Homer / Holivud.
Gledao sam sinoć u supetarskom kinu pod vedrim nebom Odiseju Kristofera Nolana. Naseo na marketing, šta mogu.
Tri sata (ili nekoliko minuta manje od 3 sata) holivudske kaubojštine prerušene u antičke kostime. A čak ni to nije kako valja. Odisej – igra ga Mat Dejmon – obučen je u oklop i u tamne maskirne pantalone (stari Grci nisu nosili pantalone), kao pre-verzija nekog ICE patroldžije i pucača na prvi šušanj nesrećnog emigranta.
Nolan je smućkao više mitova, uzeo i od Homera i od Vergilija, u svojoj „pesničkoj slobodi“ menjao kako mu je palo na pamet i njegova Odiseja više liči na ratničku Ilijadu, nego na priču o povratku junaka kući posle rata koji je hteo da izbegne. Nolanova licentia poetica je arbitrarna sloboda, pod diktatom blokbaster žanra. Nasilje, krv, u tehnici širokog platna, snimano monstr IMAX 70mm kamerom. Rep podmetnut umesto heksametra.
Amerikanizacija Homera – ili nekakve „homerštine“ pošto se od starog Homera stalno odstupa – trebalo je i da bude blago „kritička“ prema samoj Americi: tako, trojanski rat je zbog kontrole pomorskih trgovačkih komunikacija (ono zbog čega Ameri prevashodno ratuju diljem planete), a samom Odiseju je pripisana griža savesti jer je, svojom novom tehnologijom tzv. trojanskog konja, pomogao da se Troja sravni za zemljom.
Nolanov Odisej inače više liči na nekakvog Mojsija duge sede brade, a čitav spektakl je upakovan u judeohrišćansku oblandu. Motiv griže savesti je judeohrišćanski: antički Grci nisu imali koncept grizodušja – pisao je o tome Niče, a Sloterdajk objavio čitavu knjigu – već je njihova ideja empatije bila drugačija od kasnije mizerikordije. Jer za antičkog Helena ako čovek učini zlo, sa njim možemo saosećati pošto će ga kazniti bogovi, ali njegov hibris nije kuknjava i udaranje u grudi, posipanje pepelom i šibanje po leđima, kao kasnije, pošto on, za razliku od hrišćanina, ne gubi „onaj svet“, već je svoj život učinio nesnosnim i stradaće u njemu.
Nolanova Odiseja za mene pada naročito usled dva motiva. Jelenu i Klitemnestru igra crna glumica, pa čovek prvo pomisli da je to zbog nekakvog „rasnog ključa“ holivudskog političkog licemerja (ili rasne „političke korektnosti“), ali kako je Jelena u filmu povod ratu i sikće na Menelaja, a Klitemnestra kolje Agamemnona po njegovom povratku, likovi crne glumice likovi su zla, što mi liči i na podmukli rasizam i na mizoginiju. Možda je Nolan hteo obrnuto, ali je dobio u svojoj preradi Homera ono što voli MAGA rulja.
Tu je i motiv, vrlo važan za Nolanovu verziju, Zevsovog gostoprimstva. Naime, po filmu ne sme se naškoditi stranom gostu jer je možda gost prerušeno božanstvo, a uvreda božanstva donosi čoveku nesreću. Dakle, treba biti gostoljubiv. To bi bila kopča Nolanove antike i današnjeg migrantskog problema. Na prvi pogled je sve u redu. Ali kako u ključnim i ponavljanim momentima Nolanove priče o Odiseju on i njegova družina upadaju u kršenje Zevsovog zaveta – njega se jedino drži Penelopa – ispada da je uopšte gostovanje stranca izvor nevolja, i da bogovi, pa čak ni Zevs, ne haju mnogo za pravilo koje su uspostavili. Ubijanje Penelopinih prosaca, gostiju na itačkom dvoru, kad se Odisej vrati i sam prerušen, finale je puno krvi, kao da ga je snimao Tarantino.
Holivud inače proizvodi slike nasilja u količinama koje su odavno postale nesnosne. Većina njegovih blokbastera su spektakli mlaćevina, razbijanja noseva i glava, upucavanja spreda i otpozadi, uz razne gadosti koje producenti, scenaristi i reditelji smišljaju kako bi nasilje prodali kao robu koju će, uz pivo i čips, gutati debeli konzumenti izvaljeni ispred ekrana.
Holivudski filmski proizvodi su producentski film, pa je lažan marketinški hajp kako je Nolan nekakav „autor“. On je samo vešt tehničar, u tome su Ameri bez sumnje uspešni. Ali kad god mu pogledamo Odiseju iz „autorskog“ ugla – iz ugla izbora motiva, vođenja priče, načina glume, kadriranja, scenografije ili svetla – ona je falična. Ona uspeva – i uspeće – samo kao producentski film napravljen da zgrne što više love i proda „Homera“ na utaban holivudski način. Tokom ovog vikenda očekuje se punih 120 miliona dolara.
Nagledao sam se u životu domaćeg nasilja, i ratnog i mirnodopskog. Holivudsko mi je odbojno. Ali ko voli spektakl, površnu obradu starog pesnika i „zabavu“ od skoro tri sata punu krvi, ponegde razvučenu, kako bi potom nasilje udarilo jače u glavu, uz sentimentalnu bozu o Odiseju i Penelopi, slobodan je da gleda.
Not my cup of tea.
PS (nekoliko dana kasnije): Dođe mi da svako zakeranje na račun Nolanove Odiseje (jer je taj naslov identičan Homerovom ono što je najveća pogreška: da je stavio „Odisej“, „Ulis“ ili slično, mogao je slobodno da fantazira i menja šta hoće) stavim na stranu kad sam pročitao da Ilon Mask najavljuje da će, uz pomoć svoje AI alatke zvane Grok, do kraja godine načiniti film po Homeru veran starom epu do valjda poslednje tačke (tačke, naravno, nije bilo kod starih Grka). „Do kraja 2026. godine, Grok Imagine će napraviti dugometražni film ‘Odiseja’ koji će biti istorijski tačan i veran Homerovom delu“, napisao je na mreži X gigamegabogataš Mask.
Zevse, Zevse, sačuvaj i sakloni.