa onim antidemokratskim nema nikakvog smisla ulaziti u rasprave). Uzmimo SSP, Stranku slobode i pravde. Đilas je njen „lider“, a on sam je imao dugu političku karijeru. Iako je mnogo godina bivao, ovako ili onako, u vlasti ili oko vlasti,[3] i kad je bio smenjen (kao jednom na čelu DS-a), Đilas je kroz novu stranku ostao nesmenljiv. Poput svog nekadašnjeg političkog zaštitnika Borisa Tadića, koji se, nakon gubitka predsedničkih izbora od strane izvesnog Tome iz Bajčetine, vratio na scenu, takođe sa svojom strankom.

U višepartijskom političkom poretku obično je stranačko liderstvo – koje moderni poredak podstiče, a kod nas doživljava orgastičke vrhunce – vezano za uspeh ili neuspeh na izborima. Stranke u Britaniji poštuju takav običaj i vođa brzo odstupa ako mu stranka ne dobije izbore. Kod nas se takav običaj nije zapatio. Ako ga i povuku sa mesta lidera, on osnuje novu, svoju stranku, kako bi ostao „lider“. Nije to važilo samo za Tadića i Đilasa. Ponoš je bio kandidat opozicione grupacije na predsedničkim izborima 2022. godine, dobio oko 19% glasova. To je gubitak izbora, a izgovor da su uslovi bili neravnopravi nije baš ubedljiv, jer se za te uslove znalo i pre dana glasanja. Ali je Ponoš – koga je Tadić postavio za načelnika generalštaba, a kasnije smenio jer je stao, Tadić, na stranu Šutanovca, tada ministra odbrane, danas režimskog ambasadora u Vašingtonu – ostao da bude „lider“, i sam osnovavši svoju stranku Srbija Centar. Na istim predsedničkim izborima je bila kandidatkinja i Biljana Stojković, i dobila 3,2% glasova, ali je ovaj neuspeh nije obeshrabrio da kasnije raspusti koaliciju Moramo, odnosno Zajedno, čiji je kandidat bila, a da je onda DS kooptira u vrh stranke.

Ima još primera, ali su ovo najupečatljiviji a tiču se sadašnjeg vremena.

Primer je i nedavni slučaj glumice, producentkinje, nastavnice glume Bojane Maljević. Ona se povukla sa (još nezvanične, neobjavljene, formalno nepostojeće) studentske izborne liste jer ne želi da bude na raspolaganju onih koji bi je predložili i koji bi onda kontrolisali njen poslanički mandat u slučaju da bude izabrana. Iako glumci po zanimanju slede skript, ovde bi glumica htela da je slobodan igrač, ljuta što je ne uzimaju na „poverenje“. Da nije situacija kod nas na rubu propasti, možda bi joj neka grupacija i dopustila takav teatar. Ali je njeno „povlačenje“ njen dobar marketinški potez, glumci vole da su na naslovnim stranama.

Pitanje je zašto potvrđeni gubitnici na izborima ostaju da budu glavni ili među glavnim, kako to da overeni luzeri opstaju kao „lideri“?

Verovatno je u igri ambicija koja se ne osvrće na odgovornost, gde je sujeta jača od brojeva, i gde je smenljivost – makar i kao ustupanje mesta drugima – poslednja rupa na političkoj svirali.

Zar onda čudi što studenti ne žele ovakve „lidere“ među luzerima? Jer je politički autoritet ovih luzera nultog stupnja a to ne mogu nadomestiti ni sposobnosti organizovanja, pribavljanje para za kampanje, a ni alibiji raznih vrsta koje su redovno spremni da ponude ako ih se uistinu pozove na odgovornost. Zakloniće se iza svog verbalnog aktivizma, Tviter i Instagram objava, iza svoje želje „za promenama“, svog „iskustva“ (gubitnika?), svoje stranke, „angažmana“, poželjno „prvoboračkog“, svog PR „tima“, i, naravno, svoje funkcije u partijskim mehanizmima bez učinka.

Pošto se domaći višepartizam uobličio kao liderski, sa niskim indeksom smenljivosti, ni stranke koje imaju druge predvodnike – Aleksić u NPS, Grbović u PSG – ne ulivaju studentima pa ni građanima naročito poverenje. NPS je sa Aleksićem izazito liderska stranka, a on se trudi da se marketinški nametne i drugima iz opozicije. To ga onda profiliše kao političara koji mora da zadovolji razne stranačke opcije i odvodi u demagoške fraze, čega je prepun njegov skorašnji intervju u Radaru. Širina i izoštrenost poruka ne idu zajedno, već se razilaze kao Nabokovljeve paralele. Grbović i PSG imaju drugačiji problem, manje liderski u personalnom, a više u interstranačkom vidu: naime, PSG u svojim saopštenjima lako otupljuje kroz opšta mesta, a njen je ideološki liberalni profil nedovoljno jasan. Kako su domaće stranke više ideološke nego političko-pragmatične tvorevine, ideološki je daleko više profilisan ZLF nego SSP, NSP, PSG, čak i današnji DS.

Kod ZLF-a je dinamika unutarstranačkih izbora i rasprava višeg stupnja, pa ostavljaju utisak da su prijemčiviji za smenljivost od ostalih. Možda to na liderski orijentisanoj političkoj sceni i nije prednost, jer remeti perceptivna očekivanja populusa, pa, uz dosta retorike naše domaće „levičarske“ čaršije, donosi malo glasova. Kako god, ZLF je na margini i čak ih u „ekološkom“ delu svog delovanja tuče rečiti Ćuta sa Ekološkim ustankom. I on je, Ćuta, od vrste „lidera“; kao jedan od vođa, sa Dobricom Veselinovićem i Zelenovićem, koalicije Moramo – društvance se potom rastalo – tvrdio je u jednom intervju 2022. godine „Opozicija spremna za kontrolu izbora“, što se ispostavilo kao netačno, a bilo prilično pogubno po opoziciju i njene glasače. Studenti to znaju, pa zato vredno pripremaju vlastite kontolore za predstojeće izbore.

Naši su „lideri“, na skoro celom spektru stranačke politike, studente doživeli kao veliki teret, ponegde i kao skoro glavne takmace. Studenti su pokazali da se politička mobilizacija građanstva može izvesti i bez lidera, što je našim „liderima“ (stavljam ih uporno između navodnika jer su lideri neuspeha, a ne uspeha) bio udarac u glavu, nokaut za njihove sujete. Ako se tome pridoda da im dobar deo potencijalnih (i samo potencijalnih) glasača sada optira za studente, da su studentima njihovi aktivisti, članovi, pa i čitavi lokalni odbori bliži nego vlastitim stranačkim vrhuškama, eto popriličnog stresa u njihovim redovima. A to objašnjava i medijski pritisak na studente, odnosno medijsko okruženje koje naši inače uglavnom i na žalost loši novinari – mislim na one koji su još novinari, a ne tek trubači u propagandnim orkestrima režima – potenciraju kao „lidersko“, jer je većini naših prezentera, televizijskih promotera i poducenata političke informative lakše da pozovu za neku blablatrućtruć emisiju razglašenog „lidera“ nego da se pozabave ozbiljnijom analizom kretanja i stanja u domaćoj politici.

Kaže se, u medijima, kako se naša Opo-Popo (opozicija koja je uglavnom populistička: već sama imena naših stranaka – narod, pravda, sloboda, građani i sl. – većinom su populističkog karaktera) sada bori za političko preživljavanje. To nije baš tačno. Politički će preživeti svako ko ne odustane od politike; studenti neće odustati od svoje borbe ni ako im se izborna pobeda brutalno oduzme. Naša Opo-Popo se bori da liderski preživi. Šta će Đilas da radi ako bi se povukao sa mesta „lidera“? Kako bi Ponoš ispunjavao dane kao vojni penzioner? Miki Aleksić se tek zalaufao. Izgleda da bi se kao ličnosti morali suočiti sa sobom ako ne nastave da „kolonizuju“ politički prostor svojim „istupanjima“, „liderstvom“ i obilatom moralizacijom sa visine svoje prvoboračke pravednosti. Zato moraju, te kolonizacije radi, da idu u vlastitim izbornim „kolonama“, jer im dogovoranje „ko kosi a ko vodu nosi“ ide veoma teško. Na margini ili u maloj bari izborne aritmetike previše je pretendenata ili poslovičnih krokodila. I pošto su šanse da završe u političkoj „kanalizaciji“ (gutter) vrlo velike – to ih neće sprečiti da nastave da glume „lidere“, ma šta se desilo – njihova nervoza raste. Ako su protestante iz „Jedan od 5 miliona“ ili iz „Srbije protiv nasilja“ doživljavali kao svoju stranačku vojsku – pa su, i njihovim zaslugama, ti protesti doživeli neuspeh – studenti nisu prihvatili mnogo puta ponovljenje pozive da ih Opo-Popo „artikuliše“ ili „strategizuje“. Tim pre što Opo-Popo stranke između sebe deluju sektaški, preklapaju se, jedva se razlikuju (osim po „liderima“) i daleko su od strateškog zajedništva u ime privremenih taktičkih izbornih koalicija, „kolona“ na glasačkom listiću.

Pitanje je još pre godinu dana u polemici sa drugim opozicionim poslanikom, Dinićem iz ZLF-a, postavila pominjana Biljana Stojković: „Šta će ostati od sadašnjih stranaka ako ne budu prisutne u parlamentu i zbog toga ne budu u mogućnosti da finansiraju svoje delovanje?“ Njen odgovor je bez odgovora iako dolazi iz „znanja“ : „Nemam odgovor na to pitanje, ali znam da će ta budućnost zavisiti od toga kako se partije postave u ovom burnom vremenu“. Meni i pitanje i odgovor izgledaju naopako. Šta će ostati od današnjih stranaka ako nisu više na budžetu, kroz parlament? Kakav parlament takve i stranke. Tragedije li ako ih zamene neke druge? Možda bolje da od tekućih ne ostane ništa, ili što manje, ako im je opstanak važniji od budućnosti demokratije, ekonomije, zdravstva, kulture, društva.

Čak i skorašnje razmišljanje njene koleginice iz parlamenta Ksenije Marković „Zašto su nam političke stranke i dalje potrebne“, manje oštro nego polemički gard Biljane Stojković, polazi od naopakih premisa. Koještarija je reći: „Stranke su prva politička škola demokratije. Ako se u njima ne uči kako se različita mišljenja uvažavaju, kako se odluke donose posle rasprave i kako rukovodstvo odgovara članstvu, teško je očekivati da će se ti principi poštovati kada se osvoji vlast.“ Ako je gđa Marković imala „političku školu demokratije“ u svojoj stranci, a ne učeći iz istorije i teorije šta je sve demokratija, i ako ne uzima u obzir „kako se različita mišljenja uvažavaju“ i van stranaka, onda je teško i sa DS-om, uz sve uvažavanje bezuslovne podrške te stranke studentskom pokretu, računati u budućnosti. Kao da je gospođa pobrkala partijsko projektovanje vladanja, tzv. partokratiju s demokratijom. Jer iz ovoga ispada da DS podržava studente dok se oni ne „istutnje“, kako bi se provukla uz njih u sledeće kolo izbornog takmičenja, a posle ćemo „jovo-nanovo“ igrati se „demokratije“ i „politike“, morališući i stenjući „joj, joj“.

Studenti, pak, pokazuju da su na drugačijem poslu. Najpre moglo bi se mnogo više naučiti „kako se različita mišljenja uvažavaju“ kroz njihovu heterogenost, nego kroz stranačku homogenost. Potom, njihov je rad usmeren prema praktičnom delovanju, prema akcijama mobilizacije građana („studenti u svakom selu“, obuka kontrolora, skupovi van prestonice), a ne samo prema sastančenju i objavljivanju saopštenja. Takođe, opšti cilj njihovog pokreta je širenje građanskog demokratskog učešća, ne tek partijski aktivizam: partijska država u jednoj izrazito krnjoj „demokratiji“ kakva je danas kod nas nije im naročito draga. Taj partokratski sistem valja ozbiljno korigovati u smeru učešća mnogih, a ne samo stranačkih vrhuški i njihovih „vojnika“.

U protivnom, ako ostane kakav je – makar Opo-Popo obećavale da će uz „popravku štete“ još „bolje“ (poštenije, stručnije, odgovornije) vladati – ima opet velike šanse da završi u novom ciklusu autoritarizma, jer su manje-više sve Opo-Popo u načelu autoritarne kao liderski orijentisane stranke. Studentski pokret, antiautoritaran, neliderski, heterogen i disperzivan iziskuje reformu poretka (ono što se zove „politički sistem“, a što je kod nas daleko od „sistema“). Sve su to ciljevi dublji i važniji od puke promene vlasti; ta je promena samo prvi korak i uslov za ove istinske reforme i države i politike kod nas. Upravo objavljen statut pokreta, udruženja Studentska lista, ističe kao prvi cilj „zalaganje za veću participaciju mladih u važnim demokratskim procesima“ i „umrežavanje sa građanima zainteresovanim za participaciju u demokratskim procesima“.

Zato se dve „paralele“ – opozicijske kolone i studentski pokret – ne seku, iako bi mogle, ali ne u ovim uslovima kad studenti imaju druga posla. Njihov, studentski posao nije da sebe mobilišu u korist gubitničkih „lidera“ i njihovih stranaka, već da mobilišu građanstvo da izađe na glasačka mesta i izabere „Srbija ili mafija“.

Poenta svega je da studenti povećavaju stupanj na indeksu smenljivosti – a time i odgovornosti i ostalih postulata demokratije – za razliku od „kolonizatora“ koji taj indeks umanjuju ili čak odbacuju.

---

[1] Te su načelne vrednosti klasične demokratije bile nesvodljive jedna na drugu i imale status nepisanog „ustava“, iako su pripadale običajima i kroz to političkoj kulturi starog doba:

– jednakopravnost (isonomija antičkog tipa, gde je svako sa građanskim statusom imao potpuno jednaka politička prava da učestvuje u donošenju odluka i njihovom sprovođenju);

– smenljivost (u atinskoj demokratiji izrazito dinamičkoj, „vlada“ – bule, βουλή – od 500 stotina svakih godinu dana, a njen „izvršni odbor“, „ministri“ – pritania, πρυτανεία – svakih mesec dana, pri čemu je izbor bio prepušten „okruzima“ gde je svaka atinska „dema“ – bilo ih je 10 – slala svojih 50 predstavnika, između kojih se biralo nasumično, „lutrijom“, kroz spravu kleroterion, žrebom, „sorticijem“ );

– javnost (kombinacija otvorenog govora, što je bila paresia, i slobodnog izjašnjavanja svakog o zajedničkim stvarima, isegoria);

– odgovornost (oni koji se prihvataju ovlašćenja, ograničena vremenski i po obimu, koji „vladaju“, odgovorni su svima u zajednici; neodgovorni bivaju ili brzo smenjeni, ili, u određenim slučajevima, čak ako nisu „na vlasti“, ostrakizmu, „lustraciji“, oduzimanju političkih prava, sve do progonstva iz polisa na određeno vreme);

Sva ova dinamika imala za cilj ili svrhu da obezbedi slobodu – kolektivnu i pojedinačnu, pri čemu je pretezala prva kao zajednička – u demokatiji ovog tipa. A ta je stara, prva i delatna, klasična demokratija trajala blizu dve stotine godina.

Bila to i direktna i indirektna demokratija, neposredna i posredna, u svakom slučaju dinamičan poredak. Dinamika – dynamis kao moć i mogućnost – ukupna je odlika tog poretka u kojem je politeia (poredak zajednice, društveni običaji, socijalne regule, sve do zakona) pretezala nad polisom (kao državom).

[2] Lojalnost (od starofrancuskog loyal i loyauté, odanost, a na osnovu latinskog legalis) postala je merilo vernosti vođi, kao u feudalno doba; od prvobitnog značenja kod Rimljana, gde je lojalnost bila vezana za odanost zakonima, za lex, a ne za ljude od moći, malo je šta ostalo. To je „lojaliste“ – u većini stranaka – učinilo kohortama (skupinama odanih, „navijača“, militantni odred – kohorta je bila osnovna jedinica pešadije u rimskoj vojsci; kasnije su to falange).

[3] Đilas je najpre bio student prorektor kad je Univerzitetom upravljao SPS, a onda vođa studentskih demonstracija 1991-92, potom urednik informativnog (a to kod znači najviše političkog) programa Radio Indeksa, član Glavnog pa Izvršnog odbora Demokratske stranke pod Tadićem, predsednik Gradskog odbora demokrata u Beograda, pa potpredsedbnik i onda predsednik same Demokratske stranke, direktor tzv. Narodne kancelarije takođe pod Tadićem, gradonačenik Beograda u dva mandata. Iako je bio u vrhu Demokratske stranke više od 10 godina, između 2004. i 2016. godine, njegova je odanost toj stranci prestala čim je izgubio od Bojana Pajtića 2014. godine, kad je podneo ostavku kao poslanik DS-a u Skupštini Srbije. Godine 2019. osnovao je vlastitu stranku, a na decembarskim izborima 2023. opet postao republički poslanik kao treći na listi koalacije SPS, SSP, ZLF, DS, PSG, Srbija Centar et allii.