„Švedski sto“ je metafora za jelo koje stoji na stolu i svako može da uzme šta mu se sviđa.
Izgleda da su na Srbiju pod Vučićem strani faktori – politički, ekonomski, medijski – gledali kao na švedski sto, pa je Hulja namirivala što god su mu tražili: EU gazde resurse i niske cene radne snage, Putin držanje NIS-a u daljem vlasništvu ruske države, puštanje da njegove službe vršljaju kako hoće i ovde prave svoje baze za nadzor okolnih zemalja i Evrope, Kina da bezočno eksploatiše rude i zagađuje okolinu do mile volje. Srbija je temeljno kolonizovana i premrežena stranim kapitalom i uticajima.
Sada se strane sile i dalje ponašaju kao da je Srbija švedski sto ali ovoga puta je to prema Studentskom pokretu i pobedničkoj Studentskoj listi, unapred ispostavljajući svoje naloge.
To ide dotle da se iz Brisela traži brzo uvođenje sankcija Putinu (frustracije baltičke Estonke Kaje Kalas nisu baš jednake našima), neki iz NATO krugova i priznanje Kosova kako bi završili sa opravdanjem (neopravdanog) bombardovanja Srbije 1999. godine; pojedine diplomate „očekuju“ da imaju uticaja na izbor pojedinih budućih ministara (to bile „garancije“ da će Srbija i nadalje da se „priključuje“ evrointegracijama bla bla), Hrvatska bi da priznamo legitimnost Oluje i sličnih nepodopština, čak se i Janša oglasio tražeći arhive SFRJ od pre skoro 40 godina.
Valja imati u vidu barem dve stvari:
1. Novoj domaćoj vlasti je svakako potrebna spoljašnja potvrda famozne suverenosti Srbije.
2. Ekonomski, finansijski, energetski Srbija je dovedena u visoku zavisnost od stranih država, do kolonijalnog statusa teritorije za crpljenje resursa i odlaganja evropskog otpada.
Uz to, nije na odmet pomenuti i inerciju stranih politika i medijske slike Srba kao đežurnih krivaca za sve i svašta u prošlosti kad sadašnja pobednička generacija nije bila ni rođena, to da su ovde trećerazredne diplomate birokrate, da je EU postala sklepotina krupnog kapitala i održava se još najviše potrebama za zajedničkim tržištem, da je sama država Srbija ruševina i da njene ustanove treba izgraditi takoreći iz početka, odnosno da su interni problemi toliki da je posao nove vlasti bez presedana u novijoj istoriji.
Ne vidim zašto bi Studentski pokret morao da se na početku dodatno opterećuje željama stranaca koji su najvećim delom institucionalno ćutali na nasilje i sumanute poteze bivšeg režima, bez stvarne podrške studentima i građanima u pobuni, sve do nedavno faktički podržavajući Vučićevu autoritarnu i profašističku vlast. Francuzi, a i Nemci, recimo, tri dana su čekali da se oglase i stidljivo čestitaju studentima pobedu na izborima, istovremeno ispostavljajući svoja „očekivanja“, odnosno plasirajući kroz uvijene čestitke svoje interese. Pošto je i Makronu, „malom“ arogantnom „Napoleonu“ zaigrala „mečka“ mladosti pod prozorima, svakako da mu nije baš milo da gleda kako je ovde mlada generacija vlastitim snagama i organizovanjem oduvala s vlasti njegovog prijatelje Vučića s kojim se do juče javno grlio, prodavao mu nama nepotrene „Rafale“ i njupao svoje parče kolonijalnog kolača. Slika proslava zbog pada Vučićevog režima svakako nije mila ni Đorđi Meloni, ni Mercu, ni Rami, niti bilo kom od „lidera“ Evrope skliznulih u autoritarnost pod „demokratskim“ oblandama.
Lično bih savetovao veliki oprez. Tzv. integracije u EU postoje najviše zbog EU interesa, odnosno kapitala, kao i u slučaju Rusije, Kine, Amerike, a Srbija kao mala zemlja mora da te interese uzima u obzir i poštuje, ali mora da poštuje i sebe. Šta će biti sa EU ako u Francuskoj pobedi Lepenka, u Nemačkoj AfD, u Španiji padne Pedro Sančes, to ostaje tek da se vidi. Po svoj prilici opstaće zbog krupnog kapitala i zajedničkog ogromnog tržišta, ali iznutra će biti još veća ruina. Niko još ne zna kako će nova osovina Tramp-Putin-Si podeliti „interesne zone“ sveta. Sve to stavlja Srbiju u opasnu situaciju da se priključuje nečemu neizvesnom i izrazito upitnom. Svakako da će nove vlasti pod kontrolom Studentskog pokreta slediti važne i ključne standarde EU – vladavinu prava, demokratske obnove, medijske i druge slobode – ali ako su nas držali do sada na političkoj margini i ekonomski izrabljivali, pokušaće da to čine i nadalje. Pri čemu EU nije Srbiji prioritet u narednih par godina, ma kako gledali na stvari, jer prioriteti dolazi iz potreba za unutrašnjim sređivanjem države i društva.
To znači da treba iznova uspostaviti i domaću diplomatiju, skoro u celini, shodno novom spoljnopolitičkom programu države Srbije. Stari strani pritisci će biti enormni, a naša snaga da im odolimo biće ograničena pomenutim kolonijalnim prustupom i interesima. Moraće se iznova pregovarati o mnogo čemu, od približavanja EU, garancijama za mir sa susedima i NATO paktom, ekonomske nestabilnosti, pre nego stabilnosti, energetike, prodora stranog kapitala u medije, zakonodavnih rešenja iz tzv. međunarodnog prava, odnosima sa Kosovom, Bosnom i Hercegovinom, položaju Srba u Hrvatskoj, skoro o svemu što je Vučićev bivši režim zapustio i samo koristio za vlastito jačanje.
A u prvom redu valja ljubazno ali ipak odlučno staviti stranim faktorima na znanje a i ravnanje da Srbija nema nameru da bude švedski sto i da očekuje nešto pravedniji odnos nego do sada.