Ne ponašaju se samo strani “ljudožderi” prema Studentskom pokretu kao prema „švedskom stolu“. Ima i domaćih „kuvara“ koji bi da se omaste i oslaste.
Prvi takav je ovih dana Jovo Bakić, sociolog, čije se ime našlo, uprkos protivljenjima pojedinih plenuma, kompromisom (ah, taj kompromis, dobar kad je neophodan, loš kad je iz popuštanja), na spisku Studentske liste.
Jovo već danima, nakon pobede studenata na izborima, sebe uporno, bez stida i arogantno kandiduje za budućeg ministra policije. Nadam se da to toga neće doći, a evo zašto. (Ja sam, recimo, doktor književnih nauka i rado bih bio guverner, uživam da brojim parice, ali tu želju poveravam ovako vama stidljivo između zagrada, jer od te infantilne fantazme neće, naravno, biti ništa).
Za mesto budućeg ministra policije potreban je čovek koji poznaje iznutra tu ustanovu, zakone i pravilnike za njeno ustrojstvo i rad, verovatno neki vispreni pravnik, naročito kad je reč o tajnim službama, „srcu tame“ države Srbije već odavno, ako ne od početka njenog modernog postojanja. Potrebna je stručnost, sociologija to ne pruža niti jemči. Ako studenti samo posegnu za argumentom stručnosti, što su uvek naglašavali, Jovo odmah otpada.
Takođe je potreban neko s puno takta, jer je demontaža postojećeg MUP-a ravna zahvatu deminera. Jovo je dokazano netaktičan, nabusit, impulsivan, bahat. On se raščuo kao neko ko je zagovarao „jahanje“, „prženje“, „distanje“ političkih protivnika, što je u redu za kafansko ćaskanje kad se opuštamo uz pivo i izduvavamo emocije, ali je loše u javnom nastupu. Da li je Jovo bio svestan da takvim nebulozama tokom protesta može samo provocirati drugu stranu i ugroziti ionako ugrožene studente? Ili mu je to bila poslednja rupa na njegovoj raštimovanoj svirali?
Biće da Jovo ovim samokandidovanjem hoće da iskakne sebe, da namiri dugove svojoj vidljivoj sujeti, da svoj „radikalizam“ navodnog levičarenja (prema navodima sajta Istinomer, Jovo je u nekoliko navrata, inače nekadašnji član Saveza komunista, pokušavao da osniva neke leve partije, ali izgleda da od toga nije bilo ništa). To da on svojim tekućim istupima samo upozorava ne stoji; svesni smo nužnosti, važnosti i prešnosti ozbiljne, temeljne, sveobuhvatne reforme tzv. sektora bezbednosti i bez Jova.
Ne ide nimalo u korist ni Studenstkom pokretu ni Studentskoj listi što se autoritarac Jovo sad bahati i hrani senzacionalizam našeg inače ne naročito dobrog, čaršijskog novinarstva.
Ipak nisu studenti „švedski sto“, čak ni za „kuvare“.