Čemu ili kojem redu – „redu veličine“, kako bi rekli inženjeri – pripada politički pojam jednakosti? To je normativni pojam sa više značenja, pravnim, političkim u užem značenju, ekonomskim, etničkim itd. Pošto su sve stvari, pa i ljudi, na ovom svetu jedinstvene pojave, singularije, pa otuda načelno različiti, normu jednakosti neki vide kao vrstu fikcije, kao još jednu legal fiction ugrađenu i u politiku. Za poznavaoce speech act teorije to nije konstativna već performativna veličina (ne upućuje na merilo istine i neistine, kao konstativi ili konstatacije činjenica, već pripada govornim činovima koji se mere uspehom ili neuspehom zavisno od ispunjenja uslova). A za ideologe raznih vrsta jednakost ima vrhunac u egalitarizmu, kojem su jedni skloni, a drugi ga otklanjaju kao opasnost istorije.
Za klasičnu, antičku, starogrčku demokratiju politička jednakost, i samo ona, bila je od ključnog značaja. Poznata je pod imenom isonomije (ἰσονομία), koju prenosimo kao jednakopravnost. Dolazi od iso- (ili isos-, ἴσος), jednako, isto, i onda pripaja sebi nomos (νόμος), što je zakon, ali i običaj (i norma dolazi iz istog korena). Nomia (νομία) upućuje na glagol νέμειν, na podeliti, dodeliti, raspodeliti, pa i upravljati. Ukratko, isonomija kao ravnopravnost je politička distribucija norme da su svi jednakog statusa kao građani, a zapravo su to bili, u staroj Atini, autohtoni punoletni muškarci.
I ako biste ovih dana na Zelenjaku ili Kaleniću sreli nekog starog Atinjanina iz V ili IV veka pre tzv. naše ere, kako prebira po smokvama i traga za bobom, pa ga zapitali živi li još u poretku koji se zove demokratija, po svoj prilici bi žmirkajući odgovorio: „Da, živimo u isonomiji“. Isonomija je bila češće ime stare demokratije, jer se nad ovom potonjom već nadvijala njena senka demagogija.
Dakle, reč je o političkoj jednakosti u klasičnoj demokratiji. Isonomija nije ulazila u ekonomsku ili socijalnu jednakost, to će postati problem sa rimskom državom, hijerarhizovanom republikom gde veća prava imaju imućniji, naročito patriciji, aristokrate, pa vlast drže i formalno kroz oligarhijski Senat. A kako se moderne demokratije ugledaju na rimsku republiku, a ne na atinski polis, i kako moderna republikanska predstavnička demokratija reprodukuje socijalne hijerarhije, naročito one došle iz ekonomske sfere, jednakost je, ona politička, ostala pravna fikcija, i ispod sebe drži, maskira ili ne retko skriva stvarnu nejednakost. Kao što je poznato, mi smo aktivni kao demokratski subjekti samo jednom u četiri ili pet godina kad izlazimo na glasanje. Između toga, u ostalih 1460 ili 1825 dana mi smo objekti političke hijerarhije i hegemonije. Između dva glasanja možemo biti politički „subjekti“ kao kafanska ili medijska gunđala, ići u protestne rulje protiv Hulje, lepiti plakate, žvrljati grafite i igrati se „aktivista“, drmati kaveze vlasti, ali sve te nužne i opštekorisne, humanističke pa i bogougodne radnje staju na granici odlučivanja – iz tog polja smo isključeni.
Zato su neki „jednakiji“ od drugih, iako smo u načelu, po fikciji ili normi bez primene, svi jednaki. Orvel se poigrao rečima, pa u Životinjskoj farmi (1945), prasac Napoleon čim zadobije vlast menja prvobitni sedmi član životinjskog ustava, i početnu normu „all animals are equal“, „sve životinje su jednake“, u član „all animals are equal, but some animals are more equal than others“, „sve su životinje jednake, ali su neke životinje jednakije od drugih“. U anglosaksonskim zemljama Životinjska farma je bila obavezna lektira, negde je to još i sad, a tumačena je od revnosnih učitelja kao alegorija sovjetskog, boljševičkog sistema, pa se za svinju Napoleona tvrdilo da je Staljin. Ali je Orvelova ironija daleko šira, i nije se ograničavala na boljševike, već se ticala i zapadne demokratije, prerasle u parademokratiju, gde su „neke životinje jednakije od drugih.“ Zar od Orvela, a naročito danas, ne vladaju uglavnom razni „državnički“ veprovi, nerasti i druga stoka „napoleonovske“ provenijencije?
To se odnosi, makar prikriveno, i na staro određenje političkog subjekta kao „političke životinje“. Kod Aristotela je zoon politikon ime za čoveka politike, ali je zapravo ζῷον πολιτιϰόν više politička „živuljka“, živi stvor, nego životinja u kasnijem značenju animalnog soja bića. Iz ovakvog shvatanja političkog subjekta stvoriće se teorija tzv. prirodnih, kasnije univerzalnih prava, gde je jednakost vrednost koju nosi ili treba da nosi svaki pojedinac već po prirodi, odnosno univerzumu. Takav pojedinac je kao apstraktna osoba upućen na racionalost određene vrste, a tu racionalnost bi izražavao zakon kao skup pravnih normi. Tako uspostavljena kategorija može onda da raskine čvršće veze sa stvarnim istorijskim odlikama ljudi, da se sa zemlje preseli u normativna nebesa, ugradi u ustave i proda građanima kroz tvrdnju da su oni, građani, nosioci („hipokeimenoni“, „subjekti“) političkog suvereniteta. Što će reći da su osnova, apstraktni i odvojeni od tvrde, zemaljske istorije, političke moderne demokratije. A kako je suverenost od latinskog superanus, u značenju najveće moći, dovoljno je podeliti ovu reč crtom po sredini, pa tu fikciju vratiti na zadnjicu njenog značenja. Performativna uloga suverenosti je takođe normativna fikcija, fiktivnija ili „jednakija“ po svojoj fikcionalnosti, nego jednakost u modernoj interpretaciji.
All men are created equal, „svi su ljudi stvoreni jednakima“, kaže američka (ustavna) Deklaracija o nezavisnosti iz 1776. Tu su, na početku Deklaracije, „izvesna neotuđiva prava“, certain unalienable Rights, „među kojima su Život, Sloboda i potraga za Srećom“, Life, Liberty and the pursuit of Happiness. Ove normativne fikcije jednakosti i neotuđivosti su u stvarnosti rane američke Republike maska za nejednakost i otuđivost do uništenja. Život domorodačkog stanovništva („Indijanaca“) u ime „potrage za Srećom“ vredeo je koliko ispušena lula duvana, jer je ta „potraga“ ponudila „Sreću“ belim kolonizatorima da osvajaju, grabe zemlju, proganjaju i uništavaju domorodačka plemena. Od populacije od oko 5 miliona pre kolonizacije, tokom „potrage za Srećom“ biće ih uništeno oko 90%.
To secure these rights, Governments are instituted among Men, nastavlja da glagolji Deklaracija: „da se obezbede ova prava ustanovljuju se Vlasti među Ljudima“. Možda ono Men treba ipak uzeti kao muškarce, jer je nova američka Republika, po uzoru na onu starorimsku, u izvoru ratna, osvajačka, ekspanzionistička, kolonijalna. „Vlasti“ daljom razradom u Ustavu (1877-8), postaju podeljene na „grane“, shodno Monteskjeu iz Duha zakona (1748): izvršna (Predsednik i njegove „administracije“, tj. Vlada), zakonodavna (Kongres podeljen na Senat i Predstavnički dom) i pravosudna. U početku se naglašava zakonodavna vlast kao ustanova koja čuva jednakost prava, ali u praksi lagano preovlađuje izvršna, hijerarhizovana, gde se u ime efikasnosti, bezbednosti, upravljanja, nejednakosti u političkom statusu sve više uzimaju za normalne. Egzekutiva pod svoje preuzima legislativu a onda i juridičke aparate.
To će biti obrazac za sve moderne republike, njihove predstavničke demokratije, normativna jednakost i nejednakosti u praksi. Država kao republika čuva normativne fikcije pravne jednakosti kako bi reprodukovala političke, socijalne i naročito ekonomske nejednakosti ispod tih fikcija.
Po svoj prilici je to bio uslov ili cena zajedništva. Jednakost kao primarna politička fikcija, nužna norma i forma politike nekako drži ljude zajedno. Stvarnost je pod stegom razlike, jednakost je uslov da zajednica stupi u kakav takav poredak. Klasična jednakopravnost, isonomija, distribucija je, redistribucija i jednako upravljanje onim što je različito. Moderna jednakost pred zakonom, naglašenije performativna i normativna, i zajedništvo projektuje kao fikciju, jer stvarne razlike zajednicu raslojavaju, drže je pod centrifugalnim vektorima, u razmicanju. Država onda stupa na scenu kao faktor objedinjavanja, a ona je kao veberovski „monopol sile“ (das staatliche Gewaltmonopol, odnosno das Monopol legitimer physischer Gewaltsamkeit, „državni monopol prisile“, „monopol ozakonjene fizičke prisilnosti“) zainteresovana da silu primeni jednako na one koji bi joj se oduprli. Čak ne ni to: prinuda da smo jednaki reprodukuje nasilje da su „neke životinje jednakije“. Jer među „jednakima“ i „jednakijima” mesto „najjednakijeg“ mora se očuvati za državu i one koji su joj na čelu.
Treba li uopšte pisati o Srbiji iz ugla klasičnog postulata demokratske jednakopravnosti? Iskreno, mrzi me, toliko su stvari očigledne. Zato samo par reči:
Studentsko-građanski pokret 2025-26. svakako je buđenje ideje jednakopravnosti, dublje, rekao bih, od formalističke fikcije jednakosti. Šta će biti niko ne zna. Srbija nema centriste niti levičare poput mađarskih Demokratikus Koalíció, Magyar Szocialista Párt, Párbeszéd – A Zöldek Pártja ili Baloldali Szövetség pa da se svi povuku pred važnijim ciljem – smenom autokratskog Orbana makar i desničarem Peterom Mađarom, ne bi li se potom uspostavila elementarna ravnopravnost stranačkih učesnika na narednim izborima. Slično su prethodno učinili u Crnoj Gori, povezujući kuso i repato, građansku Uru i litijaške Srbende, ne bi li prekinuli Mila u pohodu na večnost. Mi smo još uvek sui generis socijalna banda razbijena po najraznijim osnovama. Zajedništvo, ono koje nije prvenstveno državni obruč „monopola sile“, već je iznalažanje smisla-da-se-živi-zajedno, daleko je ispred nas.