Hajde da se probudimo i pogledamo oko nas otvorenih očiju, a ne krmeljevi i još snoviti.
Studentska lista je, samo trudom Studentskog pokreta i podrškom građana, dobila izbore 25. oktobra. I za sada ništa više. Vlast još uvek drži AV režim, i preko “tehničke” vlade (koja i dalje donosi odluke koje nisu uvek baš tehničke), i preko v. d. predsednice države (koja bezobrazno ne raspisuje predsedničke izbore, na primer, i još “predstavlja” državu ovih dana u Parizu i Irskoj), i preko Pokrajine, i preko skoro svih opština. To je formalno-ustavno, a l’ancien régime takođe još vlada finansijama, medijima, službama tzv. bezbednosti, i skoro većinom sektora društva. Neka nas ne zbunjuju “igre prestola” na ruševinama policije i pravosuđa; to su dimne zavese dok se sklanjaju pare, spaljuju dokumenti, šacuju novi poslovi, kupuje vreme kako bi se preletelo na rezervni položaj. Što bi jedan prošlonedeljni naslov u Novoj rekao: “tamane se uzajamno, ne ometajmo ih”. Ali je sve, uprkos vraćanju mila za drago – jer su i vlasti stale ponekad jedne drugima na žulj – sve je na početku. Tačnije, pred početak.
Demontaža ove vlasti, duboko usađene u institucije od vrha do dna, samo počinje konstituisanjem parlamenta kroz par dana. To je drugi korak, ako su izbori bili prvi korak ka promeni i vlasti i države. Treći korak je nova Vlada. Četvrti korak bi bilo raščišćavanje biračkih spiskova kako bi se održali predsednički izbori. Peti korak bi bilo razvlašćivanje organa koji su nadležni i za te i za buduće izbore. Od šestog do pedesetog koraka je raspisivanje izbora u Pokrajini i po opštinama, sređivanje pravosuđa (tužilaštva, sudova, kaznenih ustanova), novo ustrojstvo bezbednosti i države i društva (Bije, Voje i sličnih, kao i same policije u njenim obavezama i snagama zaštite građanstva), medijsko novo zakonodavstvo (REM je, recimo, izmišljotina medijskih profitera; posrednici javnosti, mediji, kao i javnost moraju biti pod nadzorom čitavog društva; da REM nije državni nego društveni organ, da ga čine predstavnici svih društvenih segmenata, jer mediji utiču na čitavo društvo, a ne samo medijski izaslanici, stvari bi bile drugačije sa novinarstvom i izveštavanjem – ukratko tzv. medijska samoregulaacija suviše je pod vlašću medijskog profita; to važi i za “nove medije”, gde su tzv. net provajderi već kartelizovani i drže monopol nad tom značajnom sferom komunikacija); pa onda uređivanje finansija i ekonomije, zdravstva i školstva, zabave i sporta, a tek kulture! I što je najluđe, svi ovi koraci se moraju izvoditi uporedo, kako se ne bi stvorile “margine” za “manevre” pojedinačnih a ne zajedničkih interesa nove vlasti (svaka vlast teži da uveća moć i samoreprodukuje se ako može), tako drage srpskom političkom “umu”, nesviklom na heterogenost ideja i poslova, već ustrojenog (ili uštrojenog) po modelima autoritarnih piramidalnih vrhuški, i državnih i stranačkih.
Dotle, do barem 50-og koraka, trajaće dvovlašće u ovom ili onom vidu. A ako bi za ukupnu reformu države bilo potrebno sto koraka – brojke su simboličke, razume se – tek onih drugih pedeset koraka ne moraju više biti ispravljanje brljotina bivših vlasti (i AV-ove, a i onih ranijih), prezidavanje ruševina, već nova gradnja i države i društva. Za tako nešto, za tih daljih 50 koraka, nije dovoljno imati samo unormaljen parlament i ustanove vlasti, već široko učešće građanskih udruženja, inicijativa i zajedničkog truda. Da li je to i kako moguće u politički zaostaloj, više politički nepismenoj nego pismenoj i na svim stranama ojađenoj Srbiji?
Što bi zapadna “braća” rekla: skrb mi je jača od ufanja.
Da počnem jednom otvorenom sumnjom: zastupnici Studentske liste – njih 140 u Skupštini, a ostali će se većinom verovatno razmestiti po ministarstvima i organima raznih ustanova – biće na opštu polzu samo ako ih čvrsto, bez pardona i uvijanja pritisnu studenti iz Studentskog pokreta, heterogenog što Pokretu daje snagu i priliku za raspravljanje o različitim stavovima i političkim rešenjima. Lično sam bio i ostao skeptičan prema profesorskoj kasti, ma koliko bila poštena i učena. Poštenje i učenost ili stručnost nisu dovoljni za politiku, samo korisni, a za ostvarivanje programa Studentskog pokreta neophodno je – i podvlačim tu reč – kontrolisati one kojima se ukazuje poverenje i koji su, studentskim glavama, rukama i nogama dovedeni na Listu.
Kad, recimo, ovih dana ekonomista i bivši guverner Narodbe banke (pod Tadićem i koalicionom vladom DS-a u raspadu, G17+ u povlačenju, SPO, SPSa u jačanju, PUPS-a i nekih manjih stranaka), umiruje biznis, treba mu reći da umiruje biznis razvijen pod Vučićevim režimom; jeste to biznis koji ovde jedini imamo, ali ako je taj biznis (naročito uvozni lobi: „Studentska lista je vrlo jasna – kurs će biti fiksan i oko toga u ovom trenutku nema nikakve diskusije“), biznis u blagoj panici nakon izbora 25. oktobra, i treba da je zabrinut, a takav biznis i nema kud da ode, pa je umirivanje od strane Šoškića – u nekim medijima već viđenog kao budućeg premijera – loša usluga ukupnom društvu. Ili kad, recimo, koliko juče, „kandidatkinja Studentske liste – studenti pobeđuju i konzervatorka Estela Radonjić Živkov objašnjava kakav je novi plan buduće vlasti za Generalštab“, to liči na novu sujetu koja uvek odlazi u bahatost: u ime stava „prepustićemo struci da odluči na koji način Generalštab treba da ostane, odnosno na koji način će biti sačuvan. I tu nema nikakve dileme“, otklanja dileme koje postoje još od početka: niti je mesto Generalštau (pa ni Ministarstvu vojske) u centru grada, niti je to „kulturno dobro“ jer imitira kanjon Sutjeske a urbanistički niklo uz zgrade sasvim drugačije arhitektonske estetike, niti je ono u stanju za konzervaciju (jer je razrušeno i to žestoko NATO bombama, odnosno raketama), niti se o tome pita samo „struka“ (koja? arhitekte koji su, s retkim izuzecima, ćutali tokom Vučićevog pohoda na glavni grad), već se pitaju građani Beograđani, niti konzervisanje stanja uz „novi predlog za utvrđivanje Generalštaba za nepokretno kulturno dobro i ovog puta od izuzetnog značaja“, što znači konzervisanje kako bi se potom „rekonstruisala“ jedna, ponavljam, na tom mestu nepotrebna i, slobodan sam otvoreno reći, ružna građevina memorijalne estetike, čija se buduća namena ne zna, i, da ne dužim ovu već predugačku rečenicu, s kojom se ne zna šta činiti, onda je to za ozbiljnu i najširu raspravu svih a ne samo „konzervatora“ i „struke“.
I da sad ozbiljno skratim: u politici se uvek otvara prostor za manevar onih na vlasti, ma koji to bili. Što je i dobro i loše: dobro ako je zaista neophodno ponešto odložiti ili drugačije sagledati, ali loše ako to postane izgovor za lične ambicije i interese. A kako su domaće političke navike češće na ovoj poslednjoj strani, samo ozbiljan nadzor i smenjivanje, češće nego što je uobičajeno, budućih ministara, šefova institucija, pa ako treba i poslanika, sredstvo je kojim Studentski pokret ozbiljno može da kontroliše one koji će, trudom Pokreta, doći na ta mesta, i takva kontrola može dovesti do reformi odavno nužnih Srbiji. Kontrola od strane Pokreta, pa i nas koji smo im dali glas. Već je profesorijat na Listi rezultat raznih kompromisa. Utoliko ih više treba nadzirati. Tim pre što se pobeđene snage AV režima sporo konsoliduju, i – ne treba ne da smetnemo s uma – još uvek drže takoreći sve opštine, Pokrajinu, gradove, uz mnogo para, velike delove uprave i ustanova pod svojom šapom. Izbori 25. oktobra su samo početni korak. A do unormaljivanja ove ruine od države ima barem još sto koraka.
Iz “Kratke istorije duše – Prilog arheologiji psihologije”, objavljene 2023. godine, sada I tom Istorije i politike duše, čiji će se II tom zvati “Politička psihoanaliza”, planirano za objavljivanje iduće godine. Na početku ovog elektronskog izdanja je “Predgovor” za oba toma, a prvi tom će još biti prerađen i dopunjen pre objavljivanja, tako da se, uprkos svom prvom izdanju, može smatrati još uvek radnim materijalom.
Neko je rekao juče ili prekjuče – teško je već pohvatati ko, šta, gde i kada, svaki pa i naš trenutni interregnum je kakofonija glasova – kako su naprednjački redovi ovih dana u stanju košmara: sve što se događa za njih je „ružan san“ i uzdaju se da će im njihov Vožd, Hulja glavom, pronaći neko genijalno rešenje pa će se probuditi kao da se izbori 25. oktobra nisu nikad dogodili i oni će moći da nastave svoje bahato i kriminalno jahanje Srbije.
Ukratko, zubima se još drže o gaće „Ace Srbina“ koje se tresu od straha dotle da dreči kako je postepena primena zakona na njega i njegove „teror“, i u vlastitoj „perverznoj inverziji“ (izraz koji mu je svojevremeno verovatno došapnula Suzi, sada zauzeta menjanjem njegovih pampersa) hoće da buduću poslaničku opozicionu SNS grupu u Skupštini nazove „Srbija protiv terora“, što je kopija nekadašnjeg protestnog pokreta i slogana „Srbija protiv nasilja“. Pošto napredne snage nemaju nikakvu svoju ideju nego samo da lažu i kradu, oni i ovoga puta hoće da pokradu zamisli druge strane i lažu u svom strahu kako ih zakon „teroriše“. (Lično jesam, recimo, da ih zakon „teroriše“, odnosno da zbog smrti ljudi, od Savamale, preko Helihoptera, Ribnikara, do Dubone i Nadstrešnice zaglave debele robije; to je „revanš“ Zakona, a Hulji treba suditi i zbog raznih nasilnih udara na ustavni poredak prekoračenjem ovlašćenja, suspenzijama parlamenta na početku kovid pandemije, formiranja paramilitarnog i kriminalnog Ćacilenda, spisak je dugačak i lako ga je dopuniti gledajući samo Istinomer.)
U međuvremenu, na Studentski pokret se i dalje gleda kao na „švedski sto“; ovoga puta novi kelneri tamo ređaju smradna jastija iz svoje mašte.
Njujork tajms je, pošto je konstatovao poraz Vučića, odmah dometnuo, u svojoj bezgraničnoj mudrosti imperijalnog medija, tešku budalaštinu kako „između njega [Vučića] i pobedničke studentske liste nema velikih razlika kada je reč o mnogim spornim pitanjima, poput statusa Kosova ili odnosa sa Rusijom i Evropskom unijom.“ Valjda im je to dojavio obaveštajno-diplomatski ološ iz Usine ambasade na Dedinju. Da bi dan kasnije isti taj list koji nema druga posla u svom dvorištu Trampove vukodžebine nego da se projektuje na daleku zemlju Srbiju za koju njegovi čitaoci ne znaju ni gde je, napisao kako su oni, Ameri, preko Orbana, naredili Vučiću da prizna pobedu studenata i odstupi s vlasti (navodno je tu američku naredbu srušeni mađarski autokrata saopštio Hulji telefonom pa ovaj, pošto mu je Suzi promenila pampers, olakšan izašao pred kamere da kapitulira).
Pa je juče počeo famoznim „mrežama“ da kruži čitav scenario, kao iz neke Netfliksove kaubojske serije ili domaćeg „kreativnog portfolija“ botovske produkcije ludila. Evo verzije koja je stigla do mene, a verovatno i do vas:
Cirkularna botovština
Dovoljno je reći, moji studentski izvori potvrđuju, da studenti nisu znali ono pod početnom tačkom 1. ove botovštine kako su „u 20:00 poslali tačan rezultat izbora sa svih 8.500 mesta svim ambasadama“. Niti su to znali, niti mogli, niti oni izveštavaju ambasade. Ovu botovštinu je smislio neki „analitički“ panaroični mozak iz Bije ili Voje, „srca tame“ države Srbije, a onda to počeli da šire naprednjačke botine njima na usluzi, jer time hoće da kažu: ne bi naš genijalni i hrabri Vožd priznao te izbore niti poraz da nije Više sile, tih svemoćnih Amera!
Bija i Voja danonoćno seju ovakve gluposti dok udarnički spaljuju dokumenta, peru krvave tragove iza i oko sebe i pune vlastite pamperse. Čini to i VJT pod još uvek na slobodi dirigentom Stefanovićem, čije su nepodopštine (blaga reč) za udžbenike istorije beščašća srbijanskog tužilaštva pod Huljom. (Usput, slobodan sam da predložim Bijinim „drugovima“, kako me je jedan nazvao u pretećem anonimnom mejlu pre oko mesec dana dopisavši „zanimljiv si ti, druže Miliću“, da se igraju promptom Antropikovog Kloda i da im Klod napiše sada scenario na osnovu najnovije izjave Janeza Janše kako su u Srbiji pobedili studenti „četnici“. Jer Janša zna znanje i sam u strahu da mu tamošnji fantje i deklice ne zaigraju pod prozorom. Ološ se prepoznaje u ološu i uzajamno pomaže.)
Jer, eto, ne bismo mi, da nam nisu strani premoćni faktori to naredili. To što i time kažemo da smo obične sluge, i Vučiću i omraženoj Ciji, nema veze. Važno da se kao pacovi sad posklanjamo u rupe i nekako preguramo „teror“ Zakona. Taj dura Lex, sed Lex je mora biti neka izmišljotina ovih sa Studentske liste, nismo mi to ranije praktikovali, juče je i Zaga Dolovac čula za taj „teroristički“ jao-li-ga-nama! Lex.
Ne iznenađuje me to, ni najmanje. Ali me iznenađuje poznanik, inače učena glava i miran čovek, kad me pre tri dana pita „ko stoji iza studenata“. Pitao me isto pre 3 meseca i pre 12 meseci.
Izgleda da su i obrazovaniji Srbi bili i ostali politički nepismeni. Njima još ne ide u glavu da iza Studentskog pokreta (tih „balavaca“ kako reče moj poznanik da valjda ojača svoju sumnju) nije morala da stoji nijedna „viša sila“, ni Cija, ni Emajfajv ili siks, ni Kagebe ni Vatikan, ni Beende ni pekinška patka, već samo ona Najviša sila neizdržive nepravde i osećanja lične odgovornosti koja je izbila kao vulkan, pa su studenti pošli u svoje istorijske proteste, satima i danima debatujući u plenumima, planirali svoje akcije do u tančina, hodali po snegu i ledu, potom žegi i jari širom zemlje Srbije, trpeli batine, gaženja kolima, razne kričke i batinaše, a onda, u finalu, opet obilazeći Srbiju od vrata do vrata, u selima i zaseocima, uspeli da ubede uplašenu Srbiju da ipak podigne glas, i da taj glas bude izborni glas. Pobedivši sa pola miliona razlike, što domaćim i stranim majmunima nikako ne ide u glavu.
Naviklim na piramidalne vrhuške i vlasti i stranaka ni pojedinim inače obrazovanim analitičarima ne ide u glavu da je Pokret mogao da bez vođa, horizontalnim i rizomskim širenjem (čita li neko Deleza ovde, bre, a?), sa svega 250.000 evra iz donacija građana, pobedi Hulju i njegove aparate moći, desetak straćenih miliona naših evra, i da preokrene istoriju?
Eto, to je još jedna projekcija od Njujork tajmsa do botova s mreža kod nas na Studentski pokret kao na „švedski sto“, podmetanjem mućkova za doručak onih koji su bili i ostali moroni medija i političke nepismenosti.
Ne ponašaju se samo strani “ljudožderi” prema Studentskom pokretu kao prema „švedskom stolu“. Ima i domaćih „kuvara“ koji bi da se omaste i oslaste.
Prvi takav je ovih dana Jovo Bakić, sociolog, čije se ime našlo, uprkos protivljenjima pojedinih plenuma, kompromisom (ah, taj kompromis, dobar kad je neophodan, loš kad je iz popuštanja), na spisku Studentske liste.
Jovo već danima, nakon pobede studenata na izborima, sebe uporno, bez stida i arogantno kandiduje za budućeg ministra policije. Nadam se da to toga neće doći, a evo zašto. (Ja sam, recimo, doktor književnih nauka i rado bih bio guverner, uživam da brojim parice, ali tu želju poveravam ovako vama stidljivo između zagrada, jer od te infantilne fantazme neće, naravno, biti ništa).
Za mesto budućeg ministra policije potreban je čovek koji poznaje iznutra tu ustanovu, zakone i pravilnike za njeno ustrojstvo i rad, verovatno neki vispreni pravnik, naročito kad je reč o tajnim službama, „srcu tame“ države Srbije već odavno, ako ne od početka njenog modernog postojanja. Potrebna je stručnost, sociologija to ne pruža niti jemči. Ako studenti samo posegnu za argumentom stručnosti, što su uvek naglašavali, Jovo odmah otpada.
Takođe je potreban neko s puno takta, jer je demontaža postojećeg MUP-a ravna zahvatu deminera. Jovo je dokazano netaktičan, nabusit, impulsivan, bahat. On se raščuo kao neko ko je zagovarao „jahanje“, „prženje“, „distanje“ političkih protivnika, što je u redu za kafansko ćaskanje kad se opuštamo uz pivo i izduvavamo emocije, ali je loše u javnom nastupu. Da li je Jovo bio svestan da takvim nebulozama tokom protesta može samo provocirati drugu stranu i ugroziti ionako ugrožene studente? Ili mu je to bila poslednja rupa na njegovoj raštimovanoj svirali?
Biće da Jovo ovim samokandidovanjem hoće da iskakne sebe, da namiri dugove svojoj vidljivoj sujeti, da svoj „radikalizam“ navodnog levičarenja (prema navodima sajta Istinomer, Jovo je u nekoliko navrata, inače nekadašnji član Saveza komunista, pokušavao da osniva neke leve partije, ali izgleda da od toga nije bilo ništa). To da on svojim tekućim istupima samo upozorava ne stoji; svesni smo nužnosti, važnosti i prešnosti ozbiljne, temeljne, sveobuhvatne reforme tzv. sektora bezbednosti i bez Jova.
Ne ide nimalo u korist ni Studenstkom pokretu ni Studentskoj listi što se autoritarac Jovo sad bahati i hrani senzacionalizam našeg inače ne naročito dobrog, čaršijskog novinarstva.
Ipak nisu studenti „švedski sto“, čak ni za „kuvare“.
„Švedski sto“ je metafora za jelo koje stoji na stolu i svako može da uzme šta mu se sviđa.
Izgleda da su na Srbiju pod Vučićem strani faktori – politički, ekonomski, medijski – gledali kao na švedski sto, pa je Hulja namirivala što god su mu tražili: EU gazde resurse i niske cene radne snage, Putin držanje NIS-a u daljem vlasništvu ruske države, puštanje da njegove službe vršljaju kako hoće i ovde prave svoje baze za nadzor okolnih zemalja i Evrope, Kina da bezočno eksploatiše rude i zagađuje okolinu do mile volje. Srbija je temeljno kolonizovana i premrežena stranim kapitalom i uticajima.
Sada se strane sile i dalje ponašaju kao da je Srbija švedski sto ali ovoga puta je to prema Studentskom pokretu i pobedničkoj Studentskoj listi, unapred ispostavljajući svoje naloge.
To ide dotle da se iz Brisela traži brzo uvođenje sankcija Putinu (frustracije baltičke Estonke Kaje Kalas nisu baš jednake našima), neki iz NATO krugova i priznanje Kosova kako bi završili sa opravdanjem (neopravdanog) bombardovanja Srbije 1999. godine; pojedine diplomate „očekuju“ da imaju uticaja na izbor pojedinih budućih ministara (to bile „garancije“ da će Srbija i nadalje da se „priključuje“ evrointegracijama bla bla), Hrvatska bi da priznamo legitimnost Oluje i sličnih nepodopština, čak se i Janša oglasio tražeći arhive SFRJ od pre skoro 40 godina.
Valja imati u vidu barem dve stvari:
1. Novoj domaćoj vlasti je svakako potrebna spoljašnja potvrda famozne suverenosti Srbije.
2. Ekonomski, finansijski, energetski Srbija je dovedena u visoku zavisnost od stranih država, do kolonijalnog statusa teritorije za crpljenje resursa i odlaganja evropskog otpada.
Uz to, nije na odmet pomenuti i inerciju stranih politika i medijske slike Srba kao đežurnih krivaca za sve i svašta u prošlosti kad sadašnja pobednička generacija nije bila ni rođena, to da su ovde trećerazredne diplomate birokrate, da je EU postala sklepotina krupnog kapitala i održava se još najviše potrebama za zajedničkim tržištem, da je sama država Srbija ruševina i da njene ustanove treba izgraditi takoreći iz početka, odnosno da su interni problemi toliki da je posao nove vlasti bez presedana u novijoj istoriji.
Ne vidim zašto bi Studentski pokret morao da se na početku dodatno opterećuje željama stranaca koji su najvećim delom institucionalno ćutali na nasilje i sumanute poteze bivšeg režima, bez stvarne podrške studentima i građanima u pobuni, sve do nedavno faktički podržavajući Vučićevu autoritarnu i profašističku vlast. Francuzi, a i Nemci, recimo, tri dana su čekali da se oglase i stidljivo čestitaju studentima pobedu na izborima, istovremeno ispostavljajući svoja „očekivanja“, odnosno plasirajući kroz uvijene čestitke svoje interese. Pošto je i Makronu, „malom“ arogantnom „Napoleonu“ zaigrala „mečka“ mladosti pod prozorima, svakako da mu nije baš milo da gleda kako je ovde mlada generacija vlastitim snagama i organizovanjem oduvala s vlasti njegovog prijatelje Vučića s kojim se do juče javno grlio, prodavao mu nama nepotrene „Rafale“ i njupao svoje parče kolonijalnog kolača. Slika proslava zbog pada Vučićevog režima svakako nije mila ni Đorđi Meloni, ni Mercu, ni Rami, niti bilo kom od „lidera“ Evrope skliznulih u autoritarnost pod „demokratskim“ oblandama.
Lično bih savetovao veliki oprez. Tzv. integracije u EU postoje najviše zbog EU interesa, odnosno kapitala, kao i u slučaju Rusije, Kine, Amerike, a Srbija kao mala zemlja mora da te interese uzima u obzir i poštuje, ali mora da poštuje i sebe. Šta će biti sa EU ako u Francuskoj pobedi Lepenka, u Nemačkoj AfD, u Španiji padne Pedro Sančes, to ostaje tek da se vidi. Po svoj prilici opstaće zbog krupnog kapitala i zajedničkog ogromnog tržišta, ali iznutra će biti još veća ruina. Niko još ne zna kako će nova osovina Tramp-Putin-Si podeliti „interesne zone“ sveta. Sve to stavlja Srbiju u opasnu situaciju da se priključuje nečemu neizvesnom i izrazito upitnom. Svakako da će nove vlasti pod kontrolom Studentskog pokreta slediti važne i ključne standarde EU – vladavinu prava, demokratske obnove, medijske i druge slobode – ali ako su nas držali do sada na političkoj margini i ekonomski izrabljivali, pokušaće da to čine i nadalje. Pri čemu EU nije Srbiji prioritet u narednih par godina, ma kako gledali na stvari, jer prioriteti dolazi iz potreba za unutrašnjim sređivanjem države i društva.
To znači da treba iznova uspostaviti i domaću diplomatiju, skoro u celini, shodno novom spoljnopolitičkom programu države Srbije. Stari strani pritisci će biti enormni, a naša snaga da im odolimo biće ograničena pomenutim kolonijalnim prustupom i interesima. Moraće se iznova pregovarati o mnogo čemu, od približavanja EU, garancijama za mir sa susedima i NATO paktom, ekonomske nestabilnosti, pre nego stabilnosti, energetike, prodora stranog kapitala u medije, zakonodavnih rešenja iz tzv. međunarodnog prava, odnosima sa Kosovom, Bosnom i Hercegovinom, položaju Srba u Hrvatskoj, skoro o svemu što je Vučićev bivši režim zapustio i samo koristio za vlastito jačanje.
A u prvom redu valja ljubazno ali ipak odlučno staviti stranim faktorima na znanje a i ravnanje da Srbija nema nameru da bude švedski sto i da očekuje nešto pravedniji odnos nego do sada.
Juče je, 25. oktobra, glasanjem na izborima (nepoštenim, na razne načine pokradenim, medijski nameštenim) većina birača izabrala Studentsku listu kao nosioca buduće vlasti u državi. Studentska lista je dobila oko 53%, a šešeljevska SNS oko 39% glasova od izašlih na izbore oko 70%; ostalih 8-9% pripalo je strankama nacionalnih manjina. I ovi procenti nisu baš tačni, budući da su izračunati u odnosu na fiktivan broj birača veći od broja stanovnika.
Srbija je, mirnim preokretim, nenasilnom revolucijom, uspela ono što je retko bilo u istoriji, ako je i bilo: da smeni na izborima, kakvim takvim, i vlast i opoziciju: nije samo srušen profašistički SNS režim A. Vučića, zajedno sa „večitim“ SPS, već i kvaziopozicioni „lideri“ poput Đilasa, Ponoša, nacionaliste Jovanovića, monarhista, debeovskih parastranaka i sličnih. Novi saziv republičke Skupštine biće u načelu dvostranački, barem na početku.
Politički pejzaž Srbije je potpuno promenjen, nov, donekle nepoznat.
Sinoć je, do kasno posle ponoći, bilo slavlje i pijanstvo emocija. Ranjeni Novi Sad je slavio na Trgu slobode, ali nije zaboravio 16 žrtava nadstrešnice i održao im pomen ćutanjem. Niš je slavio, Kragujevac je slavio, Čačak, Valjevo. Beograd je tutnjao i bubnjao.
Jutros se budimo u mamurluku ruševina koju su Vučićevi šešeljevski profašisti ostavili iza sebe.
3.
Dugačak je spisak tih ruševina: korumpirane i kriminalizovane ustanove poput policije u službi mafije, tajnih službi u službi jedne lopovske vrhuške; poltronska tužilaštva i sudovi – od Vrhovnog i Ustavnog suda pa na niže – koji su poslednjih godina podivljali u služenju vlastima; mediji koji su više od poltronskih, već su bili truba vučićevske propagande; srušena kultura, skoro zatrvena; ekonomija u rukama nove tajkunske klase; finansije u rupi; međunarodni ugovori skriveni od građana i na štetu svih osim dojučerašnjih režimlija; izranavljena, inače bolesna prosveta; zdravstvo posustalo od mrcvarenja; politički „sistem“ naopačke postavljen; Ustav sa svojom somnabulnom preambulom; diplomatija kurvi i švercera; ruske agenture na sve strane; evropske magle (osim Petera Mađara niko iz dične Evrope nije čestitao Studentskom pokretu, ako izuzmemo birokratkinju Kos); međunarodno bunilo u kojem je Srbija „slamka među vihorove“. Itd. Itd.
Studentskom pokretu i njihovim predstavnicima sa Studentske liste je bačen teret kakav nijedna politička grupacija nije ponela u modernoj istoriji Srbije. Teret autoritarne ruševine u državi od koje treba da umese kakvu takvu demokratiju.
Gde početi? Kuda krenuti? Čemu se nadati?
Moj savet: od početka, skoro od nule. Najpre „skenirati“ ključne ustanove, posmenjivati tužilaštvo, sudstvo, policijske i parapolicijske kabadahije. Nije dovoljno samo srušiti šatore u Ćacilendu i osloboditi Pionirski park, već vratiti njegove ranije „stanovnike“ u zatvore; pohapsiti i egzemplarno kazniti sve koji su tukli studente i građane; pohapsiti i strpati u bajboke na duže vreme čitavu režimsku nomenklaturu – ako Srbija sada ne načini ozbiljan rez, ako ne primeni zakonski, pravni „teror“ nad onima koji su tukli, krali, lagali i falsifikovali stvarnost, već u ime „nacionalnog pomirenja“ ili „pružanja ruke drugoj strani“ potone u zaista trule kompromise, ništa od promene istorije – a onda početi, iz početka, izgradnjom novih ustanova države i politike, što skorijim raspuštanjem opštinskih vlasti i izborima na lokalnom nivou. A sve to će biti na razne načine ometano, od strane ostataka režima duboko usađenih u ustanove, pa i od tzv. opozicione čaršije.
Studentski pokret ne sme stati kod izborne pobede. Na sreću, među do juče nepoznatim predstavnicima sa Studentske liste ima mnogo stručnih, pametnih i poštenih ljudi koji bi to mogli da urade. Očekivanja su velika, posao jedva saglediv.
4.
Promenjen je ceo politički pejzaž.
Studenti su pobedili na izborima, na Srbiji je da počne da se dovodi u red.
Ваша последња књига „Proyce & Joust“ је о двојици књижевних великана. Откуд Пруст и Џојс у једној књизи? И зашто су вас, како сте једном казали, „прогањала читања Џојса и Пруста“? Зашто данас треба читати Џојса и Пруста? Поменуту двојицу, уз Кафку, Бекета и Борхеса, сматрате најважнијом литературом XX века, која је „написана како би се завршило с литературом“.
„Proyce & Joust“ је наслов узет из једног Џојсовог писма, речи у којима је измешао своје и Прустово име. То су мени веома драги писци, иако не и најдражи (обожавам Хомера, Дантеа, Шекспира). У питању је играрија – моја књига, уосталом, и технички има две обрнуте стране, може се читати из два почетка, како ко жели; ту би била девиза „слобода читаоцу, доле диктатор писац“. Ако ме је нешто прогањало, то је тема „краја“. Реч „крај“ има више значења: постоји крај као завичај или предео, крај као завршетак, крај као руб, крај као близина (седимо крај мора, на пример). Како с том вишезначношћу краја излази накрај уметност вишезначности која се зове литература?
„Уликс“ је књижевно ремек-дело, али многи ће рећи да је и једна од тежих књига за читање, неки чак кажу и – досадна. Шта ви одговарате?
Џојсов „Уликс“ је све то: ремек-дело, некима тешко, некима досадно. Ми читаоци смо различити и по очекивањима и по навикама. Као књижевни крај-пејзаж некоме није баш „завичајна проза“. Џојсу је била, кад је неких 16 сати даблинског живота исписао на око 700 страница. Пруст са својих 3000 страница такође је многима напоран. Већ то наговештава да је та врста њихових прозних „предела“ нека врста руба, ивице, конца литературе. Да се тим путем тешко може даље ићи. Посебно последње Џојсово дело, „Бдење Финегана“ („Finnegans Wake“ jе код нас Синиша Стојаковић превео као „Финегана буђење“), за шта су многи тврдили – чак и Данило Киш, а он је код мене нит која спаја обе стране књиге – како је посреди ћорсокак књижевности. Јер је то „Бдење“ роман из сна, а као проза се тај роман буди кроз двадесетак језика; енглески је само потка. Зато у мојој књизи један од „гласова“ каже да су то дела на крају, „написана како би се завршило са литературом“. А такав „крај“ не треба наравно узети дословно. То су дела с руба, а романи и приче се још пишу и писаће се. На вољу једнима, на невољу другима.
Произлази закључак да је ово сада време након „краја литературе“, да су сва велика дела написана, иако се, парадоксално, штампа никад више књига… Ових дана сам прочитао чланак о томе шта ради компанија Антропик, једна од три водеће у развоју тзв. АИ („артифицијелне интелигенције“, ја је зовем „алгоритамска интелигенција“, мислим да је то тачније). За развој своје АИ, тог „великог језичког модела“ („large language model“) компанија откупљује милионе и милионе књига, скенира их, компјутерски ишчитава, убацује у свој „модел“ као грађу и онда све те тако текстуално „исисане“ књиге дословно уништава као надаље непотребне. У интерном документу Антропик наводи како планира да „деструктивно скенира све књиге на свету“. Ето стварног, физичког краја књижевности, не само оне „лепе“, већ свега што је књига, што се стави као спис међу корице. А књижевност је „исцрпљена“ и својом „инфлацијом“. Не само да „никад више књига“, како кажете, већ је, на пример, причање сада свуда, у ТВ серијама, филмовима, на мрежама, по медијима, у политици кроз фамозне „наративе“. Све је то опет књижевност, не међу корицама, већ као паралитература која је ранију, „високу“, „уметничку“ књижевност, тзв. белетристику, много јаче одгурнула на руб. Пруст и Џојс су још више руб, поменути дубљи „ћорсокак“ него што су били кад су се њихова дела појавила пре око 100 година. Та уистину ремек-дела књижевне уметности с почетка XX века у XXI веку, веку АИ, такорећи су сувишна. Пруст је, рецимо, описао и крај једне социјалне класе, француске аристократије, а та је класа била и чувар високе културе свог доба. Наше доба није нашло нове чуваре културних главних вредности. Интелектуалци као „аристократија духа“ ретко су успели да буду такав заштитник. Познат је Кишов савет младом песнику: „Сумњај у владајуће идеологије и принчеве“. Али интелектуалци су пречесто постајали идеолози, а ако не „принчеви“ онда су радо били саветници „принчева“. Култура се као скуп вредносних оријентира за живот расула. Данас се „забављамо до смрти“, како гласи познати наслов Постманове књиге из 1985, или касније једне песме Роџера Вотерса, некад Пинк Флојд басисте. Наша култура је забава, али забава једва да је култура. Зато су некима Пруст и Џојс досадни. Култура је захтевна, данашња забава не тражи употребу мозга, већ само једно или два чула. Мозак је ту сувишан. Непотребан. Заменљив.
Занимљиво, у ову петорку сте убројили Бекета, који је био повезан с Џојсом и Прустом, а и сам је говорио да његови први радови “смрде на Џојса”. Шта налазите код Бекета, зашто њега треба читати?
Бекет је пустиња књижевности, пустиња живота. Његови ликови су ликови с руба, клошари, богаљи, муцавци. Естрагон и Владимир из „Годоа“ су филозофи празнине егзистенције. А зашто га треба читати? Па, мислим да је, упркос свој данашњој посвемашњој забави музике и Нетфликса, мука огромног броја људи што слуте празнину око себе, па и у себи. Што сви чекамо „Годоа“, смисао који никако да дође. „Мораш даље. Не могу даље. Ићи ћу даље“, пише на крају Бекетове прозе „Немушто“. Или: „Покушај опет. Промаши опет. Промаши боље“. То важи за сваког од нас.
Борхес, који је успевао да „види свет у зрну песка”, мешао је стварно и фантастично. Колико је то добитна комбинација у књижевности?
Борхес сањари у библиотеци. Свет је за њега огромна, али не александријска већ вавилонска библиотека где једне књиге поричу друге, боре се између себе својим визијама, неке једва разумљиве, друге у тајним шифрама. Његове приче су и есеји, нарација је медитација. То је пејзаж где се мешају ствари и фантазме. Такође свет са безброј димензија, где је све онкрај свега другога. Зато се код њега преплиће стварно и фантастично. Борхесова машта је ненадмашна, иако прецизна, попут ове данашње АИ која повремено „халуцинира“, али на тупав начин.
Шта нам у данашњем свету открива Кафка? У коликој мери можемо себе препознати, али и наћи неке одговоре, и у “Замку” и у “Процесу”?
Узалудност трагања за правдом у „Процесу“, неприступачност средишта поретка у „Замку“, то је Кафка. Има једна његова кратка прича коју много волим, зове се „Жеља да постанеш Индијанац“. Пазите, „Индијанац“ је измишљотина белих колонизатора, „Индијанац“ није ни Индијац нити је икоји амерички староседелац. То је име чиста фантазија. А свако од нас повремено има „жељу да постане Индијанац“, да побегне од света на крај света, да себе изнова измисли, да сачини властиту малу колонију од себе и својих вољених негде на тзв. пустом острву, на рубу свега. У пејзажу нечег новог, непознатог, у близини (онкрај) сна. Кад је избио Први светски рат, Кафка је, гледајући покољ око себе, у свом „Дневнику“ записао: „Књижевници говоре смрад“. Јер су велике силе, свака вођена својом причом, митом о себи, говориле смрад, побркале причу и живот, историју и књижевност, постале „књижевници“. Зато је Кафка опомена на још један крај: на крај који свет, човечанство, може лако доживети настави ли да све јаче заудара на ратове, геноциде, мржње, да мучи планету која нас може збацити са себе као какву гамад наставимо ли да је овако уништавамо. Смак је данас замисливији него икад раније.
Приметио бих да међу оне који су у XX веку створили најважнију литературу не убрајате ниједну жену…
Присталица сам феминизма кад је реч о правима жена због тога што су жене бољи, паметнији, животнији део човечанства. Можда зато што рађају и чувају, колико могу, живот од нас дечака агресиваца, не иду до тог руба или ћорсокака света куд су се упутили ови моји „најважнији“. Има грандиозних књижевница међу женама, али крај света, па и литературе, радије чачкају мушкарци. Иако, иако код Џојса је крај „Уликса“ скроз у знаку жене, јунакиње Моли, чак је и стил без интерпункције Џојс украо од своје супруге Норе. А Пруст је, опет, носио у себи много женског, уосталом био је геј. Јако је релативна супротност мушко – женско, у литератури нарочито.
Читање сматрате радом на себи. Да ли је свако читање добро или ипак треба посебно пажљиво бирати књиге?
Колико видим око себе, сви нешто читају, али највише на мобилном. А ту алгоритми управљају пажњом, одређују садржај и ритам, намећу опсесије. Корпорацијски, маркетиншки алгоритми. Тако да ту човек не ради на себи, на њему раде алгоритми, „раде“ га корпорације. Према једном скорашњем истраживању на елитним америчким колеџима 80 одсто младих није више способно да иоле савлада – преприча – књижевни текст, дужу причу, роман. Не налазе да им је књижевност, она уметничка, уопште потребна. То је такође показатељ да је књижевност на рубу културе, живота, света. Пруст, Џојс, Кафка, Бекет, Борхес у прози, Т. С. Елиот или Езра Паунд у поезији, то су наслутили још пре једног века. Данашњим генерацијама се смеши АИ, свакако немаштовит тип интелигенције, самим тим и хипералгоритмизација живота. Ту има све мање места за уметност књижевности, уметност књига, уметност читања као „рада на себи“.
Демократија је једна од ваших константних тема. У књизи „Увод у демократију” констатујете: „Демократије у модерним временима код Срба никад није било, ни у једном периоду, упркос вредним покушајима појединаца и значајним напорима одређених политичких група.” Укратко, зашто ми кроз историју имамо проблем – да не кажем сукоб – с демократијом?
Ми имамо ужасно тешку историју. На пример, у балканским ратовима 1912-13. изгинуло је скоро пола наше војске. Одмах после у Великом рату 1914-18. умало пола народа. И у Другом светском рату платили смо превелику цену. Велика идеја Југославије је била најпре јужнословенски, „илирски“ пројект културне елите, а потом, кад је направљен, све више само српска ствар. На крају су од нас Срба побегли сви који су могли. Државу никако да склепамо како ваља, а тек политички поредак који се зове демократија! То је понешто захтеван поредак, а ми смо сувише склони историјским пречицама, инаћењима, одлукама „преко колена“. Данас је демократија свуда у свету посустала, пре је парадемократија него демократија какву су некад смислили и осмислили стари Грци као поредак једнакоправних грађана, сменљиве власти, одговорне јавности. Наш сукоб је са нама самима и светом око нас, па тек онда са идејом демократије.
Докле сте стигли с књигом о Зорану Ђинђићу као филозофу политике, коју годинама пишете? О Ђинђићу политичару људи знају (скоро) све, али о Ђинђићу филозофу доста мање – какав је био филозоф? Ви сте, иначе, приредили и књигу његових филозофских списа…
Ја сам га упознао као филозофа, било је нешто старији, тако смо се знали кад смо били млади. Имао је политичку филозофију у прстима, све од Платона и Аристотела преко Канта и Хегела до Хабермаса и Никласа Лумана. Али та огромна традиција политичке филозофије била је за њега само пословична „одскочна даска“, јер је као изразито даровит филозоф о политици размишљао даље од савладаних теорија. Његова књига „Југославија као недовршена држава“ је ремек-дело које и данас важи, не више за пропалу Југославију, већ сада за Србију која и даље пропада. Хтео сам најпре да пишем једну озбиљну биографију, али код нас то, из више разлога, највише услед недоступности архива и непоузданости сведочанства, није могуће. Ако успем да осветлим Ђинђића као филозофа политике – не као политичара – онда би то било у књизи сасвим другачије врсте. Он је јако ценио тзв. контрахенте – саговорнике који мисле различито и спремни су да расправљају без обзира куда их водила расправа. Таквог сам га упознао и запамтио. „Ма пусти ти те твоје Французе“, шалио се. „Пусти ти твоје Немце“, узвраћао сам. Наравно, нити су „ти Французи“ (Фуко или Дерида) моји, нити су „ти Немци“ (Хабермас, рецимо, с којим се иначе већ разишао) његови. А у разговорима смо се најчешће враћали на Аристотела и Хобса. Таквог Ђинђића бих покушао да представим: страсног мислиоца света, историје и самог мишљења. Хоћу ли успети, не знам. За ову зиму прерађујем књигу о Прусту и Џојсу, уклањам сувишно теоретисање, додајем доста управо о Кафки, Бекету, Борхесу. Све мање ми се свиђа објављена верзија, па правим нову.
Ђинђић је, нажалост, животом платио бављење политиком. Да ли би српско – и не само српско – друштво више добило да се посветио искључиво филозофији?
Ђинђића је убила држава којој је био кратко време премијер. Увек је, чак као дете, потцењивао опасности. Није веровао да се завршне претње по живот могу остварити. У томе је био филозоф налик на Сократа. Ништа ново нећу рећи ако подсетим да је у Србији одувек било опасно бавити се политиком. Филозофија би добила да се искључиво њој посветио, али он није био катедарски мислилац, њему је филозофија била модус егзистенције, чак врста личне политике живљења, жар укрштања стварног живота и филозофске стваралачке рефлексије. Јединствена личност, у европским, не само у нашим размерама.
(Разговор водио Бобан Каровић, НИН, бр. 3949, 3. септембар 2026, стр. 46-49.)
(utopijske kontroverze i problematski predlozi za razmišljanje)
Politički okvir („sistem“) zahteva ozbiljnu reorganizaciju u smeru snažne decentralizacije vlasti i značajnog jačanja lokalnih zajednica i njihovih autonomija. Lokalna zajednica (oko 5000 ljudi) je osnovna jedinica društvenog organizovanja. Lokalna zajednica se udružuje, shodno svojim interesima, sa drugim takvim zajednicama u opštine. Opštine (oko 50,000 ljudi) mogu se udruživati u gradove i okruge (oko 500,000 stanovnika). Lokalne zajednice imaju prednost u odlučivanju o sebi u odnosu na više vlasti. Njihovi organi imaju šestomesečne sastave a skupština svih građana lokalne zajednice je mesto donošenja odluka u čestom zasedanju. Na nivou lokalnih zajednica, opština i gradova nije dopušteno stranačko delovanje. Taj nivo čini lokalnu samoupravu građanskih zborova i skupština. (Ona ima, kao grassroots i participacijska demokratija, radnu prednost nad vlašću „odozgo“, oktroisanu s vrha.)
Država je savez svojih opština, a na saveznom i okružnom nivou deluju političke stranke i organizacije. Država je horizontalna zajednica jednakopravnih, a ne hijerarhijska, piramidalna struktura vladanja (sklona autoritarizmu i populizmu). Registrovanih stranaka ima do 10. Svaka stranka koja, na bilo koji način, zagovara nasilje i diskriminaciju građana po bilo kojoj osnovi, može biti suspendovana od strane državnog veća na 3, 6 ili 12 meseci, odnosno trajno. Državno veće – birano od strane opštinskih veća većinom – nadležno je za nadzor stranaka. Stranke učestvuju na izborima za državni parlament i skupštine okruga; svaki građanin ima pravo da bira i bude biran, a mandat poslanika, kao i svih nosilaca državnih ovlašćenja traje do 2 godine, najviše 2 puta. Umesto savremenih „ministarstava“ obrazuje se mreža stručnih timova kojom upravljaju parlamentarni i skupštinski odbori i sekretari. Smenjivanje nosilaca ovlašćenja može inicirati lokalna samouprava, opštinsko veće, grad ili okrug, kao i stranke u parlamentu. Parlament kao državna zakonodavna vlast bira izvršnu vlast (vladu i predsednika države), potvrđuje izbor savetnika i upravnika administracije, i predstavlja telo permanentne kontrole rada nosilaca ovlašćenja. Parlament može samo u izuzetnim okolnostima promeniti odluke lokalnih samouprava. Državni organi su u načelu pod nadzorom zajednice od koje dobijaju ovlašćenja i delokrug rada. U donošenju odluka polaže se na stručnost i odgovornost. Prekršajne kazne za ovlašćene se naplaćuju iz privatnih izvora nosilaca ovlašćenja. Ukidaju se imuniteti, privilegije i zaštite za sve funkcionere.
U zakonodavnoj oblasti sudije su nezavisne u radu, ali podležu izborima kao i svi nosioci ovlašćenja. Njihov mandat traje od 6 do 8 godina. Postoje opštinski, okružni i savezni sudovi sa ovlašćenjima u raznim sferama. Njihov rad je javan i podležu kontroli javnosti u svakom segmentu (kako bi se naglasila pravda, tj. izbegle pravne kazuistike i formalističko sholastičarenje, odnosno preteglo ad meritum načelo nad proceduralnošću „u ime naroda“). Tužilaštva su profesionalna, nezavisna u postupanju, ali takođe podležu kontroli javnosti, a mandat tužilaca – opštinskih, okružnih, saveznih – takođe je na 6 ili 8 godina. Postoje tužioci za specifične oblasti (krivičari, finansije, rad uprave, privreda, ekologija, zaštita ljudskih prava i sl.) Advokatura je nezavisna. Pozitivni zakoni i propisi moraju biti svima razumljivi i bez praznina a podležu redovnoj periodičnoj reviziji i proveri od strane stručnjaka, ovlašćenih predlagača i javnosti.
Bezbednost se u prvom redu odnosi na bezbednost građana i zaštitu njihovih prava i sloboda. Agencije koje brinu o tzv. državnoj – opštoj – bezbednosti pod stalnom su kontrolom parlamentarnih tela i specifičnih, u tu svrhu određenih organa lokalnih samouprava. Operativni rad ovih agencija može biti skriven od javnosti najviše do godinu dana. Privatnost pojedinaca i njihove komunikacije je nepovrediva. Redovna policija je pod kontrolom i državnih i lokalnih tela. Njihovi rukovodioci takođe podležu izborima na 6 ili 8 godina. Pripadnici policije i profesionalne vojske ne smeju biti članovi stranaka i nemaju, dok su u poslu bezbednosti, glasačka prava.
Naglasak u ekonomiji kapitala je na privatnom preduzetništvu i regulisanom tržištu, naročito kod zaštite malih i srednjih preduzeća, a svi javni ili privatno-javni činioci, kompanije i firme koje imaju ma kakav udeo u raspodeli budžeta i zajedničkog novca dužne su da obezbede potpunu finansijsku transparentnost. Od javnosti mogu biti skriveni samo tehnološki i razvojni podaci, ali i u njih mogu imati uvid okružna i državna ekonomska veća. Radno zakonodavstvo ima prednost nad profitnim interesom. Raspon plata u javnom sektoru ide do srazmere 1:5. Oporezivanje je progresivno a državna i okružna ekonomska veća mogu umanjiti porez inkluzivnom i inovativnom kapitalu. Monopoli i kartelizacije nisu dozvoljeni. Luksuz i estrada, tabloidni mediji i sportski spektakli se dodatno oporezuju. Profitni viškovi koje utvrđuju ekonomska savezna i okružna veća, naročito ekstra-profiti stečeni privatnom upotrebom javnih resursa, usmeravaju se u fondove opšte solidarnosti za siromašne, nezaposlene i socijalno ugrožene građane. Strani biznis podleže isključivo domaćem zakonodavstvu. Veroispovest je slobodna a religijske organizacije su poslovno integrisane u finansijski sistem. Javni saobraćaj – drumski, železnički, rečni, dostavni i prevozni – ima prednost nad privatnim. Finansijske provere su obavezne i stalne za sve korisnike budžetskih sredstava.
Država sklapa mirovne i bezbednosne ugovore sa susednim državama i njihovim organizacijama. Vojska države ne učestvuje u stranim sukobima, kao što ni strane vojske ne mogu imati baze ili angažmane na domaćem tlu. Sa evropskim organizacijama država sklapa razne ugovore o saradnji, ekonomskoj, finansijskoj, kulturnoj, graničnoj. Diplomatiju vode stručne službe i kadrovi, i pod kontrolom su parlamenta i okruga.
Zdravstvo je pre svega usmereno na prevenciju bolesti. Obezbeđuju se redovni besplatni pregledi i dijagnostika. Savezne službe i lokalne samouprave imaju uticaj na stručna tela u davanju pristanka (licence) za rad lekara, a specijalistički i klinički centri su pod kontrolom saveznih i okružnih organa. Lekovi su dostupni svima uz minimalnu nadoknadu. Ulaganje u zdravstvo i ekologiju ima prednost nad drugim ulaganjima. Zelene površine i ekološki urbanizam, zaštita prirode, vode, vazduha i drugih primarnih životnih resursa imaju takođe prednost nad ekonomskom upotrebom tih resursa i o tome naročito brinu savezne i lokalne vlasti.
I ulaganje u obrazovanje ima prednost nad drugim ulaganjima. Osnovno i srednje obavezno školstvo je rasterećeno po sadržini i metodima; umesto memorijskog balasta i učenja podstiče se inovativno i kritičko razmišljanje, usmereno na životne događaje pre nego na tradicionalna nastavna polja. Takođe je obavezno uvođenje jednog zanata kao rezervnog poziva. U nastavu se uvode vaspitavanje za demokratiju, ekonomsko elementarno obrazovanje, ekološka svest i kultura na osnovama svetske i nacionalne baštine. Primanja nastavnika viša su barem dvostruko od medijalnih plata u državi. Obrazovne ustanove su autonomne u radu po svojim metodama a nastavne sadržine usaglašavaju kroz autonomna lokalna i savezna veća. Naučne ustanove su takođe autonomne u istraživanju i razvoju znanja.
Kulturne ustanove su autonomne i nezavisne jedinice stvaralaštva. Umesto tzv. industrije kulture podstiče se i pomaže individualno stvaralaštvo. U središtu brige za kulture stoje umetnosti. Savezna i lokalna veća finansijski i organizaciono pomažu umetničko stvaralaštvo, i mogu umanjiti poreska opterećenja za zahtevnije kreativne projekte. Kulturno nasleđe je zaštićeno od strane stručnih saveznih veća i čuva se kao jedan od opštih prioriteta. Kao skup opštih vrednosti kultura čuva zajedništvo individua, i sprečava svaku represiju po etničkoj, verskoj, obrazovnoj, jezičkoj, seksualnoj osnovi (bračne zajednice su slobodne od države i zavise od pojedinačne volje partnera, a deca su zaštićena od svakog nasilja i pritiska). Budžeti za kulturu, nauku, obrazovanje i zdravstvo ne mogu biti manji od budžeta za odbranu ili bezbednost.
Javnost je slobodna, mediji mogu biti savezni i lokalni. Mediji su dužni da plasiraju sve informacije od interesa za građane, bez cenzure ali sa proverom tačnosti. Njihova je dužnost da neguju i podstiču diskusije o svim društvenim problemima. Stranački nastoje da budu neutralne, ali savezna i lokalna veća za medije mogu suspendovati rad medija na kraći period ukoliko mediji pokažu pristrasnost, nepismenost, propagandni ili senzacionalistički interes. Sprečava se vlasnička koncentracija u medijima, privatni mediji su pod nadzorom javnosti. Podjednako u medijskim sadržajima moraju biti zastupljeni kultura, nauka, stvaralaštvo, umetnost, zdravstvo, ekologija, obrazovanje kao politika. Kazna za podsticanje nasilja je ukidanje medija. Javnost ima prednost u svim slučajevima nad biznisom, državnom bezbednošću, stranačkim aktivnostima a dužna je da štiti privatnost i dostojanstvo građana. Mediji su obavezni da podstiču socijalnu solidarnost i odgovornost za pravdu.
Sloboda kao klasični postulat ili „aksiom“ demokratije cilj je, svrha, telos ovog tipa političkog poretka. Ali ta je teleologija vezana za niz drugih uslova, za klasične postulate odgovornosti, smenljivosti, javnosti i jednakopravnosti, o čemu smo pisali u ovoj mini seriji libretarija.
Sloboda je jedna od najdiskutabilnijih i samim tim najviše diskutovanih vrednosti, polivalentna i utoliko sporna. Pitanje je na kojem ćemo nivou i u kojoj mreži razloga postaviti taj spor.
Platon je slobodu razmatrao u odnosu na atinsku demokratiju o kojoj je imao loše mišljenje, jer je posmatrao kao demagogiju a građane kao neuku, povodljivu masu, gde demokratija „usađujući u duše izmenljive i nepouzdane običaje [nomoi, zakone] polis čini promenljivim i neprijateljskim prema sebi i drugim ljudima“, kaže u Zakonima. A u Gorgiji se slobode i oni koji ih zastupaju uzimaju za izvore zla: „Za njih [političare predvodnike u „zlatno doba“ Atine] kaže se da su polis učinili velikim; ali ne opažaju da su ti stari doveli do toga da je polis podbuo i iznutra truo, jer su bez razboritosti i pravednosti polis ispunili lukama, brodogradilištima, zidinama i svakojakim takvim ludorijama, pa kad bolest izbije onda će kriviti današnje savetodavce, a Temistokla, Perikla i Kimona, te uzroke zala, hvaliće na sav glas.“ Država, pak, izričito ustima Sokrata kaže: „Tiranija ne nastaje iz drugog državnog uređenja nego iz demokratije – iz razobručene slobode [ἐξ ἀκροτάτης ἐλευθερίας]“.
„Razboritost i pravednost“ na koje se Platon poziva kao na osnovu svog argumenta ovde je njegova, filozofska, metafizička idiosinkrazija („O pravednosti“ je podnaslov Države). Ništa lakše nego prezreti slobodu čim se zamisli kao „razobručena“ ili „neograničena“, naročito ako si ušuškani atinski aristokrata, ili, nedavno, prominentni univerzitetski jurista pod nacistima. „Ovo su dve kategorije: svoje i srodno [τὸ οἰκεῖον καὶ συγγενές], i drugo i strano [τὸ ἀλλότριον καὶ ὄθνειον]“, piše opet Platon u Državi i nalaže njenim „čuvarima“ (vojnicima) da razlikuju svoje (οἱ οἰκεῖοι) od neprijatelja (οἱ πολέμιοι). Protiv ovih potonjih neumoljivo sledi rat (πόλεμος). A Karl Šmit, taj jurist pod nacistima, vratiće se na kategoriju političkog neprijatelja kao temeljnu, konstitutivnu, pa će osporiti demokratiju kao „neutralizaciju“ neprijatelja i „depolitizaciju“ države (Der Begriff des Politischen, 1932).
Za klasičnu, antičku demokratiju sloboda je vezana za postulate demokratije (jednakopravnost, smenljivost, odgovornost, javnost). Kakva je ta veza, koje vrste uslovnosti su bile na delu? Herodot, „otac“ istoriografije, u III knjizi svojih Istorija, piše o izvesnom Otanu (takođe znači „otac“) koji je prvi predlagao Persijancima, nakon ustanka protiv krvoličnih „maga i satrapa“, demokratiju. Na zasedanju vođa ustanika njegov predlog biva odbačen u ime monarhije. On, Otan, tada ustane i kaže:
„Drugovi zaverenici, jasno je da jedan od nas treba da bude kralj, bilo da bude kockom izabran ili da se obratimo persijskoj javnosti da ga ona izabere većinom glasova, ili, najzad, na neki drugi način. Ja se, naime, neću sa vama takmičiti za vlast, jer niti hoću da vladam nad nekim, niti da neko nada mnom vlada, i ja se odričem vlasti, pod uslovom da nikada ne dođem pod vlast nijednog od vas, niti ja niti moji potomci. – Kad je ovaj to izjavio, ostala šestorica pristanu na njegov uslov. On se, dakle, jedini od njih nije otimao za vlast, nego je napustio njihovo društvo. Ista ta kuća je i dan-danas jedina u Persiji koja uživa potpunu slobodu i živi po svom nahođenju, ali ne radi ništa što bi bilo protivno persijskim običajima i zakonima.”
Ovde sloboda znači „živeti po svome“, ali ne „protivno zakonima (i običajima, nomoi).“ Sloboda ostaje u rezervi, i ako nema demokratije. Zapravo, ona je sama rezerva, što će reći opcija, alternativa, mogućnost. Ako nije „neprijatelj“ zakonima i običajima, i ako oni nisu njoj neprijatelji, onda je ona svrha demokratije. Sloboda ako je odgovorna ume da bude napor i ne retko je ljudi odbacuju u svom „bekstvu od slobode“, kako glasi naslov slavne knjige Eriha Froma.
Herodotov prijatelj, onaj koga je Platonov Sokrat označio kao „uzrok zla“, Perikle, u svojoj čuvenoj pohvali braniocima atinske demokratske slobode, rekao je: „Mi vodimo svoje javne poslove na slobodan način. Što se tiče gledanja jednih na druge u svakodnevici, ne ljutimo se na suseda jer čini što on želi, niti na njega gledamo s prekorom koji, iako ne nanosi zlo, ipak može boleti. U svojim pojedinačnim životima živimo zajedno podnoseći jedni druge, dok u javnim stvarima ne prekoračujemo zakon”.
Ta je odgovorna, uokvirena klasičnim postulatima demokratije sloboda pala u hijerarhijama rimske republike, a onda i u modernim republikanskim, predstavničkim, posredničkim demokratijama i parademokratijama. Već će sv. Avgustin uhvatio slobodu u makaze teološke hijerarhije kad je vezao za volju (volju da se skrene u greh). I novo doba će drugačije misliti o slobodama. Benžamen Konstan će početkom XIX veka naglašavati modernu slobodu kao pojedinačnu za razliku od stare antičke kao kolektivne (delimično je to ispravno), a Džon Stjuart Mil će slobode razumeti i politički (kroz slobode od stranog vladanja, slobode zajednice da sebi ustanovi ustavni poredak, slobodu mišljenja, iznošenja stava i udruživanja), pa i ekstrapolitički (slobodu od većinskog nametanja obrazaca mišljenja i ponašanja). Isaija Berlin će povući razliku između tzv. pozitivne slobode (ili slobode za nešto) i negativne (slobode od nečega, od nekog ometanja ili ograničenja), primećujući da je prvu teško specifikovati jer brzo nameće normativizam.
U tzv. liberalnim teorijama – a stanovište liberalizma se pre svega određuje kao slobodarsko stanovište – razvilo se tušta i tma varijanti. Najkrupnija je ona koja razlikuje liberalnu politiku od liberalne ekonomije. U prvoj opasnost po slobode dolazi najviše od države kao resursa prinude i sile, pa liberalni stav najpre znači da državu valja držati na uzdi, odnosno nadzirati je kako ne bi prešla iz oruđa zajednice u silu nadzora nad zajednicom. U drugoj, opet kroz više varijanti, ekonomska delatnost treba da je slobodna, što će reći da je svaki njen činilac ili akter slobodan da nastupa po svojoj volji, a tzv. slobodno tržište će biti radni i krajnji arbitar. Mnoge su bile primedbe i prvom i drugom stavu. Onom političkom da država nije samo opasnost po slobode, već da je i njihov zaštitnik, čuvar, tutor – ona sistemom zakona daje pa i oduzima slobodu – i da ne mora biti tzv. „hladno čudovište”, što onda zagovornike države kao čuvara sloboda lako odvede u etatizam sa šansom da skliznu u autoritarizam. A ekonomskom liberalizmu primedbe su da je i tzv. slobodno tržište uvek ovako ili onako uređeno, regulisano, dakle uslovno slobodno, sve do toga da ako nema ekonomskih sloboda onda nema ni političkih (što jedne odvodi ili do apologetike tzv. neoliberalizma, ili kod drugih se u ime fikcije ekonomskog egalitarizma faktički mogu poništiti i političke slobode, što je slučaj marksista, naročito boljševika). Ove rasprave, oko političke a onda ekonomske slobode, čine liberalizam šarenolikim skupom stanovišta i teorija, a spadaju, ako se uzmu u svojoj raznovrsnosti i pluralizmu, među najbogatije rasprave političkog nasleđa naše modernosti. Od takvih rasprava u velikoj meri onda zavisi i razumevanje slobode kao mere moderne demokratije.
I kad se sloboda odvoji od demokratskih, naročito klasičnih postulata, ona se pretvara u neprijatelja slobodama drugih, u ratničko, nasilno, bahato sredstvo vladanja ili podrške vladanju, kako je bio slučaj mnogo puta u istoriji, kakav je slučaj danas u Srbiji. Tada sloboda postaje kvazisloboda, prelazi u nasilje. Pišem ovde redove na dan kad Valjevo beleži godišnjicu policijskog besramnog nasilja nad protestantima, mladima, ženama, decom. „Sloboda“ batine, pendreka (službene batine), razbijenih vilica i čela, svakako nije sloboda. Ali to ne treba ni dokazivati.
