Month: July 2026

Prema istraživanju političkog raspoloženja biračkog tela koje je Crta sprovela pre par sedmica u očekivanju novih izbora, dve meni, uz Milivojevićev DS, inače najbliže stranke, Pokret slobodnih građana i Zeleno-levi front imaju zajedno 1%. Tačnije, PSG je na 0,7% a ZLF na 0,3%. A u anketi NSPM ove stranke, ako bi bile u izbornim koalicijama, imaju veći procent – ali koalicijski, ne samostalno – pa bi njihovi predstavnici mogli, u manjem broju, preći izborni cenzus: PSG sa Đilasovom a onda i Ponoševom strankom (SSP, odnosno SRCE) dogurali bi do 4,2%, a ZLF, u kombinaciji sa Narodnim pokretom Srbije, Novim licem Srbije, Ekološkim ustankom i Pokretom za decentralizaciju, čak zajedno do 5,6%.

Mogućno je da smo kao glasači i pristalice PSG-a, kao i ZLF-a, vrlo samozatajni i preziremo ispitivanja pa se iza ovih 0,7 i 0,3 procenata kriju neke veće brojke. Mogućno, ali manje verovatno.

Nije da PSG niti ZLF nisu glasni. U čaršijskom listu Danas objavljena su, na primer, dva priloga: jedan je iz pera Arisa Movsesijana, u svojstvu potpredsednika PSG-a, inače stomatologa, muzičara, pisca kratkih priča, filmadžije, kako navodi PSG sajt. Bio je u Novoj stranci, čak jedno vreme njen predsednik, a onda prešao u PSG.

Movsesijanov tekst u Danasu naslovljen je „Lični stav Arisa Movsesijana: Generacije koje čekaju neku drugu generaciju“. Prvi deo naslova je verovatno redakcijski – beogradska odštampotina time hoće da kaže kako je na distanci od vlastite objavljotine – a drugi, glavni deo tiče se osnovne teze teksta, izrečene odmah u nečemu što je antrfile:

„Postoji jedna osobina koja povezuje gotovo sve generacije u Srbiji od raspada Jugoslavije do danas – nijedna nije imala dovoljno hrabrosti da preuzme odgovornost za vreme u kojem je živela. Svaka je, na svoj način, probleme ostavljala nekoj budućoj, zamišljenoj generaciji. Kao da će se jednom pojaviti ljudi neopterećeni našim greškama, koji će, bez ikakvog napora, razmrsiti čvor koji smo decenijama strpljivo vezivali. To nije odgovornost. To je odricanje od odgovornosti.“

Dobro. Iako nije dobro: generalizacije tipa „svaka“ ili „gotovo svaka“ generacija tako su obimne da postaju značenjski šuplje. Pri čemu, nije jasno da li se pojam „generacije“ u ovom tekstu odnosi na čitava pokolenja (svih građana, birača, glasača, kompletno političko telo kroz decenije) ili na tzv. političku klasu (aktiviste, članove stranaka, stranačke aparate, ideologe).

Movsesijan koristi takođe generalno, „majestetično“ MI – ono bi u kontekstu osnovne teze o izostanku odgovornosti multingeneracijskog tipa trebalo da sugeriše skromnost autora: eto, i ja pripadam vama koje grdim – ali to ne čini jasnijim njegovu preopširnu kvalifikaciju, niti osnovnoj tezi o neodgovornosti populacije u Srbiji doprinosi da bude izoštrenija. Autor pokušava da svoju tezu obrazloži raznim drugim opštim mestima – od toga da je za raspad Jugoslavije kriv Milošević, do toga se u Srbiji stanovništvo još rukovodi mitovima („živimo u zemlji u kojoj se istorija koristi kao zamena za strategiju razvoja“). Pokušava, doduše, da svoju tezu o generacijskoj neodgovornosti donekle specifikuje time što je usmerava na „elitu“, tj. na intelektualce: „Ne govorim o privilegovanoj klasi. Govorim o elitama znanja, odgovornosti, stvaralaštva i integriteta. O ljudima koji svojim radom postavljaju standarde, koji društvu daju pravac i koji su spremni da javni interes stave ispred ličnog.“

I tu upada sam sebi u reč: elitu čine ličnosti, pojedinci koji oličavaju autoritet visokih vrednosti, ali taj autoritet (jer samo vrednosti imaju ili mogu imati autoritet, a ljudi u meri u kojoj ih neguju, razvijaju, zastupaju) Movsesijan odriče „vođama“, i prenosi ga na „institucije“. Lično se tako prenosi na bezlično. Savremene, a naročito srpske „elite mediokriteta“ gluposti su. Ako elite postoje, kad se već služimo tim izrazom, onda su one grupe čija je svrha da stvore najuzoritije, upravo predvodnike, da ne kažem „vođe”.

Ne bi li ojačao svoj stav ili pokrio ovu pukotinu između „elite“ i „institucija“, Movsesijan polazi od još jednog opšteg mesta: „moderna država postoji upravo zato da nijedan čovek, ma koliko bio sposoban ili nesposoban, ne bude važniji od institucija.“

Mnogo je spornog u ovom klišeu. Antička demokratije je kod starih Grka itekako bila posvećena onome što autor vezuje za naredno, moderno doba, a moderno doba i njegova država su u svojim liberalnim varijantama politike izrazito branili slobode i prava pojedinaca, individua, što je lako naći kod Benžamena Konstana, Džona Stjuarta Mila, sve do Isaije Berlina ili Remona Arona.

Izgleda da i Movsesijan kao i najveći broj domaćih političkih individua imaju teškoću da razumeju šta su to institucije. Tj. da lako i prebrzo pojam institucije zamenjuju pojmom zakona. Jeste da su Justinijanove Institutiones iz VI veka naše ere bile uvodni, udžbenički deo velike kodifikacije rimskog prava Corpus iuris civilis, ali „institucije“, po naški „ustanove“, već su u moderno doba dobile značenje šire od zakonodavnih regula. Hjum je, recimo, postavio pitanje da li se prakse – socijalne, političke, državne, pa i pravne – osnivaju na zakonima, ili je možda obrnuto – a ovo obrnuto je njegov stav – da je ono što ustanovu ustanovljava, pa onda legitimiše, daje joj pravo da polaže na opšte važenje, time i na zakon, ipak praksa. Za njega, a onda i za niz mislilaca posle njega ustanove su regulisane prakse, što će reći da su regule, ili skup regula, bile uspostavljene kao zakoni ili uzeti kao valjani običaji, pa žive ukoliko ima ljudi koji ih i slede i njima se rukovode. Samo svedene na zakone, institucije bez ljudi za koje su orijentiri, vrednosni markeri, ustanove postaju izrazi prinudnog aparata politike, najviše države, represivni instrumenti vlasti lišene moći koja bi im pridala svojstvo autonomnih putokaza za život.

Ova zabluda koja svodi institucije na zakone, na primenu zakona, kod nas je toliko česta da se onda smatra kako je dovoljno, u nekoj povoljnijoj budućnosti, imati dobre zakone (one „evropske“, zar ne), uz eventualne aparate prinude da se oni poštuju, pa će nam svanuti i sa slobodama, znanjima, a time i odgovornostima, stvaralaštvom, integritetom, što Movsesijan sve pominje. Ma neće. Parlament, čak i sa studentskom listom kao većinom, lako će prepisati ili naštancovati zakone; ali da li će ih ko, kako, koliko poštovati stvar je šira i važnija nego jedan saziv parlamenta. Zakonodavstvo je deo, vrlo važan deo državnog ustrojstva ali se ovo potonje ne svodi na njega, a još manje se svode na zakone distribucije i redistribucije moći u jednoj zajednici koja je demokratska. Važnija je nova politička kultura, a Studentski pokret je pokušaj nove političke kulture kod nas.

Ali da se pozabavimo onom „institucijom” koja Movsesijana najviše kopka, a zove se odgovornost.

Odgovornost je višestruka, polivalentna. Postoje lične i grupne odgovornosti, pravne i moralne, snošenje posledica pred zakonom ali i izvan toga, porodične, obrazovne, vaspitne, stručne, ekološke, medijske itd. To je čitava mreža odgovornosti koja se previše često redukuje na jednu pređu: na odgovornost kao na polaganje računa. U savremenom diskursu, pa i u našoj javnosti, to je ono što se na engleskom zove accountability, a što je, ako se uzme doslovnije, „polaganje računa”. (Izraz dolazi od latinskog accomptare, „staviti na račun“, „obračunati“.)

Ali postoji odgovornost u širem i značajnijem smislu. To je na engleskom responsability, latinski responsabilitas, od glagola respondēre, „odgovarati“ u značenju „tražiti odgovor“. Tada nije ideja da se „obračunamo“, već je ideja da potražimo i nađemo odgovore na pitanja koja su nam zajednička. I koja će uvek iznova – ma kako valjane i primenljive odgovore našli za naše vreme – izlaziti pred nas.

Najkrupnija i najvažnija odgovornost odnosi se na pitanje smisla zašto smo zajedno, zašto smo deo ove a ne one zajednice, jer to pitanje obuhvata i značenja koja zajednicu drže na okupu kao zajednicu pojedinaca spremnih da se za zajednicu založe. To se odnosi kako na zajednicu u najširem značenju društva, naroda, nacije, tako i na političku užu zajednicu koja se zove stranka. A da bi se otkrio taj smisao nisu dovoljni samo ovi ili oni odgovori, već odgovornost i prema pitanjima. („I“ ovde znači „pre svega“.)

Na primer, voleo bih da verujem, kako glasi fraza, da su PSG i ZLF stranke koje nisu samo frakcije u borbi za vlast, ili deo državnog (parlamentarnog, medijskog, „institucionalnog“ itd.) kolača vlasti, već su i grupacije koja tragaju za pitanjima i o sebi i o društvu, iznalaze im oblike, formulacije, prioritete, pa onda predlažu i rešenja, bar za neko vreme. Ali to malo vidim. I PSG i ZLF su, kao i skoro sve naše stranke, pre svega ideološke, ili najviše ideološke, a manje i marginalno su političke tvorevine. One su ideološke jer imaju ideje – najčešće su to uvezene ideje, opšte klase, iz publicistike koja kola okolo i dolazi kod nas – kao recepte za probleme, a političke su sekundarno, jer je politika praksa i najviše praksa. Lako je napraviti stranački program, smestiti se na neku ideološku „levu“ ili „liberalnu“ ili drugačiju „poziciju“ – AI može takve programe napisati ako joj se zadaju poželjne keywords dok si rekao „prompt“ – ali je mnogo teže, napornije, a važnije političku praksu okupljanja, motivisanja, mobilisanja ljudi, „rada na terenu“, izvesti iz uskog grla političke komunikacije, saopštenja, PR manifestovanja, sa nizom opštih mesta od kojih nikoga ne boli glava a čemu ne pomažu ni manekenske poze koje naši političari redovno zauzimaju na slikanju za kamere, televizijske ili reporterske. Ukratko, kao „institucije“ partije valja da su manje „zakoni“ (ideja kao opštih mesta), a više delovanja, prakse, rada.

Nevolja s domaćim strankama i njihovim glasnogovornicima – pa i Movsesijanovim tekstom pisanim iz pozicije potpredsednika PSG-a, jer je tom tekstu malo „ličnog“ a mnogo opšteg – i jeste njihova preterana ideološka težina. Ideologije su skupovi zamisli i ono što je u njima problematično upravo se odnosi na odgovornost. Ideologije imaju unapred spremljene odgovore i teže da ih nature praksi dotle da, ako se ne uklopiš u vizuru određene ideologije, jao tebi.

To je još vidljivije u slučaju još jednog teksta iz današnjeg Danasa, izveštaja sa konferencije za štampu drugog mog političkog miljenika, Zeleno-levog fronta. Naslov glasi: „ZLF ponovio: Podržaćemo studentsku listu na izborima“. Lepo. SL (studentska lista) imaće dakle dodatnih 0,3%, ako sledimo pomenutu anketu Crte. Ali radost ponovljene podrške studentima brzo kvari ono što su čelnici ZLF-a tu rekli, a oni su izneli niz „očekivanja“, „nadanja“, „uverenja“ i „zalaganja“, sve skupa uslova svoje ponovljene podrške. To ima malo veze sa studentima, a mnogo sa internim raspravama o tome da li i kako usloviti podršku (vremenski, programski, kadrovski) i sa domaćom čaršijskom levicom koja zakera i za glasine. Prilično je dug taj spisak za 0,3%, ali dobro, svaki promil je doprinos: daj šta daš. Očekivanja su uglavnom opšte naravi, mnoga su ionako u studentskom političkom rancu. Mada ne sva, i ne ovako, prilično oštro formulisana od strane zeleno-leve frontaške vrhuške. Recimo, ovaj rezolutni spisak dobrih namera i lepih želja prepun fraza ističe „da je široko okupljanje oko studentskog pokreta trenutno najbolji način da dođe do smene vlasti i otvaranja puta za obnovu demokratije, vladavine prava i evropsku budućnost Srbije“. Ostalo bi to u registru to state the obvious, da nije frazerski i da ne zaobilazi stvarnost. Jer koja „obnova demokratije“? Kad je to ovde bilo demokratije pa je treba „obnoviti“? Ili kakva „vladavina prava“? Zakona i „institucija“ u čaršijskom ključu naše političke klase? Zašto ne pre „vladavina pravde“? I šta još znači „evropska budućnost Srbije“ ako je to budućnost ulaska u EU na toliko dugom štapu da dotle ne doseže ni pogled kroz najsnažniji durbin.

Stoga, sve ovo dobro zvuči ali ništa ne znači, ali daje ideološke odgovore i nameće obaveze studentima a da se ne postavljaju ključna politička pitanja, pitanja prakse, pitanja koja su za studente u njihovom pohodu po Srbiji „do svakog sela“ svakodnevna: kako da se zaštitimo od nasilja kojem smo izloženi, kako da izmaknemo trućanjima stranačkih i drugih „influensera“, kako i čime da predstavimo naše zamisli o promeni vlasti i da u to ubedimo bake i deke, siromašne i ojađene, uplašene i ponižene, zaboravljene i malo upućene, one koji ne čitaju ideologe poput Šantal Muf ili Slavoja Žižeka, koje muče drugačije brige od ideoloških, i kako da im naglasimo da je odgovornost i naša i njihova u tome da nađemo odgovore, pre svega praktične, bar na neko vreme, za godinu, dve, makar toliko, da naša parola „Studenti pobeđuju“ ima smisla kao resetovanje politike koja je zaglavila u kriminal.

U protivnom, ideološke „platforme“ PSG-a ili ZLF-a ostaju ono što su najčešće bile: „živ mi Todor da se čini govor“. Dobronamerne svakako, ali sa 0,7 + 0.3 = 0 (ili tu negde) učinka.

Zato je ipak najjasniji Milivojevićev DS. Ne postavlja uslove, jer je parolu „Studenti pobeđuju“ uzeo u njenom najvažnijem vidu: „Srbija ili mafija“.

Homer / Holivud.

Gledao sam sinoć u supetarskom kinu pod vedrim nebom Odiseju Kristofera Nolana. Naseo na marketing, šta mogu.

Tri sata (ili nekoliko minuta manje od 3 sata) holivudske kaubojštine prerušene u antičke kostime. A čak ni to nije kako valja. Odisej – igra ga Mat Dejmon – obučen je u oklop i u tamne maskirne pantalone (stari Grci nisu nosili pantalone), kao pre-verzija nekog ICE patroldžije i pucača na prvi šušanj nesrećnog emigranta.

Nolan je smućkao više mitova, uzeo i od Homera i od Vergilija, u svojoj „pesničkoj slobodi“ menjao kako mu je palo na pamet i njegova Odiseja više liči na ratničku Ilijadu, nego na priču o povratku junaka kući posle rata koji je hteo da izbegne. Nolanova licentia poetica je arbitrarna sloboda, pod diktatom blokbaster žanra. Nasilje, krv, u tehnici širokog platna, snimano monstr IMAX 70mm kamerom. Rep podmetnut umesto heksametra.

Amerikanizacija Homera – ili nekakve „homerštine“ pošto se od starog Homera stalno odstupa – trebalo je i da bude blago „kritička“ prema samoj Americi: tako, trojanski rat je zbog kontrole pomorskih trgovačkih komunikacija (ono zbog čega Ameri prevashodno ratuju diljem planete), a samom Odiseju je pripisana griža savesti jer je, svojom novom tehnologijom tzv. trojanskog konja, pomogao da se Troja sravni za zemljom.

Nolanov Odisej inače više liči na nekakvog Mojsija duge sede brade, a čitav spektakl je upakovan u judeohrišćansku oblandu. Motiv griže savesti je judeohrišćanski: antički Grci nisu imali koncept grizodušja – pisao je o tome Niče, a Sloterdajk objavio čitavu knjigu – već je njihova ideja empatije bila drugačija od kasnije mizerikordije. Jer za antičkog Helena ako čovek učini zlo, sa njim možemo saosećati pošto će ga kazniti bogovi, ali njegov hibris nije kuknjava i udaranje u grudi, posipanje pepelom i šibanje po leđima, kao kasnije, pošto on, za razliku od hrišćanina, ne gubi „onaj svet“, već je svoj život učinio nesnosnim i stradaće u njemu.

Nolanova Odiseja za mene pada naročito usled dva motiva. Jelenu i Klitemnestru igra crna glumica, pa čovek prvo pomisli da je to zbog nekakvog „rasnog ključa“ holivudskog političkog licemerja (ili rasne „političke korektnosti“), ali kako je Jelena u filmu povod ratu i sikće na Menelaja, a Klitemnestra kolje Agamemnona po njegovom povratku, likovi crne glumice likovi su zla, što mi liči i na podmukli rasizam i na mizoginiju. Možda je Nolan hteo obrnuto, ali je dobio u svojoj preradi Homera ono što voli MAGA rulja.

Tu je i motiv, vrlo važan za Nolanovu verziju, Zevsovog gostoprimstva. Naime, po filmu ne sme se naškoditi stranom gostu jer je možda gost prerušeno božanstvo, a uvreda božanstva donosi čoveku nesreću. Dakle, treba biti gostoljubiv. To bi bila kopča Nolanove antike i današnjeg migrantskog problema. Na prvi pogled je sve u redu. Ali kako u ključnim i ponavljanim momentima Nolanove priče o Odiseju on i njegova družina upadaju u kršenje Zevsovog zaveta – njega se jedino drži Penelopa – ispada da je uopšte gostovanje stranca izvor nevolja, i da bogovi, pa čak ni Zevs, ne haju mnogo za pravilo koje su uspostavili. Ubijanje Penelopinih prosaca, gostiju na itačkom dvoru, kad se Odisej vrati i sam prerušen, finale je puno krvi, kao da ga je snimao Tarantino.

Holivud inače proizvodi slike nasilja u količinama koje su odavno postale nesnosne. Većina njegovih blokbastera su spektakli mlaćevina, razbijanja noseva i glava, upucavanja spreda i otpozadi, uz razne gadosti koje producenti, scenaristi i reditelji smišljaju kako bi nasilje prodali kao robu koju će, uz pivo i čips, gutati debeli konzumenti izvaljeni ispred ekrana.

Holivudski filmski proizvodi su producentski film, pa je lažan marketinški hajp kako je Nolan nekakav „autor“. On je samo vešt tehničar, u tome su Ameri bez sumnje uspešni. Ali kad god mu pogledamo Odiseju iz „autorskog“ ugla – iz ugla izbora motiva, vođenja priče, načina glume, kadriranja, scenografije ili svetla – ona je falična. Ona uspeva – i uspeće – samo kao producentski film napravljen da zgrne što više love i proda „Homera“ na utaban holivudski način. Tokom ovog vikenda očekuje se punih 120 miliona dolara.

Nagledao sam se u životu domaćeg nasilja, i ratnog i mirnodopskog. Holivudsko mi je odbojno. Ali ko voli spektakl, površnu obradu starog pesnika i „zabavu“ od skoro tri sata punu krvi, ponegde razvučenu, kako bi potom nasilje udarilo jače u glavu, uz sentimentalnu bozu o Odiseju i Penelopi, slobodan je da gleda.

Not my cup of tea.

PS (nekoliko dana kasnije): Dođe mi da svako zakeranje na račun Nolanove Odiseje (jer je taj naslov identičan Homerovom ono što je najveća pogreška: da je stavio „Odisej“, „Ulis“ ili slično, mogao je slobodno da fantazira i menja šta hoće) stavim na stranu kad sam pročitao da Ilon Mask najavljuje da će, uz pomoć svoje AI alatke zvane Grok, do kraja godine načiniti film po Homeru veran starom epu do valjda poslednje tačke (tačke, naravno, nije bilo kod starih Grka). „Do kraja 2026. godine, Grok Imagine će napraviti dugometražni film ‘Odiseja’ koji će biti istorijski tačan i veran Homerovom delu“, napisao je na mreži X gigamegabogataš Mask.

Zevse, Zevse, sačuvaj i sakloni.

Izraz „nepolitička politika“ upotrebio je Ivan Milenković u svom tekstu objavljenom ovih dana u Vremenu („Opoziciona posla“): „Paradoks nepolitičke politike konstitutivan je za studentski pokret“.

Upotrebljen je i odmah naznačen kao „paradoks“, jer se sam Studentski pokret na početku predstavio kao „nepolitički“, između ostalog iz taktičkog razloga. Naime, Zakonom o visokom školstvu Republike Srbije izričito je „zabranjeno političko, stranačko i versko organizovanje“, što u prvi mah zvuči logično – univerziteti i fakulteti nisu mesta političkog, već naučno-nastavnog i istraživačkog organizovanja – da nije formulacija preširoka, utoliko ne baš jasna, i da u praksi ta zabrana nije zaobilažena, pa su, recimo, studentski „parlamenti“, organi na fakultetima koji brinu u studentskim specifičnim interesima, i onim nastavnim i onim širim od nastave (poput cena studija ili aktivnosti mimo kurikuluma), ne retko bili pod manjim ili većim uticajima stranaka, naročito vladajućih, ili pod uplivom fakultetskih uprava koje su, sa svoje strane, takođe ponegde stranački povezane sa vlastima. Primer su događaji ovog proleća na Medicinskom fakultetu u Beogradu, gde su autentični kandidati studenata za svoj parlament bili grubo odbačeni od strane trenutne „ćacijevske“, režimski obojene vlasti na tom fakultetu.

I nije samo ovaj taktički razlog bio posredi da studenti na početku o svom pokretu govore kao o „nepolitičkom“. Njihovi zahtevi su bili, kako Milenković podseća, „civilizacijski: utvrditi odgovornost za pad nadstrešnice u Novom Sadu (dakle, okončati korupciju), uspostaviti vladavinu prava, osloboditi javni prostor“. Paradoks „nepolitičke politike“ je utoliko bio neizbežan, kaže autor: „paradoks javnog okupljanja: naime svako je javno grupisanje političko čak i kada se grupišemo oko ideje nepolitike“.

Paradoks je tim pre nastao što su se kod nas, a toga ima i u razvijenijim zemljama, politička akcija, grupisanje ljudi, njihovo organizovanje, politika sama dakle, izjednačili sa stranačkim delovanjem. Vladajuće grupacije time nastoje da političko delovanje prigrabe za sebe i svoje stranke na ekskluzivan način, da isključe, demotivišu i demobilišu svakoga ko nije u nekoj stranci ili hoće da deluje u zajednici mimo postojećih stranačkih mehanizama. Nevolja je što mnogi građani prihvataju takvo ekskluzivističko tumačenje političkog kao stranačkog, te pristaju da budu aktivno isključeni („ma, neću da se bavim politikom!“), svodeći sebe na predmet ili objekt politike (mada ih takva pasivnost neće sačuvati od uticaja, pritisaka, delovanja političkih aktera).

Stoga je „nepolitika“, isključivanje iz aktivne politike, po pravilu stranačke, deo politike kao ukupne igre vladanja, njene kodifikacije, toka i razmera delovanja. Hteli bismo da, oslanjajući se na teoriju i istoriju, bacimo nešto svetla na ovaj „paradoks nepolitičke politike“, političkog in & out, kao mehanizma prakse, naročito u slučaju studenata u Srbiji.

I naš domaći „nepolitičko-politički“ (= „nestranačko-politički“) pokret studenata i građana – jer ne treba zaboraviti ni građane – deo je pojave koja se već duže vremena odvija u svetu, a najčešće se označava kao „antisistemska politika“. Tu je pojavu naročito umela da eksploatiše desnica, ona tvrđa, ali je i levica koristila ponekad resurse antisistemske pobune. Šta je antisistemsko u ovom slučaju? To je upravo sistem koji sebe i dalje predstavlja kao demokratski ali je eksluzivistički i u odnosu na demokratiju i u odnosu na građane.

Reč je o tome da je demokratija suštinski inkluzivna – kao veliki sistem odlučivanja neke zajednice o sebi na osnovu jednakih političkih prava i statusa svih, otvorene javnosti, institucionalizovane odgovornosti, smene ljudi koji od zajednice dobijaju ovlašćenja pa su neko, propisano vreme „na vlasti“, uz grupne i pojedinačne slobode kontrolisane zakonima i pravilima ponašanja što važi za sve – ali da se ona vremenom do te mere redukovala, okrnjila, izvitoperila, da je češće postala demagoška, populistička i autoritarna, da su se u „njeno ime“ pojavili toliki predstavnici koji uzurpiraju ovlašćenja ne samo „u ime“ demokratije kao političkog poretka nego nastupaju „u ime“ naroda ili aktivnih delova zajednice, a na račun, uštrb i onda na štetu te zajednice.

Manevar ili prevara da se oni, eto, bave „politikom“ iz neke opšte nužde, a ta je „nužda“ svakako prljav posao, kako bi sami podneli „žrtvu“ e da ostali građani ne bi morali da „prljaju ruke“, deo je ovog krnjenja demokratije, redukcije politike na svoju tehniku.

Jer je i politika – izraz koji je došao od grčkog polis (πόλις), grada-države, zajedno sa izrazom politeja (πολιτεία), što upućuje na uređenost zajednice, ljudi koji žive zajedno i odlučuju o sebi, a oba ta izraza imaju koren u onom poli, što znači „više“, „višestruko“, kao u rečima politehnika, polivalencija, politeizam i slično – reč sa više opsega. Ona se odnosi na svaku delatnost koja je od značaja za zajednicu. Tada se i kaže da je politika „sve“.

Međutim, ipak politika nije „sve“, jer postoji njeno usko, unekoliko tehničko značenje, i to je značenje jezgro politike u strogom smislu: da je ona, politika, tačka, crta ili ravan na kojoj moć u nekoj zajednici prelazi, preobražava se i zaustavlja kroz odlučivanje u instancu koja se zove vlast. Moć u zajednici je dinamička, ona je stalno u kretanju, raspodeli i preraspodeli. Ali kad se ona zaustavi na nekom činiocu, na nekom subjektu, koji dobija ili sebi prigrabi ovlašćenja da upravlja zajednicom u manjem ili većem obimu, tada je reč o moći koja je postala vlast (kroz osvajanje i održavanje na vlasti). I dok se onda šire značenje politike odnosi na svaku vrstu raspodele i dinamike moći u zajednici, usko značenje politike se odnosi na vlast, od toga kako se konstituiše do toga kako se koristi.

Između ovih značenja – prvog najšireg i ovog potonjeg, užeg – postoje prelazi, slojevi ili ravni. U njima se političko delovanje razvrstava ili razlistava na više načina. Antičko doba atinske, pre svega, demokratije doba je svačijeg učešća, direktno i indirektno, na više od jednog načina i u više od jedne sfere. Ono je tip horizontalnog razvrstavanja, za razliku od kasnijeg vertikalnog ili hijerarhijskog.

U moderno doba je mehanizam politike ustrojen kao mehanizam predstavljanja, posredovanja, zastupanja. Potom i kao tzv. podela vlasti na „grane“ (zakonodavnu u parlamentu, izvršnu u vladi predsednika ili ministara, pravosudnu u tužiocima, odbrani i sudovima). Moderna demokratija je, u svom nastanku u severnoj Americi, a onda i u Engleskoj, Francuskoj i drugde, uvela pravilo cheks & balances, „proveru i ravnotežu“ ovih „grana“ vladanja, njihovu uzajamnu kontrolu, i ono još uvek važi, ali sve više na papiru. Praksa pokazuje, naročito tokom XX veka, nakon velikih ratova, da se „provera i ravnoteža“ izgubila u korist izvršne vlasti: danas je vlada ta koja parlamentima određuje „agendu“, parlamenti su samo „overivači“ volje vlade, tzv. rubber stamp većine, „pečata“ ili „pečatiranja“, formalne overe vrhuške na vlasti.

To je još jedan vid krnjenja demokratije. I tome su se parlamenti uglavnom pokorili, parlamenti koji su najpre, u istoriji, bili ili sudska veća da donose presude aristokratama bez uticaja apsolutnog vladara, kao što je bio prvobitni Pariski parlament, ili su, u proširenoj funkciji, postali „pregovarališta“ (što je izraz najviše značio) raznih političkih struja, opet kako bi se ograničila apsolutna vlast monarha, odnosno vrha, kao u Engleskoj između XVII i XIX veka, a onda u njih su prispeli i oni commons, „obični“, ograničavajući vlast i aristokratskog staleža.

Iza svega je stajao u moderno doba, veliki i ključni, hijerarhijski mehanizam političkog zastupanja, predstavljanja, reprezentovanja. On se realizovao kroz stvaranje stranaka. U staroj, antičkoj demokratiji stranaka nije bilo. Samim tim nisu postojale stranačke vrhuške, „vođe“, „lideri“, iako je bilo uticajnijih pojedinaca, pa i političkog grupisanja, ali su te pojave bile izmenljive, prema prilici i nikako nisu mogle biti trajne. Atinska demokratija je sebe određivala kao isonomiju, a ἰσονομία je doslovno jednakost zakona i običaja, to da pravila jednako važe za sve; ne samo ravnopravnost u modernom značenju (okrnjena na formalno važenje, u stvarnosti izvitoperena), već jednakopravnost kao položaj svakoga u zajednici kad ona odlučuje o sebi, jednak politički status svakog subjekta.

Izostanak stranaka u antičkoj demokratiji imao je dva važna učinka. Svako je mogao da učestvuje u procesu donošenja odluka na skupštini i potom, ako je nasumično izabran, da odluke sprovodi, i svako je bio smenljiv, i to relativno brzo, posle mesec dana, dva meseca ili šest meseci. Ovo opšte učešće svakoga i smenljivost na vlasti (na ovlašćenjima) crte su onoga što je staru demokratiju činilo direktnom. Ali će moderna demokratija, koja je nastala iz populističkih razloga da elita vlada masama, postati indirektna, predstavnička, što je rešilo nevolju masovnosti populacije i veličine državne teritorije, ali je uvelo niz drugih nevolja, najviše onu da su stranke postale ne samo predstavnici masa nego i zastupnici samih elita na vlasti.

To modernu demokratiju korenito odvaja od stare, antičke, i usmerava politiku pre svega na osvajanje vlasti. Ako je neki senator u Americi, ili član parlamenta u Britaniji, na tom položaju u više mandata, ponekad decenijama, od politike kao dinamike moći nema ničeg. Ona onda ostaje kao ravan odlučivanje u uskom krugu moćnika, ma kako se oni izmenjivali među sobom i imali konkurentne zamisli.

Dosta sa tom teorijom i istorijom, kazaće neki. Ne, uopšte nije dosta! I politička teorija i politička istorija je svakom dostupna, ima je u knjigama, i za razliku od naše (a i izvan nije situacija bitno bolja) nepismene političke javnosti – podložne onda manipulacijama političara i medija – a i prilične političke nepismenosti samih aktera politike u našim strankama, kod novinara i kod aktivista raznih vrsta – i politička teorija (kao raščišćavanje u glavi osnova politike) i politička istorija (koja nudi primere stvarne politike kroz vreme) nije tako i toliko obimna da joj treba posvetiti godine izučavanja. Dovoljno je pročitati, čak ne uvek kompletno već makar se upoznati prelistavanjem, osnovna politička dela, Herodota, Platona, nešto Aristotela, Cicerona, Svetog Avgustina, Makijavelija, Hobsa, Loka, Rusoa, Tokvila, Džona Stjuarta Mila, Benžamena Konstana, neku nepristrasnu ili čak kritičku istoriju Francuske revolucije (preporučujem zabavnu braću Gonkur), na užarene ideološke rasprave gledati sa distance, ne zverati suviše ni levo ni desno, pa da se uputimo u osnovne kategorije politike i kao teorije i kao istorije (prakse).[1]

Tada ćemo, na primer, videti da su naši studenti započinjući svoju borbu posegli ne za modernim i krnjim modelima demokratije, jer se demokratija svela na floskule i alibije, bez stvarne sadržine, već za antičkom isonomijom i učešćem svakoga: plenum je oblik kolektivne rasprave i odlučivanja, pristupačan svakom ko dođe, a izostanak „vođa“ ili „lidera“ čini da je svako odgovoran za sprovođenje donetih odluka, da stoji iza njih, i da se samo povremeno, u načelu privremeno, može pojaviti neki pojedinac koji govori ili dela „u ime“ ostalih. Ta vrsta smenljivosti ovlašćenja, direktno učešće svakoga, deliberacija, konsultovanje raznih struja, heterogenost stavova, odgovornost svakoga, ne samo da ne pripada modernoj pseudodemokratiji odlučivanja u uskom krugu vrhuške, već je zaista „antisistemska“ u odnosu na izopačeni „sistem“ savremene politike.

Studentsko organizovanje i delovanje ove vrste zbunilo je i vlast, pa nisu znali kako da reaguju, i oficijelnu opoziciju, i nastavlja da ih zbunjuje, jer u svojoj uskoj političkoj optici, populističkoj i autoritarnoj, ruši samo njihovo funkcionisanje kroz stranačke hijerarhije. I dan danas će stranke, i na vlasti, i u opoziciji, tražiti da se studentski pokret „artikuliše“, odnosno da se „izjasni“ o svemu i svačemu – pri čemu to „sve i svašta“ tematski hoće da odrede te vrhuške shodno vlastitom interesu – i da se „personalizuju“, jer bi svaki od stranačkih „vođa“ hteo da preko puta njega sedi studentski predstavnik pa da ga maltretira svojim smatranjima, potpuno smetnivši s uma (jer im je sužen na stranački i lični interes) da legitimnost „lider“ ima samo unutar svoje stranke, van toga je običan balvan koji se trsi i liči na pajaca, u boljem slučaju na manekena upotrebljivog za medijsko poziranje sa ograničenim delokrugom svoje najčešće frazerske brbljarije.

Posežući za antičkim – a zapravo elementarnim, u antici realizovanim – resursima demokratije, studenti su u igru uveli nove načine praktikovanja politike. Iz ugla krnje demokratije, današnjeg populizma i autoritarizma (to dvoje uvek ide zajedno), tj. para- ili kvazidemokratije, sve to deluje tekućim političkim akterima nerazumljivo, „nepolitički“, pa posežu za nasiljem, fizičkim od strane vlasti, verbalnim ili simboličkim od strane opozicije, kako bi odstranili sa scene ove „antisistemske“ činioce, umanjili im značaj, podelili ih, rascepkali, izbacili upravo iz politike kao učešća svakog u zajedničkim poslovima odlučivanja i sprovođenja odluka. Nije Đilasu, sudeći po njegovom ponašanju i izjavama, ili Ponošu, ili Jovanoviću, pa čak ni zeleno-levim frontašima, manje nerazumljiva, pa onda i „nerazumna“ studentska politika „nepolitike“, nego samom Vučiću i njegovim avatarima, jer je sve to naviklo da se politikom bavi kroz stranke, kroz vrhurške, medije koji opslužuju te vrhuške, kampanje koje su uvek „liderske“, i koji dalje onepismenjuju mase.

Ovaj povratak studenata elementarnoj, a punoj u osnovama demokratiji ima već efekte u mobilizaciji građana kroz „zborove“, ad hoc grupe u protestima i zahtevima. Domaći Ustav, makar i nakaradan kakav je, poznaje zbor kao element političkog delovanja, iako je za njega zbor marginalan, savetodavan, pa ne obavezuje nosioce vlasti. Ali su i oni, zborovi, kao i studentski plenumi, činioci demokratske neposredne politike. Iako autor ovih redova nije siguran da puna demokratija zanima Srblje, jer ih je lako zadovoljiti pravdom, javnošću ili čim drugim iz sfere politike na kašičicu, vredno je podsetiti na načela demokratije kao poretka. Kod nas je svet navikao na stvarnu nepolitiku, prepustili su ljudi mozgove alavim političkim kabadahijama i medijskim polupismenjacima, a to znači manipulacijama i isključenjima iz politike. Mi smo ionako u modernim parademokratijama svedeni na 1/1460 sitnež političkog učešča kao glasači (jednog dana u 4 godine), i „subjekti“ smo politike samo kao podanici (engleska reč subject ili francuska sujet znači ne samo „subjekt“, aktivni učesnik, već i „podanik“, pasivni objekt).

Studentski pokret, ako bi osvojio većinu sa svojom listom, privremeni je fenomen. To mu je i potencijalna mana. Za reset ka punijoj demokratiji potrebni su pošteni i slobodni izbori – jednokratno bi pobeda studentske liste bila najviše na to usmerena – ali Srbiji treba više od toga. Radikalni rez – za koji ni Srbija niti drugi po svetu nisu spremni – bilo bi aktiviranje osnovnih postulata demokratije kao zajedničkog političkog poretka. Recimo, česta smena ljudi na mestima ovlašćenja, onih „na vlasti“. Nema ozbiljnog razloga da se ne ograniči pravo bilo koga da zauzima poziciju predsednika, ministra, poslanika, većnika ili odbornika duže od 2 godine; argument da je to kratko vreme da uopšte nauči šta mu je posao, slabo vredi, jer bi stranke, osim što su halapljive oko vlasti, mogle biti i grupacije koje pripremaju i uče svoje aktiviste za poslove vladanja, kao što bi mogle biti i poluge opšteg političkog opismenjavanja populacije. Navodna „stabilnost“ kao dugo trajanje ili istrajavanje u vladanju izgovor je vlasti i izmišljotina tajnih službi, „duboke države“ koja brine o navodnom „suverenitetu“ države, tj. o samoj sebi.

Česta smena vladajućih, rotacija koju je prvobitna demokratija ne samo poznavala nego stalno primenjivala, ojačala bi odgovornost, proširila polje javnosti, suzbila lične sujete, vodila ka pravoj jednakopravnosti a time i obavezujućoj, kontrolisanoj građanskoj slobodi, uz viši stupanj političkog učešća građana. Još je Makijaveli smatrao da je bolji oslonac svake vlasti ono što je zvao gobierno largo (široka baza vladanja, umesto gobierno stretto, uska vlast), baš da bi se predupredile pojave koje je otkrio u politici a koje su, naopako od strane jezuita, nazvane „makijavelizam“.

Nadajmo se da će od jednokratnosti ili privremenosti pokreta studenata preostati dovoljno energije da studenti, na ovaj ili način, postanu kontrolna snaga za srpsku politiku. Ali upravo to, ova kontrola politike, smeta našim vajnim „opozicionarima“, sudeći po pismu koje je pustila u opticaj glumica i producentkinja, osnivačica Hepi TV, B. Maljević. Ona je, navodno, po svom tvrđenju, bila isprva pozvana na bude na izbornoj listi studenata, ali je odustala – ili su od nje studenti odustali – pre nego što je lista uopšte objavljena i ozvaničena. Ali neki plenumi su izrazili rezerve („veto“) prema njoj kao kandidatkinji.

U njenom dugom pismu ima svega i svačega, galimatijasa fraza i moralisanja, i dobro se uklapa u kampanju koju protiv Studentskog pokreta trenutno vode „sjedinjeni“ nerežimski mediji (naravno, oni režimski nisu ni prestajali). Ključno je, izgleda, što Maljevićka ne prihvata da, ako bi bila izabrana, njen politički mandat bude kontrolisan od strane Studentskog pokreta: „to nije demokratski“, buni se ona, zanemarujući više stvari i pokazujući da se nije spremna na rizik direktne demokratije. Za nju je demokratija „upravo institucionalizovana vera da slobodan čovek može biti odgovoran“, a ne procedure, iako je stvar obrnuta: demokratija se sastoji od procedura, i tek one obezbeđuju odgovornost i slobodu (vera ili poverenje mogu doći posle, a studenti su poverenje stekli ne na reč već ranama od pešačenja Srbijom i modricama od režimskih batinaša). Inače, van ili bez procedura, šta se to i gde „institucionalizuje“?

Sve je u glumičnom pismu na adresu studenata prilično naopako. Recimo, ukoliko studentska lista pobedi mandat predstavnika jeste prelazni, ima samo određene zadatke i utoliko je „imperativan“. (Maljevićka bi, izgleda, da bude „slobodan strelac“, što u ovakvom tipu tranzicionog parlamenta ne bi bilo korisno.) Ona odbija da bude pod kontrolom onih koji bi je predložili, jer joj to liči na tekuće političko stanje stranačke politike (izgleda da je najveća teškoća domaće čaršije da razume razliku između hijerarhijskih stranaka i heterogenog političkog pokreta, naročito kad ovaj potonji mora da izgradi drugačije mehanizme za proveru onih koje predlaže). Takođe joj se ne dopada da svi plenumi, čitav Studentski pokret preko svojih glavnih organa, moraju da se slože sa kandidaturama na listi, jer je ta lista zajednička (iako izgleda da to shvata, ona hoće da to ne bude trajna mogućnost plenuma jer to vodi „mehanizmima koji ograničavaju slobodu mandata i uvode političku disciplinu“, što je već iz domena neznanja ili uobraženja ove glumice o mandatima i političkoj disciplini). Itd.

Pošto su „nezavisni“ mediji odmah preneli njeno povlačenje, eto još jednog beočuga u lancu njihove kampanje protiv Studentskog pokreta. U toj kampanji „nezavisnih“ su već iznete sumnje nije li Služba „probušila“ Studentski pokret. Možda je vreme okrenuti stvar i postaviti pitanje nije li Služba „probušila“ ove „sjedinjene medije“? Ili je duboko iza scene već neki element dogovora vrha režima i vrha novih vlasnika ovih medija pa se sad takav dogovor sprovodi? Ne znači da urednici i producenti „sjedinjenih medija“ rade po nalogu Službe, ali ne znači ni da ona, Služba, ne uspeva da „podmetne“ sporove ili da nema „sugestija“ slične vrste, samo da se umanji studentski izborni rejting.

Po meni, kako god bilo, znak je da je predizborna kampanja, uprkos tome što izbori još nisu zvanično raspisani, već počela.

---

[1] A ako je nekome ovo mnogo literature, mogu da ponudim parcijalnu i sažvakanu verziju u raspravi o razlikama drevne i moderne demokratije, sa posebnim osvrtom na Srbiju, čiji se elektronski oblik može podići ako se klikne ovde.

Izgleda kao da je u toplim letnjima danima antirežimskoj štampi, ili barem njenim delovima, naročito dnevniku Danas, a u toj novini posebno pojedinim urednicama (Čongradin, Lajtner, recimo), postalo gušt da se bave propustima i nevoljama Studentskog pokreta. U Danasu to traje već neko vreme, pa ostavlja utisak kampanje. Među prvima je đonom krenuo poslanik ZLF-a R. Dinić kad je ustao protiv „slepe podrške“ studentima, jer, eto, još nisu objavili svoju izbornu listu (ovi neprestani zahtevi da se Pokret ponaša kao stranka, sa svojim predstavnicima, vrhuškom i tipom programa, ili dolazi usled neznanja ili je naprosto pokvareno). Vlastite frustracije valja istovariti po studentima, pa tako i povodom poslednje godišnjice i obeležavanja masovnog i genocidnog zločina u Srebrenici. Jer se studenti, odnosno njihov pokret, nije „izjasnio“ o tom događaju, a ni povodom batina koje je pisac Arsenijević dobio od profašističke falange kad je hteo da podseti na Srebrenicu od pre 31 godine.

Ima više razloga zašto se studenti ne izjašnjavaju o svemu i svačemu, pa ni o Srebrenici. Možda je najvažniji taj što u to vreme nisu bili ni rođeni, pa ni događaj zločina ne mogu doživeti drugačije nego preko priča, propagande i interpretacija ove ili one vrste. Možda je takođe važan razlog što se inače sećanje na Srebrenicu pojavi jednom godišnje, oko 11. jula kad se u Potočarima obeležava događaj velikog streljanja ratnih zarobljenika. Ostatak godine je Srebrenica odsutna iz medija, pa i kod onih koji s ove strane Drine podržavaju usplamtelu retoriku bošnjačkih nacionalista. Tada se kuka kako se „ne sećamo“ tog događaja, iako ih se i sami „sećaju“ tek usred leta, ritualno i prigodno.

Bošnjačka nacionalistička interpretacija masakra u Srebrenici odavno je i sama ritualna – dodatno sahranjivanje ostataka žrtava pronađenih između dva leta – a kao takva je prepuštena islamskim običajima. Ceo je događaj državno i medijski orkestriran tako da maksimizuje politički profit u korist nacionalista iz SDA. Izoštravanje tog događaja na samo nedelju-dve iz sredine jula 1995. godine, njegova dekontekstualizacija iz onog što je prethodilo masakru bošnjačkih muškaraca od strane ubilačkih odreda pod komandom Ratka Mladića, ide zajedno sa apsolutizacijom koja nalazi osnovu u teologiji žrtve kao potpuno nevine. Pa tako makar i blaže ukazivanje na kontekst – da su iz Srebrenice kao safe zone, predviđene da bude demilitarizovana, što se nije desilo, godinama bojovnici Nasera Orlića upadali u okolne srpske zajednice i ubijali koga su stigli, naročito civile – biva brzo, iz ugla apsolutizacije, proglašavano za „relativizaciju“. Takođe, ako se ukaže na politički i ideološki transfer ove teologije nevinosti – da je Srebrenica metafora ili metonimija za čitavu Bosnu, naročito za njen muslimanski deo kao nevin u ratu – pa se onda srpski „entitet“, Republika Srpska, proglašava za „genocidnu tvorevinu“ kako bi joj se osporila legitimnost, ideološka retorika, jednostrana i propagandistička, prikriva samu sebe u ime vlastite „istine“. I još jednom, usput, osudila Srbija, kriva ionako za mnogo šta, pa i za to što „Srbija većinski nikada nije prihvatila odgovornost za taj zločin“, kako veli, možda tačno, još jedan sagovornik Danasa na istu temu. Ne usuđujem se da pitam, posle svih ovih pitanja, zašto. Ipak, preuzimam odgovornost za pitanja, ne i za tuđe odgovore.

Iako odavno nije sporno šta se dogodilo sredinom jula u Srebrenici pre tri decenije, jer o tome postoje svedočenja, dokumenti i uglavnom potvrđene činjenice, Srebrenica je ostala sporna jer je sporna njena ideološka interpretacija kao „sprskog zločina“. Ona je sporna jer perpetuira mržnju. Samo sećanje na zločine obavijeno je „kulturom sećanja“ (iako sećanje može postati kultura samo kad se liši političkih i nacionalističkih resantimana, kad pamćenje izluči iz sebe zlopamćenje), a događaj vezan tumačenjem do te mere da se čini, recimo, ako neko ne upotrebi termin „genocid“ već govori samo o masovnom zločinu, bošnjački ultranacionalisti bivaju spremni da povedu novi rat oko tog izraza, a za deo političke i medijske čaršije u Beogradu sam taj izraz je šibolet ideološke korektnosti i mera moralnog čistunstva. Da diskursivni sukob interpretacija može da dovede i do stvarnih, fizičkih sukoba, za to je dokaz upravo u sećanju na ono što je prethodilo balkanskim ratovima iz devedesetih prošlog veka, a žrtva toga je sada i pisac Arsenijević. (Usput nije li on zapljunuo Studentski pokret pre samo desetak dana, po meni neopravdano.)

Malo kome pada na pamet da makar predloži da bi se obeležavanja srebreničkog ogromnog zločina moglo drugačije organizovati, a ne kao verska muslimanska i bošnjačka jednonacionalna manifestacija, već da se, u cilju pomirenja, koje se inače isprazno priziva, obe strane, i bošnjačka i srpska, jednako i zajednički poklone žrtvama, i onim pokopanim u Potočarima i onim u Bratuncu. Iako to ne deluje u ovom času verovatno, jer bi takva manifestacija zajedničkog sećanja donela stvarnu „kulturu“ mira a ne ratnih odjeka neophodnih strankama na vlasti u Sarajevu i Banja Luci, pa i Beogradu, koje još eksploatišu rat za svoje ciljeve, čini se kao da je verovatnije da se po svetu zajedno Palestinci i Jevreji, ili njihove pristalice na obe strane, zajednički mole za mir, jer se to ponegde dešava, uprkos tome što su protiv takvog zajedništva mira i izraelski cionisti i njihovi zapadni saveznici u Nemačkoj, Britaniji, Americi, gde se i policija šalje da ovakve manifestacije spreči. U Jerusalimu, pak, tako nešto je nezamislivo.

Srebrenica tako ostaje sporna usled interpretacija, visoko emocionalizovanih, pa je racionalno izjašnjavanje uveliko onemogućeno. Studentski pokret ne želi, i to je mudro, da se uključi u raspravu koja ničemu korisnom ne vodi. Vitgenštajn je, ima tome čitavo stoleće, dao nekoliko diskursivnih maksima od kojih je najpoznatija ona prva (Wovon man nicht sprechen kann, darueber  muss man schweigen, „O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati“), jer se u galami ne čuje glas koji bi zaista govorio, ali je ovde uputna i ona poslednja (Was man nicht zeigen kann, darueber muss man sprechen, „Što se ne može pokazati, o tome treba kazati“), ako nam je stalo da sve što se sakrilo ispod jednostranih a oprečnih interpretacija ipak učinimo vidljivim u govoru. Ali ni prvo ni poslednje neće uspeti ukoliko ostanemo u orbiti jednostranosti, maksimizacije i ideološko-medijske zaslepljenosti. Sve dotle srebrenički slučaj, izolovan od istorije i predmet manipulacija, ostaje kontroverzan. Predmet cancel medijske „kulture“ ako se ne složimo do kraja sa njenim „mišljenjem“.

Kao i slučaj Kosova, o kojem studentsko podsećanje izgleda da je izazvalo gunđanje medijske čaršije koje se ne stišava. Da bi se ostalo u tzv. zoni komfora, Kosovo treba jednostrano otpisati. Nema veze što je sasvim legitiman interes Srbije zaštita opštih ljudskih prava njene tamošnje manjine i zaštita kulturne, istorijske i verske baštine. Nije razlog za poništavanje ovih interesa neprestana manipulacija tim problemima sa obe strane, kosovske i srbijanske, jer ti problemi ostaju i važniji su danas nego juče. Studenti su rekli šta misle, iskreno pa makar i trapavo, za razliku od opozicijskih grupa kojima Kosovo služi takođe za manipulaciju. I pitanja uzajamne sigurnosti, suzbijanja kriminala, šverca droge, da ne pominjemo saradnju u oblastima od obostranog interesa, ostaju van vidokruga obe strane. (A tek da ne pominjemo povratak Srba koji su tamo živeli. Ma ni slovca o sličnom povratku Srba etnički počišćenih u Hrvatskoj, to u rečniku kvazikosmopolitske domaće čaršije ne postoji.)

Šta je motiv ove letnje kampanje antirežimske štampe protiv Studentskog pokreta, gde su i Srebrenica, i „kosovski“ memorandum, i hipotetičko kandidovanje Lompara i njegovo povlačenje za uši, i pojedinačni inače ogavni ispadi režimskog nasilja tek povodi? Verovatno predstojeći jesenji izbori u Srbiji, kako bi se umanjio uticaj studenata na ishod tih izbora i sačuvao vlastiti čaršijski uticaj, odavno isprazan i priglup. Kad dramski pisac, i izvršni direktor Mikser festivala, I. Lalić kaže: „Ali gde su naša deca? Studenti? Niko juče da se oglasi. Alibi da ‘catch all’ filozofija isključuje bilo kakvo kooptiranje sa građanskim vrednostima“, pa onda još istakne, kaže tekst u Danasu, „da će studenti od ‘catch all’ pre doći do ‘lose all’ filozofije“, ova novinarska dosetka o navodnoj i pripisanoj catch all izbornoj strategiji ovde je uparena sa jednom od krupnijih domaćih gluposti na temu filozofije („nemoj tu da mi filozofiraš!“), sve u ime dušebrižništva za studente.

U sličnom tonu nastavljaju da duvaju i kasniji sagovornici Danasa. Reditelj i nastavnik režije J. Baljak kaže: „Hajde da probamo da u ime opšteg dobra otvorimo jednu dobru raspravu. Ne koja će nas podeliti, nego nas dovesti do zajedničkog cilja“, gde ove fraze o „opštem dobru“ (čiji će ego odrediti to „opšte dobro“? ili „jednu dobru raspravu“?) nikako ne vode „zajedničkom cilju“ ukoliko služe da upravo podele a ne spoje. I njegov kolega, S. Filipović, „konstatuje da se vrtimo u krug, a niko ne priča istinu“ a on će nam, na stranici Danasa, obelodaniti („pojasniti“ u rečniku dnevnog lista) tu „istinu“ kako „su studenti pod navodnicima, jer, kako kaže, ta grupna etiketa znači i sve i ništa, a svakako ne podrazumeva realne studente koji su započeli proteste, od kojih je sad samo zanemarljiv broj prisutan u telima koja kroje političke odluke pokreta“, pa izostaje „prvoboračka“ energija, iako nedavni skup na Slaviji demantuje reditelja.

Kako god okrenuli letnja medijska kampanja svakako ne čini uslugu Studenskom pokretu, odnosno „zajedničkom cilju“ smene režima na vlasti. Kad D. Đilas na N1 podvikne kako su i režim i studenti protiv „Evrope“, i da će jedino njegova koaliciona lista biti „’ne‘ Vučić i ‘da‘ Evropa“, reč je o fragmentaciji biračkog tela, o tome da se ućari za sebe koji mandat, privilegija da se mulja i brblja, pa ovo mirne duše možemo razumeti kao „Hej, EU! Evo ja ću vam biti pristojniji kolonijalni upravnik nego ovaj sada na vlasti“.

Razbijmo, rascepkajmo, rasparčajmo celovitost antirežimskog fronta, kao da poručuju iz dana u dan raniji „Objedinjeni mediji“ (United Media), kako bi se sačuvala lična novinarska prćija a koju Vučić ipak ne dira, već im brbrljarije i odštampotine „legitimiše“ napadima iz svojih medija. Pojačajmo neizvesnost, obeshrabrimo opredeljene, omasovimo neopredeljene, ohrabrimo apstinente, vratimo se ideji „belih listića“ i bačenih glasova. Kancelujmo ih sve, te koji ne misle kao mi iz medijskih osmatračnica. Dotle, producentima N1 nikako da padne na pamet da barem malo stišaju zvučne bombe svojih breaking news, kao što ni urednicima Danasa ne smeta što su novine pretvorili u kupusaru, naročito u rubrikama „kulture“ (gde je sve više vesti iz zabave i spektakla), a Nova se drži svog tabloidnog smera jer tako valjda „narod hoće“. Srpska medijska čaršija nije manje populistička od one režimske, pa se studenti radije obaveštavaju na tzv. društvenim mrežama, svesniji da objave na Instagramu ili Fejsbuku koje bi se „izjašnjavale“ o ovom ili onom malo znače osim kad su poziv na konkretnu akciju.

I tako nam prolaze letnje vreline u očekivanju verovatnih jesenjih izbora, barem sudeći po Vučićevoj najavi isplate penzionerskih „dodataka“ sredinom septembra. Verovatno da i on i njegovi savetnici trljaju ruke od sreće gledajući kako „korisni idioti“ s druge strane podrivaju Studentski pokret i razvlače ga zbog „neizjašnjavanja“. Dotle njegove falange prebijaju ljude, što su uvežbali još prošlog leta upravo na studentima. Oficijelna opozicija je tek skoro uočila profašistički profil vlasti, ali to ne smeta čak ni ekipi oko P. Grbovića da glasa u Skupštini za zakon Milice Zavetnice. Gde će se jače susresti „građansko“ i „nacionalno“ nego na ovom primeru? Jer skupštinskoj većini ne treba glas PSG-a kako bi sprovela naumljeno, a PSG-u valjda treba da ih ipak pomenu režimski mediji u svojim izveštajima. Makar i usput. Makar i u pola zareza.

I zar onda čudi da distanca Studentskog pokreta od oficijelne opozicije ostaje da važi i da razlikuje elementarne stavove od izvikanih čaršijskih?

„Tačka naopačka“ je dečiji izraz i ona postoji samo u jeziku kao rima, vrsta onomatopeje. Doduše, svaka je tačka „naopačka“ gleda li se odozdo ili odozgo, pa je to i svet, već duže vremena okrenut naglavce.

Srbija je, međutim, jedna izrazita „tačka naopačka“. Kod nas država, pre svega, visi naglavce i nema nameru da se uspravi. Da je Vučićev režim nešto naopako, to dokazuje sam taj režim. Njegovi kapaciteti da sve izvrne u svoju suprotnost kolosalni su, jer mu je u središtu praznina. Identifikuju ga kao kriminalnu, pljačkašku, uzurpatorsku vlast, što je tačan opis po delima, ali te identifikacije prikrivaju više nego što otkrivaju da je u stvari bez identiteta: zato se ideološki sam identifikuje sa onim što je od njega suprotno, sa svojom naopakom prirodom.

Teško je naći, čak i u šarolikoj političkoj istoriji sveta, pojavu koja je uvek iznova kopija, simulacija, preokrenut i perverzni otisak suprotnosti. Doduše, postojali su slični režimi, vezani za tzv. totalitarne vladavine. Musolinijev fašizam je glumatao da brine o masama, ali je bio eksluzivna vlast u rukama jednog diktatora i njegove posluge. Hitlerov nacizam je lagao da je za mir, a sve vreme pripremao rat. Lenjinovi boljševici su – to je brzo pokazao Staljin – vladao u ime proletarijata, ali se nikad nije proletarijat više eksploatisao i onda tamanio nego pod njima. Da trenutni režim u Srbiji pokazuje profašističke, totalitarne namere dokazuje opet on sam, jer ne želi da ispusti iz ruku nijednu, makar i marginalnu opštinu, nijedan odbor, nijednu poru društva.

Teško je boriti se protiv simulakruma, jer je simulakrum avet, sablast, vampir, ni tamo ni ovamo, i živ i mrtav, i stvaran i nestvaran. Njegova jedina ideja je da opstane na vlasti isisivajući krv iz svih socijalnih vena. Vrhunac je redovno kopiranje studentskih akcija: ako oni zakažu i održe miting, to onda mora i režim; ako krenu po Srbiji u svaki gradić i selo, eto onda po Srbiji ministara, Brnabićke, pa i samog Vučića; ako načine nalepnice „studenti pobeđuju“, eto oblepljenih ulica parolom „Srbija pobeđuje“. Vlast glumi državu (a od nje uzima samo silu i pare), država glumi društvo, pa se otuda vođa i njegov režim izjednačuju sa samom Srbijom.

Izgleda da se ova opšta logika simulacije primila, i ne samo kod onih kojima razni „informeri“ peru mozak 24/7 i mržnju na sve druge direktno ubrizgavaju u vene, vampirski onda sisajući krv za održavanje aveti na vlasti, nego se primila ili prima i kod suprotne strane. Ako su „beli listići“ pomogli, makar sa ruba, rušenju koliko-toliko začetaka demokratije u Srbiji 2012. godine, dovođenjem Tome iz Bajčetine na vlast, a onda i samog Vučića, oni se opet javljaju u gunđanjima domaće političke čaršije protiv najozbiljnijeg protivnika režima, protiv Studentskog pokreta. Jedinog koji bi mogao da pobedi na izborima.

Juče ili prekjuče je tako jedan prerano izvikani pisac, još ljut što su mu sklonili ukrajinsku i palestinsku zastavu sa jedne šetnje studenata – jer je promašio mesto i skup za takve zastave – iz svog zlopamćenja ocenio kako je Studentski pokret načinio „oštar zaokret udesno“, stao na „antievropsku stranu“, čime je taj Pokret sebe izjednačio sa režimom. Medijska čaršija je odmah to radosno prenela. Ali je i Evropa nešto vrlo različito, pa teško da je EU, ako je na to mislio, a mislio je, levičarska, dokle god desničarka Ursula fon der Lajen predvodi EU vlasti podrškom takođe desničarske političke grupacije u EU parlamentu, grupacije stranaka među kojima je i Vučićeva stranka i koji su još uvek njegovi zaštitnici, ne iz interesa demokratije u Srbiji, već iz kolonijalnih interesa krupnog kapitala što je danas, na žalost, još uvek EU.

A zlopamćenje tog pisca je samo jedan od sličnih glasova, novih „belih listića“. I oni su kopija „belih listića“ iz 2012. godine, već tada „tačke naopačke“ domaće uvrnute politike. Kad neki čaršijski „influenser“, uvek na spid dajalu producenata vesti „objektivnog“ novinarstva, zagrmi protiv ovog ili onog govornika sa studentskog skupa, iza toga stoji gromada taštine (stoga i praznine) koja zapravo kaže: „Što on? Ili ona? Što ne ja?“

Pa se onda izvlače, iz heterogenosti Studentskog pokreta, ove ili one reči. Možemo se donekle složiti da studentski „Memorandum o Kosovu“ nije valjano sročen – naglasak je trebalo staviti na univerzalna ljudska prava sistematski i ozbiljno kršena u slučaju tamošnjih Srba, i to svakodnevno, više nego na tzv. identitetska pitanja i istorijska prava – ili da je loše naslovljen – podseća na tzv. Memorandum SANU, tzv. jer je SANU nije bila autor tog nedovršenog spisa iz pera šačice tadašnjih svojih članova – a zaboravljaju se ne samo opšti zahtevi Studentskog pokreta – zakonitost u radu države, javnost tog rada, odgovornost za postupke, jednakopravnost svih, što čini srž svake demokratije – već i konkretna izjašnjavanja o recimo radničkom zakonodavstvu, zdravstvenom urušenom sistemu, pravednijoj raspodeli društvenog bogatstva, solidarnosti sa siromašnima i obezvređenima, uništenoj kulturi – što sve pripada, ako se gleda iz tradicionalne ideološke podele, levom spektru ideja i vrednosti.

Zamerao se navodni nedostatak političke „artikulacije“ kod studenata. To ne samo da nije tačno – prvi i rani zahtevi Pokreta bili su već dovoljno jasni i glasni da pokrenu masovne proteste – nego se smelo s uma da Pokret nije stranka, da nije partijski homogen već heterogen, da povezuje različite struje, ideje i energije, i da to nije zarad neke catch all strategije, već zarad održanja samog Pokreta kao ideološki, politički i akciono heterogenog. Pa se onda zameralo da nije unapred objavio svoje kandidate za izbore – što su, je li, svi ostali već objavili, zvanična opozicija kao i sam režim. Navodno bi time trebalo „personalizovati“ Pokret. Razlog da još nije vreme i da bi se time samo budući kandidati izložili medijskom linču režima ne uzima se u obzir, kao i da nije ključna „personalizacija“ – nove „vođe“, „lideri“, politički „baroni“ – već da Studentski pokret hoće institucionalnu promenu države, veliki zaokret u shvatanju i načinu vođenja politike, čemu je preduslov skidanje Vučićevog režima sa vlasti.

Reč je o maratonu, a ne sprintu. Prebrza „rešenja“, razne „prečice“ i „lomljenje preko kolena“ upravo su doveli Srbiju do stanja jedne „tačke naopačke“. Za razliku od političke čaršije, naročito one po raznim opozicionim strankama, studenti su naučili lekcije koje ta čaršija nikad nije savladala: da sa političkim izbornim telom kakvo je danas u Srbiji – sa uplašenima, rezervisanima, marginalizovanima, opreznima i sklonim konzervativizmu, što je većina glasača – valja postupati oprezno. Đinđić je to umeo. Ne samo da treba izbeći svako nasilje – a nasilje studenti trpe na svakom koraku – već valja u svakom koraku biti strpljiv. Politička ponuda se, po strani od catch all slogana, brzopleto i glupavo pripisanog studentima od strane malo pismenih novinara, mora izneti stvarnom a ne izmaštanom glasačkom tržištu. Jedino se tako može pridobiti izborna većina. I jedino tako se onda može doći do prvih pravih izbora, gde bi i luzeri iz opozicija možda imali neke šanse.

Sve drugo su privatne fantazije ostrašćenih kibicera, ma sa koje strane dolazili.

Poslednjih nedelja učestale su kritičke primedbe upućene Studentskom pokretu, izrečene od strane raznih političkih „influensera“ iz domaće čaršije. Ne mislim na napade režima i režimskih medija, već na pojedine funkcionere domaće opozicije, na kolumniste Danasa ili Peščanika, na one koji bi inače, da nije ideološkog slepila i naročito visoko dignutih obrva, tj. sujete, bili saveznici Pokreta. Oglasio se čak i albanski lobista Malići, i on nezadovoljan „kosovskim“ stavovima studenata.

Te su primedbe razne i ima ih po takozvanim slobodnim medijima kao i na još takozvanijim društvenim mrežama. Kakve god da su, one u najvećem broju slučajeva stavljaju na stranu ono što je ključno za Studentski pokret.

Najpre, to je zaista pokret, a ne stranka niti kafanska družina političkih kibicera. Šta se zaboravilo u ovim primedbama?

1. Zaboravilo se da je Studentski pokret prvenstveno nenasilan.

A to reći da je to politička ogromna grupacija mladih ljudi koja želi da prekine sa svakom vrstom političkog nasilja, tj. sa praksom sile koja karakteriše politiku Srbije (a onda Balkana)  već barem tri i po decenije (a zapravo mnogo duže). Ne samo spoljašnjeg nasilja, u vidu ratova, pretnji i mržnje, već unutrašnjeg nasilja koje se, na razne načine, „normalizovalo“ kao državno nasilje.

Nasuprot tome, studenti ističu načelo zakonitosti. Sila, državna ili paradržavna, mora biti suzbijana zakonom. Zakoni i aparati koji služe zakonitosti čine ono što se naziva „institucijama“. Te su institucije danas otete od građana.

2. Zaboravilo se da je Studentski pokret suštinski antiautoritaran.

Zato on nema druge autoritete osim pameti i promišljenih akcija. Nema vođa, „lidera“, nema stranačke vrhuške koja određuje sadržinu i metode delovanja. Nije reč tek o ozbiljnom odmaku od državnog autoritarizma, tako duboko usađenog u tkivo Srbije, već i onog društvenog, u ekonomiji („gazde“), u medijima („urednici“, „opinion-mejkeri“), u samoj prosveti (uobraženih profana koji svoju nastavnu prćiju smatraju središtem vaseljene).

Prevideti ovaj antiautoritarni karakter Pokreta znači promašiti epohalni smisao raspoloženja mladih ljudi.

3. Zaboravilo se da je Studentski pokret dubinski demokratski, pluralistički.

Iz tog pluralizma prostiče njegova heterogenost, pa kad se primedbe stavljaju na račun ovog ili onog stava u Pokretu previđa se da među studentima ima raznih gledišta, te je stoga i pogrešno prosuđivati o njima iz ugla ove ili one ideologije, bilo „leve“ bilo „desne“  – te su etikete inače nesigurne u jednoj uskomešanoj sredini kakva je ova domaća.

Važnije je od tih etiketa da je Pokret izvorno demokratski. Na samom početku su studenti posegli za modelom „plenuma“, tj. učešća svih ili barem većine. Ako je na početku bilo ekskluzivizma, inkluzija je vremenom preovladala. Posežući za izvornom demokratijom učešća svih ili barem većine studenti su se izložili svemu onom što se inače prebacuje demokratiji (da je traži vreme, da je ponekad naporna i dugotrajna u raspravama, da je „spora“, da kao deliberativna naginje kompromisima, pa nije „odsečna“, ne nalaže brza i nagla „rešenja“ itd.)

Pokret demokratijom takoreći počinje iz početka, jer demokratije – izvorne, one koja počiva na smenljivosti a ne pukim izborima, na odgovornosti a ne na prevari, lopovluku, kriminalu, na javnosti a ne na izgovorima i propagandi, na jednakopravnosti kao suštinskom činiocu svake demokratije – takve demokratije je bilo vrlo malo, ako je ikad i bilo, u državi Srbiji.

Studentski pokret i tu pokušava da donese epohalni obrt.

4. Zaboravilo se da je Pokret, nizom akcija, uspeo da protrese celu Srbiju. Da dođe do svih, ili barem do onih koji imaju oči, uši i nešto pameti da se njome sami služe.

On se nije ograničio samo na prestonicu i par većih gradova. Veliki deo Srbije je politički zaboravljen, potisnut, gurnut iza ruba. Studenti su i tu uneli promenu. Ne kod baš svakoga – jedna trećina Srbije je dalje autoritarna, sluša kao sluga svog „gospodara“ i njegove čauše, jedna je još uplašena i rezervisana, ali ona trećina koja je razbuđena danas živi ne samo u nadi da su ozbiljne državne i društvene promene mogućne već i da do njih mora doći, pre ili kasnije. Ta trećina čini građanske i nacionalne saveznike Pokreta.

Ako se ima u vidu i ne stavlja u stranu ovaj temeljni okvir Studentskog pokreta onda sve trenutne primedbe na njegov račun nisu ništa drgo do sitničarenja sujetnih glava i ličnih ambicija inače već isprazne i neproduktive zvanične političke opozicije.