Month: August 2026

Levo-liberalna platforma

(utopijske kontroverze i problematski predlozi za razmišljanje)

Politički okvir („sistem“) zahteva ozbiljnu reorganizaciju u smeru snažne decentralizacije vlasti i značajnog jačanja lokalnih zajednica i njihovih autonomija. Lokalna zajednica (oko 5000 ljudi) je osnovna jedinica društvenog organizovanja. Lokalna zajednica se udružuje, shodno svojim interesima, sa drugim takvim zajednicama u opštine. Opštine (oko 50,000 ljudi) mogu se udruživati u gradove i okruge (oko 500,000 stanovnika). Lokalne zajednice imaju prednost u odlučivanju o sebi u odnosu na više vlasti. Njihovi organi imaju šestomesečne sastave a skupština svih građana lokalne zajednice je mesto donošenja odluka u čestom zasedanju. Na nivou lokalnih zajednica, opština i gradova nije dopušteno stranačko delovanje. Taj nivo čini lokalnu samoupravu građanskih zborova i skupština. (Ona ima, kao grassroots i participacijska demokratija, radnu prednost nad vlašću „odozgo“, oktroisanu s vrha.)

Država je savez svojih opština, a na saveznom i okružnom nivou deluju političke stranke i organizacije. Država je horizontalna zajednica jednakopravnih, a ne hijerarhijska, piramidalna struktura vladanja (sklona autoritarizmu i populizmu). Registrovanih stranaka ima do 10. Svaka stranka koja, na bilo koji način, zagovara nasilje i diskriminaciju građana po bilo kojoj osnovi, može biti suspendovana od strane državnog veća na 3, 6 ili 12 meseci, odnosno trajno. Državno veće – birano od strane opštinskih veća većinom – nadležno je za nadzor stranaka. Stranke učestvuju na izborima za državni parlament i skupštine okruga; svaki građanin ima pravo da bira i bude biran, a mandat poslanika, kao i svih nosilaca državnih ovlašćenja traje do 2 godine, najviše 2 puta. Umesto savremenih „ministarstava“ obrazuje se mreža stručnih timova kojom upravljaju parlamentarni i skupštinski odbori i sekretari. Smenjivanje nosilaca ovlašćenja može inicirati lokalna samouprava, opštinsko veće, grad ili okrug, kao i stranke u parlamentu. Parlament kao državna zakonodavna vlast bira izvršnu vlast (vladu i predsednika države), potvrđuje izbor savetnika i upravnika administracije, i predstavlja telo permanentne kontrole rada nosilaca ovlašćenja. Parlament može samo u izuzetnim okolnostima promeniti odluke lokalnih samouprava. Državni organi su u načelu pod nadzorom zajednice od koje dobijaju ovlašćenja i delokrug rada. U donošenju odluka polaže se na stručnost i odgovornost. Prekršajne kazne za ovlašćene se naplaćuju iz privatnih izvora nosilaca ovlašćenja. Ukidaju se imuniteti, privilegije i zaštite za sve funkcionere.

U zakonodavnoj oblasti sudije su nezavisne u radu, ali podležu izborima kao i svi nosioci ovlašćenja. Njihov mandat traje od 6 do 8 godina. Postoje opštinski, okružni i savezni sudovi sa ovlašćenjima u raznim sferama. Njihov rad je javan i podležu kontroli javnosti u svakom segmentu (kako bi se naglasila pravda, tj. izbegle pravne kazuistike i formalističko sholastičarenje, odnosno preteglo ad meritum načelo nad proceduralnošću „u ime naroda“). Tužilaštva su profesionalna, nezavisna u postupanju,  ali takođe podležu kontroli javnosti, a mandat tužilaca – opštinskih, okružnih, saveznih – takođe je na 6 ili 8 godina. Postoje tužioci za specifične oblasti (krivičari, finansije, rad uprave, privreda, ekologija, zaštita ljudskih prava i sl.) Advokatura je nezavisna. Pozitivni zakoni i propisi moraju biti svima razumljivi i bez praznina a podležu redovnoj periodičnoj reviziji i proveri od strane stručnjaka, ovlašćenih predlagača i javnosti.

Bezbednost se u prvom redu odnosi na bezbednost građana i zaštitu njihovih prava i sloboda. Agencije koje brinu o tzv. državnoj – opštoj – bezbednosti pod stalnom su kontrolom parlamentarnih tela i specifičnih, u tu svrhu određenih organa lokalnih samouprava. Operativni rad ovih agencija može biti skriven od javnosti najviše do godinu dana. Privatnost pojedinaca i njihove komunikacije je nepovrediva. Redovna policija je pod kontrolom i državnih i lokalnih tela. Njihovi rukovodioci takođe podležu izborima na 6 ili 8 godina. Pripadnici policije i profesionalne vojske ne smeju biti članovi stranaka i nemaju, dok su u poslu bezbednosti, glasačka prava.

Naglasak u ekonomiji kapitala je na privatnom preduzetništvu i regulisanom tržištu, naročito kod zaštite malih i srednjih preduzeća, a svi javni ili privatno-javni činioci, kompanije i firme koje imaju ma kakav udeo u raspodeli budžeta i zajedničkog novca dužne su da obezbede potpunu finansijsku transparentnost. Od javnosti mogu biti skriveni samo tehnološki i razvojni podaci, ali i u njih mogu imati uvid okružna i državna ekonomska veća. Radno zakonodavstvo ima prednost nad profitnim interesom. Raspon plata u javnom sektoru ide do srazmere 1:5. Oporezivanje je progresivno a državna i okružna ekonomska veća mogu umanjiti porez inkluzivnom i inovativnom kapitalu. Monopoli i kartelizacije nisu dozvoljeni. Luksuz i estrada, tabloidni mediji i sportski spektakli se dodatno oporezuju. Profitni viškovi koje utvrđuju ekonomska savezna i okružna veća, naročito ekstra-profiti stečeni privatnom upotrebom javnih resursa, usmeravaju se u fondove opšte solidarnosti za siromašne, nezaposlene i socijalno ugrožene građane. Strani biznis podleže isključivo domaćem zakonodavstvu. Veroispovest je slobodna a religijske organizacije su poslovno integrisane u finansijski sistem. Javni saobraćaj – drumski, železnički, rečni, dostavni i prevozni – ima prednost nad privatnim. Finansijske provere su obavezne i stalne za sve korisnike budžetskih sredstava.

Država sklapa mirovne i bezbednosne ugovore sa susednim državama i njihovim organizacijama. Vojska države ne učestvuje u stranim sukobima, kao što ni strane vojske ne mogu imati baze ili angažmane na domaćem tlu. Sa evropskim organizacijama država sklapa razne ugovore o saradnji, ekonomskoj, finansijskoj, kulturnoj, graničnoj. Diplomatiju vode stručne službe i kadrovi, i pod kontrolom su parlamenta i okruga.

Zdravstvo je pre svega usmereno na prevenciju bolesti. Obezbeđuju se redovni besplatni pregledi i dijagnostika. Savezne službe i lokalne samouprave imaju uticaj na stručna tela u davanju pristanka (licence) za rad lekara, a specijalistički i klinički centri su pod kontrolom saveznih i okružnih organa. Lekovi su dostupni svima uz minimalnu nadoknadu. Ulaganje u zdravstvo i ekologiju ima prednost nad drugim ulaganjima. Zelene površine i ekološki urbanizam, zaštita prirode, vode, vazduha i drugih primarnih životnih resursa imaju takođe prednost nad ekonomskom upotrebom tih resursa i o tome naročito brinu savezne i lokalne vlasti.

I ulaganje u obrazovanje ima prednost nad drugim ulaganjima. Osnovno i srednje obavezno školstvo je rasterećeno po sadržini i metodima; umesto memorijskog balasta i učenja podstiče se inovativno i kritičko razmišljanje, usmereno na životne događaje pre nego na tradicionalna nastavna polja. Takođe je obavezno uvođenje jednog zanata kao rezervnog poziva. U nastavu se uvode vaspitavanje za demokratiju, ekonomsko elementarno obrazovanje, ekološka svest i kultura na osnovama svetske i nacionalne baštine. Primanja nastavnika viša su barem dvostruko od medijalnih plata u državi. Obrazovne ustanove su autonomne u radu po svojim metodama a nastavne sadržine usaglašavaju kroz autonomna lokalna i savezna veća. Naučne ustanove su takođe autonomne u istraživanju i razvoju znanja.

Kulturne ustanove su autonomne i nezavisne jedinice stvaralaštva. Umesto tzv. industrije kulture podstiče se i pomaže individualno stvaralaštvo. U središtu brige za kulture stoje umetnosti. Savezna i lokalna veća finansijski i organizaciono pomažu umetničko stvaralaštvo, i mogu umanjiti poreska opterećenja za zahtevnije kreativne projekte. Kulturno nasleđe je zaštićeno od strane stručnih saveznih veća i čuva se kao jedan od opštih prioriteta. Kao skup opštih vrednosti kultura čuva zajedništvo individua, i sprečava svaku represiju po etničkoj, verskoj, obrazovnoj, jezičkoj, seksualnoj osnovi (bračne zajednice su slobodne od države i zavise od pojedinačne volje partnera, a deca su zaštićena od svakog nasilja i pritiska). Budžeti za kulturu, nauku, obrazovanje i zdravstvo ne mogu biti manji od budžeta za odbranu ili bezbednost.

Javnost je slobodna, mediji mogu biti savezni i lokalni. Mediji su dužni da plasiraju sve informacije od interesa za građane, bez cenzure ali sa proverom tačnosti. Njihova je dužnost da neguju i podstiču diskusije o svim društvenim problemima. Stranački nastoje da budu neutralne, ali savezna i lokalna veća za medije mogu suspendovati rad medija na kraći period ukoliko mediji pokažu pristrasnost, nepismenost, propagandni ili senzacionalistički interes. Sprečava se vlasnička koncentracija u medijima, privatni mediji su pod nadzorom javnosti. Podjednako u medijskim sadržajima moraju biti zastupljeni kultura, nauka, stvaralaštvo, umetnost, zdravstvo, ekologija, obrazovanje kao politika. Kazna za podsticanje nasilja je ukidanje medija. Javnost ima prednost u svim slučajevima nad biznisom, državnom bezbednošću, stranačkim aktivnostima a dužna je da štiti privatnost i dostojanstvo građana. Mediji su obavezni da podstiču socijalnu solidarnost i odgovornost za pravdu.

Itd.

Sloboda kao klasični postulat ili „aksiom“ demokratije cilj je, svrha, telos ovog tipa političkog poretka. Ali ta je teleologija vezana za niz drugih uslova, za klasične postulate odgovornosti, smenljivosti, javnosti i jednakopravnosti, o čemu smo pisali u ovoj mini seriji libretarija.

Sloboda je jedna od najdiskutabilnijih i samim tim najviše diskutovanih vrednosti, polivalentna i utoliko sporna. Pitanje je na kojem ćemo nivou i u kojoj mreži razloga postaviti taj spor.

Platon je slobodu razmatrao u odnosu na atinsku demokratiju o kojoj je imao loše mišljenje, jer je posmatrao kao demagogiju a građane kao neuku, povodljivu masu, gde demokratija „usađujući u duše izmenljive i nepouzdane običaje [nomoi, zakone] polis čini promenljivim i neprijateljskim prema sebi i drugim ljudima“, kaže u Zakonima. A u Gorgiji se slobode i oni koji ih zastupaju uzimaju za izvore zla: „Za njih [političare predvodnike u „zlatno doba“ Atine] kaže se da su polis učinili velikim; ali ne opažaju da su ti stari doveli do toga da je polis podbuo i iznutra truo, jer su bez razboritosti i pravednosti polis ispunili lukama, brodogradilištima, zidinama i svakojakim takvim ludorijama, pa kad bolest izbije onda će kriviti današnje savetodavce, a Temistokla, Perikla i Kimona, te uzroke zala, hvaliće na sav glas.“ Država, pak, izričito ustima Sokrata kaže: „Tiranija ne nastaje iz drugog državnog uređenja nego iz demokratije – iz razobručene slobode [ἐξ ἀκροτάτης ἐλευθερίας]“.

„Razboritost i pravednost“ na koje se Platon poziva kao na osnovu svog argumenta ovde je njegova, filozofska, metafizička idiosinkrazija („O pravednosti“ je podnaslov Države). Ništa lakše nego prezreti slobodu čim se zamisli kao „razobručena“ ili „neograničena“, naročito ako si ušuškani atinski aristokrata, ili, nedavno, prominentni univerzitetski jurista pod nacistima. „Ovo su dve kategorije: svoje i srodno [τὸ οἰκεῖον καὶ συγγενές], i drugo i strano [τὸ ἀλλότριον καὶ ὄθνειον]“, piše opet Platon u Državi i nalaže njenim „čuvarima“ (vojnicima) da razlikuju svoje (οἱ οἰκεῖοι) od neprijatelja (οἱ πολέμιοι). Protiv ovih potonjih neumoljivo sledi rat (πόλεμος). A Karl Šmit, taj jurist pod nacistima, vratiće se na kategoriju političkog neprijatelja kao temeljnu, konstitutivnu, pa će osporiti demokratiju kao „neutralizaciju“ neprijatelja i „depolitizaciju“ države (Der Begriff des Politischen, 1932).

Za klasičnu, antičku demokratiju sloboda je vezana za postulate demokratije (jednakopravnost, smenljivost, odgovornost, javnost). Kakva je ta veza, koje vrste uslovnosti su bile na delu? Herodot, „otac“ istoriografije, u III knjizi svojih Istorija, piše o izvesnom Otanu (takođe znači „otac“) koji je prvi predlagao Persijancima, nakon ustanka protiv krvoličnih „maga i satrapa“, demokratiju. Na zasedanju vođa ustanika njegov predlog biva odbačen u ime monarhije. On, Otan, tada ustane i kaže:

„Drugovi zaverenici, jasno je da jedan od nas treba da bude kralj, bilo da bude kockom izabran ili da se obratimo persijskoj javnosti da ga ona izabere većinom glasova, ili, najzad, na neki drugi način. Ja se, naime, neću sa vama takmičiti za vlast, jer niti hoću da vladam nad nekim, niti da neko nada mnom vlada, i ja se odričem vlasti, pod uslovom da nikada ne dođem pod vlast nijednog od vas, niti ja niti moji potomci. – Kad je ovaj to izjavio, ostala šestorica pristanu na njegov uslov. On se, dakle, jedini od njih nije otimao za vlast, nego je napustio njihovo društvo. Ista ta kuća je i dan-danas jedina u Persiji koja uživa potpunu slobodu i živi po svom nahođenju, ali ne radi ništa što bi bilo protivno persijskim običajima i zakonima.”

Ovde sloboda znači „živeti po svome“, ali ne „protivno zakonima (i običajima, nomoi).“ Sloboda ostaje u rezervi, i ako nema demokratije. Zapravo, ona je sama rezerva, što će reći opcija, alternativa, mogućnost. Ako nije „neprijatelj“ zakonima i običajima, i ako oni nisu njoj neprijatelji, onda je ona svrha demokratije. Sloboda ako je odgovorna ume da bude napor i ne retko je ljudi odbacuju u svom „bekstvu od slobode“, kako glasi naslov slavne knjige Eriha Froma.

Herodotov prijatelj, onaj koga je Platonov Sokrat označio kao „uzrok zla“, Perikle, u svojoj čuvenoj pohvali braniocima atinske demokratske slobode, rekao je: „Mi vodimo svoje javne poslove na slobodan način. Što se tiče gledanja jednih na druge u svakodnevici, ne ljutimo se na suseda jer čini što on želi, niti na njega gledamo s prekorom koji, iako ne nanosi zlo, ipak može boleti. U svojim pojedinačnim životima živimo zajedno podnoseći jedni druge, dok u javnim stvarima ne pre­ko­rač­ujemo zakon”.

Ta je odgovorna, uokvirena klasičnim postulatima demokratije sloboda pala u hijerarhijama rimske republike, a onda i u modernim republikanskim, predstavničkim, posredničkim demokratijama i parademokratijama. Već će sv. Avgustin uhvatio slobodu u makaze teološke hijerarhije kad je vezao za volju (volju da se skrene u greh). I novo doba će drugačije misliti o slobodama. Benžamen Konstan će početkom XIX veka naglašavati modernu slobodu kao pojedinačnu za razliku od stare antičke kao kolektivne (delimično je to ispravno), a Džon Stjuart Mil će slobode razumeti i politički (kroz slobode od stranog vladanja, slobode zajednice da sebi ustanovi ustavni poredak, slobodu mišljenja, iznošenja stava i udruživanja), pa i ekstrapolitički (slobodu od većinskog nametanja obrazaca mišljenja i ponašanja). Isaija Berlin će povući razliku između tzv. pozitivne slobode (ili slobode za nešto) i negativne (slobode od nečega, od nekog ometanja ili ograničenja), primećujući da je prvu teško specifikovati jer brzo nameće normativizam.

U tzv. liberalnim teorijama – a stanovište liberalizma se pre svega određuje kao slobodarsko stanovište – razvilo se tušta i tma varijanti. Najkrupnija je ona koja razlikuje liberalnu politiku od liberalne ekonomije. U prvoj opasnost po slobode dolazi najviše od države kao resursa prinude i sile, pa liberalni stav najpre znači da državu valja držati na uzdi, odnosno nadzirati je kako ne bi prešla iz oruđa zajednice u silu nadzora nad zajednicom. U drugoj, opet kroz više varijanti, ekonomska delatnost treba da je slobodna, što će reći da je svaki njen činilac ili akter slobodan da nastupa po svojoj volji, a tzv. slobodno tržište će biti radni i krajnji arbitar. Mnoge su bile primedbe i prvom i drugom stavu. Onom političkom da država nije samo opasnost po slobode, već da je i njihov zaštitnik, čuvar, tutor – ona sistemom zakona daje pa i oduzima slobodu – i da ne mora biti tzv. „hladno čudovište”, što onda zagovornike države kao čuvara sloboda lako odvede u etatizam sa šansom da skliznu u autoritarizam. A ekonomskom liberalizmu primedbe su da je i tzv. slobodno tržište uvek ovako ili onako uređeno, regulisano, dakle uslovno slobodno, sve do toga da ako nema ekonomskih sloboda onda nema ni političkih (što jedne odvodi ili do apologetike tzv. neoliberalizma, ili kod drugih se u ime fikcije ekonomskog egalitarizma faktički mogu poništiti i političke slobode, što je slučaj marksista, naročito boljševika). Ove rasprave, oko političke a onda ekonomske slobode, čine liberalizam šarenolikim skupom stanovišta i teorija, a spadaju, ako se uzmu u svojoj raznovrsnosti i pluralizmu, među najbogatije rasprave političkog nasleđa naše modernosti. Od takvih rasprava u velikoj meri onda zavisi i razumevanje slobode kao mere moderne demokratije.

I kad se sloboda odvoji od demokratskih, naročito klasičnih postulata, ona se pretvara u neprijatelja slobodama drugih, u ratničko, nasilno, bahato sredstvo vladanja ili podrške vladanju, kako je bio slučaj mnogo puta u istoriji, kakav je slučaj danas u Srbiji. Tada sloboda postaje kvazisloboda, prelazi u nasilje. Pišem ovde redove na dan kad Valjevo beleži godišnjicu policijskog besramnog nasilja nad protestantima, mladima, ženama, decom. „Sloboda“ batine, pendreka (službene batine), razbijenih vilica i čela, svakako nije sloboda. Ali to ne treba ni dokazivati.

Živelo Valjevo!

(Izvor fotografije: Nova.rs, 14. VIII 2026.)

Čemu ili kojem redu – „redu veličine“, kako bi rekli inženjeri – pripada politički pojam jednakosti? To je normativni pojam sa više značenja, pravnim, političkim u užem značenju, ekonomskim, etničkim itd. Pošto su sve stvari, pa i ljudi, na ovom svetu jedinstvene pojave, singularije, pa otuda načelno različiti, normu jednakosti neki vide kao vrstu fikcije, kao još jednu legal fiction ugrađenu i u politiku. Za poznavaoce speech act teorije to nije konstativna već performativna veličina (ne upućuje na merilo istine i neistine, kao konstativi ili konstatacije činjenica, već pripada govornim činovima koji se mere uspehom ili neuspehom zavisno od ispunjenja uslova). A za ideologe raznih vrsta jednakost ima vrhunac u egalitarizmu, kojem su jedni skloni, a drugi ga otklanjaju kao opasnost istorije.

Za klasičnu, antičku, starogrčku demokratiju politička jednakost, i samo ona, bila je od ključnog značaja. Poznata je pod imenom isonomije (ἰσονομία), koju prenosimo kao jednakopravnost. Dolazi od iso- (ili isos-, ἴσος), jednako, isto, i onda pripaja sebi nomos (νόμος), što je zakon, ali i običaj (i norma dolazi iz istog korena). Nomia (νομία) upućuje na glagol νέμειν, na podeliti, dodeliti, raspodeliti, pa i upravljati. Ukratko, isonomija kao ravnopravnost je politička distribucija norme da su svi jednakog statusa kao građani, a zapravo su to bili, u staroj Atini, autohtoni punoletni muškarci.

I ako biste ovih dana na Zelenjaku ili Kaleniću sreli nekog starog Atinjanina iz V ili IV veka pre tzv. naše ere, kako prebira po smokvama i traga za bobom, pa ga zapitali živi li još u poretku koji se zove demokratija, po svoj prilici bi žmirkajući odgovorio: „Da, živimo u isonomiji“. Isonomija je bila češće ime stare demokratije, jer se nad ovom potonjom već nadvijala njena senka demagogija.

Dakle, reč je o političkoj jednakosti u klasičnoj demokratiji. Isonomija nije ulazila u ekonomsku ili socijalnu jednakost, to će postati problem sa rimskom državom, hijerarhizovanom republikom gde veća prava imaju imućniji, naročito patriciji, aristokrate, pa vlast drže i formalno kroz oligarhijski Senat. A kako se moderne demokratije ugledaju na rimsku republiku, a ne na atinski polis, i kako moderna republikanska predstavnička demokratija reprodukuje socijalne hijerarhije, naročito one došle iz ekonomske sfere, jednakost je, ona politička, ostala pravna fikcija, i ispod sebe drži, maskira ili ne retko skriva stvarnu nejednakost. Kao što je poznato, mi smo aktivni kao demokratski subjekti samo jednom u četiri ili pet godina kad izlazimo na glasanje. Između toga, u ostalih 1460 ili 1825 dana mi smo objekti političke hijerarhije i hegemonije. Između dva glasanja možemo biti politički „subjekti“ kao kafanska ili medijska gunđala, ići u protestne rulje protiv Hulje, lepiti plakate, žvrljati grafite i igrati se „aktivista“, drmati kaveze vlasti, ali sve te nužne i opštekorisne, humanističke pa i bogougodne radnje staju na granici odlučivanja – iz tog polja smo isključeni.

Zato su neki „jednakiji“ od drugih, iako smo u načelu, po fikciji ili normi bez primene, svi jednaki. Orvel se poigrao rečima, pa u Životinjskoj farmi (1945), prasac Napoleon čim zadobije vlast menja prvobitni sedmi član životinjskog ustava, i početnu normu „all animals are equal“, „sve životinje su jednake“, u član „all animals are equal, but some animals are more equal than others“, „sve su životinje jednake, ali su neke životinje jednakije od drugih“. U anglosaksonskim zemljama Životinjska farma je bila obavezna lektira, negde je to još i sad, a tumačena je od revnosnih učitelja kao alegorija sovjetskog, boljševičkog sistema, pa se za svinju Napoleona tvrdilo da je Staljin. Ali je Orvelova ironija daleko šira, i nije se ograničavala na boljševike, već se ticala i zapadne demokratije, prerasle u parademokratiju, gde su „neke životinje jednakije od drugih.“ Zar od Orvela, a naročito danas, ne vladaju uglavnom razni „državnički“ veprovi, nerasti i druga stoka „napoleonovske“ provenijencije?

To se odnosi, makar prikriveno, i na staro određenje političkog subjekta kao „političke životinje“. Kod Aristotela je zoon politikon ime za čoveka politike, ali je zapravo ζῷον πολιτιϰόν više politička „živuljka“, živi stvor, nego životinja u kasnijem značenju animalnog soja bića. Iz ovakvog shvatanja političkog subjekta stvoriće se teorija tzv. prirodnih, kasnije univerzalnih prava, gde je jednakost vrednost koju nosi ili treba da nosi svaki pojedinac već po prirodi, odnosno univerzumu. Takav pojedinac je kao apstraktna osoba upućen na racionalost određene vrste, a tu racionalnost bi izražavao zakon kao skup pravnih normi. Tako uspostavljena kategorija može onda da raskine čvršće veze sa stvarnim istorijskim odlikama ljudi, da se sa zemlje preseli u normativna nebesa, ugradi u ustave i proda građanima kroz tvrdnju da su oni, građani, nosioci („hipokeimenoni“, „subjekti“) političkog suvereniteta. Što će reći da su osnova, apstraktni i odvojeni od tvrde, zemaljske istorije, političke moderne demokratije. A kako je suverenost od latinskog superanus, u značenju najveće moći, dovoljno je podeliti ovu reč crtom po sredini, pa tu fikciju vratiti na zadnjicu njenog značenja. Performativna uloga suverenosti je takođe normativna fikcija, fiktivnija ili „jednakija“ po svojoj fikcionalnosti, nego jednakost u modernoj interpretaciji.

All men are created equal, „svi su ljudi stvoreni jednakima“, kaže američka (ustavna) Deklaracija o nezavisnosti iz 1776. Tu su, na početku Deklaracije, „izvesna neotuđiva prava“, certain unalienable Rights, „među kojima su Život, Sloboda i potraga za Srećom“, Life, Liberty and the pursuit of Happiness. Ove normativne fikcije jednakosti i neotuđivosti su u stvarnosti rane američke Republike maska za nejednakost i otuđivost do uništenja. Život domorodačkog stanovništva („Indijanaca“) u ime „potrage za Srećom“ vredeo je koliko ispušena lula duvana, jer je ta „potraga“ ponudila „Sreću“ belim kolonizatorima da osvajaju, grabe zemlju, proganjaju i uništavaju domorodačka plemena. Od populacije od oko 5 miliona pre kolonizacije, tokom „potrage za Srećom“ biće ih uništeno oko 90%.

To secure these rights, Governments are instituted among Men, nastavlja da glagolji Deklaracija: „da se obezbede ova prava ustanovljuju se Vlasti među Ljudima“. Možda ono Men treba ipak uzeti kao muškarce, jer je nova američka Republika, po uzoru na onu starorimsku, u izvoru ratna, osvajačka, ekspanzionistička, kolonijalna. „Vlasti“ daljom razradom u Ustavu (1877-8), postaju podeljene na „grane“, shodno Monteskjeu iz Duha zakona (1748): izvršna (Predsednik i njegove „administracije“, tj. Vlada), zakonodavna (Kongres podeljen na Senat i Predstavnički dom) i pravosudna. U početku se naglašava zakonodavna vlast kao ustanova koja čuva jednakost prava, ali u praksi lagano preovlađuje izvršna, hijerarhizovana, gde se u ime efikasnosti, bezbednosti, upravljanja, nejednakosti u političkom statusu sve više uzimaju za normalne. Egzekutiva pod svoje preuzima legislativu a onda i juridičke aparate.

To će biti obrazac za sve moderne republike, njihove predstavničke demokratije, normativna jednakost i nejednakosti u praksi. Država kao republika čuva normativne fikcije pravne jednakosti kako bi reprodukovala političke, socijalne i naročito ekonomske nejednakosti ispod tih fikcija.

Po svoj prilici je to bio uslov ili cena zajedništva. Jednakost kao primarna politička fikcija, nužna norma i forma politike nekako drži ljude zajedno. Stvarnost je pod stegom razlike, jednakost je uslov da zajednica stupi u kakav takav poredak. Klasična jednakopravnost, isonomija, distribucija je, redistribucija i jednako upravljanje onim što je različito. Moderna jednakost pred zakonom, naglašenije performativna i normativna, i zajedništvo projektuje kao fikciju, jer stvarne razlike zajednicu raslojavaju, drže je pod centrifugalnim vektorima, u razmicanju. Država onda stupa na scenu kao faktor objedinjavanja, a ona je kao veberovski „monopol sile“ (das staatliche Gewaltmonopol, odnosno das Monopol legitimer physischer Gewaltsamkeit, „državni monopol prisile“, „monopol ozakonjene fizičke prisilnosti“) zainteresovana da silu primeni jednako na one koji bi joj se oduprli. Čak ne ni to: prinuda da smo jednaki reprodukuje nasilje da su „neke životinje jednakije“. Jer među „jednakima“ i „jednakijima” mesto „najjednakijeg“ mora se očuvati za državu i one koji su joj na čelu.

Treba li uopšte pisati o Srbiji iz ugla klasičnog postulata demokratske jednakopravnosti? Iskreno, mrzi me, toliko su stvari očigledne. Zato samo par reči:

Studentsko-građanski pokret 2025-26. svakako je buđenje ideje jednakopravnosti, dublje, rekao bih, od formalističke fikcije jednakosti. Šta će biti niko ne zna. Srbija nema centriste niti levičare poput mađarskih Demokratikus Koalíció, Magyar Szocialista Párt, Párbeszéd – A Zöldek Pártja ili Baloldali Szövetség pa da se svi povuku pred važnijim ciljem – smenom autokratskog Orbana makar i desničarem Peterom Mađarom, ne bi li se potom uspostavila elementarna ravnopravnost stranačkih učesnika na narednim izborima. Slično su prethodno učinili u Crnoj Gori, povezujući kuso i repato, građansku Uru i litijaške Srbende, ne bi li prekinuli Mila u pohodu na večnost. Mi smo još uvek sui generis socijalna banda razbijena po najraznijim osnovama. Zajedništvo, ono koje nije prvenstveno državni obruč „monopola sile“, već je iznalažanje smisla-da-se-živi-zajedno, daleko je ispred nas.

1. Tajne

Može izgledati neobično da zapis o javnosti kao klasičnom postulatu demokratije počinjemo iz po mnogo čemu suprotnog ugla, iz ugla tajnosti. Ali tako je samo na prvi pogled. Tajnost i tajne omeđavaju javnost, spolja koliko iznutra.

U klasičnoj (starogrčkoj, atinskoj) demokratiji javnost se oslanjala na dve pomoćne vrednosti. Jedna je bila paresija (παρρησία), što je obeležavalo otvoren, iskren, hrabar govor.[1] To je povezivalo istupanja pojedinca i očekivanja slušalaca, naročito u raspravama na opštoj, svima dostupnoj Skupštini. Druga vrednost je bila isegorija (ἰσηγορία), povezana sa isonomijom, političkom jednakopravnošću: jednako pravo ili ista sloboda građana da istupaju u javnosti, odnosno obrate se i govore u zajednici. I dok je prva način govora ugrađen u običaje i karakter ljudi, druga je uže politička utoliko što se odnosi na istupanja pred polisom i za polis.

Ovo poslednje nije što i imunitet u modernoj parademokratiji, zaštita od posledica za reč u parlamentarnoj debati.[2] Koren munus je zajednički imunitetu i komunikaciji: imunitet je rez ili prekid komunikacije (kao zaštita da se ne preispituje i ne obaveže zaštićene od posledica za svoje činove). To je odsustvo komunikacije vlasti, odnosno države prema zajednici, a ako ne onda njeno skretanje u poželjnom pravcu. Ono što imuniteti štite jeste tajnost političkog delovanja (odlučivanja, kao i sprovođenja odluka), tajne politike kao arcana imprerii, kako je još rimski istoričar Tacit govorio.

Šta je arcana imperii?[3] To je skup razloga vladanja, u prvom redu razloga države. Postoji u tom skupu element koji se čini javnim i obrazlaže kao javno dobro, salus publica: ratio status je državni razlog, razlog što država postoji, i odnosi se najviše na ono što je u interesu države da opstane kao takva. To je kasniji, moderni raison d’état, uz aparate koji taj „razlog“, „racio“ ili „zakon“ čuvaju i obezbeđuju. Ona je poput „zagonetke umotane u misteriju enigme“ (Čerčil). Država se tim „razlogom“ opravdava ili legitimiše. Mnoge teorije o poreklu i smislu države odnose se najviše, makar ne uvek izričito, na ovaj „razlog“: od toga da su države nastale kao nastavak ratničkih skupina do tzv. društvenog ugovora, kad građani među sobom sklope pakt, formiraju instancu koja se zove država i na nju prenesu svoju moć u zamenu za bezbednost (Hobsova varijanta), odnosno brigu o tzv. javnom dobru (Rusoova modifikacija). Bezbednost je u srcu tog „razloga“, a njegovi čuvari su čuvari državne tajne.

Za razliku od atinskog polisa, gde se javno na skupštini raspravljalo i o ratovima, rimska res publica je kao ratnička država u stalnoj ekspanziji izgradila teoriju državnog prava shodno svom ratio status.[4] Već je Platon, u Zakonima, imao zamisao „tajnog veća“, grupe mudraca koji bi se sastajali kasno noću, pred zoru, i donosili najvažnije odluke za polis – praksa koju je atinska demokratija odbijala. Stari Rim je imao prve vojne obaveštajne i kontraobaveštajne službe, a pozni vladari su im delokrug proširili i na praćenje civilne populacije, naročito uticajnijih pojedinaca. Republika je porodila tajne službe kao aparate svoje arcana imperii. I taj model će države modernog doba preuzeti od Rima inspirisane njegovom republikom. Prvi predsednik Sjedinjenih država, Džordž Vašington, formira odmah po proglašenju nezavisnosti dve službe: Culper Ring, agenciju za skupljanje informacija, i Knowlton’s Rangers, obaveštajce sa posebnim, ne retko ubilačkim zadacima. Danas SAD imaju barem dva tuceta takvih agencija, uz razne dodatne službe za specifična područja, i dalje pod kontrolom Predsednika.

Sve ovo upućuje na genezu države iz rata, da je ona, kao organ ili skup organa, „rat vođen drugim sredstvima“, kako je već Aron preokrenuo formulu Klauzevica „rat je politika vođenja drugim sredstvima“. Razume se, taj je „rat“ pre svega u mirnodopskim uslovima, ali je ne manje od stvarnog rata politika tajne, skrivenih operacija sve do ciljanih eliminacija „neprijatelja“.

Državne tajne službe su ne samo produžena ruka prikrivene politike kao rata (protiv tzv. spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja), već su njeni ključni aparati i epistemička (saznajna) oruđa. One prikupljaju, analiziraju i arhiviraju ogromne količine podataka, znanje su u službi države, znanje nedostupno javnosti. U doba digitalne informatike one su agenti nadzora i kontrole, vredno prikupljaju i danas jeftino skladište bilione i bilione data, praktično sve što uradimo ili napišemo, pogledamo ili na drugi način digitalno taknemo.

2. srBIA

Kako stoji stvar kod nas sa domaćim tajnim službama?

Setimo se: prvo što je uradio naš Apsolutni Vladar bilo je da zasedne na čelo tzv. Biroa za koordinaciju bezbednosnih službi, čim je Toma iz Bajčetine preuzeo funkciju predsednika Republike. Tako je pod sobom imao čitav aparat tzv. bezbednjaka, pa je mogao da kroji, uz pomoć arhivskih dosijea, informacija i specijalnih operativnih radnji, sve što nas nadzire i kontroliše, kako bi čitavu državu a onda i društvo sapeo u svoje vlastodržačke dizgine.

Valja uvek imati na umu da tajne službe nikad nisu do kraja tajne. Ne samo da ostavljaju, htele ili ne, tragove u javnosti, već povremeno imaju manifestacije sasvim javnog tipa kako bi naglasile i overile vlastitu moć i prisustvo. Nedavno je BIA (a uporedo s njom postoje i VOA i VBA, vojne službe) zakonski preuzela da proverava zaposlene u poreskoj službi, kako bi imala kontrolu nad finansijama u Srbiji, a kako su finansije, naročito državne, pod visokim indeksom korupcije, one prelaze kroz nadležnost tajne službe još više u tajne, sve u ime zaštite bezbednosti države i njenog „ustavno-pravnog poretka“. Ionako naopakog već odavno.

Ali to je samo poslednja vest. Odavno je domaća tajna služba ona koja može presudno da utiče na sudove, tužilaštva, deo advokature, diplomate, raznovrsnu javnu upravu, državni i privatni biznis, ima takođe pod sobom tzv. civilnu policiju i njene snage, istražne i druge organe, kriminalni „milje“ sa kojim je, tvrde zli jezici, verovatno jako srasla, huliganske i slične odrede batinaša i, nije teško naslutiti, uz dosijea ako ne direktno, pojedince i pojedinke iz vladajućih i opozicionih stranaka, sve do tajnog snimanja seksualnih praksi ili prisluškivanja privatnog života kako bi se kompromitovali aktivisti ili stavili u vlastitu orbitu oni „problematični“. Njena mreža je postala sveobuhvatna, zadire u sve socijalne strate i segmente; ona je uistinu „kapilarna“. Čak i za umetnost: važne kulturne ustanove su praktično ukinute, umetnost kao u slučaju snimanja filmova nadziru „službenici“.[5] Raspoređivanjem „lojalista“ – lojalnih Vođi, a ne zakonu – ostvaruje se nadzor i ispunjava volja Vrhovnika.

Nikad reformisana niti podrvrgnuta ozbiljnijoj kontroli, Služba je preživela ratove 1990-ih kojima je značajno upravljala, prevrat Petog oktobra kad je spaljivala deo svojih arhiva kako ne bi pao u ruke promenjenih vlasti, omogućila razne nezakonite a krupne radnje (Savamala, Jovanjica, kontroverzni infrasonični „top“), a njeni su prsti vidljivi i u ubistvu Zorana Đinđića kao premijera Srbije.[6]

A to je samo deo. Za našu temu je od značaja što je ova tajna služba, kao stecište i skladište informacija,[7] od ogromnog uticaja na javnost, ili na ono što zastupa javnost, što će reći na tzv. medije, štampu, televiziju, botovski deo po mrežama. Povremeni, za sada još maskirani „načelima“, napadi na Studentski pokret i u tzv. nezavisnim medijima, liče na ono što Služba, preko svojih kontakata, plasira pred početak izborne kampanje. Pri čemu je smer njenog delovanja na javnost barem dvostruk. S jedne strane pomaže da se režim održi na vlasti, podstičući propagandu njemu u korist. S druge strane, deluje protiv protivnika režima, sada najviše protiv Studentskog pokreta, plasiranjem dezinformacija i „sumnji“ preko svojih odabranih saradnika.

A postoji i treći smer delovanja. Dezinformacije i spinovanja služe da se javni prostor zasiti i da se više ne razlikuje prava od lažne vesti, da se informacijski mulja i zbunjuje ionako dosta sluđen srpski populus. Time Služba kreira lažnu javnost, i kao u svakom mulju onda se politički akteri, učesnici i posmatrači jedva kreću, loše orijentišu i demobilišu kao energija promene. Ova para ili kvazi-javnost potiskuje onda i ono malo što je ostalo od upućene javnosti, odnosno sprečava mogućnosti za iole izgledniju raspravu, što bi bila najvažnija funkcija javnosti.

Pre neki dan je jedan od očito upućenijih poznavalaca rada „naših“ Službi, N. Lunić, objavio „mini-feljton“, gde je iz pravničkog ugla bacio nešto svetla na Službe. On počinje konstatacijom: „U praksi, decenijama unazad bezbednosne službe Srbije nisu struktuirane da odgovaraju na pitanje ’ko nam preti spolja’, već na pitanje ’ko nam je unutrašnji politički neprijatelj’.“ Dijagnoza je porazna po građanstvo: „Srbija ima bezbednosni sektor koji pokušava da radi sve i upravo zato ne radi ništa kako treba. Zamislite kompaniju u kojoj isti radnici istovremeno vode računovodstvo, pravnu službu i marketing – bez jasnog opisa posla, bez jasne odgovornosti i bez jasnog nadređenog kome duguju izveštaj. Kada nešto pođe naopako, niko nije kriv. Ali kada nešto uspe, svi prisvajaju zasluge. Bezbednosni sektor Srbije funkcioniše upravo po toj logici već decenijama i dok god funkcioniše tako, ne štiti državu već sebe.“

Autor analize predlaže da se, u promenjenim okolnostima pada režima, Službe stave pod kontrolu pre svega parlamentarnih vlasti, za šta postoji – uprkos tome što je minimalan, nerazrađen i malo delotvoran – zakonski okvir. Međutim, potreban je dublji zahvat. Za podvrgavanje Službi zakonu a ne autoritetu političara valja promeniti same zakone, učiniti ih strožim, užim, restriktivnijim. Ostaviti ih da same upravljaju sobom, ili da se oslanjaju na pravosudne instance koje su inače pod njihovom kontrolom, kako je sada situacija, ne menja mnogo na stvari. A ta je stvar zaštita same zakonitosti kao prvi posao nad kojim imaju da bdiju.

Verovatno su nerealni zahtevi koji se povremeno čuju – da se postupi kako je navodno Đinđić predložio posle Petog oktobra: raspuštanje Službe uz istovremeno raspisivanje konkursa za upošljavanje onih „neuprljanih“; a to je predlagao i za informativu državne televizije – jer Služba će štititi sebe raznim sredstvima, uključujući ucene i nuđenje usluga novim vlastima. Srbija je izgleda jedina država bivšeg socijalističkog poretka koja je izbegla ne samo ozbiljniju lustraciju (čišćenje) „službenika“, već i otvaranje tajnih arhiva. To ni drugde nije išlo lako, ali zadržavanje tog epistemičkog materijala u tajnosti simptom je arcana imperii, onoga što sa demokratijom ima malo, tačnije nimalo nema veze.

Lično sam pristalica „naivnog“ a korenitog rešenja: stavljanje takvih skužbi pod građansku a ne samo stranačko-parlamentarnu kontrolu, minimizacija „dragocenosti vlasti“, eventualno uskraćivanje uvida javnosti samo za kraći operativni rad (ako neka agencija za 6 do 12 meseci ne obavi konkretan posao, taj posao nije za nju ili ona nije za taj posao), i uopšte temeljno pretresanje svega što se poziva na raison d’état, a ne pripada stvarnom demokratskom poretku. Svestan nerealnosti takvog rešenja, prihvatio bih barem ozbiljnu kontrolu od strane zajednice, nakon lustracije i otvaranja arhiva.

Jer je javnost ne samo ono što predstavljaju njeni zastupnici – mediji ove ili one vrste – već je javnost u demokratiji njen konstitituvni postulat. Ona nije samo komunikacija informacija, već polje u kojem informacije kruže kako bi zajednica raspravljala o sebi, kvalifikovano odlučivala i još kvalifikovanije sprovodila odluke. Mediji su samo deo. Inače je tajnost moguća i dalje, čak i kroz nezavisne medije, selekcijom, filtriranjem ili rekontekstualizacijom. Tajna javnosti je zajednica, a ne država.

Ponovimo: klasična demokratija nije znala za tajne. Moderna živi od njih, brani ih ne samo kao raison d’état kao svoj raison d’être.

---

[1] O paresiji postoje predavanja Mišela Fukoa sa seminara na Kolež d’Fransu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Fuko je paresiju analizirao iz etičkog i epistemološkog stanovišta (éthique de la vérité), ali je ona pre svega politička vrednost jer je reč o istupanju u javnosti, o otvorenosti da se neguje ili podstakne rasprava o zajednici. V. Michel Foucault: Discours et vérité. Précédé de La parrêsia (2016), uz ostalo.

[2] Imunitet dolazi iz latinskog immunitas, složenica od in– („ne“) i –munus (obaveza, služba, razmena). Moderno značenje, došlo u XIV-XV veku, vezano je za slobodu od plaćanja poreza, a onda i od obaveza druge vrste, da bi kasnije reč ušla u medicinu kao zaštita od bolesti, naročito zaraza. Politički imunitet, pak, nije samo zaštita od posledica za izgovoreno u parlamentu, već za niz privilegija koje su se širile na državne poslenike, ministre, vlast, upravu, vojsku, policiju.

[3] Arcana su tajne (od arcanum, tajna), ono skriveno i prećutano. Ali u izrazu arcana imprerii, što su najprostije „tajne vladanja“, arcana su više od obične tajne. Dolazeći od arca, a ovo možda kao kalk iz grčkog άγαλμα, upućivalo je u korenu na kutiju u kojoj se drže dragocenosti. Pa su tako ove „tajne vladanja“ ono što je najdragocenije za državu, znanje koje ona poseduje i ne želi da podeli sa onima u čije ime vlada.

[4] Ciceron još ne koristi ovaj izraz, on pominje salus publicae (njegova je izreka Salus populi suprema lex esto, „dobro naroda je najviši zakon“), već njemu blisko načelo status regis, što će preuzeti pozno srednjevekovlje, a onda moderno doba. Jon Brancije (Johhanes Brantius, očuh slikara Rubensa) početkom XVII veka je napisao Ciceronovsku hvalu (Elogia Ciceroniana, 1612), i Senatora (Senator sive de perfecti et veri senatorus officio, 1633), gde se, u Antverpenu, tada pod habsburškom vlašću, ističe posao „sekretara“ („tajnika“), savetnika vlasti koji ne deluje javno već je obavezan samo svojim „glavarima“. To će započeti tradiciju nemačkih Geheimrat veća (privy councillor u aglosaksonskim državama), što se, uz varijacije i drugačije nazive, održalo do danas.

[5] CIA je pedesetih i šezdesetih imala poseban program za diseminaciju američko-liberalnih ideja kroz kulturu. To je bio odgovor na rad istočnih službi gde su naročito pisci i filmadžije bili pod nadzorom još od Oktobarske revolucije. Rumunska autorka Kristina Vatulesku je istražila istoriju uticaja KGB-a kod Sovjeta i Sekuritatea u svojoj domovini u odličnoj Policijskoj estetici – Literatura, film, i tajna policija u sovjetsko doba (Literature, Film, and the Secret Police in Soviet Times, 2010). Na domaćem terenu je najpoznatiji slučaj visokog udbaša Ratka Draževića koji se hvalio da je ubio dve hiljade „narodnih neprijatelja“ i spavao sa još više žena. Tito mu je dao da osnuje i upravlja Avala filmom, kako bi se u Košutnjaku napravio domaći „holivud“. Dražević je kao producent imao velikog uspeha – remek-delo Saše Petrovića Skupljači perja je snimljeno pod njim – a pružao je zaštitu i pojedinim autorima tzv. crnog talasa. Što baca neobično svetlo na titoizam: bio je to uvrnut sistem, i tiranski i liberalan, i zatvoren i otvoren, i večan i lomljiv. O kulturi pod real-komunistima v. upečatljivu raspravu Alekseja Jurčaka – Alexei Yurchak: Everything Was Forever, Until It Was No More – The Last Soviet Generation (2006). Jurčak je bio član grupe i teatra AVIA, ruske varijante Lajbaha.

[6] Počinioci atentata su bili jedan pukovnik i jedan potpukovnik Resora državne bezbednosti, uz neposrednu logistiku tzv. Zemunskog klana čije su vođe stradale u akciji hapšenja i sa sobom u smrt odneli dragocene podatke o tom atentatu. Optužnica je potom sročena tako da se ograniči samo na izvršioce i ovo direktno okruženje, pa je to odredilo obim sudskog procesa. Ostala je nerazjašnjena tzv. politička (stranačka zapravo) pozadina, pod zaštitom ondašnjeg predsednika države i „službenika“ iz njegovog kabineta. Ali je teško zamisliti takvu operaciju ubistva predsednika Vlada pred vratima zgrade Vlade bez obiljnije logistike „tajnih službenika“, što nije ispitano (osim možda u jednom tajnom izveštaju nedostupnom i danas), iako su simptomatične izjave političara na tzv. oproštajnom mitingu radikala pred Šešeljev odlazak u Hag, napisi visoko pozicioniranih novinara uoči atentata, kasnija predaja Legije, postupci prema Đinđićevoj sestri i sl. Ubistvo premijera jedne države, makar i tadašnje Srbije u fronclama, spada svakako u arcana imperii radnju. Simptomatično je da je poternica sa likovima optuženih objavljena na svim televizijama samo nekoliko sati posle atentata; ako su ih već znali, zašto ih nisu sprečili? Ali „službina“ službena verzija će opstati sudski overena, pa će je ponavljati, o godišnjicama ubistva, novinari, navodni dokumentaristi, čak i pojedini pisci apologete.

[7] Liči da je ona sama u sadejstvu, u pojedinim poslovima, sa nizom sličnih inostranih službi. BIA, recimo, koristi razni izraelski softver – Cellebrite forenzičku opremu za otključavanje, premošćavanje i izvlačenja podataka iz mobilnih telefona, NoviSpy kao „trojance“, uz Pegasus i Predator, za infiltraciju u digitalne aparate, FindFace i biometriju za prepoznavanje lica, mapiranje kontakata, iščitavanje registarskih tablica – za šta je teško verovati da Mosad nema „duple ključeve“. To je poznato iz nabavki, ali je ostalo uglavnom skriveno šta je sve od opreme i direktnije infiltracije došlo iz drugih stranih, zapadnih i istočnih agencija.

  „Ako se paralele ne sreću, nije otuda što ne mogu, već zato što imaju drugog posla“. – Vladimir Nabokov

U libretariji smo pretprošli put pisali o odgovornosti u demokratiji, povodom istupa Movsesijana iz PSG-a i uslovne podrške studentskom pokretu ZLF-a. Odgovornost je, zajedno sa javnošću, jednakopravnošću, slobodom i smenljivošću jedan od velikih 5 postulata („aksioma“)[1] prvobitne, klasične, starogrčke, najviše atinske demokratije, kako smo tvrdili još u Političkoj naratologiji a potom u Uvodu u demokratiju.

Današnja libretarija je pod znakom epigrafa iz Nabokova navedenog na vrhu. Primenjen na našu tekuću situaciju: ako se stranke koje, manje ili više, pripadaju demokratskoj opoziciji, i studentski pokret ne sreću, ne ukrštaju, a na paralelnim su zadacima, nije otuda što ne mogu, već što svaka strana ima svoj posao.

Pogledajmo te paralele iz ugla postulata smenljivosti.

Moderne demokratije, od kraja XVIII veka do danas, bivale su ustrojene po modelu rimske republike, pre nego atinskog demokratskog polisa. Već u starom Rimu država preteže nad zajednicom, a za poslednjih dvestotinak godina demokratija kao unutrašnji poredak  sve više gubi dinamiku klasične demokratije, i prelazi u političku statiku. Ona je u celini posredna, predstavnička, „parlamentarna“, a tokom XX veka može se zapaziti spor ali istrajan proces njene dalje i sve jače petrifikacije: izvršna vlast, vlada, predsednik, dobijaju premoć nad parlamentom, egzekutiva nadređuje legislativu, pa su parlamenti, kroz svoje većine, najčešće rubber-stamp, „pečatiranje“ volje i odluka izvršne, vladajuće ili partijske (makar i koalicione) vrhuške.

I to je bolest današnjih demokratija, koje se tako još samo zovu, ali gde od političkog aktivnog učešća građana skoro da nema ništa (osim na periodičnim izborima svake četvrte ili pete godine, kad birači postaju tek glasači). Demokratija postaje pokriće, a ne poredak jednakopravnosti, odgovornosti, pune javnosti, smenljivosti. Senatori su u američkom Senatu decenijama u foteljama, a stranke, najpre federalisti i republikanci, a onda republikanci i demokrate, smenjuju se kao vrhuške usporavajući tempo smenljivosti. Slično je u Britaniji sa vigovcima i torijevcima, kasnije torijevcima i laburistima, a današnje opšte nepoverenje u tzv. tradicionalne partije stvorilo je nove vrhuške, ali nije uticalo na promenu političke statike petrifikovane u predstavnički poredak. To da su stranke samo instrumenti iz velikog mehanizma modernog poličkog reprezentovanja izgubilo se iz vida i „naturalizovalo“ kroz tvrdnje, prisutne i kod nas, da je demokratija = višestranačje. Ne, višestranačje je samo vidljiv deo demokratije, ako je i kad je ima. A danas je svuda ima malo, prešla je u parademokratiju, sa populizmom (demagogijom) i autoritarizmom „liderskog“ poretka.

Ako se bliže pogledaju „aksiomi“ klasične demokratije – jednakopravnost, smenljivost, javnost, odgovornost, slobode – ističe se upravo smenljivost kao nosilac demokratske dinamike. Neotežano, redovno ili vanredno, normalno i predviđeno smenjivanje ljudi sa ovlašćenjima, onih „na vlasti“, svakako pokazuje i viši stupanj jednakopravnosti, odgovornosti, javnosti, pa i slobode političkog učešća svih u zajednici.

Iz ugla indeksa smenljivosti – na skali od lake pa do teške – situacija naše „demokratije“ izgleda više nego problematična. Uperimo li taj indeks (pokazatelj) na tekuće političke igrače, stranke koje se takmiče za vlast, lako ćemo videti da su stvari stigle na rub katastrofe. Režimske stranke, SNS i SPS, kao i par njihovih satelita, ne znaju ni za kakvu smenljivost. „Ne dam Gašića“ je njihov opšti i stalni slogan. Nema tog nepočinstva koje je izbilo i u javnost a da je dovelo do neke stvarne, odgovorne smene. Ako je i ima, onda je ona sa razloga lojalnosti partiji ili još više šefu stranke.[2]

Nevolja nije samo nesmenljivost, pa time i neodgovornost vladajućih stranaka, iako ona bode oči. Nizak je nivo smenljivosti i u većini stranaka političke opozicije, onim iz „demokratskog“ spektra (sa onim antidemokratskim nema nikakvog smisla ulaziti u rasprave). Uzmimo SSP, Stranku slobode i pravde. Đilas je njen „lider“, a on sam je imao dugu političku karijeru. Iako je mnogo godina bivao, ovako ili onako, u vlasti ili oko vlasti,[3] i kad je bio smenjen (kao jednom na čelu DS-a), Đilas je kroz novu stranku ostao nesmenljiv. Poput svog nekadašnjeg političkog zaštitnika Borisa Tadića, koji se, nakon gubitka predsedničkih izbora od strane izvesnog Tome iz Bajčetine, vratio na scenu, takođe sa svojom strankom.

U višepartijskom političkom poretku obično je stranačko liderstvo – koje moderni poredak podstiče, a kod nas doživljava orgastičke vrhunce – vezano za uspeh ili neuspeh na izborima. Stranke u Britaniji poštuju takav običaj i vođa brzo odstupa ako mu stranka ne dobije izbore. Kod nas se takav običaj nije zapatio. Ako ga i povuku sa mesta lidera, on osnuje novu, svoju stranku, kako bi ostao „lider“. Nije to važilo samo za Tadića i Đilasa. Ponoš je bio kandidat opozicione grupacije na predsedničkim izborima 2022. godine, dobio oko 19% glasova. To je gubitak izbora, a izgovor da su uslovi bili neravnopravi nije baš ubedljiv, jer se za te uslove znalo i pre dana glasanja. Ali je Ponoš – koga je Tadić postavio za načelnika generalštaba, a kasnije smenio jer je stao, Tadić, na stranu Šutanovca, tada ministra odbrane, danas režimskog ambasadora u Vašingtonu – ostao da bude „lider“, i sam osnovavši svoju stranku Srbija Centar. Na istim predsedničkim izborima je bila kandidatkinja i Biljana Stojković, i dobila 3,2% glasova, ali je ovaj neuspeh nije obeshrabrio da kasnije raspusti koaliciju Moramo, odnosno Zajedno, čiji je kandidat bila, a da je onda DS kooptira u vrh stranke.

Ima još primera, ali su ovo najupečatljiviji a tiču se sadašnjeg vremena.

Primer je i nedavni slučaj glumice, producentkinje, nastavnice glume Bojane Maljević. Ona se povukla sa (još nezvanične, neobjavljene, formalno nepostojeće) studentske izborne liste jer ne želi da bude na raspolaganju onih koji bi je predložili i koji bi onda kontrolisali njen poslanički mandat u slučaju da bude izabrana. Iako glumci po zanimanju slede skript, ovde bi glumica htela da je slobodan igrač, ljuta što je ne uzimaju na „poverenje“. Da nije situacija kod nas na rubu propasti, možda bi joj neka grupacija i dopustila takav teatar. Ali je njeno „povlačenje“ njen dobar marketinški potez, glumci vole da su na naslovnim stranama.

Pitanje je zašto potvrđeni gubitnici na izborima ostaju da budu glavni ili među glavnim, kako to da overeni luzeri opstaju kao „lideri“?

Verovatno je u igri ambicija koja se ne osvrće na odgovornost, gde je sujeta jača od brojeva, i gde je smenljivost – makar i kao ustupanje mesta drugima – poslednja rupa na političkoj svirali.

Zar onda čudi što studenti ne žele ovakve „lidere“ među luzerima? Jer je politički autoritet ovih luzera nultog stupnja a to ne mogu nadomestiti ni sposobnosti organizovanja, pribavljanje para za kampanje, a ni alibiji raznih vrsta koje su redovno spremni da ponude ako ih se uistinu pozove na odgovornost. Zakloniće se iza svog verbalnog aktivizma, Tviter i Instagram objava, iza svoje želje „za promenama“, svog „iskustva“ (gubitnika?), svoje stranke, „angažmana“, poželjno „prvoboračkog“, svog PR „tima“, i, naravno, svoje funkcije u partijskim mehanizmima bez učinka.

Pošto se domaći višepartizam uobličio kao liderski, sa niskim indeksom smenljivosti, ni stranke koje imaju druge predvodnike – Aleksić u NPS, Grbović u PSG – ne ulivaju studentima pa ni građanima naročito poverenje. NPS je sa Aleksićem izazito liderska stranka, a on se trudi da se marketinški nametne i drugima iz opozicije. To ga onda profiliše kao političara koji mora da zadovolji razne stranačke opcije i odvodi u demagoške fraze, čega je prepun njegov skorašnji intervju u Radaru. Širina i izoštrenost poruka ne idu zajedno, već se razilaze kao Nabokovljeve paralele. Grbović i PSG imaju drugačiji problem, manje liderski u personalnom, a više u interstranačkom vidu: naime, PSG u svojim saopštenjima lako otupljuje kroz opšta mesta, a njen je ideološki liberalni profil nedovoljno jasan. Kako su domaće stranke više ideološke nego političko-pragmatične tvorevine, ideološki je daleko više profilisan ZLF nego SSP, NSP, PSG, čak i današnji DS.

Kod ZLF-a je dinamika unutarstranačkih izbora i rasprava višeg stupnja, pa ostavljaju utisak da su prijemčiviji za smenljivost od ostalih. Možda to na liderski orijentisanoj političkoj sceni i nije prednost, jer remeti perceptivna očekivanja populusa, pa, uz dosta retorike naše domaće „levičarske“ čaršije, donosi malo glasova. Kako god, ZLF je na margini i čak ih u „ekološkom“ delu svog delovanja tuče rečiti Ćuta sa Ekološkim ustankom. I on je, Ćuta, od vrste „lidera“; kao jedan od vođa, sa Dobricom Veselinovićem i Zelenovićem, koalicije Moramo – društvance se potom rastalo – tvrdio je u jednom intervju 2022. godine „Opozicija spremna za kontrolu izbora“, što se ispostavilo kao netačno, a bilo prilično pogubno po opoziciju i njene glasače. Studenti to znaju, pa zato vredno pripremaju vlastite kontolore za predstojeće izbore.

Naši su „lideri“, na skoro celom spektru stranačke politike, studente doživeli kao veliki teret, ponegde i kao skoro glavne takmace. Studenti su pokazali da se politička mobilizacija građanstva može izvesti i bez lidera, što je našim „liderima“ (stavljam ih uporno između navodnika jer su lideri neuspeha, a ne uspeha) bio udarac u glavu, nokaut za njihove sujete. Ako se tome pridoda da im dobar deo potencijalnih (i samo potencijalnih) glasača sada optira za studente, da su studentima njihovi aktivisti, članovi, pa i čitavi lokalni odbori bliži nego vlastitim stranačkim vrhuškama, eto popriličnog stresa u njihovim redovima. A to objašnjava i medijski pritisak na studente, odnosno medijsko okruženje koje naši inače uglavnom i na žalost loši novinari – mislim na one koji su još novinari, a ne tek trubači u propagandnim orkestrima režima – potenciraju kao „lidersko“, jer je većini naših prezentera, televizijskih promotera i poducenata političke informative lakše da pozovu za neku blablatrućtruć emisiju razglašenog „lidera“ nego da se pozabave ozbiljnijom analizom kretanja i stanja u domaćoj politici.

Kaže se, u medijima, kako se naša Opo-Popo (opozicija koja je uglavnom populistička: već sama imena naših stranaka – narod, pravda, sloboda, građani i sl. – većinom su populističkog karaktera) sada bori za političko preživljavanje. To nije baš tačno. Politički će preživeti svako ko ne odustane od politike; studenti neće odustati od svoje borbe ni ako im se izborna pobeda brutalno oduzme. Naša Opo-Popo se bori da liderski preživi. Šta će Đilas da radi ako bi se povukao sa mesta „lidera“? Kako bi Ponoš ispunjavao dane kao vojni penzioner? Miki Aleksić se tek zalaufao. Izgleda da bi se kao ličnosti morali suočiti sa sobom ako ne nastave da „kolonizuju“ politički prostor svojim „istupanjima“, „liderstvom“ i obilatom moralizacijom sa visine svoje prvoboračke pravednosti. Zato moraju, te kolonizacije radi, da idu u vlastitim izbornim „kolonama“, jer im dogovoranje „ko kosi a ko vodu nosi“ ide veoma teško. Na margini ili u maloj bari izborne aritmetike previše je pretendenata ili poslovičnih krokodila. I pošto su šanse da završe u političkoj „kanalizaciji“ (gutter) vrlo velike – to ih neće sprečiti da nastave da glume „lidere“, ma šta se desilo – njihova nervoza raste. Ako su protestante iz „Jedan od 5 miliona“ ili iz „Srbije protiv nasilja“ doživljavali kao svoju stranačku vojsku – pa su, i njihovim zaslugama, ti protesti doživeli neuspeh – studenti nisu prihvatili mnogo puta ponovljenje pozive da ih Opo-Popo „artikuliše“ ili „strategizuje“. Tim pre što Opo-Popo stranke između sebe deluju sektaški, preklapaju se, jedva se razlikuju (osim po „liderima“) i daleko su od strateškog zajedništva u ime privremenih taktičkih izbornih koalicija, „kolona“ na glasačkom listiću.

Pitanje je još pre godinu dana u polemici sa drugim opozicionim poslanikom, Dinićem iz ZLF-a, postavila pominjana Biljana Stojković: „Šta će ostati od sadašnjih stranaka ako ne budu prisutne u parlamentu i zbog toga ne budu u mogućnosti da finansiraju svoje delovanje?“ Njen odgovor je bez odgovora iako dolazi iz „znanja“ : „Nemam odgovor na to pitanje, ali znam da će ta budućnost zavisiti od toga kako se partije postave u ovom burnom vremenu“. Meni i pitanje i odgovor izgledaju naopako. Šta će ostati od današnjih stranaka ako nisu više na budžetu, kroz parlament? Kakav parlament takve i stranke. Tragedije li ako ih zamene neke druge? Možda bolje da od tekućih ne ostane ništa, ili što manje, ako im je opstanak važniji od budućnosti demokratije, ekonomije, zdravstva, kulture, društva.

Čak i skorašnje razmišljanje njene koleginice iz parlamenta Ksenije Marković „Zašto su nam političke stranke i dalje potrebne“, manje oštro nego polemički gard Biljane Stojković, polazi od naopakih premisa. Koještarija je reći: „Stranke su prva politička škola demokratije. Ako se u njima ne uči kako se različita mišljenja uvažavaju, kako se odluke donose posle rasprave i kako rukovodstvo odgovara članstvu, teško je očekivati da će se ti principi poštovati kada se osvoji vlast.“ Ako je gđa Marković imala „političku školu demokratije“ u svojoj stranci, a ne učeći iz istorije i teorije šta je sve demokratija, i ako ne uzima u obzir „kako se različita mišljenja uvažavaju“ i van stranaka, onda je teško i sa DS-om, uz sve uvažavanje bezuslovne podrške te stranke studentskom pokretu, računati u budućnosti. Kao da je gospođa pobrkala partijsko projektovanje vladanja, tzv. partokratiju s demokratijom. Jer iz ovoga ispada da DS podržava studente dok se oni ne „istutnje“, kako bi se provukla uz njih u sledeće kolo izbornog takmičenja, a posle ćemo „jovo-nanovo“ igrati se „demokratije“ i „politike“, morališući i stenjući „joj, joj“.

Studenti, pak, pokazuju da su na drugačijem poslu. Najpre moglo bi se mnogo više naučiti „kako se različita mišljenja uvažavaju“ kroz njihovu heterogenost, nego kroz stranačku homogenost. Potom, njihov je rad usmeren prema praktičnom delovanju, prema akcijama mobilizacije građana („studenti u svakom selu“, obuka kontrolora, skupovi van prestonice), a ne samo prema sastančenju i objavljivanju saopštenja. Takođe, opšti cilj njihovog pokreta je širenje građanskog demokratskog učešća, ne tek partijski aktivizam: partijska država u jednoj izrazito krnjoj „demokratiji“ kakva je danas kod nas nije im naročito draga. Taj partokratski sistem valja ozbiljno korigovati u smeru učešća mnogih, a ne samo stranačkih vrhuški i njihovih „vojnika“.

U protivnom, ako ostane kakav je – makar Opo-Popo obećavale da će uz „popravku štete“ još „bolje“ (poštenije, stručnije, odgovornije) vladati – ima opet velike šanse da završi u novom ciklusu autoritarizma, jer su manje-više sve Opo-Popo u načelu autoritarne kao liderski orijentisane stranke. Studentski pokret, antiautoritaran, neliderski, heterogen i disperzivan iziskuje reformu poretka (ono što se zove „politički sistem“, a što je kod nas daleko od „sistema“). Sve su to ciljevi dublji i važniji od puke promene vlasti; ta je promena samo prvi korak i uslov za ove istinske reforme i države i politike kod nas. Upravo objavljen statut pokreta, udruženja Studentska lista, ističe kao prvi cilj „zalaganje za veću participaciju mladih u važnim demokratskim procesima“ i „umrežavanje sa građanima zainteresovanim za participaciju u demokratskim procesima“.

Zato se dve „paralele“ – opozicijske kolone i studentski pokret – ne seku, iako bi mogle, ali ne u ovim uslovima kad studenti imaju druga posla. Njihov, studentski posao nije da sebe mobilišu u korist gubitničkih „lidera“ i njihovih stranaka, već da mobilišu građanstvo da izađe na glasačka mesta i izabere „Srbija ili mafija“.

Poenta svega je da studenti povećavaju stupanj na indeksu smenljivosti – a time i odgovornosti i ostalih postulata demokratije – za razliku od „kolonizatora“ koji taj indeks umanjuju ili čak odbacuju.

---

[1] Te su načelne vrednosti klasične demokratije bile nesvodljive jedna na drugu i imale status nepisanog „ustava“, iako su pripadale običajima i kroz to političkoj kulturi starog doba:

– jednakopravnost (isonomija antičkog tipa, gde je svako sa građanskim statusom imao potpuno jednaka politička prava da učestvuje u donošenju odluka i njihovom sprovođenju);

– smenljivost (u atinskoj demokratiji izrazito dinamičkoj, „vlada“ – bule, βουλή – od 500 stotina svakih godinu dana, a njen „izvršni odbor“, „ministri“ – pritania, πρυτανεία – svakih mesec dana, pri čemu je izbor bio prepušten „okruzima“ gde je svaka atinska „dema“ – bilo ih je 10 – slala svojih 50 predstavnika, između kojih se biralo nasumično, „lutrijom“, kroz spravu kleroterion, žrebom, „sorticijem“ );

– javnost (kombinacija otvorenog govora, što je bila paresia, i slobodnog izjašnjavanja svakog o zajedničkim stvarima, isegoria);

– odgovornost (oni koji se prihvataju ovlašćenja, ograničena vremenski i po obimu, koji „vladaju“, odgovorni su svima u zajednici; neodgovorni bivaju ili brzo smenjeni, ili, u određenim slučajevima, čak ako nisu „na vlasti“, ostrakizmu, „lustraciji“, oduzimanju političkih prava, sve do progonstva iz polisa na određeno vreme);

Sva ova dinamika imala za cilj ili svrhu da obezbedi slobodu – kolektivnu i pojedinačnu, pri čemu je pretezala prva kao zajednička – u demokatiji ovog tipa. A ta je stara, prva i delatna, klasična demokratija trajala blizu dve stotine godina.

Bila to i direktna i indirektna demokratija, neposredna i posredna, u svakom slučaju dinamičan poredak. Dinamika – dynamis kao moć i mogućnost – ukupna je odlika tog poretka u kojem je politeia (poredak zajednice, društveni običaji, socijalne regule, sve do zakona) pretezala nad polisom (kao državom).

[2] Lojalnost (od starofrancuskog loyal i loyauté, odanost, a na osnovu latinskog legalis) postala je merilo vernosti vođi, kao u feudalno doba; od prvobitnog značenja kod Rimljana, gde je lojalnost bila vezana za odanost zakonima, za lex, a ne za ljude od moći, malo je šta ostalo. To je „lojaliste“ – u većini stranaka – učinilo kohortama (skupinama odanih, „navijača“, militantni odred – kohorta je bila osnovna jedinica pešadije u rimskoj vojsci; kasnije su to falange).

[3] Đilas je najpre bio student prorektor kad je Univerzitetom upravljao SPS, a onda vođa studentskih demonstracija 1991-92, potom urednik informativnog (a to kod znači najviše političkog) programa Radio Indeksa, član Glavnog pa Izvršnog odbora Demokratske stranke pod Tadićem, predsednik Gradskog odbora demokrata u Beograda, pa potpredsedbnik i onda predsednik same Demokratske stranke, direktor tzv. Narodne kancelarije takođe pod Tadićem, gradonačenik Beograda u dva mandata. Iako je bio u vrhu Demokratske stranke više od 10 godina, između 2004. i 2016. godine, njegova je odanost toj stranci prestala čim je izgubio od Bojana Pajtića 2014. godine, kad je podneo ostavku kao poslanik DS-a u Skupštini Srbije. Godine 2019. osnovao je vlastitu stranku, a na decembarskim izborima 2023. opet postao republički poslanik kao treći na listi koalacije SPS, SSP, ZLF, DS, PSG, Srbija Centar et allii.

Keywords: izbori, SL, AV, SS, Opo-Popo, PI, EA. Ventikvatromilebaći.

Izvori: štampa, internet, snovi u bogojavljenskim noćnim vrelinama, kolumnisti, stratezi pobede i poraza.

1. I biše izbori.

I sve prođe u najboljem redu i bez gubitaka u materijalu i ljudstvu.

Pred Skupštinom je mnogo naroda, svi veseli. Pobednici i pobeđeni čestitaju jedni drugima, šalju jedni drugima ventikvatromilebaći, igra se moravac, kozaračko kolo, kukunješće, predvode Milutin i Dragutin, u igrački krug se hvataju svi živi ministri, tekući dekani, prodekani, ordinarijusi, višestranačka je pučka veselica itd. Srbija je odahnula.

(Ovaj scenario se zove „što je babi milo to joj se i snilo“, a moguć je tamo negde u drugoj polovini tekućeg veka. Post et ante quem. Uz Možda. I to Možda je veće od svog početnog slova. Početna utopija se brzo pretvara u distopiju, san se morfuje u košmar.)

2. Slatkiši [SL, Studentska lista] objavljuju rezultate izborne večeri in real-time, na osnovu zapisnika svojih kontrolora. Već oko 21,30 je jasno da imaju 44,9% glasova. AV [Advanced Vukodžebina, stranka Apsolutne Vlasti a.k.a. a.k.a. Avetinja] po tim rezultatima ima 35.7%, SPS [Stara Pizdarija od Srbije] 3,8%, a u parlament nam ulaze još 2 iz SS [Satelitske Stranke, Službine Saveznice] i po 2 iz Opo-Popo [Populus Opozicija iz O-ruk! i Seci-me-de-sam-najtanji grupacije].

Dok idu ti rezultati na N1, Novoj i Insajderu, AV se ne oglašava, RIK je samozatajan. Nacija ne spava i čeka reakcije. Režimski mediji prvo ćute a onda polako puštaju buve, i iz „dobro obaveštenih izvora“ proturaju vest o tzv. ubedljivoj pobedi poraženih. Deo nacije razočarano ide da knjava, drugi deo se nervira i grebe noktima po zidovima, ekranima mobilnih, tušira se ladnom vodom.

Tu je moguća duga noć u više varijanti.

3. Cele noći rade izborni štabovi AV-a i SS-a. Oni podnose RIK-u ventikvatromile primedbi na zapisnike, izborni proces, glasanje na daljinu i blizinu, razbijene kutije, razbacane duple listiće, umašćene džakove, ukratko parališu objavljivanje zvaničnih rezultata. RIK se time bavi danima, uključuju se Upravni, Prekršajni, Redovni, Vanredni, Krivični, Kasacioni, Apelacioni, Alimentacioni, Ustavni, Vrhovni i ostali Sud, traje li traje. (A već izborne večeri, negde oko 19h – to mi u san uleće BR drugar – nestaje struja, nestaje internet, mobilne mreže se gase, i sve krave crne.)

Na vidiku je izborna krađa velikih razmera. Slatkiši, Opo-Popo i čak SS zovu na ulične proteste već istog popodneva.

3A. Podvarijanta:

AV kao šef AV-a dobija prve rezultate već oko 22h. Gleda i sluša kako mu poltroni duvaju u uvo: „Šta ćemo sad, šefe? Pukli smo!“ On dubinski promišlja situvaciju, dubinskije nego promišljivači iz Peščanika ili NSPM-a. Posle pola sata promišljanja u tišini, jer je oterao iz sobe stranačke zunzure i sikofantske komarce, zove da svi uđu i kaže:

„Evo rezultata: moja AV grupacija ima 44,9%. Slatkiši su drugi sa 35.7%. Perverzna inverzija, a? SS dobijaju 4%, a još toliko i Ovi iz Opo-Popo. Objavite to u ponoć, neka se sutra i RIK složi. Narod je izabrao.  Narodu mojih ventikvatromilebaći, neka Milutin i Dragutin zaigraju pred Skupštinom, Ćacilend neka slavi i pušta vatromete do stratosfere. Srbija je pobedila! In hoc signo vinces!“

3B. U toj podvarijanti Slatkiši odbijaju da uđu u parlament, neće čak ni da zađu u krug dvojke. Ali to AV-ove brine oko 5 sekundi.

Glavni AV:

„Neće da uđu u Skupštinu, eto dokaza da su protiv narodne volje, da su izdajnici, plaćenici, kurtijevci, ustaše, i pročaja. Pokrenite odgovarajuću kampanju blaćenja ver. 4.2, kodno ime Konjska glava. Što se Skupštine tiče, važno je da imamo 126+ poslanika, krnja je ali ima većinu izabranih. Neka se zakunu na Knjigu, habemus ecclesiam. Legitimni smo.“

„A kako ćemo sa Vladom, šefe?“

„Kako kako? Vidi sa Satelitima i ovim Opo-Popo da formiramo zajedničku Vladu naci spasa, jer je Otadžbina u opasnosti, Slatkiši se pokvarili jer neće da se igraju parlamenta.“

Sateliti se iste večeri slažu, Opo-Popo se femkaju, zakeraju ovo i ono, neki tvrde pazar. Parlament se posle 10-15-20 dana sastaje u okrnjenom, ali ipak tesno većinskom broju, Vlada naci spasa se komponuje dok na ulicama protesti prerastaju takoreći u Treći srpski ustanak. Na vidiku je vanredno, ratno ili kakvo drugo stanje zvano Big Sranje. Evropa je zabrinuta. Kaja Kalas se „nežno ježi“ (kopirajt za izraz ima Danica Popović).

4. SS (Sateliti, Službine pomoćne stranke, kako bi se prikupili glasovi nezadovoljnih naprednih koji ipak neće ni SL) bivaju povlašćeni i u predizbornoj kampanji, u medijima režimlijama, ali i oni zavise od volje AV-a. Predstavnici su i Službe, i delova državnog aparata koji je spreman za preplivanje na neku drugu stranu, i tajkunskog biznisa kojem je najvažnije da sačuva pare. U izbornoj noći sva ta bulumenta je na iglama, iza scene je cenkanje, SMS-ovi lete na strane, Vajber i Telegram grupe se usijale. Razrađuju se brojne ako-onda varijante. Ne spava se, zora se beli a oni još ne znaju na čemu su. Iz AV-ovih krugova stižu i pretnje i umiljavanja, igra živaca je na usijanoj ringli gde se prokuvava novi, lažni, projektovani izborni rezultat. Zato već danas buškaju SL preko Opo-Popo i kroz Sjedinjene Medije. I dodaju svoje „savete“, „smatranja“, „upozorenja“. Doprinose, makar izokola, ukupnom sluđivanju, a onda i zatrašivanju pristalica SL-a.

Niko neće tim novim delom kolača biti zadovoljan. NI SS ni AV. Prvi žele više, drugi manje. Neki novi prolećni izbori na vidiku?

5. Od preterane krađe ga odvraćaju kako pametniji savetnici iz Bija-bije, tako i diplomatsko-mosadovski kor. Bija-bije se boji da u hiperboli krađe ne izgubi i ono malo što joj je ostalo (jer niko ne zna više šta joj to preostalo, čak ni Ona). A diplomatsko-mosadovski kor umilno i dalje veruje da se AV može, zapravo ne može smeniti izborima, jer ni Mosadu, ni Mercu, ni Makronu, ni drugima iz Ursuline ekipe ne ide u račun neka balkanska nova drama. Tim pre što AV ispunjava želje, šalje lepe pozdrave i oružje, poslušan je kao kolonijalni upravnik i „partner“ u ozbiljnim poslovnim nepočinstvima.

Trampisti u Vašingtonu ćute. Cilj da NIS crkne a sprski naftovod i gasovod priključe na ono što kontrolišu Ameri, takoreći je na dohvatu. Ursulina ekipa je već napravila spisak svojih potreba u Srbiji (resursi na prvom mestu), ali Vašington još ne svira penal za kraj. AV-ov AV tu jedva da bilo šta može.

Možda novi izbori? Izbori posle izbora?

5B varijanta. Od nje su ostale samo „ključne reči“ (simulacije atentata, Trampovo uvo umazano kečapom u Betel Parku, Pensilvanija 2024, Tuđman u Benkovcu 18. ožujka 1990. posle čega je ubrzo HDZ dobio izbore landslide; pokušaj proglašenja SL „terorističkom organizacijom“ kako bi se poništila njihova izborna lista; evroparlamentarci s leva i iz centra golim telima prave živi zid oko Ćacilenda da to spreče; ODIHR na PTSP terapiji). Brzo mi Čet dži-pi-ti, takoreći odmah, i s pravom, izbrisao taj deo košmara iz glave.

6. Da bi se sproveli ovi scenariji od 3 do 5, AV-ov AV mora da reši nekoliko krupnih teškoća.

Prvo, valja da pokrade 25-30% glasova. To nije baš lako, dosad je krao 10-15%, sada treba preći singularity tačku, duplirati lopovluk, a to ne otežava samo golema slonovska brojka, nego kontrolori koje su Slatkiši dobro uvežbali i postavili nad svakom izbornom kutijom.

Ali to je unutrašnji problem, nekako rešiv uz nabildovane mišiće vlastitih falangi, korumpiranog aparata i drečeće propagande.

Ima jednako važan spoljašnji problem. Hoće li tako pokradene izbore priznati Zapad? Rusi hoće, Kinezi hoće, možda i Ameri ako im se ponudi veliki kolač za Kušnera – „osim Đeneralštaba sve od Slavije do Bgd-na-H2O, pa ako treba i sam Bgd-H2O“ – ali EU je tu nekako podeljena. Pred izbore je AV ispitivao teren, slao masne ponude na više strana, preko Porfirija obećao čak kanonizaciju Ursuli, ali su odgovori bili nejasni, uvijeni, kajo-kalasti. AV-u je jasno: pustiće ga da se zaglavi u krađi, onda će podići cenu za onoliko koliko on digne lestvicu lopovluka.

„To je pošteno“, vapi AV sam sebi i prvoj podguznoj muvi prekoputa sebe. „I ja bih tako. Diži ponudu: Istok od Bora, Leskovca do Dimitrovgrada oduzećemo Kinezima, Jadar i stara Ercegovina i sve uz Drinu ide Ursuli & Co, Kušner neka dobije moravsku dolinu a Blek Rok celu Vojvodinu. Samo neka mi priznaju moju izbornu perverznu inverziju“.

„Ali šefe“, prošaputa podguzna muva broj 1, „šta ćemo sa ovom ruljom na ulicama? Ima ih već milion ispod prozora!“

To je još jedan problem, jedva rešiv. Da bi se izborna krađa tolikih razmera ozvaničila, treba izaći na kraj sa protestima na ulici. Da li AV ima na raspolaganju toliko represivne sile da suzbije, ako ne i razbije proteste koji će, u ovoj varijanti, biti masovni, milionski, svuda i na svakom mestu? Ima li toliko mišića da sprovede PI (Perveznu inverziju, Preokrenute izbore, Pizdariju krađe)?

8. Tim pre što iza zahteva plasiranih kroz Opo-Popo da se Slatkiši personalizuju mogu stajati i Duboke Glavonje, delovi režima i biznisa koji vide da sa AV-om, ako se i dalje stiskaju uz njega, idu u provaliju. A treba očuvati moć Službe, pare, milenijumski profit. Sa Opo-Popo se može pregovarati; ali Slatkiši to odbijaju, pa već vidljive pukotine u aparatima sile (Veseli protiv Kričkova je samo jedan od simptoma raspada) ne nude AV-u izglede da bi lako sproveo PI. Kome se obratiti za dogovor o novoj epizodi tranzicije – Srbija je u večitoj tranziciji, još od Nemanjića, u nizu epizoda, prava culebron serija – ako Slatkiši nemaju vidljive predstavnike i neće da se cenjkaju?

Jer se iz pojedinih ranijih izbornih epizoda može svašta naučiti. Ne da se istorija ponavlja, već da Veliki Scenarista Srpske Tranzicije ima ipak ograničenu maštu. Sloba je 2000. pao jer su delovi aparata videli da s njim nema budućnosti: em izgubio Kosovo, em i drugi ratovi nisu baš doneli pobede koje je obećavao. Izlaz je bio mitiljavi Koštunica, odmah okružen Službenicima u svom kabinetu.

Iz epizode pokradenih izbora 1996. takođe se vidi da kad je rezultatska pata karta, onda se traži EA. Tada je taj Evropski Arbitar bio Gonzales. Koji bi sada bio Evropski Arbitar? Ali ko god da bude, i tu je moguće više ishoda: a) da odbije AV-ovu PI i proglasi pobednicima Slatkiše (ne mnogo verovatno obzirom na interese Brisela); b) da posle mnogo pogađanja u briselskim, vašingtonskim i NATO kancelarijama, zatraži da se izbori s kraja jeseni 2026. ponište i raspišu novi za proleće.

9. U ovoj poslednjoj varijanti – AV dobija na vremenu, i to je srž svake njegove strategije – Slatkiši konačno pobeđuju na predsedničkim izborima i očekuje se da Đokica, njihov kandidat, raspusti krnji parlament, pa raspiše nove parlamentarne u sezoni kasno poleće rano leto 2027. Ali ne lezi vraže: suprotna strana sada tvdri da hoće sve lege artis i po Ustavu i da institucije rade: vodi se mutna rasprava o tome da li je Skupština formalno raspuštena ili nije, da li parlamentarne raspisuje predsednik Skupštine na predlog Vlade, a Predsednik samo overava, ili je obrnuto, pa predsednik/ca Skupštine, iako krnje, to umešno razvlači, a Vlada, ona naci spasa, vešto taktizira. Ustavni sud mudro ćuti.

U povoljnoj varijanti da na ponovljenim parlamentarnim izborima 2027. konačno Slatkiši overe svoju većinu, sledi jedno 2 godine elementarnog dovođenja u red zakona, biračkih spiskova, medija i pročaje, da bi tek tamo 2029. Srbija mogla imati nekakve izbore koji na nešto liče.

A tek onda sledi pakao svođenja računa, finalnih epizoda tranzicije iz Mafije u Državu, dovođenje ekonomije, energetike, saobraćaja, komunikacija svake vrste do nulte tačke normale, pa na izborima 2033. Srbija odmerava svoje političke opcije i staje na klecave noge. 2033. post a onda ante quem, kojekude.

Ovaj optimizam mi ozari lice i sam sebi u snu poslah ventikvatromilebaći.

10. Budim se iz košmara srpske futuristike sav u znoju i buncam da dođem do vazduha.

Neka nastave drugi. Ima suviše varijabli, košmar mi se raspade u froncle. Mogu da nastave Vidojković, Kulačin, Stojadinović. Draža, ako hoće, Mika i Laza. Neka pripreme se Slapšakova i Sofija Mandić. Šabić i Vukadinović, Čongradin, Lajtner et allia. Čemu kolumnisti ako ne sanjaju i najgore? A izborni stratezi neka se uozbilje. Ova humoreska je košmarnija nego što izgleda.

I tužna.

(Iliti što bi moja beznačajnost rekla kad je bila malim detetom: „Nije smejano.“)