Libretto

Svi nastavci kao PDF dokument:

Vo e ricinzija. O pure prikaz. Na dvi libri Šjor Farabute, velega pisca iz našiga maloga mista. Edna mu se slovi Frnjokule, druga Furbarije. Ća znači ti riči ne znan. A znan da su neke zajibancije.

Šjor Farabuto je najveliji naš pisac ovdi. Pre njiga su najviliji bili Tin, kad je davnog lita bio i pio okolo, i Cesaric oni od crvči cvrči cvrčak. Na čvoru crne smrče.

Odmah po nji je Šjor Farabuto.

Rišija sam napisat ovi ricinziju na ćakavski. Šjor Farabuto svoi libri piše po čakavski. Ali moji ušesi ćuju uvik ća a retko ča. I kako nisam vi odavdi, ja pišim po ćakavski. Što pa Srbin ne bi pisa ćakavski? Kad voli. O pure kad ga ji inspirira Šjor Farabuto.

Obi ti libri mi donila moja susida Katka. I Frnjokule i Furbarije. I odma me kupija riči iz ovi drugoga libra Šjora:

„Lipi moji, ispri vas je drugi libar Šjor Farabuta. Pišen ga jerbo hoću prodat milijun komadi i jemat masu milijuni i zajebavat sve okolo se. E.“

E. Ovdi sam vić pun misic.

Kad sam poša se prijavit u panduriju, šjora me tamo pitala: a doklen ćete ostat? A ja bi zauvijek, rečem. E ne može, zakon ne da. No ću vi pisat do kraja osmoga.

U prvi disit dana sam obiša cilo naše malo misto. Da vidi ća je staroga a ća je noviga. Najviše je staroga: Ben Kvik na svom položaju, kao i pikara di kupujen krafne. Krafne sas marmiladom. Prvi put san bija na otoku izdavne 68, ma ne ovdi u Supetar, a u Sutivan. S drugom dicom smo ripali u more i visili pod šatorima da dođe marinda. Ta je marinda bio kruv s marmiladom.

Otad sanjam tu marmiladu. Jednom san kupija omanji kazan marmilade u diskontu, moja šjora je razumila moju potribu. Ali to nije bilo vo. Niti ijidna marmilada ni bliz ka ona iz 68. Kad smo na rivi u Splitu tešili Čehe i Slovake da ne plaču ća su in Rusi ušli tenkami u ji zimlju.

I Koraksića dvori su di su bili. Corax više ne dolazi amo, ali ja kadikad prođim pored njegovi dvori. Zvonik isto lupa na sat ka prošloga lita. Kod šjore Bepine i dalje zaudara na sanitariju. Na rivu su betonirali po parkiću, nima onoga lada na šentadama, pa ni više lipo. To je jedina promina ovdi. Trajekt i dalje stiže i polazi trubeć. E.

E da. Vela promina je da su komunalno naćisto šutnuli svi kontijniri s ulici u đubre. Sad svako mora bacat svoje đubre u svoji kantu. Pa utorkom, čitvrtkom i subotom dolazi oni šjori s kamionon, da prazne kante.

Mi smo kantu dilili sa susidom Katkom, jer nismo imali za proizvest toliko đubra sidmično. No nam komunalno poslalo kaznu od 150 euri. Dvori su aktivni, pišu, a ne koriste kantu. A njena upotriba je obavizna. Evo vi kazna.

Moja punica na to poludila. Držala mi bisudu na teraci protivu kazne i komunalnoga. Ja klimo glavom i sve se složija. Pa san i pcova. A sad bacamo đubre u našu kantu, koju ja ponidiljkom uviče moran izgurat na ulicu. Da jebemti smišljotinu njiovu.

Šjor Farabuto nima nić na tu timu. Možda će u slidići libar opaliti po komunalnom, ća je sklonija kontijniri i kod balota.

Ali jema ća drugog. Opisa je sve po istini muke nas ovdi sa septičkima, i š čikanjem na Jozu Fekalona da ji prazni. Jozo Fekalon je opisat kaki je istinit. Moš šnjime piti u konobi do zore, ali će ti on doći na septičku kad on mni, po rasporidu kad si. Pravidni čovik.

Probudija se ja rano, s oni šjori ća lupaju kantama kad ji prazne. Već u sidam bi na Banju. Tri mosta mi daliko. Bija u vodi, kupka se i lupka o vale. Pa na molu uz tobogan sidija da sasušin mudante. Proša i oša jidan trajikt. Pa još jidan. A me zamantale dvi šinjorine ća su onim daskama za surf plovile u vodi. Jedna sve skače uvodu i izvode, ripa naskroz srićna. Druga se ne tumba no viči onoj privoj da ne stumbula toliko, jer je kvasi. Bemti pa more jest za kvašenje. Dobro je da je prva ne obada, no sve čini ripanje s daske i svoju guzu ka dinju baca k Suncu. (I k meni, na mol.)

Posle poša u Bena Kvika na kavu. Mrzija me tumbat se skroz do rive. Sidin ti ja tako i gutljam guštajuć kad eto ti neka šinjoretina s guzicom mlati ka trajikt na buri. Du ju spik ingliš, pita. Aj spik, rečem. Aj nid to go to Split. Gut, rečem. Tikec? pita i pucka prstom.

Ja joj pokaza put rive i tamo iza. Odgega se ona.

Na šanku drima konobar Lojze, okasnio od sinoćne makakade s društvom. Ekipa bila u Mirci a tamo bija karatil iz kojeg su pili i pivali. Riče da su nji osmorica ispili po karatila pa se oblejali. Moguće. Sad mu smina, mora lavorat, a daleko je pižalot. Ko će to dočikat?

E, kažin. Idin sad doma, kažin, pajz na taj portafoj, ća će ti tako ispast.

Jušto je divit uri.

Priko puta se tri pizduna zajebajut s balunom. Sve u šesnajz, što bi rekli moi Moravci.

Ekola neki furešt, oće i on ća pitat. Aj dont spik ingliš, rečem mu da ga odlaškam.

Ća mi se sviđa u libar Furbarije? Ono kad Šjor Farabuta bisidi o e. „E vo, e no“ mu se zovi ta bisida.

A u Frnjokule? Ma oni Regule. Za prvi randevu. Pa za panulavanje. Pa oni za uspih sa šinjorinama. I oni za jubjenje. Sve poučno.

I Nauka o nadimcima. Superiška e.

Pisme su mu nako. Lipe o pure šesne.

I sviđa mi se ono da triba asvaltirat trajekt, da imamo onda asvalt svi do Splita!

Ma e. E.

Vidin da ću morati pisat još jednu ricinziju, ova mi se dešvala.

A posli ću poć na galeriju u Jobovoj od šjor Slavena da dogovorin časovi na čakavski, da mi jezik lipše radi. E da bi bio ka pravi bodul.

E.

U važnom i tiražnom nemačkom dnevniku Frankfurtske zajedničke novine (Franfurter Algemeine Zeitung, FAZ), publicista i novinar, još jedan „ekspert“ za Balkan, Mihael Martens, napisao je svoj take o situaciji u Srbiji, tj. o studentima i Vučiću. Naslov uratka je „Vučićev otrov deluje“ („Vučićs Gift wirkt“), a osnovna teza je odmah ispod naslova: „Srpsko društvo je podeljeno kao nikad pre. Predsednik Vučić je uspeo da svojim protivnicima nametne vlastitu logiku“. Ispada, barem iz ovoga, da Srbija cela, iako podeljena na dva dela, misli istom „logikom“. Ne znam kako bi se inače razumela ovakva postavka o kojoj ni autor i urednici FAZ-a očito nisu baš nešto mislili. Ali što bi pa mislili o Srbiji, celoj i podeljenoj. Letnja laka tema, na koju ne treba zamarati ganglije.

Uradak je iz FAZ-a[1] plasirao na naše medijsko tržište balkanski ogranak Nemačkog vala (Deutsche Welle), a kod nas se prepričano time okoristio Danas,[2] koji sa ovim nemačkim javnim servisom u državnom vlasništvu, nezavisnim dabome kao i sve od neke države, ima redovnu saradnju. Poslužiću se ovim prenošenjem na srpski, jer je nemački izvornik delimično dostupan – ima ga na webu, ali morate platiti za čitanje, a nisam siguran da bih preporučio trošenje ni evra u ovom slučaju.

Šta je Martensova teza, iz naslova i ispod naslova?

Ima ih nekoliko, „paradigmatičnih“.

Najpre, Vućić je podelio društvo u Srbiji tako što je nametnuo svima nacionalizam, odnosno nacionalistički „narativ“, kako se danas kaže e da bi mediji zvučali „učeno“ (narativ je inače složenijeg značenja u naratologiji nego medijska njegova upotreba kako bi se opsenila prostota). Pa su tako i njegove, Vučićeve pristalice nacionalisti, a to su i njegovi protivnici. Čime Martens postaje „korisni idiot“ Žvaleka (ili Žvaludina, odlični izrazi Vidojkovića) da su srpski studenti nacionalisti, čak „nacisti“, pa ih i treba svakodnevno tući i hapsiti.

Stara teza zapadnog kolonijalizma – napisala je svojevremeno Marija Todorova u Imagining the Balkans – oduvek je Balkan smatrala ako ne kolevkom, a ono rasadnikom ili izvesno žarištem nacionalizma, smećući s uma barem dve stvari: koliko je i sam Zapad nacionalistički (naravno, to retko priznaje, a uspeva da prikrije vlastiti nacionalizam navodnim kosmopolitizmom, liberalnim ustanovama i pročaja), i koliko je Zapad, njegove ključne države i njihove politike, zapravo umešan u poslove na Balkanu, već više od vek i po, odnosno, i tačnije, još od perioda Berlinskog kongresa. A kako su na Balkanu Srbi najbrojniji, i povremeno najbučniji, najdrčniji i najbuntovniji, onda mora da su, more geometrico, i najveći nacionalisti. Ili, korak dalje, opet more geometrico, pošto su takvi „naj“ i „naj“, njihov je nacionalizam i najodvratniji, najviše zaudara, pa se ostali balkanski nacionalizmi (hrvatski, bošnjački, albanski, recimo), mogu smatrati reakcijama na ovaj smrdljivi srpski, te stoga oni, ti drugi nacionalizmi, čak mogu da se osete kao „mirisni“, odnosno mogu da se podrže.

Što je u Martensovoj domovini učinila politička elita 1991. godine kad je podržala raspad Jugoslavije, za šta su znali – ako neko ume da zna unapred i koristi razum za svoje potrebe, to su Nemci kad planiraju svoje geostrategije – da će morati da bude krvav.[3]

Ima Martens jedan intervuju, dat zagrebačkim Novostima u kojima kaže, delom na osnovu „tajnih dokumenata“, uvek teže proverljivih, a delom na osnovu rekla-kazala navodnih svedoka ili onih koji skupljaju glasine, kako je uslov Helmuta Kola za priznanje Hrvatske – i za de iure i de facto razbijanje Jugoslavije – bilo da se u novi hrvatski ustav, ili u ustavni zakon, što nije baš isto, ali ostavimo te finese nemačkim kelsenovcima, mi Balkanci se u to ne razumemo,  nezavisne Hrvatske uvrsti zaštita srpske manjine. „Ponudili su Tuđmanu uglednog njemačkog profesora da pomogne napisati ustavni zakon, a bila je to ponuda koja se nije mogla odbiti. Preporuka Njemačke je bila da model za Srbe u Hrvatskoj bude rješenje kao u južnom Tirolu“. Kako se ipak dogodilo da se „ponuda koja se nije mogla odbiti“ odbila, ili barem zanemarila, Martens nije direktno odgovorio, već tako što, navodno, Tuđman nije baš razumeo nemačku politiku[4] (ta je politika svakako odlično razumela Tuđmana, čim ga je podržala, pa je uz ustavnopravnog profesora poslala i oružje Tuđmanu, ono preostalo nakon povlačenja sovjetskih trupa iz netom anektirane Istočne Nemačke).

Navodim ovo jer se Martens, kao novinar, ne retko služi ekskluzivnim izvorima, onim koje je teško proveriti, a ne baš retko rekla-kazala „činjenicama“ i glasinama kao „mišljenjima“, odnosno klišejima ili onim što su opšta mesta. A to mu uspeva jer mu se novinarstvo lakše uklapa u stereotipe o Balkanu, onda i o Srbima, za šta je sve jedan od „eksperata“. Koje, te stereotipije, mora povremeno da uzburka bombastičnim navodima, kako je i red u današnjoj tabloidizovanoj štampi, poput onog da bi, da je današnji Međunarodni krivični sud u Hagu bio i nekad, Tito po svoj prilici bio optužen za Blajburg.[5] Eh, da je nekad što i danas, gde bi nekadu bio kraj, a kako bi danasu sve cvetalo, zar ne.

Iz tog repertoara su mu i glavni stavovi u prilogu za ovovikendski FAZ, koji stoga i nazivam „uratkom“. Jer ume Martens bolje, dokazao je to ranije solidnom biografijom Andrića kao Evropljanina (to Andrić jeste, i za to mu nije bilo potrebno priznanje Nemca, ali je Andrić politički pre svega ovde bio Jugosloven), a ovo komentarsko honorarisanje opštim mestima i na temu Balkana jeftina je prodaja poslovičnih cojones za bubrege.

Osnovna teza članka je da je Vučić uspostavio nacionalističku paradigmu koja jednako pokreće i njegove političke protivnike. Nijedna od dve premise nije tačna.

Nije Vučić uspostavio tu paradigmu, već je ona nastala kad je Milošević kao lider srpskih komunista izgubio zajedno sa komunistima legitimnost, posle propasti komunizma, pa je posegnuo za novom bazom, socijalističkom i nacionalističkom, a njegov decenijski saveznik Šešelj je to naprosto oblikovao kao nacional-socijalizam, ne daleko od nemačkog modela iz tridesetih godina prošlog veka. Ta je paradigma sluđivala Srbe. I ne samo Srbe, jer se takođe uspostavila ili reinkarnirala na svim balkanskim stranama, a nju su, priznanjem separatizma upravo pokrenutog nacionalizmima balkanskog tipa, cementirale nemačke vođe, Kol i Genšer. Ako poneko zaboravlja istoriju, istorija ne zaboravlja nas.

Možda će pre biti da je Vučić uspostavio „paradigmu“ političkog muljanja i da postoje opozicione stranke i pokreti koji su takođe tome skloni. Ako su pojedini opozicioni čelnici, poput Save Manojlovića ili Miroslava Aleksića prekršili raniji dogovor opozicije o bojkotu unapred nameštenih a onda pokradenih izbora i izašli na njih, uprkos sporazumu i uprkos očajnim izbornim uslovima, stvorili su nepoverenje i prema sebi i prema ostalima. I otuda ni druga premisa – da paradigma nacionalizma pokreće jednako i njegove političke protivnike – nije dobar oslonac za zaključke: ima, naravno, nacionalista među opozicijom, što nije teško videti, ima ih i među studentima, iako preciznijih istraživanja na tu temu nema, već se komentatori prepuštaju nagađanjima, naročito onim koji iz incidenata izvlače pravila i „paradigme“, ali kako i nacionalizma ne bi bilo kad je reč o jednom tako širokom pokretu otpora diktaturi i višedecenijskom nasleđu u kojem, da ostanemo na Martensovoj teritoriji, pojedini nemački političari sasvim aktivno podržavaju i našeg diktatora i njegov režim. Pa i tekući Merc.[6]

Pošto je ova konkluzija o Vučiću koji misaono vlada i protivnicima pa im nameće svoju paradigmu vrlo klimava, jer polazi od pogrešnih premisa, za podršku koji nemački političari (od Merkelove, preko Šolca, pa do Ursule fon de Lajen koja, ne zaboravimo, takođe dolazi iz nemačkog političkog miljea) daju Vučićevom režimu, Martens navodi interese nemačke industrije, njihovu eksploataciju jeftinije radne snage i domaćih resursa. Ali takav kolonijalni ili neokolonijalni odnos Nemačke prema Srbiji Martens ublažava: „U popularnom sportu vređanja Nemačke u Beogradu i s desnice i s levice, Vučićev pravi partner u Evropskoj uniji izgubljen je iz vida: Viktor Orban, mađarski premijer. Dve srodne duše međusobno se podržavaju u proširivanju svojih moći i pokušaju da potkopaju evropske sankcije protiv Rusije gde god je to moguće.“

Nije reč o „sportu“, kako to komentator FAZ-a trivijalizuje, već o činjenicama: čak su i predstavnici nemačkih Zelenih u prethodnoj saveznoj vladi bili za kopanje litijuma u Jadru, što je najvećma razjarilo – s razlogom a ne „sporta“ radi – srpske građane. A Orban nije „pravi partner u Evropskoj uniji“, već je partner u autoritarizmu s kojim i EU ima teškoće. Neka Martens, uostalom, a dovoljno poznaje slovenske jezike, malo pročačka podatke, pa vidi koliko se njegova matična država pridržava famoznih sankcija protiv Rusije kad ruske energente uvozi i dalje preko tzv. trećih zemalja, prepakovane i skuplje plaćene, što je dodatna korist i nemačkim posrednicima.

Jedan od primera nacionalizma kao paradigme i za studentsko-građanske proteste kod Martensa je kako je Milo Lompar „poštovalac bosanskog Srbina, ratnog zločinca Radovana Karadžića, osuđenog na doživotnu robiju i arhitekte genocida u Srebrenici kojem je 11. jula obeležena 30. godišnjica“. Nije to baš tako. Lomparu su prebacili u beogradskoj štampi da je, nekoliko dana pre nastupa na Vidovdanskom skupu na Slaviji, govorio o novobjavljenoj Karadžićevoj zbirci pesama. Lično ne bih govorio o Karadžiću kao pesniku, ne zbog toga što je osuđen na doživotnu robiju, po svoj prilici je to zaslužio kao ratni vođa poraženih bosanskih Srba, takva je istorija, već zbog toga što ne mislim da je kao pesnik vredan kritičarske besede. Ali to može biti razlika u ukusima (navodno se o njima ne raspravlja, što je pogrešno: ako o ičemu valja raspravljati, to su najviše ukusi). Moguće je da je Milo, kakav je prznica, u inat „levoj“ i „miroljubivoj“ Srbiji baš hteo da govori o Karadžićevim pesmama, moguće je i da ne misli da je osuda Karadžića u svemu ispravna, ali Martensova inferencija je u ovom „detalju“ suviše nagla. Ona, pak, otkriva nešto drugo: da se  nemački novinar oslanja na srpske novinare, kad mu zatreba, pa će ovi potonji na njega, i tako se stvara nešto što je još Bodrijar nazvao „intermedijalnošću“, simulacijom medijske „objektivnosti“. Pre Bodrijara, na Balkanu su to zvali „je tebe vojvodom, ti mene serdarom“.

Lompar, ipak, nije „karadžićevac“, možda je sklon Koštunici, ali je u lepezi srpskog nacionalizma najbliži, barem po onom što je pisao u svojim knjigama, tzv. srpskom stanovištu (Crnjanskog, Dragiše Vasića i sličnih iz publicistike s kraja tridesetih godina prošlog veka). To „stanovište“ otprilike kaže da se u političkim procenama i odlukama pre svega valja voditi srpskim interesima. Kao takvo je legitimno, iako nije my cup of tea, jer za razliku od Lompara ja sam još uvek nepopravljivi Jugosloven po kulturnom „obrascu“, pristalica kulturne „jugo-sfere“, iliti Irirac 2.0. Ali da ne ispadne da branim Mila, ume to on sam, čak i kad je pisao protiv mene, a zanimljiviji deo je onaj kad Martens pravi poređenje između Lompara kao mogućeg Koštunice i uloge Đinđića u svrgavanju Miloševića.

Da, Đinđić je bio mastermind te operacije, ali ona ne bi bila uspešna da Miloševićeva vlast nije izgubila legitimnost, naročito u delovima državnog aparata. Milošević je najpre izgubio svoj komunistički legitimitet posle tzv. pada Berlinskog zida (iako taj Zid nikada nije zaista pao, on je uspešno, upravo trudom nemačke politike, premešten na Balkan, i proteže se i danas duž reke Drine), odnosno urušavanja real-socijalizma. Posegao je onda Milošević za legitimnošću nacionalne provenijencije, a tamo su ga čekali već okoreli nacionalisti s kojima je morao da pravi saveze, najviše Šešelj. Kad je taj savez poražen intervencijom NATO pakta protiv Srbije, gubitak Kosova je za državni aparat bilo suviše krupan zalogaj, a Zapadu je takođe bilo već dosta Miloševića kao „garanta mira i stabilnosti na Balkanu“.

Đinđić jeste bio tehnički mozak petooktobarske promene vlasti, ali je i on morao da, u visoko nacionalističkoj atmosferi iz devedesetih, pravi saveze koji su bili neobični, ali jedino mogućni za obaranje Miloševića. Pa je tako i izgurao Koštunicu kao protivkandidata Slobi. Bio je to – Martens će valjda razumeti ove kantovske izraze – „uslov mogućnosti“ da se sruši ratnički nacionalizam, isticanjem pitomijeg nacionaliste protiv bloka Sloba – Šešelj, ali je to brzo postao i „uslov nemogućnosti“ za reforme države koje je Đinđić imao u vidu, jer se Koštunica okružio – podlegavši čestoj iluziji srpskog intelektualca o misteriji države i nasilja – udbaškim savetnicima, što će dovesti i do atentata na Đinđića. Kako bilo da bilo (iako su te analogije izazovne, one su ipak pogrešne), možda bi, da je Koštunica ostao samo pri svom „srpskom stanovištu“, da nije kod njega nacionalistički zov pretegao, i to značajno, nad navodnim legalizmom, između nacionaliste Voje i liberala Zorana nastala politička dinamika koja bi Srbiju izvela iz pogubnog, ratnog nacionalizma u ono što je i Đinđić predlagao, a što Nemci, čak oni „levi“, na tragu Habermasa, nazivaju „ustavni patriotizam“.

Dakle, da li će Lompar biti na čelu studentske liste, kako glasine beogradske „leve“ čaršije dobacuju iz svojih kafanskih zaseda, ili neće, to ostaje da se vidi. Ta lista tek treba da se obznani. Tačno je da tekući studentski pokret, i uopšte protest studenata i građana nema svog Đinđića, kako domeće i Martens, ali postoje unutar ukupnog opozicionog bloka drugačiji „đinđići“, odnosno politički sazreli mladi ljudi, a i veći deo studenata je liberalno, utoliko i „đinđićevski“ nastrojen. To na osnovu ličnih zapažanja, jer ponovo nemamo nekog ozbiljnog, dubinskog istraživanja studentskog političkog i ideološkog nastrojstva. Do nas dopiru samo pojedine simboličke, i katkad incidentne situacije, a na osnovu njih su zaključci krajnje nesigurni.

Vidimo da se na protestima nose srpske zastave. Te zastave treba da deligimitišu režimsko pozivanje na srpstvo i državu, odnosno da patriotizam (želju da se živi zajedno u ovoj zemlji, otadžbini) preuzmu nove, mlade snage, drugačije orijentisane kad je u pitanju i država i nacija, i politika i ideologija. Sami studenti su ideološki širokog raspona – od levice, ponekad i krajnje, anarhističke, „spontanističke“, sindikalističke, pa onda socijalističke, socijaldemokratske, preko liberalizma raznih vrsta, najčešće onog koji traži odvajanje zakonitosti od ideologije i političkog strančarenja, pa do desnice, i umerene i konzervativne, sve do one nacionalističke – i mada postoje „borbe za dušu“ studenata, odnosno da se paternalizuju i prisvoje za vlastitu ideologiju, onda politiku, a odatle stranku i konačno kao poluga za dolazak na vlast (takođe legitimna dinamika i cirkulacija moći), studenti su veoma, po nekima suviše oprezni prema takvim aproprijacijama. S dosta prava su nepoverljivi: režim je potrošio većinu svojih snaga na kriminalnu otimačinu, pljačku nacionalnih resursa, a opoziciju je ili saterao u mišju rupu kontrolom glavnih medijskih propagandnih kanala, ili se sama porazbijala i usitnila dotle da je jedva raspoznatljiva. I nije ih studentski, a onda građanski pokret marginalizovao, kako Martens i njegovi čaršijski izvori sugerišu; studentski i građanski pokret je probudio organizovanu opoziciju da se rekonstituiše, ohrabrio je i dao joj novu priliku.

Martens je čuo šta su mu preneli čaršijski izvori kolumnista i pacer-analitičara, čuo je dakle govore na Vidovdanskom skupu, ali kao da nije čuo same studentske zahteve na tom skupu. Pisali smo već na ovom portalu[7] o tome, ali da ponovimo: 1. režim nije više legitiman; 2. potrebni su obuhvatni i slobodni izbori; 3. za to je dato „zeleno svetlo“ građanskoj neposlušnosti.

I kao što je Milošević izgubio najpre socijalistički a onda i nacionalistički legitimitet, tako je sada Vučićev režim, gubitskom legitimnosti, izgubio i ponovo stečen, obnovljen, restaurisan nacionalistički legitimitet šešeljevske provenijencije i postao ono što inače nacionalistički i proratni pokliči skrivaju: da su pljačkaški pohodi. Ako to ne čujemo, a izgleda da razne uši ne žele da čuje iako je rečeno pred 100 hiljada ili dva puta više ušiju na Vidovdanskom skupu, onda nam je lakše da studentima, pa i građanima u protestu pripisujemo sablast nacionalizma. Što to ide u korist Vućića, to ove uši ne zabrinjava, jer im je pamet, ono između ušiju, navikla da u Srbima, ako je moguće svima, vazda traži nacionaliste, i to one tvdokorne, jer je tako lakše održati crno-belu sliku sveta u kojoj je vlastita strana svetla i srećna. Martens – i nije jedini, zato zavređuje našu pažnju – voli da veruje kako je na svetloj strani sveta, pa da odatle drži lekcije Balkancima i ističe nemačku pamet, iako je dva veka prošlo od Kanta i Hegela, ili vek i po od Ničea koji je uspešno taj mit o nemačkoj umnosti stavio u pitanje.

I na kraju, da se konačno otresemo nemačkog komentatora iz Frankfurtskih zajedničkih novina, nemačkog mita o pameti i držanju slova naročito južnim Evropljanima, pa među njima s osobitom slašću Srbima: studenti i građani ne nose evropske zastave na svojim blokadnim skupovima zbog toga što ne vole Evropu; oni samo zaziru od Evropske unije, Brisela u kojem stoluje Ursula fon der Lajen, čiji je blizak prijatelj Vučić bio otvoreno i donedavno, a iza koje su Makron sa svojim vrlo odbojnim stavom o proširenju Unije balkanskim zemljama, naročito Srbijom, i Nemačka, gde je Šulc dolazio Vučiću na noge i ugovarao kopanje litijuma, a gde su nemački Zeleni to svrsrdno podržavali – Zeleni koji ne haju ako se zagađuje tuđe dvorište (biračka baza im je, uostalom, u vlastitoj bašti), i čiji se svojevremeni vođa (a nekad, u vreme Đinđića, prodavac knjiga u Kon Benditovoj knjižaru Marx Buchhandlung blizu frankfurtskog Univerziteta), istakao kao jedan od jurišnika, da ne kažem Sturmbahnführera, u NATO napadu na Srbiju 1999. godine. Martens svodi srpski zazor od nemačke kolonijalne politike na litijum, i time opet banalizuje i taj ogromni ekološki problem, i samu nemačku politiku, naročitu ulogu demohrišćanske i ukupne Mutti, gospođe Merkel, u smenjivanju Tadića novoradikalima Tomom i Vučićem. On „troluje“, što će reći spolja dopunjuje medijski i tabloidni echo chamber, i daleko je od korisnih kritika iznutra (koje, ako i nisu uvek do kraja činjeničke, ipak su opominjuće i pažnje vredne, makar se s njima ne slagali uvek, recimo one iz pera Sonje Biserko ili Tomislava Markovića).

Čudno je kako se ponekad i po nekim tačkama ekstremna levica i ekstremna desnica, pa čak i ona koja nije ekstremna, lepo slažu. Srbi ipak ponešto i pamte, a ako ne pamte, vide i čuju. I držanje kolonijalnih „paradigmatičkih“ – to jest olinjalih – lekcija sa Rajne i desno od Rajne im nije baš lekcija koju bi da prime lako. Imaju dovoljno štiva u vlastitoj zemlji.

---

[1] Michael Martens: „Vučićs Gift wirkt“, FAZ, 12. jul 2025 (https://www.faz.net/aktuell/politik/ausland/serbien-so-gespalten-wie-nie-zuvor-wie-praesident-vu-i-s-gift-wirkt-110586073.html).

[2] https://www.danas.rs/svet/frankfurter-algemajnce-cajtung-vucicev-otrov-deluje/

[3] Kao dobar patriota (po njegovoj „logici“ bi se to moglo nazvati i „nacionalista“) Martens je u FAZ-u objavio, na osnovu „tajnih nemačkih dokumenata“ sada dostupnih javnosti o ulozi tada nove, ujedinjene Nemačke (fat Germany, zvali su je tada u engleskoj štampi) u raspadu Jugoslavije. Opet ispod naslova piše da su ta dokumenta dostupna pa stoji pitanje: „Da li ona potvrđuju tezu o krivici Nemačke za raspad Jugoslavije?“. Pitanje je već sumnjivo: Nemačka nije kriva, iako veoma odgovorna, a nije jedina, već je jedna od država koja je presudno uticala na raspad, ali su, naravno, presudniji bili unutrašnji „faktori“. Martensov tekst brani tadašnju nemačku političku vrhunšku, „liberala“ Genšera i „ujedinitelja“ Kola, a najviše što dopušta je da je nemačka odgovornost u tome da je priznanje otcepljenih Slovenije i Hrvatske, kasnije i Bosne, bilo „prerano“, iako „ispravno“. V. https://www.dw.com/sr/tajna-nema%C4%8Dka-dokumenta-o-raspadu-jugoslavije/a-60937441

[4] https://www.portalnovosti.com/michael-martens-njemacka-je-uvjetovala-priznanje-hrvatske-zastitom-srba-na-razini-ustava/

[5] „Dok je u Europi službeno vladao mir”, piše Martens, „desetke tisuća bespomoćnih ljudi ubili su jugoslavenski partizani Josipa Broza Tita tijekom ‘bleiburške tragedije’, kako je često nazivaju u Hrvatskoj, i pokopali ih u masovne grobnice u Sloveniji i Hrvatskoj. Da je tada postojao međunarodni sud za ratne zločine za Jugoslaviju, kakav je poslije osnovan u Haagu, Tito bi na njemu morao biti optužen za te zločine i kao vrhovni zapovjednik počinitelja i kao politički odgovorna osoba. Prema sudskoj praksi tribunala, bio bi osuđen na doživotni zatvor. Ali 1945. vrijedila su drugačija mjerila, barem za pobjednike u Drugom svjetskom ratu, među kojima je bio i Tito.” https://www.vecernji.hr/vijesti/da-je-postojao-haaski-sud-tito-bi-bio-optuzen-za-ratne-zlocine-1683888 Zašto kažeš Blajburg, Mihaele, a misliš na Drezden?

[6] Pre neki dan su dvojica visoko pozicioniranih poslanika Bundestaga bili u poseti vrhu srbijanskog režima, slikali se sa Vučićem i Anom Brnabić, a onda sklanjali, na kritiku mladih nemačkih socijalista, te slike sa društvenih mreža i pravdali se kako oni su samo „radili svoj posao“ (zvuči li to poznato, još iz nirnberških vremena?) kao članovi odbora nemačkog parlamenta za spoljnje poslove. Doduše „jusosi“ (socijal-demokratski podmladak) su ih kritikovali pozivanjem na Srebrenicu, ali ne i na tekuće proteste svojih pretučenih vršnjaka u Srbiji. V. https://www.danas.rs/vesti/politika/nemacki-poslanik-se-brani-od-kritika-zbog-slikanja-sa-vucicem/

[7] „Hulja i rulja – koliko vredi glas“, https://libretto.rs/?p=560

Mi smo spremni da damo sve, ali zahtevamo da u zemlji bude bolje

Piše: Studentski glas

Foto: Aleksa Stanković

Postoji trenutak u životu jednog naroda kada se više ne postavlja pitanje da li je dozvoljeno vikati – već da li je dozvoljeno ćutati. To je trenutak u kom ulica postaje institucija, a trg sudnica. Kada demonstracija nije ugrožavanje poretka, već njegovo ponovno rođenjeVidovdan

Pišu: Studenti u blokadi Pravnog fakulteta

Sigurno će biti umnijih pravnika koji će osporiti ovaj tekst, normativističkim gledanjem prava. Ali trenutno se opšte norme poštuju selektivno, svako bira šta će poštovati i to prihvata kao cenu koju će platiti. Deluje da će neki platiti više, a neki manje, a neki uopšte neće. Mi smo spremni da damo sve, ali zahtevamo da u zemlji bude bolje. S tim u vezi, stajem na sledeće stanovište:

Postoji trenutak u životu jednog naroda kada se više ne postavlja pitanje da li je dozvoljeno vikati – već da li je dozvoljeno ćutati.

To je trenutak u kom ulica postaje institucija, a trg sudnica. Kada demonstracija nije ugrožavanje poretka, već njegovo ponovno rođenje. I Srbija je, čini se, ponovo došla do tog praga. Danas Srbija ponovo živi državotvorni trenutak rađanja iz pepela, kakav je preživela više puta u svojoj istoriji.

Protest u Srbiji nije novost

Poslednjih osam meseci protest predstavlja neupitnu konstantu svakodnevice brojnih građana u celoj zemlji – od Niša do Subotice, od Kosovske Mitrovice do Novog Sada, od Beograda do Novog Pazara.

Ljudi izlaze na ulice ne samo zbog konkretnih povoda, već zbog osećanja sveopšte nemoći, zbog poniženja i ignorisanja od strane onih koji bi trebalo da ih predstavljaju. To su protesti protiv svakodnevnog bezakonja, institucionalnog ćutanja i nasilne šutnje koja je počela da se nameće kao norma. Na trgovima, u kolonama koje ulaze u sve opštine, u blokiranim ulicama i ispred fakulteta – sve je više ljudi koji više ne veruju da će ih iko drugi spasiti. Taj osećaj samodgovornosti prerasta u otpor. A taj otpor, kako pokazuje srpska istorija, ne jenjava kad ga ignorišu, već raste. I sada raste.

Protest je korektivni mehanizam društva – onaj trenutak kada se građani, suočeni s nepravdom, mobilišu i zajednički deluju kako bi skrenuli pažnju na probleme, izdejstvovali promene ili odbranili osnovna prava

Pravo na protest jedno je od temeljnih demokratskih načela jer predstavlja neposredan izraz suvereniteta naroda. U demokratskom poretku, gde vlast proizilazi iz volje građana, mogućnost da se ta volja izrazi ne sme biti ograničena na izbore koji se održavaju svake četiri godine. Protest je korektivni mehanizam društva – onaj trenutak kada se građani, suočeni s nepravdom, mobilišu i zajednički deluju kako bi skrenuli pažnju na probleme, izdejstvovali promene ili odbranili osnovna prava. U istoriji svake slobodne države protest je bio ključan u rušenju autoritarnih režima, u borbi za radna, građanska i druga prava. Kada se protest kriminalizuje, guši ili ignoriše, to nije napad na rilju, već na samu ideju demokratije.

Šta znači pravo na protest u Srbiji? To jest, šta znači „pravo na mirno okupljanje“?

Ustav Republike Srbije u članu 54. „Sloboda okupljanja“ piše: 1. Mirno okupljanje građana je slobodno. 2. Okupljanje u zatvorenom prostoru ne podleže odobrenju, ni prijavljivanju. 3. Zborovi, demonstracije i druga okupljanja građana na otvorenom prostoru prijavljuju se državnom organu, u skladu sa zakonom. 4. Sloboda okupljanja može se zakonom ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije.

Kada se skupovi proglašavaju bezbednosnim rizikom bez osnova, kada se hapse organizatori zbog formalnosti, kada se demonstrantima preti i sprovodi nasilje – to više nije tumačenje ustava, već njegovo poništavanje u praksi. A tada se, umesto zaštite prava, Ustav koristi kao paravan za njegovo gušenje

Ovaj član jasno postavlja slobodu okupljanja kao ustavno pravo, i to na više nivoa. Prvo, mirno okupljanje se priznaje kao slobodno – dakle, ono nije privilegija koju vlast dodeljuje, već pravo koje građanima pripada. Drugo, okupljanje u zatvorenom prostoru potpuno je izuzeto čak i od obaveze prijavljivanja, što naglašava da država nema šta da traži unutar prostora u kojem se građani privatno organizuju. Treće, okupljanja na otvorenom prostoru zahtevaju samo prijavu – ne i dozvolu – čime se izbegava mogućnost da vlast samovoljno zabrani skup.

Konačno, pravo na okupljanje može biti ograničeno samo u izuzetnim okolnostima (javno zdravlje, moral, prava drugih ili bezbednost Republike), i to zakonom, ne političkom voljom. To znači da je pravo na protest u Srbiji zakonski zaštićeno kao osnovna sloboda, ali da se danas to pravo sve češće ruši zloupotrebom tih „izuzetaka“. Kada se skupovi proglašavaju bezbednosnim rizikom bez osnova, kada se hapse organizatori zbog formalnosti, kada se demonstrantima preti i sprovodi nasilje – to više nije tumačenje ustava, već njegovo poništavanje u praksi. A tada se, umesto zaštite prava, Ustav koristi kao paravan za njegovo gušenje.

Protest nije milost, nego ustavom garantovano oružje naroda. A kad vlast krene da to pravo ukida – onda se ne brani samo sloboda okupljanja, već sama sloboda

To je ono što sistem danas želi da sakrije – da protest nije milost, nego ustavom garantovano oružje naroda. A kad vlast krene da to pravo ukida – onda se ne brani samo sloboda okupljanja, već sama sloboda. Zašto je 15. marta bilo žandarmerije i ostalih snaga MUP-a samo u Ćacilendu, a 28. juna su jaki kordoni prevođeni puškama za ispaljivanje suzavca okružili 50-100 metara širi pojas Ćacilenda? Je l’ to prevencija nasilja ili izazivanje istog? Šta je i kada policija uzela kao prag prevazilaženja fraze „mirno okupljanje“?

Vidovdan Foto: Aleksa Stanković

I tu se ukršavaju linije istorije.

Kada je pala Bastilja, prva rečenica nove Francuske bila je: „Kada vlada narušava prava naroda, pobuna je za narod i za svaki deo naroda najsvetije pravo i najneophodnija dužnost.“ Kada su ustanici u Orašcu dizali prve barjake, niko ih nije pitao da li su dobili dozvolu od Turske uprave. Protest nije bio manifestacija – bio je rađanje nacije.
Zato se danas borba kroz građansku neposlušnost Srbije ne vodi za bolji termin za miting. Vodi se za povratak smisla. Da kad građanin vikne na vlasti, to ne bude „destabilizacija“, već ono što jeste – praktikovanje demokratije.

Kada policija počne da privodi i zbog povika, kada gradonačelnici i lokalni moćnici šalju batinaše u civilu, kada se za transparent ili nešto slično dobija krivična prijava – onda je trenutak da se podsetimo: nije narod tu da ćuti. Vlast je tu da ga sluša

Jer bez te prakse, pravo na protest je mrtvo slovo. A država bez glasnog građanina – samo je uredno obojena tiranija. Kada policija počne da privodi i zbog povika, kada gradonačelnici i lokalni moćnici šalju batinaše u civilu, kada se za transparent ili nešto slično dobija krivična prijava – onda je trenutak da se podsetimo: nije narod tu da ćuti. Vlast je tu da ga sluša.

Od ustanka do izborne kutije, od Skupštine do poslednje ulice, od 1804. do 2025. Protest nije problem. Protest je srpska tradicija. I dokle god ima onog koji neće da ćuti – ima nade za zemlju.

(Izvor: Radar, 10. jul 2025)

Novica Milić

Vidovdanski skup na Slaviji (i oko Slavije, kojoj je nekad najveći naš pesnik novijeg doba Novica Tadić tepao „boginja Slavija“) uneo je u proteste studenata i građana novu dinamiku. Studenti su najpre dali dijagnozu: režim u državi Srbiji je nelegitiman. I predložili terapiju: državi Srbiji potrebni su izbori. Prvobitno zahtevani parlamentarni su sada, na osnovu prve dijagnoze, time de facto prošireni na zahtev za izborima na svim nivoima vlasti, od predsednika države, preko državnog parlamenta, gradskih i opštinskih skupština pa do lokalnih, mesnih zajednica. Za taktiku su predložili „zeleno svetlo“, odnosno oblike građanske neposlušnosti.

Režim je na ove šire zahteve odgovorio ne samo uobičajenim medijskim režanjem već nasiljem: policijski batinaši, sa pravim i lažnim značkama, započeli su dnevne akcije hapšenja, prebijanja i jurnjave za protestantima čije su ranije blokade ulice i trgova sada povremeno prerasle u postavljanje barikada. Ti zahtevi su očito bili bolni za vlast, i neuporedivo su važniji kao poruke vidovdanskog skupa nego pojedini govornici, uostalom poznatih stavova, iako je jedan deo dežurne, već odavno dosadne srbofobije prevideo zahteve i čuo samo ono što je želeo da čuje, stavove koji studente navodno okreću nacionalizmu, u svom upornom traženju poslovične „dlake u jajetu“ i pretvaranja usputnjeg incidenta u navodni obrazac. Čak i neki liberalni zabrinuti osvrti slede refleks ranijih vremena. Studenti u većini tome ne pripadaju. Nije dobro ih paternizovati, oni su u ovim protestima odrasli i sazreli najviše što se može.

Pošto na režimsku propagadu Politike, Novosti, RTS-a, Pinka, Kurira, Hepija i Informera ne vredi trošiti ni reč, da se vratimo našem glavnom pitanju.

Najpre, šta znači poricanje nečije legitimnosti? To znači poricanje opravdanosti. Režim u državi Srbiji neopravdano drži vlast. Stara razlika između legitimnosti i legalnosti, iako dolazi iz istog korena (lex, zakon) zapravo je hijerarhijska: legitimnost se oslanja na opravdanje, na pravednost, ispravnost, dok se legalnost vezuje za ozakonjenje, zakonitost, formalno-pravni položaj. Drugo zavisi od prvoga i ne može mu biti supstitut.

Ili može? Ima uglavnom darovitih, obrazovanih pravnika, koji se ponašaju kao „fah-idioti“ – slušao sam u par navrata jednog advokata u tom svojstvu, čitao jednog ekonomistu^[1] – koji tvrde da je vlast Hulje i njegove rulje u državi Srbiji legitimna jer je dobio, ahem, poslednje izbore. Ne uzima se u obzir da su ti izbori bili namešteni (medijski, finansijski, organizaciono), pa i pokradeni (kupovinom glasova, dovođenjem glasača koji nemaju pravo glasa na biračkim mestima gde su glasali, preinačenjem rezultata i sl.), a pre svega se ne uzima u obzir da formalno-pravno legalnost ne stoji iznad legitimnosti, odnosno da zakon – koji jeste najvećim delom forma, ali je to kako bi postigao svoje načelno opšte važenje, što je primarna uloga svake formalizacije – nije iznad pravde. Niti se dovoljno pažnje obraćalo na uslove izbora, ne samo na glasanje i na dan glasanja, već na sve što prethodi i sledi glasanju. Ali još manje je propitivano ono što leži u osnovi legitimnosti, a onda i legalnosti neke vlasti izabrane na izborima: a to je glas kao jedinica za tu osnovu, njegovo usmerenje, upotreba, važenje, ukratko njegova vrednost.

Mi imamo, barem u javnoj, a ne usko akademskoj ili uže stručnoj sferi, dosta bednu sociologiju. Pa tako i lošu sociologiju izbora, odnosno glasanja. Jedni su sociolozi koji bi mogli dati određena objašnjenja otišli u statističare, u agencije za tzv. stranački rejting, drugi u kolumniste i komentatore, najgoru vrstu eksperata „opšte prakse“. Tim pre što je njihova sociologija ideološka: to što na portalima poput Peščanika, ili u dnevnim listovima Danas ili Nova, u sedmičnoj štampi Radar i Vreme, odnosno na televizijskim kanalima N1, Nova S ili Insajder – ono što bi se, uz povremeno, ali ne retko zatvaranje ušiju, moglo nazvati „slobodnim” medijskim prostorom – javlja kao pretresanje društvenih pitanja uglavnom je površno, a još gore ideološki pristrasno. Naša intelektualna estrada ili „elita” uglavnom pati od sindroma kvazi-levičarenja, odnosno od levičarenja naučenog ne čak iz knjiga koliko iz publicistike Gardijana, Liberasjona, Tome Piketija, Janisa Varufakisa, Borisa Budena ili Srećka Horvata, pa se prenosi kod nas, kao što su se uvek ideje levica kod nas prenosile iz tekućih evropskih moda. To je i vrsta marksomanske upornosti da se održi „revolucija“ kao politički ideal, što je i ključna zamisao marksizma-lenjinizma, iako je ta zamisao nikla sa Komunističkim manifestom još sredinom XIX veka a doživela svoj epohalni, istorijski poraz padom berlinskog Zida, odnosno urušavanjem tzv. real-socijalizma. Današnja levica još uvek ne ume da se nosi sa tim porazom, i pada u refleks ideološke retardacije, povratkom Marksu, koji, ako je i postavio par dijagnoza vrednih pažnje, ima terapije od kojih su mnoge vodile u velike i masovne zločine. Naročito kad mu se teorija, preko Lenjina, a onda izoštrena kod Staljina, spojila s praksom.

Kako današnja levica – koja publistički, akademski ili estradno gromko zvuči i zveči, ali ništa ne kaže – nije sebe suočila sa propašću real-socijalizma, pa nema nove zamisli, poslednjih je decenija u većini država pobedila desnica; ona vlada – umalo ne rekoh: uspešno, ali bi to važilo samo u tehničkom značenju – i čini mi se da bi prvi zadatak svake misaone levice bio da pomno izučava upravo tehnike današnje desnice, načine na koje osvaja vlast, kako koristi medijski, inače digitalno u korenu promenjen prostor nego što je bio onaj oslonjen na štampu, kako bi pridobila pristalice, a naročito glasače, drugim rečima kako uspostavlja svoju legitimnost, a ne samo koje su posledice, čime se tekuća levica bavi i, naravno, promašuje. Proučavati desnicu i njene tehnologije osvajanja vlasti (a to znači autoritarizam, populizam, nacionalizam, manipulacije, novi politički star sistem u kojem medijski klovnovi dobijaju na značaju, finansijsku i organizacionu pozadinu, tipove kampanja od makro do mikro-nivoa) čini mi se kao prvorazredan zadatak. Time se bave desničarski think-tank timovi, markentinške i reklamene agencije, analitičari u službi populista, ali se time, iako im je to glavni protivnik, ne bave levičarski mudraci. Oni i dalje ispiraju svoj i tuđi mozak grdnjama „kapitalizma“ (iako je ekonomija kapitala starija nego takva marksistička prokrustova podela istorije, a kapitala ima raznih i teško ih je totalizovatI u istu kategoriju), odnosno „neoliberalizma“ (za mnoge levičare nevažno je što time potiskuju i liberalizam, najvredniju političku struju prosvećenog, modernog doba, pa time i pitanje političke vrednosti slobode, kao da je sloboda nešto sasvim nevažno, nekakav privid kojim „kapitalisti“ samo manipulišu).

Ukratko, ponovo se vraćamo na ključno pitanje: koliko vredi politički glas. Ne samo politički glas koji dreči u ime drugih, već pre svega politički glas kao izborni glas.

To je pitanje sociologije, ali kako je danas sasvim vidljivo da je tehnologija uveliko potčinila politiku sebi (proces koji je započeo još s najavom modernog doba, Hobsov Levijatan kao teorija države i „levijatana“ kao „artificijalnog čoveka“ prvi je glasnik da je politika postala tehnika osvajanja i održanja na vlasti), čini mi se da bi tu imala šta da kaže i jedna nova, kod „elite mediokriteta“ (onih pominjanih kolumnista u analitičara) uglavnom potcenjena discpilina koja se zove komunikologija.

Recimo, komunikološki gledano pitanje koliko vredi politički glas dobija oblik: na koji način određena politička grupacija (tzv. lider, vrhuška, stranački timovi) komuniciraju sa onima čiji će glas dobiti? Čime ih pridobijaju, drže u orbiti, privlače s sebi? Koja tehnička sredstva koriste i koje veštine (a to opet znači tehnike, sada u vidu „znanja“) upotrebljavaju kako bi politički glas (pravo na izbor, u čemu je izvor legitmnosti) pretvorili u stranački glas (deo svoje većine, ili manjine koja vredi za većinu), odnosno u zahtev da stupe na vlast, to jest da utvrđuju i sprovode dalju legalnost u državi?

Za razliku od legitimnosti, koja se kao izvorno polje oslanja na pravednost i može se samo manipulativno predstavljati ali ne i time izmeniti, jer izbija iznova kao orijentir, legalnost je najvećma tehnička stvar, „artificijalna“, formalna. Valja dodati i da politički pojmovi legitimnosti i legalnosti nisu jednaki onim pravničkim ili jurisprudentnim, iako su povezani. I nisu samo ni politički iz užeg ugla, već su značenja pravednosti, na primer, kao i zakonitosti uostalom, nešto drugačija kad se posmatraju kao socijalne, istorijske, ideološke, a naročito komunikacijske vrednosti.

Za komunikologiju – koja je disciplina oslonjena i sama na druge discipline čije metode i saznanja povremeno koristi (od Debrea i Makluana iz mediologije, preko sociologije Lumana, Debora ili Bodrijara, poetike Jakobsona, teorije Flusera, pa do kibernetike Šenona ili Vinera na jednoj a filozofije Fukoa, Deleza ili Liotara na drugoj strani) – legalnost je nesumnjivi proizvod stranačkih većina parlamenta u sadejstvu sa političkim vrhom i grupama pravničkih tehničara spremnih da služe vlastima, a preko toga i legitimnost, njeno shvatanje, koncepcija, perspektiva, domašaj i horizont postaje tehnološki produkt. Barem u onom delu, ili u onim aspektima u kojima se onda ispostavlja kao podloga legalnosti (kad ta podloga treba da zameni pravednost kao temelj legitimnosti).

Iz ugla komunikologije vrednost jednog glasa zavisi od ugla posmatranja i od funkcije koju glas može imati u poretku tzv. izborne demokratije. Takva demokratija, valja reći, elementarna je, redukovana i siromašna: aktivno pravo građana je svedeno na pasivno, odnosno na jedan dan u četiri ili pet godina. U par knjiga^[2] smo pokušali da pokažemo da istorija i teorija demokratije podrazumeva više od periodičnog glasanja – ona stara, antička, više je poznavala izbor na osnovu slučajnosti, kocke, nego izbora dizanjem ruke, jer joj je smenljivost bila važnija od same izbornosti, dok je moderna uvela višestranačku reprezentaciju kao posredni mehanizam legitimisanja države-republike – i da se to pravo pojavljuje pre kao erzac ili simulacija prava (naročito danas, u vreme visoko tehnologizovane politike) ukoliko je ne prati jednakopravnost, odgovornost, javnost, zaštita sloboda, naročito individualnih.

Pa tako, glasovi koji se mogu dobiti na izborima najpre se, i to sistemom reprezentovanja putem višestranačkog mehanizma, devaluiraju, odnosno bagatelišu, dotle da ih, na primer, nacionalisti osvajaju ne toliko racionalnim putem izbora programa ili planova koliko jačanjem etničke, rodovske, plemenske, kolektivističke strasti i nagona života u čoporu. Populizam, ako i nije nacionalistički (a često je kombinovan s njim), takođe udara na strasti, sitne interese, preterana i često nebulozna obećanja, manipuliše istorijom i sadašnjošću, raspoređuje nade i strah na tasove koji mogu da primame birače više nego racionalna politika. Autoritarne vođe i aparati na svoj način podstiču strasti, a naročito transfer odgovornosti sa pojedinca na neku „višu“ instancu, gde se ona „preuzima“ deklarativno, ali u realnosti ne obavezuje tu instancu niti ona trpi posledice svog činjenja, odnosno nečinjenja.

U novije vreme, danas, digitalizacija, odnosno – i tačnije – algoritmizacija sveta i života omogućuje političkim akterima da preciznije usmeravaju („targetiraju“) poruke na veće ili sitnije mase, na makro i mikro grupe. Kao što je ranija moralizacija politike prikrivala njeno naličje pohlepe ili prinude, tako sada marketing uspeva da i politiku učini delom ponude, manipulišući očekivanjima i produkujući poželjne učinke za aktere koje opslužuje. I koji, sa svoje strane, opslužuju marketing: mnogi tekući „lideri“ su, još od vremena Berluskonija, preko Blera i Klintona, više produkti PR i marketinških timova, „spin“ doktora i medijskih majstora, nego svojih političkih saveta u kojima se razrađuju strategije upravljanja državom i zajednicom. Taktika osvajanja glasova je preuzila primat nad svakom vrstom strategije (pa stoga danas imamo samo političare a ne više državnike).

Sve to ne bi bilo moguće da izborni glas pojedinca nije izgubio na vrednosti, pre svega za njega samoga. U Srbiji stvar stoji još gore. Upornom kampanjom sadašnje vlasti (a ni ranije se nisu pretrgle u razvoju političke kulture građana) političko delovanje se projektovalo, pa i nametnulo kao delatnost „prljava“, ali „prljava“ tako da su samo „izabrani“ (odnosno „samoizabrani“) sposobni da postignu imunitet na tu vrstu prljavštine; oni se, štaviše, „žrtvuju“ skačući u „baruštinu“ umesto drugih. Tome služi redovno brkanje političkog i stranačkog. To umiruje savesti „čistunaca“, a mnoge odbija od politike, jer se ona shvata usko i ekskluzivno, iako politika zahvata prostor svega što se tiče jedne zajednice, cirkulacije moći u njoj, dinamike koja moć pretvara u vlast.

Kad se tako pojedinac odvoji od politike, prihvati to odvajanje jer ga „naturalizuje“ i interiorizuje, onda i sam sumnja u vrednost svog političkog delovanja, pa makar se ono svelo na periodično glasanje jednom u četiri ili pet godina. Kod nas je ta devaluacija glasa skoro potpuna, a to je stvorilo šansu jednoj inače lopovskoj vlasti da krade na izborima, i pre i nakon dana za glasanje, odnosno da glasove kupuje. Onaj ko ne veruje u političku vrednost svog glasa spreman je da ga zameni, odnosno proda za kilogram brašna, kutiju deterdženta ili par sapuna, odnosno da glasa za one koji mu, jer su već na vlasti, na brzinu pred sam dan glasanja, asvaltiraju put iako taj asvalt, kao nedavno oko Kosjerića, traje jedva dok izbori prođu.

Glasovi su tako roba. Ali su oni još nešto: sredstvo pritiska, plašenja ljudi, način da se dobiju sitniji ili krupniji poslovi ukoliko neko postigne ili obezbedi određen broj glasova. Naročito je strah postao sredstvo namicanja glasova, od toga da se preti neprijatnim, pa i većim posledicama po onog ko ne da svoj glas političkim gazdama (suspendovanje pomoći, otpuštanje s posla, uskraćivanje elementarnih usluga poput  vrtića za decu), ili načelnim zastrašivanjem ljudi da će se loše provesti ili gore živeti ukoliko svoj glas daju onim „drugima“. Na skorašnjim izborima, sve od 2022. godine, strah je u Srbiji generalizovan skoro do terora – upravo smo ušli u višu fazu sveobuhvatne represije jurišnih odreda i „napredne“ falange ološa sa značkama – a izborni lopovluk, čak i kad je vidljiv svima, „pokriva“ se formalno-pravnim smicalicama jer su organi koji odlučuju o legalnosti izbora u rukama same vlasti.

Da bi mogli na izborima da promene režim, a onda i sistem koji je ne samo autoritaran već mafijaški i kriminalan, studenti bi – a sa njima i njihovi saveznici, nevladine, građanske i opozicione političke organizacije – morali povesti kampanju da glas ipak vredi, da ga ne treba olako poklanjati, a najmanje prodavati za brašno i sapun. Naročito je važno izboriti se za glas neopredeljenih, pa čak i zavedenih „naprednim“ lagarijama. Studenti nemaju sredstava da kupuju glasače, a to ne bi bilo ni u skladu sa političkim etosom koji neguju. A da bi se poverenje u vrednost pojedinačnog glasa iole izgradilo, neophodno je insistirati na poboljšanju tzv. izbornih uslova – organizacijskih poput kontrole, finansijskih kako bi učesnici na izborima iole bili u jednakom startnom položaju, medijskim da bi stanovišta drugačija od stanovišta vlasti cirkulisala u javnom prostoru.

Sve je to za ovaj mafijaško-kriminalni režim očigledno previše. Studentskom pokretu preostaju alternativna taktika i unekoliko gerilska sredstva borbe za svaki glas: kucanje na ma koja vrata ako su iole gostoprimljiva, insistiranje na koncentraciji izborne ponude (jedna ili najviše dve „kolone“ na izbornom listiću), demaskiranje lažnih „ruskih“ ili „manjinskih“ stranaka i udruženja – a svakako će biti i onih lažnih „studentskih“ – obuka za kontrolisanje samog glasanja i prebrojavanja glasova. Neke od tih radnji mogu se početi već sada, nezavisno kada će izbori biti raspisani, jer se može takođe očekivati da ih vlast raspiše sa kratkom kampanjom, kako bi koncentrisala svoje snage. U svakom slučaju je studentima potreban plan delovanja gde mogu saslušati savete i postojećih opozicionih grupa, koje već imaju iskustva sa krađom i prekrađom izbora, ali možda još više savete političkih komunikologa, marketinških stručnjaka, pojedinih medijskih poslenika (u koje ne spadaju „kolumnisti“ kao „novinari opšte prakse“, već iskusniji novinari čije je poznavanje političkih procesa dublje nego tekuće, uglavnom tabloidno „slobodno“ novinarstvo).

Povećati političku vrednost glasa znači zapravo povećati njegovu komunikacijsku vrednost. U društvima koja su uvek pluralistička – znala i priznavala ona to ili ne – mnoštvenost stavova ne mora da se usmerava putem sukoba, naročito ne onih nasilnih. Demokratija kao politički poredak je veliki, takođe pluralni mehanizam razmene i rasprave stavova i njihovih nosilaca bez primene nasilja. Ako se studentski pokret poslužio taktikom blokade, i unutrašnjeg prostora a naročito spoljašnjeg (ulica i trgova), to je u okviru strategije deblokade države i njenih institucija, u prvom redu pravosuđa koje je kod nas katastrofalno, preoteto od strane kriminalne vlasti i služi interesima održavanja hulja na vlasti. Ali reč je o promeni uopšte političkog stanja i životnih formi kod nas, kako bi se najzad i ovde „živelo normalno“, o deblokadi političke i u načelu svake socijalne komunikacije, od one u ekonomiji do one u kulturi.

Zapravo je ova poslednja najvažnija. Promena u tipovima političke komunikacije je najviše promena političke kulture. I kulture života. Kultura je skup vrednosti prema kojima se orijentiše život neke zajednice. Takvu kulturu, ne samo političku već životnu studenti žele da promene, odnosno uspostave iznova. Ne znam šta ih u tome može sprečiti, uprkos teroru režimlijskih neofašista.

---

[1]  V. na primer intervju Seada Spahovića (https://avaz.ba/vijesti/region/983870/beogradski-advokat-sead-spahovic-opozicija-i-studenti-preuzeli-nacionalisticki-narativ-vucic-i-oni-govore-istim-jezikom) ili prilog „stručnjaka za globalnu nejednakost“, ekonomiste Branka Milanovića (https://brankomilanovic.substack.com/p/kako-pokret-vodi-ka-diktaturi-ili), od onih koji su navodno na „našoj strani“. V. i osvrt Ivana Videnovića (https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/profesore-vucic-nikada-nije-legalno-izabran/). Takođe i komentar Marka Vidojkovića (https://www.danas.rs/kolumna/marko-vidojkovic/nacionalizam-kod-studenata/).

[2]  V. našu Političku naratologiju – Ogled o demokratiji (2020), ili Uvod u demokratiju (2024).

(Tekst se može slobodno deliti uz navođenje izvora.)

Branko Čečen

Novinar Branko Čečen na društvenim mrežama objavio je tekst o aktuelnom političkom trenutku, s naglaskom na ponašanje pripadnika policije. Tekst je dugačak, ali vredi svake sekunde koliko traje njegovo čitanje. Uživajte u ovoj integralnoj kolumni, koju nam je kolega Čečen ustupio.

Devedesetih se govorilo da se “vlast valja ulicama”. Sve mi se čini da su sad ulice naše, a da policija dolazi kao na neprijateljsku teritoriju. Imao sam prilike da kao novinar, u kratkom periodu nakon 5. oktobra, kad su vojska i policija naglo, po naređenju, postale otvorene za nezavisne medije, sa interventnom brigadom s Čukarice prođem ceo jedan zadatak, od priprema i sastanaka do terena. Išli smo na prvi derbi nakon onog na kojem je policija odlučila da se ne meša, pa su sever i jug najzad istrčali na teren i pokazali šta ih zapravo na tom terenu zanima.

Krv, nesreća i bol. To je bila njihova igra. To su znali i policajci. Jedan od njih mi je ispričao kako su navlačili opremu u dvorištu njihove baze 5. oktobra koji se odigrao nedugo pre ove reportaže, dok su njihove porodice, rodbina, prijatelji i slučajni prolaznici stajali s druge strane ograde:

“Svaki put kad podignem pogled, svi me gledaju u oči. Kako uhvate moj pogled, izgovore: Pazi šta radiš danas, naši su na ulici! Moja žena bila tu sa oboje dece, isto, ali ona je plakala”.

Pričali su mi i neverovatne doživljaje iz rata na Kosovu. Sloba je gulio svoju priču da je to “unutrašnja stvar Srbije”, pa na početku nije smeo otvoreno da angažuje vojsku (naravno da smo dole, tokom rata, ipak sretali gomile jedinica i, posebno, oružja naše vojske – čak i protivavionske topove i lake tenkove). Sve paravojne jedinice policije, a i mnoge druge, prošle su neku brzinsku, skraćenu pešadijsku obuku, pa su ih bacilli u rat protiv tamošnje gerile. Svaki policajac je bio obeležen tim ratom. Iako mi je tadašnji komandir brigade rekao da su ispali neka vrsta svetskog fenomena po minimalnom procentu PTSP-a i drugih psihičkih posledica koje obično rat proizvede kod preživelih učesnika, svi su snažno držali do toga da su se borili i krvarili za svoju zemlju, iako to zapravo i nije bio njihov posao. I danas svuda u policijskim objektima možete da vidite na memorijalnim zidovima fotografije poginulih članova jedinica. Ta im je tradicija jako važna.

Na žalost, i logična iz ne tako slavnih razloga. Sve, ili gotovo sve drugo što su radili devedesetih, nije baš bilo za isticanje. Ni to što si mogao da iznajmiš brigadu da nekoga izbaci iz stana (znala se i tarifa) ili racijama upropasti nečiji kafić, ni izbijanje devojkama očiju iz glave pendrecima (nije stilska figura), ni obezbeđivanje splavova i diskoteka u vlasništvu kriminalaca, ni okretanje glave u stranu dok su povlašćeni krimosi ubijali više ili manje nevine ljude levo i desno po Srbiji i davili se u parama od pljačke i droge (kao recimo danas), ni to što su ratovali zajedno s Legijinim i Arkanovim vedetama podzemlja i grlili se i ljubili kao braća kad se sretnu (ne svi, ali sam više puta prisustvovao takvim scenama po raznim štabovima i ratištima).

I sve to ne znači da svi oni nisu autentične patriote koje su se borile za svoju zemlju. Zaista ne. Pričali su mi o sastanku pred 5. oktobar, na kojem je general policije na kraju rekao: “A ako ni to ne pomogne, onda znate šta”. Što je značilo da se otvori vatra bojevom municijom. Na nas. Neću da koristim imena sad, ne znam šta je s tim ljudima danas, ali jedan od komandira je ustao i pitao: “Šta to tačno znači, generale? Dajte nam lepo napismeno, potpišite i stavite pečat, ako je to naš posao danas”. Koliko se sećam te priče, general je samo otišao, bez odgovora. Sudilo mu se u Hagu, a brigada s Čukarice nije pucala. Neki drugi policajci – jesu.

Za taj derbi na koji sam išao s njima, planirali su da imaju 25 povređenih, jedno vozilo hitne pomoći su rezervisali za teške povrede ili ugrožen život nekoga od njih, još jednu jedinicu koja je bila spremna da se brzo priključi ako bude većih nemira, a računat je i utrošak goriva i para. Neki policajci su se pripremali kao sportisti – fizički i psihički. Koncentrisali se piljeći u zid, razgibavajući se ili prosto zviždukali nešto zagledani u daljinu. U svakom slučaju, nisu gotovo uopšte razgovarali među sobom. Iako je to bio samo derbi, doduše nakon pravih nereda na prethodnom, gotovo niko od njih nije odavao utisak osobe kojoj je svejedno, koja ide na uobičajeni radni dan, iako je bilo šaljivdžija koji su nastojali da podignu moral kolegama.

Napetost se osećala u grudima. Ja sam je osećao, a nisam pošao ni sa kim da se bijem. Kad smo se iskrcali iz vozila kod Marakane, iskrcali smo se u napeti, ludački haos. Hiljade ljudi oko nas, larma, vreva, grupe “navijača” lunjaju okolo kao mali SA odredi, skandirajući u grupama i preteći svemu i svakome na putu, najviše “šiptarima” i “grobarima”, koji su bili s druge strane stadiona. U trenutku kad smo stigli, najveća grupa “navijača” je urlala pred upravnom zgradom Zvezde i kamenjem razbijala prozore. Četa s kojom sam bio nije dobila naređenje da preduzme bilo šta u vezi s tim, a i oni su ubrzo prestali i krenuli ka tribinama. Ka nama. Tad su prošli, njih otprilike pet stotina, pored nas, jedinice poređane uza zid (bez prostora za povlačenje) u špalir, mnogo slabije opremljene nego što su ove danas, prezrene posle pada Slobe, sa još svežim uspomenama na povlačenje pred narodom i poniženje fizičkog poraza. “Navijači” su se osećali veoma, veoma slobodno. I to ne slobodno da im nude cveće, ako me razumete.

Stajao sam uz komandira pred špalirom. Bio je to smiren, samouveren, iskusan stariji lider koji je emitovao samopouzdanje i “znam šta radim” vajb. Komandirčina. A “navijači”… Sad ću da budem vrlo otvoren, pošto samo tako mogu da budem i iskren: ja takve fizionomije, takav rušilački trans, takvu skoncentrisanu mržnju i primitivnu agresiju nisam video ni kod vojnika na ratištu. Nikad i nigde. Uplašio sam se. Uplašili su me. Iako sam prošao devedesete, iako mi je neki vođa navijača Partizana držao pištolj na butini pred bombardovanje, pre nego što se, nešto kasnije, radosno slikao s drugarima za moje novine s otetim, krvavim zastavama Zvezde i krvavim bejzbolkama. Ne pitajte me kako sam izveo tu promenu odnosa, nije meni lepo da se sećam tih stvari, ne bi ni vama bilo da čitate.

Komandir, oko koga su (a i oko mene) prolazili “navijači”, pošto im je namerno stao na put i tako umirio svoje ljude pokazujući tačno nula straha ili zabrinutosti i potpunu kontrolu situacije, video je da sam se nakostrešio, pa mi je, sa rukama na leđima i podižući se na prste i spuštajući, kao neki profesor dok predaje u srednjoj školi, rekao, dok smo obojica gledali u pomahnitalog, s pola metra izbuljenog u naša lica, debeljuškastog ćelavca s očima veoma blizu jedno drugom i prilično duboko u glavi: “Sve su to naša deca”. Bila je to maestralna mešavina ironije na granici cinizma, podsećanja na važnost ljudskosti u teškim situacijama i umirujuće poruke čoveka kojem ovo nije prva vožnja na ovom konkretnom ringišpilu.

Na kraju, nismo ni ušli na stadion, nije bilo potrebe. Osim par lokalnih obračuna omladine srpskim fudbalom gajene za neprijateljstvo, nasilje i kriminal, u koje četa s kojom sam bio nije bila umešana, sve je prošlo mirno. Naravno da bi tekst bio bolji da su intervenisali, ali nikad nisam bio novinar koji želi frku zbog dobre priče. Ja se plašim onoga što je za plašenje. I mislim da imam sreće što je tako. Verovatno ne bih ovo pisao da nisam imao taj kontrolni mehanizam u sebi – ili ne bih više bio novinar, ili ne bih bio. Ali sam umeo, ili bar voleo, da napišem dobru priču i bez krvi. No, mnogo toga sam na tom zadatku (a i nekim drugim) naučio, a zbog svega toga ovo i pišem.

1. Policija se isto plaši. Plaši se zajedničkog napada mase. Ako je masa u dovoljnoj razmeri veća od policijske jedinice i ako odlučno krene, jedinica nema šanse. Polomiće dosta građana, izdržaće duže nego što bi čovek očekivao, ali čim im se kordon raspadne, svako od njih treba da se obračuna s po 20 ili više osoba. Iskustvo iz nereda tokom svaljivanja Slobe još im je bilo sveže. Verujem da su slike policajaca koji u jednom trenutku samouvereno pucaju u vazduh da rasteraju ljude oko nekoga koga hapse, a sat ipo kasnije bukvalno kleče i plaču pred građanima koji veselo iznose kalašnjikove iz policijske stanice u plamenu i dalje nešto što policija, makar institucionalno, pamti. Oni su agresivni zato što je najbolja šansa da ne stradaju – da nas uplaše, šokiraju brutalnošću i nateraju da, dok gledamo kako nekoga leše ili hapse mislimo: “Ovo ne želim meni da se desi”. Pa se udaljimo, što je njihov cilj. Dakle, agresivni su zato što se plaše, uz poneki izuzetak.

Ima i tih koji vole da biju i sakate, uvek ih ima među njima, kao i u gotovo svakoj nasumično odabranoj grupi. Sećam se jednog koji se na Brankovom mostu u zimskoj noći ’96. rastezao, posebno desnu ruku u kojoj je sve vreme bio pendrek, istim pokretom kao teniseri pred meč, pa je onda uradio i nekoliko sklekova na ogradi mosta, široko se smešeći u anticipaciji ličnog zadovoljstva koje će uslediti. Da ne istegne nešto u ramenu kad, što se dogodilo bukvalno petnaest minuta kasnije, krene u divljački napad na neku tadašnju studentariju, udarajući sve što stigne, iz sve snage, pravo u glavu. To je bio jedan od surovijih napada policije kojima sam prisustvovao, a prisustvovao sam mnogim takvim događajima. Na žalost.

2. Do sada je svima jasno da policija neće “preći na stranu naroda”. Nadam se da smo svi naučili tu lekciju, na žalost, još jednom. Jovo Kapičić, celoživotni policajac, nekadašnji komandir logora Goli Otok i, kasnije, šef DB-a (zanimljivo je koliki ugled je uživao u Crnoj Gori, tako u penziji, zbog tih, sasvim jedinstvenih stavki u CV-u) je to objasnio mom kolegi Perici Gunjiću i meni devedesetih godina u Podgorici ovako (naglasak zamislite sami): “Znate li što je policija? Znate ono magare? S ušima (tu je s obe šake na svojim ušima izveo kratak pokret mrdanja magarećim ušima)? Učinjeće što joj se reče i činjeće tako dok se ne raspadne”. U policiji i vojsci nema “opcije broj dva”. Samo jedno naređenje. Svi su naučeni da ga izvršavaju dok ne stigne neko drugo – i gotovo. Izbor ne postoji. Ni u mislima.

3. Policija uvek ima plan. Ne ispadne uvek kako su zamislili, ali imaju pojačanje za centralni kordon (koji je i sam podeljen u podjedinice s posebnim zadacima), bar jednu jedinicu koja treba da nas sačeka tamo kuda nas kordon potera (kod većih skupova su to brojne jedinice s tačnim zadacima), imaju svoje ljude u civilu među nama, imaju i informacije o planovima organizatora skupa (iznutra, prisluškivanjem i sl.), dodatno pojačanje u rezervi, obično u nekoj zgradi u blizini, vozila hitne pomoći samo za njihove povređene, vozila za svakog policajca na terenu plus još nekoliko, bojevu municiju u okvirima pištolja, jasne zadatke i nadležnosti, planove “B” i “C”, ako je bilo vremena da se sačine, kao i neku vrstu plana za najgori scenario (to su vodeni topovi, oklopna vozila, zvučni topovi i svašta još drugo), dronove, kamere, mikrofone, sredstva za prisluškivanje svih telefona na 50 metara oko nekog koferčeta, cele štabove koji negde dumaju i upravljaju akcijom, suzavac, gumene metke (koji su samo spolja gumeni, sad imaju metalno jezgro i mogu da vas ubiju iz bliza), šok-bombe… Čini se da nisu baš tako organizovani i pripremljeni ovog puta (opreme i vozila im ne fali), možda ih broj i nepredvidivost lokacija blokada i protesta “razvlače”, čujem da prave posebne jedinice “lojalnih” policajaca za surovije obračune, a govorka se i o bitangama koje postaju policajci preko noći pa ne znaju komande i propise… Ko zna. Ali ako ikako mogu, dolaze spremni.

4. Čujem da je mnogo policajaca iznenada na bolovanju i da rukovodstvo nastoji da to nekako reši, naravno prinudom i prisilom. Ako se takav policajac nađe u kordonu – i taj će da bije bez mnogo obzira. Zato što mu nema druge i zato što hoće da se vrati čitav kući porodici. Biće mu neprijatno, ali jedinica je jedinica, drug do njega je drug do njega i braniće ga dok je u jedinici, a i glava je samo jedna. Bolje tuđa nego njegova. Jedina druga opcija za njega je da da otkaz. A tržište rada jednostavno ne vapi za policajcima. Ne postoje privatne policije u koje bi mogli da pređu, a da su na ovoj strani zakona.

5. Mnogi su iz mesta u okolini Beograda i njihove, često poljoprivredne porodice ne mogu da dozvole sebi da izgube platu. Jednom sam bio u patroli s interventnom i od njih četvorice, dvojica su bila pospana i bilo im je dozvoljeno da spavaju u kolima (kad sam obećao da neću o tome da pišem i kad nije bilo poziva) zato što je bilo leto, poljoprivredni radovi u toku, a njih dvojica su direktno sa smena jurili kući da rade s roditeljima na njivama, pa nisu stizali da se odmore. Stanje duha i uma s kojim su došli u policiju je retko bilo “hoću da jurim lopove i doprinesem svom društvu” (sve policajce sam pitao za motive, na svakom zadatku sa njima). Ne. Za njih je to težak posao (i jeste, koliko sam ja video, strašno težak), ali navikli su na teško.

To je, s druge strane, siguran posao sa sigurnom platom. To su motivi. Slabo ko je u jedinici u kojoj sam proveo par dana, ili jedinicama s kojima sam bio na Kosovu i u okolini Preševa, Medveđe i Bujanovca, imao jasne ideje o politici, društvu, Ustavu, pravima ili pravdi. Samo osnovna nacionalistička, huškačka uprošćavanja iz usta političara i svojih komandira koji dobijaju spremljene tekstove da ih serviraju jedinicama kao neku vrstu političke podloge za naređenja koja treba da izvrše, plus svi vidovi racionalizacije koji ih vode ka opravdanju za izvršenje naređenja. Da idu na Kosovo i biju se s gerilom, na primer, ili da me biju. I oni odu, iz istih razloga iz kojih nas sada mlate i hapse. Naređenje. Jedinica. Posao. Plata. Neko drugi misli, ja sam tu da izvršim naređenja. Svi su isti (vlast). Menjaju se, mi ostajemo. To je mantra koja je svakom od njih na raspolaganju da objasni sebi zašto radi to što radi. Makar privremeno. To je moje iskustvo s njima. A razgovarali smo i u rovovima i bunkerima po Kosovu i Južnoj Srbiji. Kad se razgovara iskreno.

6. Trenutno među policajcima ima i vlasnika kafića, stanova za izdavanje, udela u novogradnji, prodavnicama i trafikama. Nisu to stekli platama, ni prekovremenim radom. Uvek je bilo toga u policiji, bar od Slobe na ovamo. Ne moram da vam objašnjavam kako se to zarađuje, ako si u toj uniformi. Gledanjem u stranu ili velikim uslugama ljudima s novcem, često i kriminalcima. Često se policajac nađe u situaciji i da njegova ekipa radi nešto pogrešno. Neće on da ispravlja „krive Drine“. U najboljem slučaju će nekako da promeni jedinicu, poziciju, radno mesto unutar policije, ali tako se odvaja od „svoje ekipe“, zapravo mreže poznanstava na koju može da se osloni i u privatnom životu. Ali će uglavnom da pristane da učestvuje. Kako njihovi ortaci u policiji, tako i oni. Naravno da imaju moralne dileme, ali tu je uvek ona mantra pod 5, a i ako njegovi nanjuše da on neće, to može da bude ozbiljan problem. Jer, budućnost tog policajca zavisi od toga u kojoj je ekipi i da li je uopšte ima, a sad je i svedok. Unutar policije se događaju i odvratne stvari policajcima, to je hijerarhijska organizacija u kojoj je mnogo lakše satrti čoveka nego na normalnom poslu. A kome da se posle žali? Policiji? Policijski uzbunjivači kao Predrag Simonović su uništeni ljudi koji se nisu ubili samo zato što su izuzetne osobe. Neki, kao on, su pokazali da uprkos svemu mogu da budu i nešto drugo, da rade nešto drugo, ali cena je stravična. Nismo mi još doterali policiju do toga da ono što tražimo od njih bude jednako “skupo” kao disidentstvo prema policiji. Nadam se da i nećemo, to su zaista ekstremne situacije. Pašće, valjda, ova bagra i pre toga. Pa ćemo posle, nadam se, da nešto menjamo na tom planu.

7. Policajci ne odgovaraju. To se u Srbiji ne događa, osim danas, ako slučajno polude pa počnu da rade svoj posao, kao Slobodan Milenković (Mali Senta) i njegova ekipa. To nije slučajno, to se nežno gaji – policija koja ne odgovara pred zakonom, slepo je poslušna. Ali i brutalna i ne poštuje zakon – pošto neće odgovarati. Nijedna se vlast ovde nije proslavila uređenjem sistema odgovornosti u policiji, zato što su ih uvek hteli na svojoj strani, a i zato što “vrana vrani…” Dok je tako, oni baš i nemaju jakih razloga da slušaju šta im mi vičemo na ulici. Samo naređenja.

8. Postoji kultura nasilja kod jednog broja policajaca. Ti su ponosni na prebijanja i, manje-više, kriminalno ponašanje. Ta granica je pređena, odavno. Ništa ih nije usmeravalo na neki drugi pristup. Kao i u sportu – vole ekipe da imaju par ludaka u svojim redovima. Ima situacija kad su takvi ljudi potrebni, čak ključno važni. Kao kad su ratovali na Kosovu. Sad ih se ovi ostali stide, ali… Sada je kasno. Lobanje pucaju deci koju onda neko veže lisicama za bolnički krevet. A kriminalci su policijski saveznici. Nadam se da policija ima još nešto ponosa i uverenja i da im je bar neprijatno zbog toga. Nemamo mnogo koristi od tako nečeg sada, ali možda će nam dobro doći uskoro.

9. Vučić sprema policiju za ovo od početka vladavine, opterećen strahom koji je preživeo kad je padao Milošević. Izvukao se, ali je pokušao da se zaštiti od iste sudbine, kao da je to moguće, ako smatraš druga živa bića insektima čiji životi te se ne dotiču ni na koji način osim kao punjači poreske kase koju pljačkaš. I opet mu se desilo. Ali su komandiri za koje znam, uglavnom dužni, ružni i odgovorni za razne užase i krađe. Plate su policiji dobre, čak im i neke stanove dele, što se nije baš često događalo u istoriji Srbije. Opremljeni su kao u naučno- fantastičnom filmu. Zašto bi kupovali zvučne topove, ako ne da nas spakuju nazad u naše poslušne, pasivne životiće pod diktaturom? Neće to tek tako da se raspadne. Ako nastavimo pritisak, svakako. Ako popustimo, zašto bi se raspali?

Dosta je. I tako je ovo što pišem predugo. Ali mislim o ovim stvarima duže nego što traje ovo nesputano, imbecilno, anti-civilizacijsko, tragično nemoralno i zločinačko policijsko iživljavanje. Oni to ne vide tako, oni misle da su super fini. Ne samo zato što znaju da umeju mnogo, mnogo gore, nego i zato što su problemi koje im pravimo veliki, a oni bi baš mogli i bez toga. Ne smatraju se učesnicima u društvenim procesima, samo alatom vlasti i voleli bi da ne moraju da rade to što rade. Ne zato što misle da smo mi ipak u pravu (iako mnogi verovatno tako i misle), već zato što je vruće, na ivici eksplozije i bez doglednog kraja ili jasnog rešenja.

Što se mene tiče, ne pišem ovo da pravdam policiju ili eventualno nasilje prema njoj. Samo pišem ono što mi se vrzma po glavi dok smirujem puls nakon što mi se desi da prisustvujem hapšenju ili nasilju na nekoj blokadi. Pretresam mozak u potrazi za informacijama koje bi mi pomogle da bolje razumem šta se, kako i zašto događa, u potrazi za izlazom iz svega ovoga. E, u toj potrazi, ne računam na policiju kao saveznika. A ni neprijatelja. Nego kao na činjenicu.

Što se tiče policije, ne bih im bio u koži. Režim ih je isturio da ga brane od dece i običnih ljudi koji nikog ni ne napadaju fizički i traže nešto na šta se svaki policajac zakleo. Sva ta bagra sa značkama, koje je više nego što je iko smeo i da pomisli, svi ti trgovci našim sudbinama za pare i pravo jačeg, normalizuje hapšenje i prebijanje nevinih i sa izvesnim uživanjem pušta iz sebe primitivno zlo moći nad običnim svetom, a sve to gledaju i obezbeđuju, ne stotine, nego hiljade tih nemih uniformisanih, aktivnih učesnika naše propasti. Nemam vremena, ni prostora u sebi ni da ih nešto preterano žalim.

Ne pucaju njima lobanje, ne ispaljuju se zvučni topovi na njih, ne hapse ih bez razloga, nisu njima životi upropašteni pritvorom i sumanutim optužnicama. Sve to mi trpimo. Od njih. Ali ih ni ne mrzim. Ne želim im zlo. Ja se nikome nisam ni na šta zaklinjao, a najmanje zakletvu potpisao, kao svi oni. Meni ne treba parče papira da se ponašam moralno i u okvirima zakona. Ne branim ja režim koji se ispovraćao po zakonima i Ustavu koje su se zakleli da štite, a sada ih bukvalno uništavaju. Nego oni.

Ta je plata postala baš, baš krvava ovih dana. A biće i krvavija.

(Izvor: Nova, 10. juli 2025)

Ogromna betonska ploča visi u centru grada

Društvo Milica Božinović 07. jul 202507:12

FOTO: Vesna Lalić Pad nadstresnice u knez mihailovoj ulici

U Knez Mihailovoj ulici broj 10, ispred jedne parfimerije, u toku noći obrušio se deo fasade nadstrešnice. Naime, ogromna betonska ploča praktično visi u centru grada i za građane ovaj deo centra Beograda nije bezbedan.

Kako prenosi reporterka N1, radnica pomenute parfimerije rekla je da je juče u toku dana sve bilo u redu. Pretpostavlja se da je do obruišavanja dela fasade došlo u toku noći.

Ovaj deo nadležni su ogradili trakom i tu je građanima zabranjen prolaz.

Još uvek se nijedna nadležna institucija nije zvanično oglasila povodom ovog incidenta.

(Izvor: Nova)