Ako to nije bilo jasno već pre 2-3 godine, možda i ranije, valjda je sad jasno da režim neće dozvoliti slobodne i poštene izbore. Lokalni izbori u 10 opština bili su najviše test režimske izborne mašinerije.
Analitičari se odmah pitaju da li je Vučić srećan tim testom. Ne znam, to jedino on zna. Suprotna strana je srećnija, izgleda, jer se teši kako režimu opada glasački rejting. Što je po svoj prilici tačno, ali je „uteha“ nedovoljna. A da će, kad jednom bude raspisao parlamentarne izbore, kad god to bilo i kako god da budu rezultati tog glasanja, opet proglasiti pobedu, ni u to barem pisac ovih redova više ne sumnja.
Možda je vreme da se promeni fokus, i da se više, daleko više postavlja pitanje ne o Vučiću, nego o trećini Srbadije čiji je on pre svega simptom.
U tzv. antirežimskim krugovima postoje dve teorije, i opasne i naivne. Jedna je da režim nema nameru da ode mirno, u čemu ima istine, i da će se pitanje vlasti rešavati „na ulici“, tj. silom. Pošto i druga strana, režimska, raspolaže priličnom mašinerijom za nasilje, rezultat bi takvog sukoba bilo krvoproliće.
Druga teorija je slična prvoj: režim proglašava pobedu, krađa biva uočljiva, pa će se onda „narod“ pobuniti. Ova utopija „pobunjenog naroda“ je naivna, a opet i ona opasna, jer računa ponovo na krvoproliće.
Kad se prva ili druga, ili i prva i druga teorija pozivaju, otvoreno ili prikriveno, na Peti oktobar, previđa se da su prilike sasvim drugačije nego tada. Danas Srbija nema nekog novog Đinđića da skupi sve u jedan „front“, ma s kojeg koca ili konopca dolazili, a nema ni nečeg važnijeg, čega je bilo pre 26 godina. Jer su se tada delovi državnog aparata, naročito aparati sile (i ne samo oni) odmetnuli od Miloševića. I ne zbog toga što je pokrao izbore ili sveo demokratiju na autokratiju, već što je izgubio Kosovo. Za koje su ti delovi aparata sile ratovali ništa manje nego protiv NATO saveza.
Pitanje koje se ovom autoru postavlja glasi: koji, kakav bi mogao biti izlaz da se Srbija vrati političkom pluralizmu, odnosno parlamentarnoj demokrariji, da je „restartuje“ (ili uspostavi, jer je bila do sada uvek samo u začetku), a da se izbegne krvoproliće u šta sada klize obe suprotstavljene strane, režimska i antirežimska, krvoporoliće koje nijednoj od tih strana neće doneti dobra, a Srbiji neće doneti demokratski novi početak?
To pitanje može se preformulisati u konkretnije političko pitanje: kako doći do mirnog ishoda? A to opet znači: kako, na kojoj ideji, platformi, „programu“, kako god to zvali, pomiriti „dve Srbije“ političkom utakmicom u kojoj će biti manje gubitnika nego što sada priželjkuju obe strane?
Ako veliko glasanje bude kroz godinu dana, kako trenutno izgleda da će biti, dodatno je pitanje da li se dotle mogu na stranu demokratskog „restarta“ privući delovi državnog aparata i, ne manje važno, biznisa? Koja „platforma“ ili ideja i njima može ponuditi miran ishod? Jer ni država (upravljanje njome) ni ekonomija ne počinju od nule.
Možda bi u te svrhe model mogao biti na tragu „Proglasa“, inače završenog projekta nakon studentskog a i opozicionog odricanja od njega, sada recimo ovo dole, pod naslovom „Izbori za izbore“ (improvizovano i ponuđeno na dopunu i razradu):
„Izbori za izbore“ („izBORI se za Izbore“, „iZBORi za iZBORe“) politički je pokret čiji je osnovni i jedini zahtev da oformi izbornu listu za prve naredne izbore kako bi se, u sadejstvu sa srodnim snagama, putem tehničke vlade nakon 6 do 12 meseci raspisali i sproveli opšti slobodni i pošteni izbori i time uspostavila pluralistička demokratija u Srbiji.
Članovi Inicijalnog odbora, Skupštine pokreta i samih organa pokreta ne bi se kandidovali na izbornoj listi.
Lista bi bila ponuđena studentima da odrede svojih 200 predstavnika i strankama da listu popune sa još 50 predstavnika ekspertskog tipa.
Strateški, zarad ostvarenja osnovnog zahteva, Pokret bi delovao na smanjenju napetosti u političkom životu, zaobilaženju uzajamne demonizacije političkih protivnika kako ne bi jedni na druge gledali kao neprijatelje, i traženju mirnog izlaska iz tekuće opasne krize u društvu Srbije.
Smatramo da osnovni zahtev – raspisivanje opštih izbora na svim nivoima kao slobodnih i poštenih, uz pomoć privremene tehničke vlade – u sebi već sadrži različite pojedinačne zahteve političkog građanstva (funkcionisanje institucija kroz zakonito ponašanje, medijska normalizacija, pretpostavka javne odgovornosti, ekonomska stabilizacija, finansijsko regulisanje javnih sredstava, restrukturacija političkog izbornog sistema).
Pokret bi se formirao kao jednokratno političko udruženje građana zarad ostavrivanja načelnog cilja – uspostavljanja pluralističke demokratije u Srbiji.