Sloboda kao klasični postulat ili „aksiom“ demokratije cilj je, svrha, telos ovog tipa političkog poretka. Ali ta je teleologija vezana za niz drugih uslova, za klasične postulate odgovornosti, smenljivosti, javnosti i jednakopravnosti, o čemu smo pisali u ovoj mini seriji libretarija.
Sloboda je jedna od najdiskutabilnijih i samim tim najviše diskutovanih vrednosti, polivalentna i utoliko sporna. Pitanje je na kojem ćemo nivou i u kojoj mreži razloga postaviti taj spor.
Platon je slobodu razmatrao u odnosu na atinsku demokratiju o kojoj je imao loše mišljenje, jer je posmatrao kao demagogiju a građane kao neuku, povodljivu masu, gde demokratija „usađujući u duše izmenljive i nepouzdane običaje [nomoi, zakone] polis čini promenljivim i neprijateljskim prema sebi i drugim ljudima“, kaže u Zakonima. A u Gorgiji se slobode i oni koji ih zastupaju uzimaju za izvore zla: „Za njih [političare predvodnike u „zlatno doba“ Atine] kaže se da su polis učinili velikim; ali ne opažaju da su ti stari doveli do toga da je polis podbuo i iznutra truo, jer su bez razboritosti i pravednosti polis ispunili lukama, brodogradilištima, zidinama i svakojakim takvim ludorijama, pa kad bolest izbije onda će kriviti današnje savetodavce, a Temistokla, Perikla i Kimona, te uzroke zala, hvaliće na sav glas.“ Država, pak, izričito ustima Sokrata kaže: „Tiranija ne nastaje iz drugog državnog uređenja nego iz demokratije – iz razobručene slobode [ἐξ ἀκροτάτης ἐλευθερίας]“.
„Razboritost i pravednost“ na koje se Platon poziva kao na osnovu svog argumenta ovde je njegova, filozofska, metafizička idiosinkrazija („O pravednosti“ je podnaslov Države). Ništa lakše nego prezreti slobodu čim se zamisli kao „razobručena“ ili „neograničena“, naročito ako si ušuškani atinski aristokrata, ili, nedavno, prominentni univerzitetski jurista pod nacistima. „Ovo su dve kategorije: svoje i srodno [τὸ οἰκεῖον καὶ συγγενές], i drugo i strano [τὸ ἀλλότριον καὶ ὄθνειον]“, piše opet Platon u Državi i nalaže njenim „čuvarima“ (vojnicima) da razlikuju svoje (οἱ οἰκεῖοι) od neprijatelja (οἱ πολέμιοι). Protiv ovih potonjih neumoljivo sledi rat (πόλεμος). A Karl Šmit, taj jurist pod nacistima, vratiće se na kategoriju političkog neprijatelja kao temeljnu, konstitutivnu, pa će osporiti demokratiju kao „neutralizaciju“ neprijatelja i „depolitizaciju“ države (Der Begriff des Politischen, 1932).
Za klasičnu, antičku demokratiju sloboda je vezana za postulate demokratije (jednakopravnost, smenljivost, odgovornost, javnost). Kakva je ta veza, koje vrste uslovnosti su bile na delu? Herodot, „otac“ istoriografije, u III knjizi svojih Istorija, piše o izvesnom Otanu (takođe znači „otac“) koji je prvi predlagao Persijancima, nakon ustanka protiv krvoličnih „maga i satrapa“, demokratiju. Na zasedanju vođa ustanika njegov predlog biva odbačen u ime monarhije. On, Otan, tada ustane i kaže:
„Drugovi zaverenici, jasno je da jedan od nas treba da bude kralj, bilo da bude kockom izabran ili da se obratimo persijskoj javnosti da ga ona izabere većinom glasova, ili, najzad, na neki drugi način. Ja se, naime, neću sa vama takmičiti za vlast, jer niti hoću da vladam nad nekim, niti da neko nada mnom vlada, i ja se odričem vlasti, pod uslovom da nikada ne dođem pod vlast nijednog od vas, niti ja niti moji potomci. – Kad je ovaj to izjavio, ostala šestorica pristanu na njegov uslov. On se, dakle, jedini od njih nije otimao za vlast, nego je napustio njihovo društvo. Ista ta kuća je i dan-danas jedina u Persiji koja uživa potpunu slobodu i živi po svom nahođenju, ali ne radi ništa što bi bilo protivno persijskim običajima i zakonima.”
Ovde sloboda znači „živeti po svome“, ali ne „protivno zakonima (i običajima, nomoi).“ Sloboda ostaje u rezervi, i ako nema demokratije. Zapravo, ona je sama rezerva, što će reći opcija, alternativa, mogućnost. Ako nije „neprijatelj“ zakonima i običajima, i ako oni nisu njoj neprijatelji, onda je ona svrha demokratije. Sloboda ako je odgovorna ume da bude napor i ne retko je ljudi odbacuju u svom „bekstvu od slobode“, kako glasi naslov slavne knjige Eriha Froma.
Herodotov prijatelj, onaj koga je Platonov Sokrat označio kao „uzrok zla“, Perikle, u svojoj čuvenoj pohvali braniocima atinske demokratske slobode, rekao je: „Mi vodimo svoje javne poslove na slobodan način. Što se tiče gledanja jednih na druge u svakodnevici, ne ljutimo se na suseda jer čini što on želi, niti na njega gledamo s prekorom koji, iako ne nanosi zlo, ipak može boleti. U svojim pojedinačnim životima živimo zajedno podnoseći jedni druge, dok u javnim stvarima ne prekoračujemo zakon”.
Ta je odgovorna, uokvirena klasičnim postulatima demokratije sloboda pala u hijerarhijama rimske republike, a onda i u modernim republikanskim, predstavničkim, posredničkim demokratijama i parademokratijama. Već će sv. Avgustin uhvatio slobodu u makaze teološke hijerarhije kad je vezao za volju (volju da se skrene u greh). I novo doba će drugačije misliti o slobodama. Benžamen Konstan će početkom XIX veka naglašavati modernu slobodu kao pojedinačnu za razliku od stare antičke kao kolektivne (delimično je to ispravno), a Džon Stjuart Mil će slobode razumeti i politički (kroz slobode od stranog vladanja, slobode zajednice da sebi ustanovi ustavni poredak, slobodu mišljenja, iznošenja stava i udruživanja), pa i ekstrapolitički (slobodu od većinskog nametanja obrazaca mišljenja i ponašanja). Isaija Berlin će povući razliku između tzv. pozitivne slobode (ili slobode za nešto) i negativne (slobode od nečega, od nekog ometanja ili ograničenja), primećujući da je prvu teško specifikovati jer brzo nameće normativizam.
U tzv. liberalnim teorijama – a stanovište liberalizma se pre svega određuje kao slobodarsko stanovište – razvilo se tušta i tma varijanti. Najkrupnija je ona koja razlikuje liberalnu politiku od liberalne ekonomije. U prvoj opasnost po slobode dolazi najviše od države kao resursa prinude i sile, pa liberalni stav najpre znači da državu valja držati na uzdi, odnosno nadzirati je kako ne bi prešla iz oruđa zajednice u silu nadzora nad zajednicom. U drugoj, opet kroz više varijanti, ekonomska delatnost treba da je slobodna, što će reći da je svaki njen činilac ili akter slobodan da nastupa po svojoj volji, a tzv. slobodno tržište će biti radni i krajnji arbitar. Mnoge su bile primedbe i prvom i drugom stavu. Onom političkom da država nije samo opasnost po slobode, već da je i njihov zaštitnik, čuvar, tutor – ona sistemom zakona daje pa i oduzima slobodu – i da ne mora biti tzv. „hladno čudovište”, što onda zagovornike države kao čuvara sloboda lako odvede u etatizam sa šansom da skliznu u autoritarizam. A ekonomskom liberalizmu primedbe su da je i tzv. slobodno tržište uvek ovako ili onako uređeno, regulisano, dakle uslovno slobodno, sve do toga da ako nema ekonomskih sloboda onda nema ni političkih (što jedne odvodi ili do apologetike tzv. neoliberalizma, ili kod drugih se u ime fikcije ekonomskog egalitarizma faktički mogu poništiti i političke slobode, što je slučaj marksista, naročito boljševika). Ove rasprave, oko političke a onda ekonomske slobode, čine liberalizam šarenolikim skupom stanovišta i teorija, a spadaju, ako se uzmu u svojoj raznovrsnosti i pluralizmu, među najbogatije rasprave političkog nasleđa naše modernosti. Od takvih rasprava u velikoj meri onda zavisi i razumevanje slobode kao mere moderne demokratije.
I kad se sloboda odvoji od demokratskih, naročito klasičnih postulata, ona se pretvara u neprijatelja slobodama drugih, u ratničko, nasilno, bahato sredstvo vladanja ili podrške vladanju, kako je bio slučaj mnogo puta u istoriji, kakav je slučaj danas u Srbiji. Tada sloboda postaje kvazisloboda, prelazi u nasilje. Pišem ovde redove na dan kad Valjevo beleži godišnjicu policijskog besramnog nasilja nad protestantima, mladima, ženama, decom. „Sloboda“ batine, pendreka (službene batine), razbijenih vilica i čela, svakako nije sloboda. Ali to ne treba ni dokazivati.
Živelo Valjevo!
(Izvor fotografije: Nova.rs, 14. VIII 2026.)